Čemu nam služe idoli i kako duša uvek da ostane zdrava

Prebroditi nemoć i tajne želje

Mnogi od nas imaju svoje idole, koji personifikuju različite životne priče od stradalnika, buntovnika pa do onih koji personifikuju večitu mladost. Čemu nam služe idoli i kuda može da nas odvede kopiranje njihovih života, otkriva bečki psiholog Julia Umek.


Često idoli služe da bi se prebrodila lična bespomoćnost ili za ostvarenje nekih tajnih unutrašnjih želja. Idolopoklonici pokušavaju da žive život idola, služe se njihovim rečima, koriste njihov način govora, preuzimaju njihov stil oblačenja i ponašanja. Umek smatra da muškarci mnogo češće nego žene svoje idole nalaze u sferama ekonomije, politike i nauke.

Međutim, slepo oponašanje idola može da navede i na pogrešan put, to se događa na primerima kada je idol imao tragičnu sudbinu.

*Džems Din - idol stradalnika

Ukoliko idol odgovara karakteru Džemsa Dina, onda se radi o simpatisanju tragičnog životnog puta. Idoli sa takvim sudbinama personifikuju neuspeh pred zahtevima odraslog sveta, propast individualnosti čak i koketiranje i veličanje samoubistva. Kod tragičnih idola neuspeh postaje kult.

Ipak, zakon života glasi, da kada se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Tragičnost se ogleda u tome što se gleda u zatvorena vrata i ne vide ona druga koja su otvorena.

*Vrhunski sportisti

Ukoliko je idol sličan nekom vrhunskom sportisti - onda on personifikuje uspeh i bogatstvo kroz rad i brz napredak i stabilnost u životu. Ovi idoli su uspeli da budu disciplinovani i da izvuku iz sebe ono najbolje.

*Če Gevara - idol buntovnika

Ukoliko je Vaš idol kubanski revolucionar, političar i vođa gerilaca, onda se u Vama krije naklonost ka životnom putu buntovnika. U tom slučaju treba da znate da se idealizam ne sastoji u lovu na trenutno ostvarenje iluzija, već u svakodnevnoj, neumornoj, postojanoj borbi ka postepenom približavanju idealima.

*Romi Šnajder - idol nesrećne žene

Ukoliko je idol tragični sanjar kao što je Romi Šnajder, to karakteriše veličanje besciljnog i agresivnog odbijanja normi i tabua. Ovakvi idoli konstruišu odgovarajući imidž i uskaču u ulogu tragičnog fantaste koji sanja o idealnoj, velikoj i večnoj ljubavi koja se nikad ne može ostvariti i tako ostaju nesrećni u večitoj potrazi. Neograničeno biti voljen, njima postaje stega a biti nesrećan je za njih kult.

*Madona - idol večite mladosti

Deviza današnjice je večita mladost, koju personifikuje pop-diva Madona svojim svaki put novim ostvarivanjem, što je postao i princip preživljavanja.

*Zaključak: Imajte idole ali ostanite sebi verni, originalni i idite kroz život slušajući svoju savest, jer samo tako duša može da ostane zdrava, smatra Umek.

Danas

To ne mora uopste da bude lose, cak naprotiv... covek se sa covekom uporedjuje. 

Drugo su opsesivni, patoloski frikovi... to je vec bolest.

And finally, birajte idole koji nesto vrede. Moj idol je za primer ljudima, kulturan, vaspitan, lepo se izrazava takodje i oblaci. Ne drogira se, bavi se sportom. Mediji i kolege ga obozavaju i za njegovu dugu karijeru nikad nisu rekli nesto lose...

 moj idol je bio moj otac i  sve sto sam starija sve sam mu zahvalnija na  tome cemu i kako me ucio . cesto znam reci - eh , mirko , ama svaka ti je
 bila njegoseva  .  nadam se da cu i ja  biti  uzor   svojoj deci . 

Nije li logicno da covek od idola preuzima ono sto je dobro tj ono sto smatra dobrim a ne sve po svaku cenu?

Evo zanimljivog razlaganja na tu temu:

Idoli i slava

Zašto toliko sveta traga za idolima? Otkud ta neodoljiva i neumoljiva žudnja za slavnim ličnostima? Otkud to bezumno obožavanje? I ta nezasita potreba da se upijaju životi slavnih?

