Fridrih Niče (Raken 1844-1900 Vajmar), nemacki filozof, esejist i pesnik... Jedan od najsamosvojnijih i najkontroverznijih mislilaca, pisac ogromnog literarnog dara i jedan od najbriljantnijih stilista nemackog i latinskog jezika...

U Niceovom filozofskom stvaranju obicno se isticu tri perioda. U prvom periodu Nice je pristalica Sopenhauerove filozofije (pre svega njegovog voluntarizma) i Vagnerovih muzickih shvatanja (Rodenje tragedije iz duha muzike, 1872; Nesavremena razmatranja, 1873). U drugom periodu Nice je blizak pozitivizmu, prirodoslovlju (Ljudsko, suvise ljudsko, 1878-1880; Jutarnja rumen, 1881). Treci period odlikuje se isticanjem metafizickog elementa, postepenom razradom ucenja o volji za moc (Vesela nauka, 1882; Tako je govorio Zaratustra, 1883-1885; S one strane dobra i zla, 1886; Genealogija morala, 1887; Antihrist, 1888; Sumrak idola, 1889; Volja za moc, 1901, Putnik i njegova senka).

Neka od njegovih najpoznatijih dela:

Ecce Homo (Evo Coveka): Kako postajes, sta si
U Ecce homo nalazimo, najmanje, tri ravni filosofske misli. Prva je autobiografska, te se ovo delo moze smatrati i kao autobiografsko Niceovo delo. Druga ravan bi se mogla naznaciti kao ravan u kojoj Nice izvodi poznatu kritiku gradjanskog sveta i drustva, pri cemu skoro ni u jednoj tacki ne odvaja zivot pojedinca. Treca ravan preko koje je Nice, i u ovom delu razvijao, jednu od osnovnih i poznatih tema i ideja - vecno vracanje, bezuvjetno i beskonacno ponavljanje kruznog toka svi stvari...

Tako je govorio Zaratustra
Zaratustra je nesumnjivo najoriginalnije, da ne kazemo najznacajnije Niceovo delo. Ne povodi se ni za kakvim autorom, vec nosi sasvim osoben licni pecat svog tvorca. Nije samo najneobicnije nego i najlicnije njegovo delo. Ni pre ni posle Zaratustre, Nice nije stvorio nista slicno. Niti prethodna dela nagovestavaju takav razvoj, niti potonja nastavljaju istim pravcem. Kao da je Nice iznenadno podlegao nekom neodoljivom iskusenju, nekoj neodoljivoj potrebi, kao da je u magnovenju nasao nov, neponovljiv izraz za svoju osnovnu filozofsku misao, kao da je samo za trenutak progovorio svojim vlastitim jezikom. Nice je u Zaratustri video ni manje ni vise nego delo koje "nagoni covecanstvo na resenja koja odlucuju o citavoj covekovoj buducnosti".

Volja za moc
Volja za moc je, po mnostvu tema i jezgrovitosti iskaza, najzanimljivije, a za tumacenje najnezahvalnije i po sudbini najkontroverznije Niceovo delo... Voljom za moc moze se nazvati celokupna Niceova metafizika. "Gde god sam nasao zivo bice, nasao sam i volju za moc; cak i u volji sluge nasao sam volju da bude gospodar", zapisao je Nice.

Izvor

Fridrih Niče
 


Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.

"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.

Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".

U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.

Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.

Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.

Izvor

Niče i ljubav

(Pečenica "Majzenburg")

Fridrih Niče, njemacki filozof i prozni pisac vazio je za ženomrsca. Ne bez razloga. Niče se nikada nije ženio, nije se znalo ni za neku njegovu ljubavnu avanturu,a u svojim djelima je o ženama pisao sa potcijenjivanjem tvrdeći da su žene nježna i dragocjena, ali i opasna igračka ,da su predodređene za kućni, a ne za javni posao.

Pa ipak, 1882.godine, doživio je svoju jedinu, veliku i nesrećnu ljubav.



Večere kod gospođe Melvide fon Majzenburg bile su čuvene zbog uvijek novih specijaliteta koje je smišljala njena odlična kuvarica. Jednoj takvoj večeri, kad je poslužena "pečenica Majzenburg", prisustvovao je i Fridrih Niče. Uživao je u ukusnom jelu koje je svesrdno hvalio, ali mu je zastao zalogaj u grlu kada se na vratima pojavila okasnela gošća, dvadesetogodišnja Lu Salome. Ova finska Jevrejka bila je ne samo veoma liepa već i obrazovana i načitana devojka. Upoznavši popularnog pisca kome je tada bilo 38 godina, sa divljenjem i poštovanjem govorila je o njegovom djelu koje joj nije bilo nepoznato. Niče je bio očaran, razoružan, osvojen.

