Vertuelna državna zajednica malteških vitezova
Država bez teritorije a ima sto ambasada
Autor: Radovan Radovanović | 19.10.2008. - 00:02


Vatikan kao najmanja država na svetu nema državljane, već su svi, uključujući i papu, samo u službi, ali Malteški vitezovi, jedna od prvih nevladinih organizacija u istoriji, imaju državljanstvo, a nemaju državu. Njihovo udruženje je ipak subjekt međunarodnog prava i ima status posmatrača u Ujedinjenim nacijama, jake veze sa EU i ambasade u skoro 100 zemalja, uključujući i Srbiju.

Otkad je Vlada nekadašnje SR Jugoslavije 2001. uspostavila diplomatske odnose sa Malteškim vitezovima-hospitalcima, u Bulevaru kneza Aleksandra na Dedinju stoji tabla s krstom sa osam krakova i natpisom Suvereni vojni red vitezova bolničara svetog Jovana od Jerusalima, Rodosa i Malte (SMOM).
Svaki dolazak predstavnika ove katoličke NGO obnavlja misteriju o njihovom nastojanju da se „dočepaju“ ruke svetog Jovana Krstitelja iz manastira na Cetinju i bojazan da se sprema rat protiv pravoslavaca.
Malteški vitezovi, međutim, trude se da budu građani ovog doba. Modernizujući srednjovekovnu organizaciju, ulaze u diplomatiju, zadužbine postaju ambasade, a uspešni su i zahtevi za međunarodno priznanje.
Doduše, još u XVIII veku „hospitalci“ su ostavili oružje i vratili se onom zbog čega su i osnovani: da pomažu starima i bolesnima, izbeglicama, beskućnicima i deci, kao i žrtvama prirodnih katastrofa i ratova.
Usred pravnog spora o državi bez teritorije, Vatikan je 1953. ocenio da Malteški red ima „funkcionalni suverenitet“, a ubrzo su sledila i druga priznanja i oni su postali finansijski moćno i politički uticajno „lobističko preduzeće“ koje se bavi humanitarnim radom i održava više od 200 bolnica po svetu, a u centrali u Rimu izdaje pasoše i registarske tablice za kola, štampa poštanske marke, odlikovanja i novac (škudi), mada cene nominuje u evrima.
Vitezovi su u stvari otmeni starci-parajlije, koji voze rols-rojs, ćaskaju o politici s vladarima i novobogatašima i savesno obavljaju svoje obaveze, iako nije baš jasno u čemu se one sastoje. Ipak, smatra se da su doprineli, na primer, brzom priznavanju Slovenije.
Red ima 12.500 muških i ženskih članova (ispovedani vitezovi i vitezovi i dame milosti, časti i pokornosti), 80.000 volontera i 13.000 saradnika među lekarima i medicinskim sestrama.
Šest velikih zajednica (priorata), pet potpriorata i 47 nacionalnih asocijacija vitezova koordiniraju veliki majstor i vrhovno veće u kome su zapovednik, kancelar, bolničar i rizničar. Zapovednik je glavni za religiju, kancelar ima „terensku vlast“ za spoljne poslove i unutrašnju politiku, bolničar je nadležan za humanitarna pitanja, dok se rizničar brine za finansije i imovinu. Doskora, svi zvaničnici su morali da budu plemići, ali je sad red otvoren i za žene i za obične građane i od proletos doživotnu titulu velikog majstora ima fra Metju Festing (59) iz Velike Britanije.
Ova virtuelna država nastala je od bolnice Vitezova hospitalaca 1080. godine u Jerusalimu koja se starala za hodočasnike u Svetoj zemlji. Potom su „bolničari“ postali borci za odbranu Palestine, kad su ih Arapi prognali proglasili su vlast na Rodosu (1310–1523), a onda su bežeći od Turaka prešli na Maltu.
Kad je Napoleon zaposeo grad Valetu (nazvan po velikom majstoru Žanu la Valeti), a pogotovo kad su Maltu oteli Britanci, red je 1800. ostao bez teritorije i centrala je, nakon privremenog gostovanja u Rusiji, prešla u Rim. Palata u ulici Kondoti, gde je rezidencija velikog majstora i prelepa vila Priorata, dobili su od italijanske države eksteritorijalnost.
Budžet ove države “bez teritorije” pune njeni članovi, privatne zaostavštine i donacije.

Malteški vitezovi na Balkanu
Tokom naših ratova 1991–1995. Malteški red je bio među najaktivnijim karitas organizacijama (naročito u Mostaru) i u više navrata je dopremao humanitarnu pomoć, tvrdeći da nije naklonjen nijednoj zaraćenoj strani. Već godinama imaju nepolitičke ogranke u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvodini.

