Kretao sam se ulicom, a pored mene je prošla žena na biciklu. Jednom rukom je držala volan, a drugom za uvo svinjsku glavu, prebačenu preko ramena, bez ikakve kese ili ambalaže...



Sve je počelo još pet minuta pre nego što je avion kojim sam leteo gotovo 10 sati sleteo u Havanu. Iz svog sedišta sam zbunjeno posmatrao stjuarta kako iz jednog od toaleta Boienga 767 odnosi sve neupotrebljene ubruse i preostali toalet papir. Prava najava za ono što me je sačekalo u ovoj socijalističkoj republici, a da nije karipsko more, neverovatan duh ovog prelepog naroda, divne plaže, suludi pejzaži u centralnom delu ostrva, salsa, rumba i cha cha cha.

Kuba je raj na zemlji. Gde god da se okrenete, susrešćete se sa prirodnim lepotama koje vas obaraju s nogu. Ali, na Kubi vlada velika oskudica. Gotovo svega. Posebno sada, nakon dva uragana koja su prošlog meseca prošišala ostrvom, raselila 250.000 stanovnika, uništila useve duvanske industrije i gotovo kompletnu poljoprivredu. Prvo Gustav pa onda Ike (Ajk). Gustav je bio pogubniji zbog brzine od neverovatnih 250 km/h kojom je vetar prošao kroz zapadni deo ostrva, pustošeći sve za sobom.

U prestonici, Havani, živi preko 2 miliona stanovnika. Stari deo grada, La Havana Vieja je od 1982. pod zaštitom UNESCO-a. Taj deo grada, fenomenalne kolonijalne arhitekture, jedini je upicanjen, prepun turista i policije. Ovi drugi su tu zbog onih prvih. Kao strani turista meta ste svakog Kubanca koji želi nešto više od plate koja je u proseku 20 - 25 CUCa (1 EUR = 1, 25 CUC). Na Kubi postoje dve valute CUC (konvertibilni pesos), i za turiste neupotrebljivi lokalni pesos (24 pesosa čine 1CUC). Kubanci su prinuđeni da se snalaze i bave raznim biznisima, bilo da je u pitanju reparacija svećica za old timere, prodaja i preprodaja robe na crno, ili čak prepravljanje američkih old timera u amfibije kojima se emigrira ka 145 km udaljenoj Floridi. Bilo da želi da vam proda cigare ispod žita ili da se slika sa vama, gotovo svako ko vama priđe, na kraju priče, želi da vam na ovaj ili onaj način izmami koji CUC. Ako se nađete na Kubi, preduzimajte inicijativu, prilazite vi Kubancima ukoliko vam je potrebna informacija ili pomoć, ne čekajte da vas oni saleću, ili još bolje, apsolutno ignorišite ove popularno zvane jineterosi. Ako želite da osetite kako zapravo žive stanovnici Havane, špartajte ulicama van ušminkanog centra. Kubanci praktično žive na ulici. Vrata i prozori njihovih stanova, prodavnica, škola, ulaza u kojima majstorišu, su širom otovorena predstavljajući izloge i najbolji način da se susretnete sa realnošću u kojoj žive. Fasade su oronule, ulice musave, svuda je bofl i falš, po radnjama namenjenim lokalnom stanovništvu se uglavnom prodaje jedno veliko ništa.



Novosti za Kubance su da od nedavno mogu da poseduju mobilne telefone (kartica oko 100 CUC, aparat isto toliko) i privatne mopede (svuda možete da primetite one sa prikolicom, kako bi ih se što više prevezlo). U Havani ima preko sedamdeset bioskopskih dvorana. Karta košta 2 pesosa, ili oko 4 dinara!

Posebna priča je propagandni rat koji se između USA i Kube vodi na svega par kilometara od ljutog centra Havane na poznatom šetalištu Malecón, na prostoru i oko Američke interesne sekcije u Havani. Amerikanci su pre nešto više od dve godine na samu zgradu postavili elektronski diplej preko koga su upućivali poruke kubancima. Jedna od njih doslovce glasi ovako: "How sad that all the people who would know how to run this country are driving taxis or cutting hair." Kao odgovor na to, na trgu Antiimperijalista koji se nalazi ispred same sekcije i na kojem se svakih malo protestuje protiv politike USA, Kubanci su postavili simboličnih sedamdeset i tri jarbola sa velikim crnim Kubanskim zastavama u spomen Kubanskim žrtavama poginulim u eksploziji bombe u avionu na Bahamima. Zastave se, naravno, vijore na tačnoj onoj visini koja zaklanja pogled na displej i ono što na njemu piše.