Mora se reći da se Lu Salome ipak držala uzdržano prema Ničeu, mada mu je ispjevala i posvetila dvije pjesme, "Bol " i "Molitva životu". Zanesen i opijen ljubavlju Niče je napisao jednom prijatelju da "Salomina pjesma zvuči u meni kao glas koji sam uvijek očekivao, još od djetinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza."

A gospođi Melvidi fon Majzenburg u pismu kaže da je ova godina uljepšana sjajem i radošću zbog mlade duše koju je upoznao u njenoj kući. Na žalost, sreća započeta u proljeće ugasila se u jesen. Ničeova ljubav nije bila uzvraćena, Lu Salome mu je to jasno stavila do znanja. Ona mu je saopštila da se divi njegovom duhu i umu, ali da je svoje srce poklonila njegovom prijatelju Reu.



Očajan, Niče je tri puta bezuspješno pokušao da izvrši samoubistvo velikim dozama lijekova koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje. Vremenom, strašan bol zbog neuzvraćene ljubavi postajao je sve slabiji i Niče se oštro suprostavljao majci i sestri koje su ružno govorile o djevojci. Sa još većim žarom predao se radu i do kraja života ni jedna žena nije uspjela da ga zainteresuje.

A u jednom pismu upućenom poslije godinu dana gospođi Majzenburg, Niče je napisao: "Doći ću u srijedu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, "pečenicom Majzenburg"…"

Izvor

Friedrich Nietzsche quotes

Quotes can sometimes be confusing from Nietzsche because the actual quote is taken from a larger paragraph and the previous sentences or paragraphs might have set the context for the quote. So while the quotes might be funny or even thought provoking it is always important to remember that there might be more to the quote than just the one or two sentences presented. But in the end, everyone loves quotes, so here they are.

"One must have a good memory to be able to keep the promises one makes." - I.59, Human All Too Human.
"The advantage of a bad memory is that one can enjoy the same good things for the first time several times." - I.580, Human All Too Human.

"The mother of excess is not joy but joylessness." - II.77, Human All Too Human.
"One has attained to mastery when one neither goes wrong nor hesitates in the performance." - 537, Daybreak Thoughts on the Prejudices of Morality.

"Thoughts are the shadows of our feelings—always darker, emptier, simpler." - Sec. 92, The Gay Science.
"God is dead! God remains dead! And we have killed him." - Sec. 125, The Gay Science.

"Morality is herd instinct in the individual." - Sec. 116, The Gay Science.
"You look up when you wish to be exalted. And I look down because I am exalted." - Part I, Chapter 7, Thus Spoke Zarathustra.

"But thus I counsel you, my friends: Mistrust all in whom the impulse to punish is powerful. They are people of a low sort and stock; the hangman and the bloodhound look out of their faces. Mistrust all who talk much of their justice! Verily, their souls lack more than honey. And when they call themselves the good and the just, do not forget that they would be pharisees, if only they had — power." - Part II, Chapter 29, Thus Spoke Zarathustra.
"So you want to live 'according to nature?' Oh, you noble Stoics, what a fraud is in this phrase! Imagine something like nature, profligate without measure, indifferent without measure, without purpose and regard, without mercy and justice, fertile and barren and uncertain at the same time, think of indifference itself as power - how could you live according to this indifference? Living — isn't that wanting specifically to be something other than this nature? Isn't living assessing, preferring, being unfair, being limited, wanting to be different? And assuming your imperative to 'live according to nature' basically amounts to 'living according to life' — well how could you not? Why make a principle out of what you yourselves are and must be?" - Aphorism 9, Beyond Good and Evil.

"Physiologists should think twice before positioning the drive for self-preservation as the cardinal drive of an organic being. Above all, a living thing wants to discharge its strength — life itself is will to power -: self-preservation is only one of the indirect and most frequent consequences of this." - Aphorism 13, Beyond Good and Evil.
"I did that,” says my memory. “I could not have done that,” says my pride, and remains inexorable. Eventually—the memory yields." - Aphorism 68, Beyond Good and Evil.

"He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster. And when you gaze long into an abyss, the abyss gazes also into you." - Aphorism 146, Beyond Good and Evil.
"Madness is the exception in individuals but the rule in groups." - Aphorism 156, Beyond Good and Evil.