Izvor: Blic

Veoma interesantan tekst, a ko ćemu znati šta je istina. Da li su za papu ili protiv njega? Očigledno je preobraženje iz tzv. krstaša u bogatu interesnu grupu. Očigledno je da su protiv Srba, pravoslavlja itd...
Očigledno je da su dodavali ulje na vatru u ratu sa muslimanima i tako učinili veliku štetu svima.

Ali odajem im priznanje za onu tvrđavu što su digli na Rodosu, ono je impozantan objekat.

Samo u Vojvodini? 

Eno im ambasade u Visegradskoj... 

Interesanto je i to da oda ta tri viteška reda, samo su se Jovanovci održali do danas. Iako je istorija dokazala da su se iz bezuspješnog rata prvo povukli Templari i oni su kasnije postali bogati trgovci, bankari , moreplovci.



A Davinčijev kod kaže da ih je papa sve pogubio , jer su postali nezasiti u čuvanju jedne strašne tajne po Crkvu.

Mada generalno gledajući ja sam vrlo nepovjerljiv prema svim tim katoličkim organizacijama, čak i red Majke Terezije izaziva nemir u meni.

Zato sto je Da Vincijev kod novela, roman, fikcija...

OK to!

Ali možda ih je papa iz zabave pobio, da bi uklonio konkurenciju, jer nema logike da je opsatao samo jedan viteški red, koji 100% sakuplja relikvije svetitelja.

Nego nisam znao da se jedna takva čuva na Cetinju.

Katolicka crkva je kriva za 90% sranja koje se desava u svetu to je neosporno!

Evo ja nadjoh jos par zanimljivih stvari na internetu

Zašto je Malteški red vitezova organizovao susret Vujanovića i pape Benedikta džvi
Nezavisnost trampe svetinjama
- Malteški vitezovi, prema tvrdnjama crnogorske opozicije, žele da se dokopaju desne ruke sv. Jovana Preteče i Krstitelja, dela (častice) Časnog krsta na kojem je Hristos raspet, i Čudotvorne ikone Bogorodice Filermske
- Posetu Vujanovića Vatikanu organizovao je Anton Zbutega, vitez Malteškog reda i bliski rođak kotorskog biskupa Branka Zbutege. U Mitropoliji crnogorsko-primorskoj ne žele da govore o spekulacijama i o tome će se izjasniti tek ako bude zvaničnog zahteva za selidbu svetinja

BEOGRAD/CETINjE - Malteški red vitezova želi da se dokopa dragocenih svetinja - desne ruke sv. Jovana Preteče i Krstitelja, dela (častice) Časnog krsta na kojem je Hristos raspet, i Čudotvorne ikone Bogorodice Filermske koje se čuvaju u Cetinjskom manastiru odnosno Državnom muzeju u Cetinju. Zauzvrat, ova moćna organizacija založila bi se kod Svete stolice da ona podrži nezavisnost ove republike - upozorili su predstavnici crnogorske opozicije, posle nedavnog susreta predsednika ove republike Filipa Vujanovića i poglavara Rimokatoličke crkve pape Benedikta 16. u Vatikanu.

Predstavnici opozicije posebno su ukazali kako je na neuobičajen način došlo do susreta Vujanovića i pape, zbog čega s razlogom i sumnjaju u mogućnost nesvakidašnje trampe. Naime, audijenciju šefu crnogorske republike obezbedili su upravo "vitezovi" mimo svih diplomatskih procedura. Umesto da posetu organizuje ambasada SCG u Vatikanu ili eventualno crnogorska diplomatija, to je uradio Anton Zbutega, vitez Malteškog reda i bliski rođak kotorskog biskupa Branka Zbutege.

Protojerej Radomir Nikčević, šef kabineta mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, nije želeo da komentariše ove navode. Kako smo nezvanično saznali, u Mitropoliji ne žele da govore o ovim spekulacijama i o tome će se izjasniti tek ako bude zvaničnog zahteva za selidbu svetinja.

Pominjanje tri velike svetinje koje se nalaze u Cetinju prilika je da se podseti na njihov značaj i put do nekadašnje crnogorske prestonice.Sveti Jovan Krstitelj i Preteča Gospodnji proslavlja se 20. januara po julijanskom kalendaru, dan posle Bogojavljenja i od svih ostalih proroka se razlikuje po tome što je imao sreću da svojom rukom krsti Isusa Hrista i jedini je, pre dva milenijuma, svojom desnicom pokazao svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku sv. Jovana priča se da ju je svake godine na svetiteljev dan arhijerej posle liturgije iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.