Dve su velike zablude o Kubi. Jedna je da u njoj ljudi pevaju i igraju na ulicama, a druga da je u njoj sve jeftino. Sve do pada Berlindskog zida na Kubu je iz Sovjetskog saveza stizala pomoć u iznosu od oko dve milijarde dolara godišnje. Onda je sve presušilo, a na Kubi počeo, kako ga je Fidel Kastro nazvao «specijalni period». Posledice raspada Sovjetskog saveza najluđe se mogu sagledati na primeru autoputa koji se proteže duž ostrva. Popularna Autopista Nacional nikada nije završena. Sem što po njoj nikada ni nisu iscrtane trake, ono što bi trebalo da predstavlja treću traku je veoma diskutabilne forme i pitanje je koja bi je reč najbolje okarakterisala. Zemlja koja trenutno najviše pomaže posrnulu Kubu je Venecuela i njen kontroverzni lider Hugo Chavez. Nafta koja iz ove zemlje stiže na Kubu dolazi u vidu pomoći (tvrdi se da ta pomoć u novcima iznosi opet famozne dve milijarde $ godišnje). I Kuba pomaže Venecueli, šaljući u nju svoje učitelje i doktore, koji su, samo u periodu od 2004. do 2007. operisali nešto manje od 360.000 pacijenata u Venecueli. Od sledeće godine, naftu će Venecuela naplaćivati Kubi, reprogramirano, tek za 50 godina!

Ako ste strani investitor i želite da recimo podignete hotel na Varaderu – popularnom poluostrvu udaljenom 140km istočno od Havane, dugom 24km i načičkanom sa preko 40 all inclusive hotela (koji su takođe bofl ako ih uporedite sa all inclusive hotelima bilo gde drugde), možete to da uradite jedino pod uslovom da prepustite 51% vlasništva i prihoda kubanskoj državi sa stavkom u ugovoru da kroz 20 godina apsolutno vlasništvo nad objektom preuzima kubanska država. Ukoliko vas ne zanima realna Kuba već all inclusive aranžman na predivnoj plaži, onda je Varadero pravo mesto za vas, mada je u tom slučaju bolja kombinacija da uplatite isti takav aranžman u Turskoj, na taj način ćete spasićete lepu sumu. A ako vas interesuje da osetite autentičnu Kubu i Kubance, putujte u sopstvenom aranžmanu. Za Kubu nam vize nisu potrebne ako ćete na njoj ostati do 90 dana. Opremite se jednim od bedekera, casaS particulares su fenomanalan vid smeštaja http://www.casaparticularcuba.org/, nama znan kao klasičan privatan smeštaj (20-25 CUC dvokrevetna soba za noć, ukoliko ostajete više dana, gađajte se za cenu). Sem što ćete im na ovaj način zaći u šesnaesterac i upoznati ovaj divan narod, moguće je da sa vašim gazdama dogovorite i obroke koje će vam oni spremiti (večera 8-10 CUC, doručak 3 CUC).



Nacionalno jelo je arroz moro. Pirinač sa crnim pasuljem, za koji kažu da na izvestan način predstavlja i mešavinu rasa na ostrvu. Za nezaobići ako se nađete na ostrvu:


Jedna od najvećih turističkih agencija na Kubi se zove GAVIOTA i pod direktnom je kontrolom kubanske armije. Ako želite da sa Varadera odete na izlet na kojem ćete roniti na koralnom grebenu, plivati sa delfinima (ne propustite, nezaboravno je iskustvo dodirnuti delfina i provesti s njim u bazenu par minuta) i posetiti urnebesno ostrvo Cayo Blanco:


Neminovno ćete putovati baš sa tom, vojnom turističkom agencijom. Naravno, nećete primetiti ni jednog vojnika. Razlog je što se na ovaj izlet ide katamaranima, koji mogu Kubancima da posluže i kao odlično sredstvo za odlazak sa ostrva. Čak i državljanima Kube koji žive u inostranstvu nije dozvoljeno da idu na ovaj izlet.

Kubanci zapravo mogu slobodno da putuju sa ostrva. Da bi izvadili pasoš i sve neophodne papire neophodno im je oko 1500 eura, što je za sve one koje ne pomaže rodbina iz inostranstva zatarabljeno nemoguće.