"In a man devoted to knowledge, pity seems almost ridiculous, like delicate hands on a cyclops." - Aphorism 171, Beyond Good and Evil.
"It is possible to imagine a society flushed with such a sense of power that it could afford to let its offenders go unpunished." - Second Essay, Section 11, Genealogy of Morals.

"All instincts that do not discharge themselves outwardly turn inward--this is what I call the internalization of man: thus it was that man first developed what was later called his "soul."" - Second Essay, Section 16, Genealogy of Morals.
"What does not destroy me, makes me stronger." - Maxims and Arrows, 8, The Twilight of the Idols.

"Without music, life would be a mistake." - Maxims and Arrows, 33, The Twilight of the Idols.
"Some are born posthumously." - Foreword, The Antichrist.

"Love is a state in which a man sees things most decidedly as they are not." - Sec. 23, The Antichrist.
"God created woman. And boredom did indeed cease from that moment — but many other things ceased as well! Woman was God's second mistake." - Sec. 48, The Antichrist.

"Nihilist and Christian. They rhyme in German... and they do indeed do more than just rhyme." - Sec. 58, The Antichrist.
"The man of knowledge must be able not only to love his enemies but also to hate his friends." - Foreword, Ecce Homo.

"The stronger becomes master of the weaker, in so far as the latter cannot assert its degree of independence — here there is no mercy, no forbearance, even less a respect for "laws."" - Sec. 630, The Will to Power.
"A declaration of war on the masses by Higher Men is needed!...Everything that makes soft and effeminate, that serves the end of the People or the Feminine, works in favor of Universal Suffrage, i.e. the domination of the Inferior Men. But we should take reprisal and bring this whole affair to light and the bar of judgment." - Sec. 864, The Will to Power.

Izvor

Fridrih Niče

Rođen:    15. oktobar, 1844. godine (Reken, Saksonija, Prusija)
Umro:    25. avgust, 1900. godine (Vajmar, Nemačka)
Škola/tradicija:    Kontinentalna filozofija, Vajmarski klasicizam;
Preteča Egzistencijalizma, Postmodernizma, Poststrukturalizma, Psihoanalize
Glavna interesovanja:    Estetika, Epistemologija, Etika Filologija
Značajne ideje:    Dualizam Apolon-Dionis, Večiti povratak, Nihilizam, Smrt Boga
Uticaji od:    Emersona, Getea, Hajna, Heraklita, Šilera, Šopenhauera, Spinoze, Vagnera
Uticao na:    Bataja, Kamia, Deluza, Deridu, Fukoa, Hajdigera, Ikbala, Džaspersa, Randa, Rilkea, Sartra

Fridrih Niče (15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) genijalni i kontroverzni nemački filolog, filozof i pesnik.

Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba".
Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici poreklom iz Poljske (grofovi Nicki). Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Zatim se leči i piše, boravi na italijanskoj i francuskoj rivijeri. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Nakon čega u jednom trenutku izvršava samoubistvo. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“ ), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža i drugi.

 Stil je onakav kakav je čovek

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Dela

    * 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik)
    * 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller)
    * 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben)
    * 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher)
    * 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth)
    * 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister)
    * 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile)
    * 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft)
    * 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen)
    * 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft)
    * 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift)
    * 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem)
    * 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert)
    * 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum)
    * 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist)
    * 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen)
    * Volja za moć, posmrtno

Izvor: Wikipedia

Nadčovјek

Narod (stado) teži samo golom održavanju, a to je već propadanje. Moral jakih se razlikuje od morala slabih i zato sve vrijednosti treba preispitivati (ustanoviti nove i razbiti stare). Iz ovakvih stavova Niče postavlja ideal novog čovjeka - "nadčovjeka".

Nadčovjek (Übermensch) je budućnost, on ima snažno izraženu volju za moći; razlikuje se od obićnih ljudi jer ima hrabrost, odgovornost i ne boji se opasnosti- on je smisao Zemlje. Niče je tvrdio da svijet nije završen, da se sve ruši i ponovo gradi i govorio je da je takav krug bitka. Nadčovjek se ne boji tog vračanja i on prihvata život i ponavljanje. Fridrih Niče je smatrao da evolucija čovjeka nije završena i da je sljedeća faza nadčovjek- ne jedan narod, niti nacija, nego čovječanstvo.


Izvor: Wikipedia

Ničeov nihilizam

Nice razlikuje dva momenta nihilizma. Nihilizam navise i nihilizam nanize. Nanize je onaj koji unistava sve vrednosti, a navise onaj koji postavlja nove vrednosti, one presokratovske, cisto ljudske.