"Ruka koja je zahvatila vode iz Jordana i podigla se nad glavom Hristovom nalazi se među nama", zapisao je u "Misionaru" vladika Nikolaj Velimirović. Ruka kojoj su se poklonili i za koju su se borili da je imaju pri sebi mnogi sveci, razni carevi, patrijarsi i vernici iz svih doba u proteklih dvadeset vekova, i danas je u posedu Srpske pravoslavne crkve. Preneta je kod nas 1917. godine, sa ruskog dvora Romanov, posle boljševičkog prevrata i za nju se vezuju brojna čudesna isceljenja.

Sveti Jovan, rođen šest meseci pre rođenja Hristovog, od oca Zaharija i majke Jelisavete, stradao je u vreme rimskog cara Iroda. Sveti Jovan ga je opominjo da ne sme da se ženi ženom svog brata. Po nagovoru žene Irodijade, Irod zatvori sv. Krstitelja u tamnicu plašeći ga da će da ga pogubi. Na Irodov rođendan, na zabavi, razvratna Salomija, ćerka Irodijadina, tražila je i dobila od zanetog Iroda Krstiteljevu glavu na tanjiru.
      

Prsti svetog Jovana

Jedan prst svetog Jovana Krstitelja nalazi se u Zvorničko-tuzlanskoj eparhiji, ali nije prst ruke koja se nalazi na Cetinju. Osim toga, u manastiru Koporinu, u ikoni Svetog Jovana, nalazi se i deo moštiju od palca Krstiteljevog, koje je iz Svete zemlje doneo pokojni episkop braničevski Hrizostom.
      
   
   

Dželat je glavu posekao i doneo Irodijadi, a sve krvnike kasnije je stigla kazna, a samoj Salomiji je led odsekao glavu. Irodijada je tajno odnela Krstiteljevu glavu u Jerusalim, sahranila je, a jedan monah ju je kasnije pronašao. Glava je išla od ruke do ruke isceljujući, da bi 850. godine bila položena u Carigrad, u Carskoj crkvi. Na put iz Sevastije, gde je na krvavoj gozbi Irodovoj posečen sv. Jovan Krstitelj, ruka njegova krenula je sa jevanđelistom Lukom.

Sveti Luka, uspeo je da izdejstvuje da ponese desnu ruku, žitelji Antiohije dočekali su je i čuvali sa velikim poštovanjem. Međutim, u vreme cara Julijana Otpadnika ruku su sakrili tamošnji hrišćani u Antiohiju. Posle Julijanove smrti, desnica svetog Jovana ponovo je izneta iz gradske kule, gde je bila sakrivena. U desetom veku, za vreme zajedničke vladavine cara Konstantina Porfirogenita (913-959) i njegovog srodnika Romana (920-944) uspelo je đakonu Jovu iz Antiohije da iz antiohijskog hrama Svetog apostola Petra, krišom od rizničara, uzme Krstiteljevu ruku i žurno krene prema Carigradu.

Tek kada je stigao u Halkidon, grad u severozapadnom kraju Vitinije, na obali Bosfora, prisutnim hrišćanima je pokazao šta ima kod sebe. Zapisano je da su na obalu izašli i carevi i sav narod, da je dočekaju "kao da samog svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susreću". Kasnije su od ruke Jovanove odvojena dva prsta. Jedan prst, veruje se, dat je Studitskom manastiru Svetog Jovana, i on se danas, u kivotu oblika desne ruke, nalazi u Otomanskom muzeju u Carigradu. Drugi prst car Teodor Laskiris darovao je 1219. godine našem Svetom Savi, prilikom proglašenja samostalnosti Srpske crkve.

Sveti Sava ovu svetinju položio je u Žiču, da bi potom, sa preseljenjem arhiepiskopskog prestola, i ona bila preneta u Pećku patrijaršiju. Po propasti srpske srednjovekovne države, Jelena Branković ovu svetinju uzima i odnosi u Moreju, na dvor svoga oca Tome Paleologa. Pošto su potom Turci zauzeli i Carigrad i Moreju, Toma Paleolog, zajedno sa svetinjom, sklanja se u Italiju, kod pape Pija. Svetinju predaje papi, a on, pošto je bio rodom iz Sijene, Krstiteljev prst daruje tamošnjoj katedrali, gde se i danas čuva, u kivotu s natpisom: "Desnica Pretečina. Pomeni Savu arhiepiskopa srpskog".
      