 
Onaj ko žudi za slavnima pokušava da tako, na posredan način, ostvari vlastitu neostvarenu težnji za slavom. Taj bi da se, posredstvom svojih idola, uzdigne iznad drugih, što mu u stvarnom životu ne polazi za rukom.

Šta je zapravo slava? Način da se neko u bljesku i sjaju uzdigne iznad mnoštva «običnih» ljudi i njihovih «običnih» i «sivih» života. Da se istrgne iz bezimene i bezlične anonimnosti mnogih.

Sam sistem slave, industrijski proizvedene, medijski naduvane i svakodnevno naduvavane, podrazumeva, međutim, malo slavnih a bezbroj anonimnih. Slava prvih počiva na anonimnosti drugih. Jedno bez drugog ne ide.

Tako je ogromna većina primorana da odustane od pokušaja da slavu ostvari u vlastitim životima. Ne odričući se pritom svoje potrebe za slavom koja, iako prigušena, nastavlja da tinja i tišti u dubini njihovog bića.

Tim ljudima njihovi stvarni, «obični» životi izgledaju jadni, ništavni, beznačajni. Gorki i razočarani, osećaju se nepravedno osuđenima na «običnost». Oni zapravo i ne žive svojim svakodnevnim životima koje tek otaljavaju. Zaista žive tek upijajući živote slavnih.

Ushićujući se svojim idolima oni se, posredno, ushićuju sobom samim. Ili tačnije, onim što bi želeli da jesu a što im nije dato da postignu. Obožavajući medijski prenaduvane slavne ličnosti, obožavaju zapravo naduvanu sliku sebe samih.

Prigrliti idole znači odreći se vlastitog života. Veoma je zabrinjavajuće i uznemiravajuće da sve više ljudi to čini.

Slava je varka koja zavodi u bespuće. Valja prihvatiti svoj život kao vrednost po sebi. I živeti ga čitavim bićem, onakvog kakav jeste. Iz dana u dan.

 Iza ogledala

To je vec patologija...

Prosto, ne vidim nista lose imati idola u smislu uzora, nekog na koga se ugledamo, ne nekog koga patoloski kopiramo...

Konkretno, nikad nisam krio da su me neki ljudi u sportu i drugim oblastima fascinirali i neke stvari za koje sam smatrao da su ispravne sam preuzimao od njih... tj ugledao se na njih kada sam formirao neki svoj stil...

Искрено, мени је идол једна сићушна жена у мом комшилуку која успева да својом бедном платом прехрани двоје преслатке и добре деце.

Jedno je imati uzora, a drugo idola. Možda nije najsrećnije izabrana terminologija, ali je poenta jasna.
U psihologiji se te pojave razdvajaju kao identifikacija i imitacija. Identifikacija bi bila ovo što ovde smatram pod uzorom, a imitacija - idolom. To ne mora biti tako, naprotiv; rekoh već da je terminologija problematična.

Uzor (dakle, osoba sa kojom se identifikujemo) je neko čije ponašanje (ili makar deo), stavove, itd. cenimo, i želimo da ih približimo svojima, to jest svoje njegovim. To je dobro za razvoj ličnosti, u slučaju da je idol neko ko zaista, po nekom aspektu, vredi, i ko nam može, makar i na indirektan način, pomoći da se izgradimo kao osobe. Imati uzore češće je u adolescenciji i mladalačkom dobu, kada još uvek istražujemo svet oko sebe, i formiramo se kao osobe.

Idol (odnosno, osoba koju imitiramo) jeste neko čije ponašanje (ne samo ponašanje, psihičke osobine) doslovno kopiramo. Dok kod uzora imamo integrisanje, odnosno inkorporisanje stavova, u imitaciji govorimo o bukvalnom imitiranju te osobe. Normalno (mrzim ovaj izraz), javlja se u detinjstvu, recimo, kada vidimo kako devojčica kopira mamino ponašanje, šminka se, nosi njenu odeću. Ona je normalan deo odrastanja. Međutim, u kasnijem dobu ona može postati patološka: kada osoba imitira drugu osobu, želi da bude kao ona, oponaša njeno ponašanje, oblačenje, izražavanje, itd.