Predgovor, Stav 2:
Cela nasa evropska kultura vec se odavno krece u agoniji napetosti, koja iz decenije u deceniju biva sve veca, kao da ocekuje katastrofu: ona je nemirna, mahnita, nagla; kao bujica koja hita kraju, koja vise ne promislja, koja se boji doci k sebi.

Gore opisano je stanje u kulturi Evrope koje se moze zvati nesvesni kulturni nihilizam. To jos nije Niceov nihilizam jer ga Nice dozivljava svesno, a ne ovako prirodno.

Predgovor, Stav 3:
Pisac ovih redova..., kao duh augur koji gleda unazad kad objavljuje buducnost; kao prvi savrseni evropski nihilist, koji je, ipak, iziveo nihilizam u sopstvenoj dusi - koji ga je ostavio za sobom, savladao ga i izisao iz njega.

Vidimo da Nice ne navodi jos onaj drugi nihilizam, nego opisuje ovaj rusilacki (ili nanize, kako smo ga pre nazvali), od koga se on distancirao u zelji da postavi nove vrednosti.

Predgovor, Stav 4:
Pokret koji ce u tako dalekoj buducnosti zameniti onaj potpuni nihilizam, koji opet pretpostavlja, logicki i psiholoski, koji nikako drukce i ne moze doci nego preko njega i iz njega. Jer zasto je sada pobeda nihilizma nuzna? Zato sto nase danasnje vrednosti u njemu nalaze svoj zavrsetak, sto je nihilizam krajnji logicki izvod iz nasih velikih vrednosti i ideala - jer mi moramo najpre doziveti nihilizam da bi nam moglo postati jasno kakva je zapravo vrednost tih "vrednosti"... Pre ili posle nama ce biti nuzne nove vrednosti...

Taj novi pokret je onaj novi nihilizam, koji "dolazi preko njega i iz njega", pri cemu ovo "njega" jeste stari nihilizam, kao nistenje svih vrednosti. Zbog toga se za Nicea kaze da je nihilist protiv nihilizma, jer kao da ne ostaje dosledan onom destruktivnom nihilizmu, nego postaje destruktivan radi konstruktivnog, radi novih vrednosti.

Evropski nihilizam, Stav 1:
- Ovo je vreme nacasnije i najbolecivije.
- Zlo nije sposobno da izazove nihilizam (to jest, potpuno odbacivanje svih vrednosti).

U ovome je dakle sustina starog nihilizma - potpuno odbacivanje svih vrednosti. A vreme je najcasnije i najbolecivije zato sto je izmisljen bog koji daje nekakav smisao coveku, pa ga tako cini dostojanstvenijim, casnijim od zivotinje, ali se istovremeno bolecivim zove jer ta cast i to dostojanstvo nema nikakve veze sa covekom kao covekom, nego sa nekom nabacenom vrednoscu.

Evropski nihilizam, Stav 5:
Od Kopernika covek se krece od centra ka x.

Ovim hoce da okrene filozofsku tradiciju od metafizike i ontologije ka coveku. Od idealizma ka egzistencijalizmu. Tako od hriscanstva ka humanizmu.

Evrospki nihilizam, Stav 6:
Nihilisticke posledice politickog i politicko-ekonomskog nacina misljenja, gde sva nacela na kraju postaju obojena atmosferom pozornice: dah mediokritetstva, beznacajnost, nepostenje, itd. Nacionalizam. Anarhija, itd. Kazna.

Samo opisuje posledice onih vanjski dobacenih vrednosti koje provociraju pojavu starog nihilizma kao mehanizma samounistenja.

Nihilizam, Stav 2:
Sta znaci nihilizam? - Da najvise vrednosti gube svoju vrednost.

I ovde opisuje onaj stari nihilizam.
Nicea bi i trebalo shvatiti prvenstveno kao onog ko rusi stare tablice (provocira nihilizam), a ne kao onoga ko postavlja nove, premda je rusenje ucinjeno radi novih. Nihilizam kako se najcesce uzima je ovaj koji rusi, a Nice je tu video mogucnost da se izgradi nesto novo.

Најзад права тема. Са великим задовољством ћу прочитати.
Иначе, управо читам Заратустру... ко зна који пут

O Ničeu i Natčoveku

Piše: Konstantin Dragaš

Posmatrajući i izučavajući filozofiju, možemo primetiti da je jedan filozof ostavio dubok trag u svom filozofskom, filološkom i pesničkom radu. To je bio kontraverzni nemački mislilac Fridrih Niče (1844-1900). Ničeova filozofija je sveobuhvatna i veoma zanimljiva. Ona se može podeliti na više celina, ali, svakako, najveća i najpoznatija od svih celina je ideja o Natčoveku.