Pionirska organizacija na Kubi je u meni probudila izvesnu dozu nostalgije. Sva deca u školu idu uniformisana a neizostavni detalj je legendarna pionirska marama.


Nakon uragana kubanski pioniri su prionuli na akciju «Očistimo SVE» i u jednom danu počistili sve kubanske plaže na koje su Atlantski okean i Karipsko more izbacili tone đubreta.

Najurnebesniju scenu na Kubi sam doživeo u Trinidadu, kolonijalnom gradu na južnoj obali Kube. Toliko me je preseklo, da je nisam zabeležio. Kretao sam se ulicom, a pored mene je prošla žena na biciklu. Jednom rukom je držala volan a drugom za uvo svinjsku glavu, prebačenu preko ramena, bez ikakve kese ili ambalaže... Takođe u Trinidadu, domaćin čovek je u onom kariranom plastificiranom cegeru, kod nas često korišćenim za švercovanje robe, nosio tek priklano i odrano janje kojem su samo kopita virila iz cegera.

Gajio sam simpatije prema Fidelu Kastru i njegovoj borbi za pravedniji svet. Promenio sam mišljenje. Socijalizam i komunizam kao sistem državnog uređenja je u praksi neodrživ. Cena te ideje je iskustvo koje nosim sa Kube: u Havani su deca tražila bombone, majka sa detetom ne novac za mleko, već da neko od nas stranaca ode da joj ga kupi, prostitucija je prisutna u neslućenim razmerama i prihvaćena kao veoma brz i jednostavan način zarade, a u Trinidadu, gradu na Karipskom moru čovek nas je zamolio za malo sapuna, ukoliko ga imamo (kasnije nam je protumačeno da je gest poslužio za izazivanje sažaljenja, zapravo kojeg CUCa). Tuga, velika tuga.

Malo mi je žao što zemlja iz koje potičem više nije članica nesvrstanih. Da smo ni tamo ni vamo, da se borimo protiv raznih dominacija, rasizma, aparthejda, imperijalizma, za alterglobalizam (kulturni aspekt članstva u pokretu nesvrstanih možete sagledati posetom muzeju Istorije Jugoslavije (muzej 25.maj), preciznije izvrsnoj zbirci poklona drugu Titu. Pored etiopskih štitova, malezijskih strela, miljea iz svih krajeva bivše države i ostalih kerefeka, tamo se nalazi i nezaboravna odeća jednog, ako ne grešim, afričkog vrača, sa sve sijalicom. A i kamile su nam stizale u prestonicu. Ihhhh....). Ipak, zavidim Kubancima na besplatnoj zdravstvenoj zaštiti koju imaju svi (mada se priča da je i kod njih ne može bez calkanja doktorima, a rade i veze), na odličnom, besplatnom (i ovde ima sve više skeptičnih) obrazovnom sistemu (privatne škole i univerziteti su zabranjeni), podatku da sledovanja ima za sve, tj. da gladnih (a ni sitih) nema (za razliku od većine zemalja centralne i južne Amerike) i na činjenici da državna televizija svakog dana emituje program koji se zove «Univerzitet za sve», u kom se odvija prava nastava gotovo svih predmeta osnovne škole, sve pred pravom tablom. Leglo bi i nama.

Za ne zaobići:

    * Casa de la Música, u kom god mestu da se nađete. Vaš susret sa salsom

    * posetiti Callejón de Hamel http://www.youtube.com/watch?v=5OmE2UIr_9Q u Havani

    * hrana u nekoj od casas particulares, još bolje smeštaj u njoj

    * ufuljajte se u gradski autobus u Havani (ulaz na prednja vrata)
    * Viazul, http://www.viazul.cu/asp/reserva/Default.aspx odličan način prevoza po 1200 km dugačkom ostrvu. Pristojni, klimatizovani autobusi, pristupačne cene.

    * (izborno) čekićanje autobusa na autobuskoj stanici u Trinidadu



    *  Havana, ugao Malecona i calle 23, posle 23h

    * (izborno) prolazak pored ruske ambasade, mesta sa koga su rusi vukli konce tokom hladnog rata, koja ne liči na reprezentativno zdanje, već na utvrđenje. Ograđena je bodljikavom žicom, ispod koje je zid sa sve staklićima. Ima i ogroman toranj, sve đuture podsećajući na scenografiju ko zna kog nastavka filma Rambo.