Vujanović bio dugo kao i Buš

Župnik crkve Svetog Eustahija u Dobroti kod Kotora i dobar poznavalac prilika u Vatikanu don Branko Zbutega izrazio je zadovoljstvo činjenicom da je papa Benedikt 16. posvetio dosta vremena predsedniku Vujanoviću prilikom njegove posete Svetoj stolici.
"Sam prijem kod pape ima isto značenje kao i onaj gospodina Tadića, gospodina Marovića, predsednika Burkine Faso, predsednika Amerike ili bilo kog drugog predsednika. Ono što je mene zaista oduševilo jeste to da je maloj Crnoj Gori dato veliko audiencijalno vreme ili prostor. Gospodin Vujanović proveo je u prijemu kod pape jednako vremena koliko i gospodin Buš kada je bio poslednji put, znači 25 minuta. Očigledno da je susret i za samog papu značio više nego što bi se iz proporcije države koju Vujanović predstavlja dalo zaključiti", rekao je je Zbutega za podgoričke Vijesti.
      
   
   

Desna ruka svetog Jovana ostala je u Carigradu sve do dolaska Turaka. I oni su prema njoj imali veliko poštovanje, onakvo kakvo danas ima, navodi se, i glava Jovanova u džamiji u Damasku. Međutim, da bi umirio ratnički raspoložene latinske ritere, poznate kao vitezovi svetog Jovana, kojima je cilj bio da čuvaju sveta mesta, a koji su se tada nalazili na Rodosu, sultan Bajazit Drugi predaje im 1484. godine Krstiteljevu desnicu. Turci su Jovanovce potom proterali i sa Rodosa. Njihovo novo odredište bila je Malta, gde su za ovu i druge dve svetinje 1573. podigli crkvu Svetog Jovana. Po imenu ovog ostrva poteklo je i njihovo ime - Malteški vitezovi. Ovde su se zadržali dva veka, do kraja 18. veka, kada ih je proterao Napoleon, ukidajući red Malteških vitezova. Zaštitu su potražili od ruskog cara Pavla Prvog. Oni su uzvratili velikim darom, ustupajući svetinje koje su mnogi carevi želeli da imaju - častice (deo) Časnog krsta i Bogorodicu Filermosu. Znajući o kakvim svetinjama je reč, car Pavle naloži najveštijim majstorima svog carstva da ih dostojno opreme i bogato ukrase i smeste najpre u carsku rezidenciju u Gatiinu, a potom u Zimski dvorac u Petrogradu.

Sto dvadeset godina Jovanove mošti provele su u Rusiji, a onda ih car Nikolaj Prvi Romanov daje svojoj majci Mariji, da ih ona sakrije. Marija ih prenosi u zemlju svog porekla, u Dansku, da bi ih potom njene kćeri, velike kneginje Ksenija i Olga, predale mitropolitu Antoniju Hrapovickom. Mitropolit je svetinje privremeno smestio u pravoslavni hram u Berlinu, a onda se zajedno sa njima preselio u Srbiju, u Sremske Karlovce, gde je ubrzo posle toga osnovana Ruska zagranična crkva. Mitropolit Antonije svetinje potom poverava kralju Aleksandru Karađorđeviću.

Smeštene su u dvorsku kapelu u Starom dvoru (danas Skupština grada), a po izgradnji Belog dvora na Dedinju i pored njega pridvornog hrama Svetog Andreja Prvozvanog, prenete su u njenu posebno izgrađenu skrivnicu. Na početku Drugog svetskog rata kralj Petar Drugi sa vladom, napušta Beograd i sa sobom nosi i tri velike svetinje, a u manastiru Ostrog, u noći između 14. i 15. aprila 1941. godine, predaje ih patrijarhu Gavrilu (Dožiću). Arhimandrit manastira Ostrog Leontije (Mitrović) svetinje je bio dobro sakrio.

One će neopažene tu ostati sve do 1952. godine, kada su ih, tragajući za preostalim kraljevim zlatom, u arhimandritovoj sobi ispod duplog poda pronašle crnogorske vlasti i deponovali u kasu Državne bezbednosti u Podgorici. Svetinje su u policijskoj kasi zadržane sve do 1978. godine, kada su Cetinjskom manastiru predati Časni krst i ruka Svetog Jovana, dok je ikona Presvete Bogorodice Filermose data Državnom muzeju u Cetinju.

Za ove svetinje u okviru Cetinjskog manastira izgrađen je poseban hram - paraklis Svetog Jovana. Međutim, crnogorske vlasti sve do danas uporno odbijaju da Crkvi vrate čudotvornu Bogorodičinu ikonu.

preuzeto od www.glas-javnosti.co.yu

zamimljiv im je zvanican sajt



doduse,ja im nista ne verujem....ipak su to papini slinavci 

Vojislav Šešelj je tvrdio da je malteški vitez.