Ko je Natčovek? To je suštinski predmet Ničeovog razmišljanja. To je nešto što je vrh njegove filozofije. Za Lajbnica su to monade, za Hegela svetska trijada (dijalektika), a za Ničea je to Natčovek.
Pre svega, moramo reći, Niče je bio ateista. Za to se vezuje njegova čuvena krilatica: „Bog je mrtav“. Nije verovao u Boga i njegovu egzistenciju. Smatrao je da on ne postoji već da postoji samo čovek. Takva razmišljanja dosta su slična sa razmišljanjima Ludviga Andreasa Fojerbaha. Fojerbah je „pojam Boga“ sveo na „pojam čoveka“. Fojerbahova filozofija može se navesti, u nekom smislu, „antropološkom“. Kod Ničea stvar je malo drugačija. Ne verujući u Boga, on duhovno uzdiže čoveka do nebeskih, Božjih visina. Tada od običnog i normalnog čoveka, on pravi Natčoveka. Natčovek je „prevazišao sam sebe“, kako stoji u jednom Ničeovom delu. On je van svih ljudskih mogućnosti. On, odjednom, postaje sličan Bogu. On je sveznajući. On ima sve osobine Boga koji ne postoji, ali jedino nije besmtran. No, tu dolazi do kratke ali burne Ničeove paradoksalnosti gde mnogi kasnjiji filozofi nisu shvatili u čemu je tačno stvar.
No, Natčovek je utopija. Ne znam da li je Niče toga bio svestan ili ne. No, ipak, želeći da stvori boljeg, naprednijeg čoveka nego sada on je tragično završio život. Umro je od pomračenja uma 1900. godine. Svi su ga žalili, pa i njegov najbolji prijatelj Rihard Vagner, koji je užasno voleo Ničea. Ali, ključ svega je da su Ničeovu ideju o Natčoveku nacisti i fašisti iskoristili tokom ratne propagande. To je bilo strašno loše. Filozof je shvaćen na potpuno drugačiji način. No, sve u svemu, Niče će ostati upamćen kao čovek velikih ambicija i velikih mogućnosti.

izvor

Moje kratko i skromno vidjenje knjige Sumrak Idola...






Apo čemu se u osnovi, prepoznaje uspelost!? Da uspli čovek godi našim čulima, da je istesan iz jednog komada drveta, što je za njega spasonosno; i kada se prekorači mera spasonosnog, postaje njegova lagodnost, njegova radost. On pogadja  prave lekove za rane, rdjave slučajeve iskorišćava sebi u prilog; ONO ŠTO GA NE UBIJE ČINI GA JAČIM!. Iz svega što vidi, čuje, doživi on instinktivno skuplja svoje blago;on je načelo izbiranja, i mnogo toga ostavlja da propadne. On je uvek u društvu sa sobom , bilo da saobraća s knjigama , ljudima ili predelima: on ukazuje čast time što bira, time što dopušta, time što se uzda. Na svaku vrstu draži reaguje sporo, sporošću kojom se naučio dugim oprezom i hotimičnim ponosom- on ispituje draž koja mu prilazi i daleko je od toga da joj izadje u susret. Ne veruje ni u „nesreću“ ni u „krivicu“: slaže se sa sobom, s drugima, zna da zabavlja - dovoljno je jak da mu sve mora najbolje poći od ruke.-Svakako, ja sam nešto suprotno od décadenta, JER SAM UPRAVO SEBE OPISAO


       Citat iz knjige „Ecce homo“ (str 17)





