Nepoznata ulica

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve - osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

POSLJEDNJI TRENUTCI

Kada bih još jednom mogao proživjeti svoj život
U tom životu više bih grješaka činio
Bez želje da budem tako savršen,
Više bih se opuštao.
Bio bih budalast više no što sam bio,
I doista bih vrlo malo stvari
Uzeo k srcu.
Manje bih držao do čistoće.
Više bih živio s rizikom, više na putu,
Više bih gledao sunčeve zalaske,
Više na gore se penjao, više rijeka preplivao.
Posjetio bih ona mjesta gdje nikad nisam bio,
Jeo bih više sladoleda, manje graha,
Imao bih više stvarnih problema
A manje onih zamišljenih.
Bio sam jedan od ljudi koji žive
S razborom i s pažnjom da u svakoj minuti
Svoga života; jasno pri tom je bilo i
Sretnih trenutaka.
Al’ kad bih se vratio opet nastojao bih tada
Ostvariti samo ugodne trenutke.
Ako ne znate to, sav život je u tom
U tim trenutcima samo;
Nikad ne gubi sadašnjost.
Bio sam onaj koji nikud nije išao
Bez toplomjera i termofora uza se ,
Ni bez kišobrana i svega što štiti.
Kada bih ponovno mogao živjeti
Bosonog bih hodao već početkom proljeća
I završio tek u jesen.
Više bih se okretao na vrtuljku
I promatrao više svitanja,
S više djece veselo se igrao,
Kada bih drugi put živio.
Ali, da, sad je meni osamdesetpet
I znam da odlazim…

Truko

Četrdeset karata pomeralo je život
Amajlije od obojenog kartona
pomažu nam da zaboravimo svoju sudbinu
a veseli pronalazak
naseljava ukradeno vreme
kitnjastim dosetkama
domaće mitologije.
Na granicama stola
život drugih ljudi se zaustavlja.
Unutra je čudna zemlja:
pustolovine ponude i potražnje,
shaga asa pika
kao svemoćni don Huana Manuela
i sedmica herc koja zvoni nadom.
Divlja sporost
obuzdava reči
a kako se mogućnosti u igri
ponavljaju i ponavljaju,
noćašnji igrači
skupljaju nekadašnje štihove:
pokret malo, vrlo malo vaskrsava
pokolenja predaka
što zaveštaše Buenos Ajresu
iste stihove i iste vragolije

Svanuće

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

Klepsidra

Ne od vode, od meda bice poslednja kap klepsidre.
Videcemo je kako blista i uranja u tminu,
ali u njoj ce biti blaženstva koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto.
Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris,
cin razumevanja vasione, pa makar i pogrešnog,
onaj trenutak u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar,
voda žedi i hleb gladi, meki sneg u vazduhu,
dodir knjige koju tražimo u nemarnosti polica,
radost sablje u boju, more koje slobodno brazdaše Engleska,
olakšanje što kroz tišinu cujemo ocekivani akord,
secanje dragoceno i zaboravljeno,
umor, trenutak u kome nas rastace san.

Ivanjska noć

Neumoljivi u blistanju zalazak
na oštrici mača razdaljine je slomio.
Blaga kao vrbik je noć.
Crveni pucketaju
kovitlaci uspalmtelih lomača;
žrtvovano drvo
gubi krv u visokim plamsajima,
živa zastava i ludo komešanje.
Tama je krotka kao daljina;
danas se i ulice sećaju
da su nekada bile polljane.
Čitave bogovetne noći samoća prebira
brojanicu od rasutih zvezda.

Lavirint

Unutra si, a znaš - nigde, nikad vrata,
lica i nalicja ovaj dvorac nema,
niti spoljnjeg zida nit' centra skrivena;
gradevina ova svemir obuhvata.

Ne nadaj se da ce tacnost puta tvoga
koji se uporno u dva pravca racva,
koji se uporno u dva pravca racva,
tvom odvesti cilju. Sudbina je stroga

kao i tvoj usud: tvrda od bronze je.
Ne ocekuj napad bika što je bice
ljudsko cije grozno i brojno oblicje

u spletu beskrajnom kamena strah seje.
Nema ga. I više nicem se ne nadaj.
Ni sutonom crnim strašna zver ne vlad

Čuvar knjiga

Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova
stroga muzika i stroge reci,
šezdeset i šest heksagrama,
obredi koji su jedina mudrost
što je nebo podari ljudima,
raskoš onoga cara
ciju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo.
Tako su polja radala plodove,
a reke ostajale u svojim koritima,
ranjeni jednorog koji se vraca da najavi kraj,
tajni vecni zakoni,
muzika sveta;
te stvari ili secanje na njih su u knjigama
koje cuvam u kuli.

Tatari dodoše sa Severa
na malim kosmatim ždrepcima,
uništiše vojske
koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbrižnost,
podigoše vatrene piramide i klaše,
ubiše grešnika i pravednika,
ubiše okovanog roba što cuvaše vrata,
zloupotrebiše i zaboraviše žene
i krenuše prema Jugu,
nedužni kao grabljive zveri,
svirepi kao bodeži.
U sumnjivoj zori
otac moga oca spase knjige.
Evo ih u kuli u kojoj obitavam,
podsecaju me na dane koji pripadahu drugima,
tude i drevne.

U mojim ocima nema dana. Police su
odvec visoke i moje godine ih ne dostižu.
Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.
Zašto bih se zavaravao?
Istina je da nikad nisam znao da citam,
ali tešim se mišlju
da su mašta i prošlost vec isto
za coveka jucerašnjeg vremena
koji posmatra ono što je bilo grad
a sada se opet u pustinju pretvara.
Šta me sprecava da sanjam da sam nekad
odgonetnuo mudrost
i brižljivom rukom nacrtao simbole?
Ime mi je Hsijang. Cuvar sam knjiga
koje su možda poslednje,
jer ništa ne znamo o Carstvu
i Sinu neba.
One su tu, na visokim policama,
bliske i daleke u isti mah,
tajnovite i vidljive kao zvezde.
Tamo su vrtovi, hramovi.

Pesnička umetnost

Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.

Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.

Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.

Ulica sa ružicastim dućanom

Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
Šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U jucerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.