    * (obavezno) analiza pojma el culo, gde god da ste na Kubi

    * disco salsa na otvorenom u Trinidadu, subotom posle 23, ulaz 1 CUC. Zabava miliona, svi igraju, ruke gore, napamet tekstovi

    * činjenica da Kuba ima ministarstvo za šećer

    * ako potrefite sezonu, odlazak na baseball utakmicu

    * plaža Ancón, na južnoj strani ostrva, 12km od Trinidada



    *  menjanje novca u Varaderu – nepovoljan kurs

    * rent-a-car na Kubi. Preskup. Na putevima nedostaju putokazi, njima se noću na biciklima kreću horde rumom gasiranih Kubanaca. Na parkinzima vole da ćapaju brisače, retrovizore; sve što se sa kola može maći.

    * Tropicana, najpoznatiji noćni klub, otvoren pre sedamdeset godina, kabaretski šou program, mršav provod ali odlična prilika za analizu pojma el culo cubano

    * sve koji vama prilaze i obraćaju vam se

    * neflaširanu vodu

    * večito pijane ruske turiste u all inclusive ambijentima
 

Izvor: B92

Burazeru a gde su ovde neke kubanke?Idem za Novu godinu pa bi voleo da znam .Dobro bi mi dosla neka 

imas pionirsku organizaciju gore 

Ovo je tipičan američki tekst, pretenciozan i nastoji da opiše Kubu kao izolovano ostrvo u kome vlada anarhija i đe ljudi nose svinjske glave po ulicama bez ikakvijeh kesa... Znate li što bi napisa amerikanac o Srbiju ili Crnu Goru? Napisa bi da idemo po tramvaji i mezimo u njih slanine i kajmaka, da nam praziluk viri iz prkna i da kad se u noć naločemo piva, odemo i pripišamo se kod Konja... Tako da ja ništa ne vjerujem u ovi američki spisi prožeti mržnjom...

Ja ih znam koji su bili u Kubi i nista ovaj tip ne preteruje. Istina da nema svinjskih glava na svakom cosku al opet kad nanjusi da si stranac, oma te spopadnu. A zene te same traze, nema nista fazon ti muvas 

КУБА, НА ПУТУ КА ВРХУ ЛИСТЕ НАЈАТРАКТИВНИЈИХ ДЕСТИНАЦИЈА
Свет прекривен осмехом

Време овде као да је заустављено у раним шездесетим, стварајући, и тако замрзнуто, готово нестварно јединство супротности. Све предрасуде и сујеверја савременог човека, утемељеног на западним вредностима, овде падају као куле од карата. Након неповерљивог полицијског дочека на аеродрому „Хосе Марти”, чим се уроните у стварни живот Хаване, чекају вас лежерно једноставни и насмејани људи, гипког корака, у ритму салсе, чека вас Куба Хемингвеја и Маркеса, „Буена Висте” и пламене осећајности, „кохибе” и „мохита”

Пише: Мишо Вујовић

Док смо се, после деветочасовног лета од Амстердама, спуштали према Хавани, надлећући четвртаста насеља, засаде шећерне трске, зелена поља дувана, села повезана путевима ишпартаним у црвеној земљи и неасфалтираним, неко је приметио да је Куба једина земља у којој се срећа не купује новцем, али многи из целог света доносе новац да купе тренутак среће у једној од последњих незагађених оаза.
„Овде долазиш са стрепњом, неизвесношћу, с мало повећаним адреналином, а враћаш се са сетом и спознајом да још постоји понеки зачарани кутак неспутане слободе. Иако идеолошки униформисана, Куба одолева неким другим оковима, оним либералне демократије, глобалног псеудохуманизма и благостања”, рећи ће, док додирујемо писту, мој сапутник, експерт за финансијско-правне марифетлуке, заљубљеник у кубанске чари живота.
Силазак у аеродромске одаје, кроз ходнике полуосветљене чкиљавим светиљкама, подсећао је на неки преторијански аеродром из авантуристичких и шпијунских филмова давних шездесетих. Овде су, како се већ у први мах може приметити, шездесете одавно пустиле корење. Ипак, ледену полицијско-царинску процедуру раскрављује непосредност и љубазност лежерно одевених службеница аеродрома „Хозе Марти”, које ће се у сваком тренутку путнику наћи на услузи.
Након неповерљивог и хладног полицијског дочека на аеродрому, с мирисом устајалог бољшевизма, са друге стране „границе” дочекују нас весела лица. Њихов жагор, прожет позитивним вибрацијама, лепрша на тропском ветру и меша се са раним мелодијама које допиру одасвуд. Све то инспирисано је и покретано еруптивном енергијом живота, какву тешко да ћете срести било где другде на свету.