Čekićem u čelo Idola



Sumrak idola, delo koje je nastalo pri kraju Ničeove svesti. Nastalo je između septembra i oktobra 1888. godine u Torinu, baš kad je završavao delo „Slučaj Vagner“ u kome je dao kritiku na muziku tog doba. Niče je u dahu napisao nekoliko dela,  kako on kaže „Ono što kao da je napisano u jednom dahu zaista predstavlja i jedinstvo“. Iza Sumraka idola nastalo je delo „Antihrist“. Sumrak Idola je neposredna veza između ova dva dela, Niče je kao što znamo prebacivao Vagneru što je promašio svoje određenje, naime, da postane „Antihrist“ kad je imao priliku, time je povezao dve najrazličitije teme. U „Sumraku idola“ se u dlaku tačno nalazi srednja linija ovog povezivanja. Naravno nije samo Vagner bio izuzetak u Ničeovoj kritici. Tu su bili svi veliki idoli, Boga je već odbacio u delu „Tako je govorio Zaratustra“ rečima: „Stari bogovi svršili su još odavno“ čak i njegovi idoli su se našli u kritici. “Njegovi“ da se tako izrazim, ipak je on sebe pronašao u Šopenhauerovom delu „Svet kao volja i predstava“, i nadalje se poveo Kantovom filozofijom.
Sokrat pre svh je bio među kritikovanim idolima. Niče je smatrao da su Sokrat i Platon bili začetnici propadanja grčke filozofije.   Ako je grčka filosofija ostavila materijalni zivot za sobom, - pogledajmo da li je dostigla taj ideal - duhovno uzdignutog čoveka, različitog od vulgarnih ne-filosofa kojih je pun svet. Nazalost,  iako je medju filosofima bilo mnogo dobrih i izuzetnih ljudi, ne bi se moglo reci da su bili imuni na uobičajene ljudske slabosti - zavist, svađe, mržnje...Istina je dakle pomalo surova, ali grchka filosofija je ostala neplodna. Štaviše, moglo bi se reci da su krivci za ovo bili baš oni ljudi koji su je toliko proslavili - dva čoveka sa početka priče. Ono što je mislim najvaznije i što treba iz ovog izvući kao pouku je da se nikad ne može izbeći materijalna podloga kad se raspravlja o čoveku kao biću.  Niče je zamerao Sokratu, Platonu i Aristotelu pre svih, distanciranost od čoveka, posvecenost idealima, moralu... bezanje od realnosti. Kontrast dotadašnjoj grčkoj misli, i što je možda i važnije kontrast grckom nacinu zivota, filozofija koja predstavlja temelj hriscanstva. Zato je Niče smatrao da su njih dvojca donela propast starogrčke misli, i udarila osnove hriscantsvu u Evropi.
Jedna od najvažnijih činjenica je da Niče nije omalovazavao Sokrata, prva stvar koju moramo da shvatimo čitajući Ničea je da ne smemo njegove reci shvatati bukvalno, jednom prilikom je za Sokrata rekao da mu je toliko blizak da se neprekidno bori sa njim. Sokrat u "Sumraku idola" je simbol, metafora... kroz Sokrata on prikazuje dekadentnost, tj pocetak dekadencije grckog drustva, grcke kulture, na kraju i grcke misli.
   Filozofija je bolesna, prvi simptom bolesti – Sokrat. “Ali zločinac je jedan decadent. Beše li Sokrat zločinac?” Niče je tu čak I dao fiziološke karakteristike, kako se prema antropolozima određuje zao čovek- monstrum. On čak dovodi I u pitanje da li je Sokrat uopšte I bio Grk.  Zamerao mu je zato što je uveo dijalektiku na velika vrata što se Ničeu nije dopalo , kako on kaže dijalektika je vrsta budaline, lakrdije I koristi se samo u trenutcima kad nemamo izbora. On kaže da je dijalektika potisnula “otmen ukus”. To su donekle negativnosti koje on izlaže protiv Sokrata, ali on se čudi šta je fasciniralo kod njega, nije li to novi način agona?
Ostavimo po strani Sokrata, nije on bio tema on je bio žrtva, žrtva za kritiku cele grčke. Grčki način učenja njemu je bio stran kako on kaže tekući, nije se moglo ništa od njih naučiti “Ko bi od jednog Grka naučio pisati”, ali tu su bili Rimljani “Ko bi to naučio bez Rimljana”