Ko je prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića doveo u vezu sa Malteškim redom
Malteški vitez od Srbije

Ma koliko naslov ovog teksta izgledao čudno, sudeći po vizit karti izvesnog Tomasa Forana de Saina - Bara, naslov ipak stoji. Naime, na njegovoj vizit karti piše da je "on ambasador NJKV prestolonaslednika Aleksandra princa od Jugoslavije kod suverenog Malteškog reda".

Ko je u stvari Foran? Rođen je 1925. godine u Americi i za vreme Drugog svetskog rata bio je pomoćni radnik u kuhinji. Posle rata sebe naziva "Baron Foran, vojvoda od Svetog Bara". (Pojašnjenja radi, Sveti Bar u ovoj prilici je luka Bar u Crnoj Gori).

Tu titulu, tvrdi dotični u svojim knjigama, podario mu je kralj Petar Drugi Karađorđević. Pa i da je to uradio kralj Petar, koji se onda nalazio u velikom finansijskom škripcu, zasigurno je imao na umu da Karađorđevići nemaju prava da proizvode vojvode i barone.

Naime, svaki (muški) Karađorđević kada se rodi dobija veliku Karađorđevu zvezdu, titulu princa (kneza) od Jugoslavije i oslovljava se sa Vaše kraljevsko visočanstvo prema pravilniku Kraljevskog doma od 1930. godine koji je doneo kralj Aleksandar Prvi. Sinovi kralja Aleksandra, Tomislav i Andreja su kraljevići i to je jedino odlikovanje koje oni mogu da nose. Niko od "smrtnika" ga nikada nije imao. Kralj Aleksandar je ustanovio i posebno veliko odličje za prestolonaslednike i kraljeve, ali to kralj Petar nije nosio posle 1945. godine.

Otuda se neizostavno nameće činjenica da se "ambasador" Tomas Foran, u stvari, lažno predstavlja.

NJegova ambicija da svetu oko sebe pokaže da je plemenite krvi dovela je i do objavljivanja fotografija na kojoj se vidi da prestolonaslednik Aleksandar prima malteška obeležja. Knjiga je izašla ove godine pod naslovom "Karađorđevići, kraljevi Srbije i Jugoslavije" (izdavač CHRISTIAN, 14 rue Littré, 75006 Paris). Na fotografiji se vidi kako prestolonaslednik prima titulu "Insignije Baili grand-croidž". Dokaz o važnosti titule koja je uručena prestolonasledniku Aleksandru kako vidimo u pomenutoj knjizi je nepobitan.

Ova titula sa insignijama, javnim obeležjem, ne dodeljuje Malteški red tek tako. Reč baili, znači sudija. U prenosnom i slobodnijem značaju primalac ove titule dobija pravo da sudi. Veliki majstor Reda koji prestolonasledniku na fotografiji predaje novo ordenje zove se fra Andre Bertie. Čovek u sredini fotografije između prestolonaslednika i katoličkog sveštenika je Foran.

Zanimljivo je da se Kraljevski dom nije oglasio povodom knjige i određenih navoda "srpskog maltežanina" Forana, koji je svojevremeno, kako se priča u ovim krugovima, priložio 20.000 dolara kako bi pristupio u Malteške vitezove.

Na drugoj fotografiji vidi se prestolonaslednik Aleksandar u odelu sa lentom malteškog viteza, pored njega je Foran. On se nalazi i na fotografiji sa inauguracije kod pape Jovana Drugog 1982. godine. Dalje Foran je srpskog prestolonaslednika prvi put doveo u vezu za ovim redom pre 17 godina. Od tada do danas, posebno posle objavljivanja ovih fotografija mnoga pitanja ostaju bez odgovora.

Dragan Alempijević
      

Dragomir Acović, heraldičar i član Krunskog saveta

To je samo simbol

- Ne radi se o istorijskoj ili nekoj novoj zastavi. U pitanju je simbol komponovan od srpskih nacionalnih boja i četiri zlatne strelice koje konvergiraju ka centru zastave kao mestu susreta. U pitanju je dosta jednostavna simbolička sintagma koja poručuje da je Srbija centar interesa za sve Srbe bilo gde da se nalaze - kaže Dragomir Acović, herold Kraljevskog doma i predsednik Srpskog heraldičkog društva u odgovoru na jedno od pitanja na Internetu. Gospodin Ralević, kome je ovakav odgovor upućen, pitao je NJKV prestolonaslednika Aleksandra da li je u pitanju nova srpska zastava.