УПУТСТВА И ВРЕМЕПЛОВ

Захваљујући Стевици, менаџеру за противпожарну заштиту, пасионираном обожаваоцу „кохибе”, наш први сусрет са Кубом био је зачињени шармантном добродошлицом, на чистом српском језику, Марије Санчез, кћерке бившег амбасадора Кубе у Београду. Осмех ове средовечне жене, кратке, скоро мушке фризуре, открива ред као снег белих зуба, у јаком контрасту с њеним тамнопутим лицем.
Марија говори српски скоро без акцента, иако никада није боравила у земљи у којој је службовао њен отац. Ведра је и насмејана, с опуштеном предусретљивошћу, као и већина становника Кубе. Лаганим и гипким корацима, у ритму салсе, води нас према минибусу, удобном и климатизованом, који помало одудара од паркираних старих „фордова”, „бјуика”, „шевролета”, „доџева”, „лада” и једне тамнозелене „волге”.
На великим теретним камионима група ратара крај још једног радног дана завршава песмом. Филмском брзином мењају се сцене, буде се сећања, а времеплов оне старије међу нама води у епоху нашег социјалистичког препорода, обнове, радних акција, када се живело од ентузијазма, с револуционарним песмама, паролама револуцији и вољеном команданту.
На огромном билборду поред пута Че Геварин портрет и порука: „Твоје идеје живе, настављамо твојим путем”.
Главне саобраћајнице на Куби су у веома солидном стању, и поред дугог ембарга (на шта се и дан данас, десет година касније, ваде наши путари). „Штипање” на дебљини асфалта овде се кажњава дуготрајним принудним радом на зеленим пољима.
Успут, док се возимо према Санта Марији, месту удаљеном двадесетак километара од Хаване, добијамо најважније информације о курсу, о легалној и сивој понуди најбољих томпуса на свету. Као што неки код нас не праве увек вино од грожђа, ни овде се томпуси не праве увек од дувана. Сушени лист банане, помешан са дуваном, спорије гори и чешће се гаси, а само страствени пушачи и љубитељи кубанских цигара могу приметити разлику.
Кубанци као народ нису склони преварама, али немаштина, ембарго и чињеница да Кубу не посећује сиромаси подстичу их да своју робу понуде по вишеструко већим ценама од реалних. Ако упали, добро је, ако не, ценкање је ионако ритуал који зближава људе. Неретко, и једна и друга страна се растају с осећајем обостраног добитка.
И поред чињенице да је Куба једна од најбезбеднијих земаља, Марија нам саветује, да новац, пасош и вредности остављамо у хотелском сефу, као и да обратимо пажњу на широку и шаролику, лепезу услуга које се могу добити на острву среће, страсти, рума, „даикирија”, „мохита”, томпуса...

ИМУНИ НА ДЕПРЕСИЈУ

Осим лепоте којом је творитељ даровао, највећа драж ове по много чему чудесне земље је време као заустављено негде у раним шездесетим годинама прошлог века. Тако замрзнуто створило је нестварни склад разних супротности, пред којима падају многе предрасуде савременог човека, утемељеног на западним вредностима. Успорениритам, с нагласком на непоновљивости овоземног живота, лежерна једноставност, музика у бојама страсти, море окупано сунцем, овим људима подарило је срећу видљиву на њиховим опуштеним и насмејаним лицима. А можда они, рећи ће скептици, своје тужне дане попуњавају осмехом. Међутим, док посматрам веселе Кубанце, ближа ми је дефиниција једног од последњих песника-боема, покојног Амброзија Марошевића, београдског Хрбина: „Песници су као деца: мало нам дају, а и са том сиротињом ми смо срећни.”
Контраст запуштене спољашности и унутрашњег склада, битисање старог и новог, младог и оронулог, сређеног и запуштеног, лепог и пропалог, најсликовитије се оцртава у старом делу Хаване. Једна поред других стоје оронула здања и обновљене зграде офарбане јарким бојама. У споља запуштеној кући, пропалим степеништем стижете у луксузни амбијент једног од престижнијих ресторана. На улицама, уз америчке олдтајмере изпедесетих година прошлог века, набуџене и лакиране јарким бојама, фијакере са расним и до перфекције издресираним коњима, популарне скутере обложене жутом сфером, познатије као коко такси, бицикле са приколицом за две особе, можете срести најновије моделе западне ауто индустрије. Поред старијих продавачица сувенира, новина и револуционарне литературе, одевених у архаичне широке хаљине папагајских боја, срешћете и младе тамнопуте лепотице одевене у најсавременије маркиране крпице.
Осим ових старих, музејских примерака, у којима су напаковани мотори и делови руских аутомобила, америчких четвороточкаша готово и нема. „Марлборо”, „кока-кола” и још неколико малобројних артикала из Америке на Кубу стижу из Мексика. Иако у продавницама нема великих светских робних марки, добар део грађана је складно и квалитетно одевен.
Стога помало нестварно делује званичан податак да просечна плата износи око тридесетак конвертибилних цуца (1 евро је 1,30 цуца).
Приче о великом сиромаштву демантоване су улицама препуним живота, препуним људи из којих букти енергија и који су, у духу античке мудрости хлеба и игара, лишени великих материјалистичких стремљења, с крајњом ноншаланцијом прихватили све благодати које им ова рајска земља дарује. Чини се да су Кубанци стекли имунитет на епидемију фрустративно-депресивене и песимистично-суицидне болести глобалног материјалистичког „благостања”.