Naravno ni Platon  nebeše izuzet kritike, on je Ničeu bio dosadan, bez reda je bacao oblike stila, time ga je svrstao u decadente stila. Platonov dijalog smatrao je detinjastom dijalektikom. Platon je odlutao od ideologije Helana, zaluđen moralom, njegov najviši pojam je “dobar”. Da bi pobegao od učenja morala Niče nailazi spas u Tukididu “Moj oporavak, moja prva I osobita ljubav, moje lečenje od svih platonizma u svako je vreme bio Tukidid”. On poput Ničea zanemaruje moral I volju stavlja u prvi plan. Pre svega realista sa skrivenim porukama u svojim delima privukao je pažnju Ničeu. Tukidid je tu dao malo leka koji je Niče usavršio. Nije Niče “lek” on ga prepisuje. Lek su filozofi; “popravljači” čovecanstva su filozofi, ali su oni u tome, kako smatra Niče, pogrešili. Pogrešili su zato što su propovedali moral. Kako je sam Niče rekao nemoralno je uciti moralu.  Po njemu filozofi trebaju da shvate granicu između dobra I zla tj zahteva od njih da to shvate “Da imaju iluziju moralnog suda pod sobom.” Oni moraju da shvate da odbacivanje moralnog kao I religioznog suda treba da bude njihov cilj, jer je taj sud predviđen stepenu neznalštva. Tako da moralni sud nesmemo shvatiti od reči do reči “ U njemu se, kao takvom , uvek sadrži obrnuti smisao” Niče daje primer zarobljene zveri, nju zatočenistvo ne popravlja, ne čini je boljom, cini je drugačijom, poništava njenu suštinu. Kao drugi primer uzima čoveka u Indiju,. Ovde sveštenik sa životinje prelazi na čoveka. Ovde kaže kako je “Novi Zavet” zaudara u odnosu na Indijski “Manu” Moral, nametnuti moral, poništava suštinu čoveka, moral je individualan osecaj, instinkt.
Naravno, istovremeno ovo je i velika osuda hriscanstva, crkve, mozda i vise nego filozofa, samo crkva ne moze da poboljša čovečanstvo, ona je nešto sto treba da bude prevazidjeno. Sve cetiri zablude stoje u temelju hriscanske crkve, hriscanstvo je to koje, kroz vekove, drži zver u kavezu, zver koja ne želi da uđe u kavez, ili ne postane pitoma u kavezu, biva odstreljena, uspavana. Hrišćanstvo je to koje potencira moral ispred svega. Drži masu u neizvesnosti, ali masa je ta koja vlada ne um. Umova ima malo, neuka masa vlada svim, crkva je to uvidela I ustremila se na stado, decadente, njima je lako manipulisati ne umoviima. Mešanje uzroka i posledice, osnova crkvene dogme, osnova kontrole stada, ”Nema opasnije zablude nego zamenjivati posledicu s uzrokom: ja je zovem pravim upropaštenjem uma”. Recimo ako te udari grom to je zato što se nisi molio, a ne zato što si stajao ispod drveta za vreme grmljavine. Formula svake religije,  srž se nalazi u “Čini to I to, ovo I ovo ostavi” svaka religija takođe propagira I nasledstvo greha, tako da šta god radio ne možeš se očistiti greha, možes ga samo oslabiti kroz odricanje I pokornost crkvi. Lažna uzročnost, verovanje u volju, želju kao stvarnu moć “Mi smo same sebe pomešali u aktu volje uzročno: mi smo mislili da smo bar tu uzročnost ulovili na delu”. Dobio sam na lotu zato što sam želeo da dobijem, zato što mi je to trebalo... Čovek ovde stavlja sebe ispred, iz pojma sebe JA izvlači bivstvo tj shvatao je stvari onako kako je njemu odgovaralo, nije obraćao pažnju na okoplinu I posledice. Svoju volju je stavljao na prvo mesto “pojam stvari je samo refleks verovanja u Ja kao uzrok…”
Imaginarni uzroci, kako objasnjava Niče, bilo kakvo objasnjenje je bolje od nikakvog, Niče nam ovde daje primer raspoloženja – mi nikad ne sagledavamo celu situaciju, zašto smo neraspoložni, lakše nam je da damo neki paušalni razlog, tek kad toj činjenici damo neku motivaciju tek tad je shvatamo u potpunosti. “Tako postaje izvesno navikavanje na odrešenu interpredaciju uzroka koja preči I čak isključuje, u istinu, iskorištavanje uzroka”. “Ceo obim morala I religije spada pod ovaj pojam imaginarnih uzroka”. Crkva je krivo shvatila osećaj savesti, oni su neprijateljska bića, duhove, veštice uptrebili za nametanje griže savesti, greha. Shvatili su da je čovek uvek nezadovoljn sobom. Praćeni ideologijom da ti se loše stvari dešavaju zato sto si gresio. “ Moral I religija potpuno spadaju u psihologiju zablude”  Sve potiče od Boga, on je taj koji prašta I kome trebamo da se pokoravamo, sve ima srećan ishod – dovoljno je imati čistu savest.
Na kraju koncept slobodne volje nametanje krivice. “Najozloglašenija teološka majstorija koja uopšte postoji, sa svrhom da čovečanstvo u svom smislu učini “odgovornim” ro će reći da ga učini zavisnim od teologa”. Teolozi su ti koji su hteli da uzmu mač sudbine I kazne u svoje ruke. Na tvoja dela ne utiče Bog, ali ti za svoja dela odgovaraš pred Bogom. Mač koji ti visi nad glavom, odgovoran si za sve sto uradis u zivotu, ne postoji opravdanje, postoji samo oprost - opet kontrola stada. Na tome se zasniva cela psihologija sveštenika, psihologija nametanja volje, a pritom su opravdavali sebe kroz Boga. Niče je hteo da se izbori kako kaže on sa “Metafizičkim dželatom”  Bio je ogorčen na teologe zato što su nastavljali da s pojmom o “moralu” opravdaju kazne. 



Objava Rata



Sačuvati vedrinu je snaga koju veliki umovi moraju da poseduju. Rat je uvek bio test za razboritost umova. “Rat je uvek bio mudrost svih odviše  unutrašnjih, svih suviše dubokih postalih duhova; pa I u samoj ranjenosti ima još snage isceljenja”. Zato je Niče započeo rat. Od “Sumraka Idola” Niče je zvanično u ratu sa nazadnom Nemačkom. Sa Nemačkom  koja više nije nizija, nije polje za osnove kulture. Oni nemaju više pesnika, nemaju Getea, nemaju Hajnea, nemaju ni filozofe poput Hegela, Šopenhauera, Kanta.  Nemcima zamera upravo to što nemaju velike umove... razvitak uma, mudrosti, kao razvitak biljke, cveta; cvet ne raste u pustinji... Nemačka je postala pustinja koja ne pruža više utočište umovima, veliki umovi venu pre nego i što dobiju šansu da procvetaju, da se izraze u pravom svetlu I da budu shvaćeni. Sistem je kriv, sistem vrednosti. Nemci su zarad ekonomskog i političkog napredka morali da odbace kulturu. Zato oni više nisu tako visoko u Ničeovim očima. Kako on kaže nemci su „glupi“ turobni, već hiljdu godina se zaglupljuju. Kako on kaže dva najveća zaglupljivača su alkohol i hrišćanstvo. Tu se uvukao još jedan zaklupljivač – Nemačka muzika. On ne uzima toliko za zlo mladim ljubima što piju alkohol, ali im zamera to što ne osećaju  „instinkt samoorržanja duha“. Duh nemaca je sve slabiji, sve površniji, nema više ozbiljnosti, dubine . Niče kritikuje nemačke univerzitete jer više ne može da nađe srodne vaspitače i pre svega vaspitanje koje vodi na nekom višnjem cilju, neko vaspitanje koje će izvući nemce iz ništavila.

Kant je mogao biti taj koji bi mogao da izvuče Nemačku, ali on je izabrao drugi put – to se Ničeu nije dopalo. Iako je on učenik Kanta i Šopenhauera pre svih, naslednik njihovog toka misli, pretpostavljam da je oštrina kojom on napada Kanta, želja za prevazilaženjem učitelja... Kao učenje hodanja, kad počnes stabilno da hodas, nije ti više potreban oslonac, odbacujes ga, želis slobodu. Konkretne zamerke, koje je Niče upućivao Kantu, mislim da su pre svega vezane za Kantovu bliskost veri, bliskost moralu, udaljenost od zemaljskog zivota... Kant nije Dionis u Niceovim ocima, ima potencijal da bude, ali nije, izabrao je drugi put. Pominjem Dionisa zato što Ničea u najvećoj meriri poistovećuju upravo sa Dionisom, tj. On je sebe poistovetio sa njim. Čitava njegova filozofija se integriše u Dionisa.
On ulazi u rat kao Bog kao svevišnji i jedini koji je ostao da probudi Nemačku. „Svet je preobražen, jer Bog je na zemlji. Zar ne vidite kako se sva nebesa raduju? Upravo sam zagospodario carstvom, baciću papu u tamnicu“
Niče od početka dela gde daje siptome bolesti do kraja nam daje sliku kako tu bolest izlečiti, daje nam smernice i putokaze kako da se izborimo sa dekadencijom.
Poslednje poglavlje, Niče objašnjava svoj nastup...."Zašto tako tvrd?" Porešenje dijamanta i uglja, dijamant je tvrd, ali je lep, uzvisen... ugalj je garav. Ugalj mek, lako nanosi svoj trag na bronz, bez muke se ispisuju reči. Reci koje dijamant upiše na bronzu se teško pišu, veoma mnogo truda je potrebno za taj čin ali rečiostaju vecno, ono što napiše ugalj ce nestati, izbrisace se, dok dijamant sa teškom mukom ispisan ostaje. Tvrdoca kao simbol volje za znanjem, neprestalna borba koja personifikuje Ničeovu snagu, Ničeovu besprekidnu težnju za mudroscu.