ЧЕ, ИКОНА РЕВОЛУЦИЈЕ

Међународни празник рада на Куби је најзначајнији празник. У Хавани парада радних људи и грађана из свих делова земље. Преко милион људи беспрекорно организованих, без иједног инцидента, уз игру и песму обележавало је дан народне радости. Доминирале су пароле: „Вива револуциа!” „Вива пресиденто!” „Вива ел команданте Че Гевара!” Проламало се, као некада од Владивостока до Хаване, из милион грла. Млади Кубанци костимирани одећом својих институција, школа, факултета, академија, марширали су са радницима, војском полицијом. Готово да није било установе чији се представници нису појавили на великом Првомајском дефилеу.
Усталасала колона дуга неколико километара сливала се према једном од централних тргова, на коме је својевремено Фидел Кастро држао своје маратонске говоре. Уместо њега грмео је Раул Кастро, брат и саборац великог команданта Фидела. Плакати, транспаренти, постери са његовим ликом, зачуђујуће, били су малобројни. Икона револуције и даље је легендарни Че Гевара. Његов лик, са беретком и црвеном жабом, незаобилазан је детаљ већине сувенира на Куби, а песмом „Команданте Че Гевара” почињу и завршавају се скоро сви музички програми по баровима и ресторанима. Отац нације Фидел Кастро помиње се са великим поштовањем, код старијих житеља који памте Батистину диктатуру он је херој, Дон Кихот, глобални симбол отпора америчком империјализму.
(У следећем броју: Магија живота је у срцу)

***

Бројке и градови
Република Куба се простире на 111.000 км2 и највеће је острво Кариба. Има 12 милиона становника. Након изведене револуције и збацивања диктаторског режима генерала Батисте, подељена је на 14 провинција. Од већих и значајних градова ваља издвојити Варадеро, Пнар дел Рио, Санта Клару, Вињалес, Гвантанамо...

***

Пољопривреда и туризам
Основне привредне гране су пољопривреда и туризам. Куба је лидер је у производњи шећера и дувана. Национално пиће је рум, који се производи од шећерне трске и то у три варијанте: стари златни, екстра стар и светли суви.
Рум је главни састојак најпознатијих кубанских коктела: „даикири”, „куба либре”, „мохито”, „ернест хемингвеј специјал”. До 1960. на Куби се налазила и чувена дестилерија Бакардија, касније премештена у Доминиканску Републику.
Осим Хаване, најпознатије туристичко место је Варадеро, са белим песком и предивним плажама дугим скоро 30 километара.

***

Откривање
Бујна вегетација, беличасте и простране песковите плаже, бистро и увек топло море, весели људи, разни архитектонски стилови XVII, XVIII и XIX века, здања обојена јаком бојама живота, сврстали су Кубу у један од ретких масовношћу још незагађених рајских вртова. Последњих година он све више одшкрињује своја благодатна врата, пењући се лагано ка самом врху листе најатрактивнијих туристичких дестинација на свету. Стари део Хаване, градић Тринидад, као и парк природе Пинар дел Рио, под двоструком су заштитом UNESCO-а.
И није ни чудо што је 1492, када је открио Кубу, велики пустолов Кристифор Колумбо узвикнуо: „Ово је нешто најлепше што су моје очи икада угледале!”




Текст и слика преузети са...