INTERVJU NEDELJE... general Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba VS
VOJSKA MOŽE DA ZAUZME KOSOVO

Armija je u stanju da to uradi, ali nije stvar dobiti rat i zauzeti teritoriju, nego održati mir i ostvariti i braniti nacionalni interes. To što Kosovo nije pod kontrolom Srbije rezultat je loše politike



To što me je Milošević odlikovao ne znači i da bih ja njega... General Zdravko Ponoš


Kada biste načelniku Generalštaba Vojske Srbije generalu Zdravku Ponošu skinuli s prezimena onu kvrčicu, dobili biste ono što Vojska Srbije polako vraća - ponos! Za Press nedelje s generalom utvrđujemo gde je mesto našoj vojsci, zašto je bila mirna kada su uzeli Kosovo i otkrivamo detalje iz njegovog privatnog života.

Kao oficir koji je završio vojne škole na zapadu, da li bih pogrešio kada bih rekao da ste više "pronatovac" nego "proneutralac"?

- NATO ili neutralnost zemlje nije tema o kojoj bih se izjašnjavao zato što je moj glas samo jedan od glasova sedam i po miliona građana.

Šta je bolje za vojsku - NATO, ili da bude vojska neutralne zemlje?

- Posao vojske nije da se opredeljuje šta treba da radi, nego kako. A šta treba da se radi, o tome odlučuje vlast koja je od građana dobila mandat. Za savezništvo je potrebna saglasnost bar dveju strana, a za neutralnost se država može opredeliti i unilateralno. Obe opcije imaju cenu i benefite. Savezništvo podrazumeva koordinaciju planiranja upotrebe i resursa, a to zahteva otvorenost i poverenje. Kada ste neutralni, morate imati ja jer morate o svemu sami da vodite računa.

U vašoj poslednjoj izjavi, kada ste naveli da vojsci treba više novca i vojnika jer zemlja ide ka neutralnosti, umesto da smanjuje broj vojnika, primetna je doza sarkazma. Kao da ipak mislite da vojska treba da ide u NATO.

- To vam se učinilo jer je moj posao da pripremim vojsku tako da može da izvrši zadatke dobijene od civilne vlasti u obe opcije: da idemo u NATO ili u neutralnost.

Može li Srbija u EU, a da ne bude u NATO-u?

- To jeste put kojim se ređe ide, u svakom slučaju, ali je moguć. Na kraju krajeva, Srbija se u mnogo čemu razlikuje od svih drugih zemalja koje su išle tim uobičajenim putem - prvo NATO, pa EU. Ali pitanje integracija, pa i tih bezbednosnih, nije pitanje forme, nego suštine. Da li smo vrednosno u Evropi, to je suština.

Gde je danas srpski vojnik u poređenju s vojnikom okolnih zemalja?

- Ovde postoje dve dimenzije: jedna je vrednosna, a druga tehnička, odnosno da li imaš na raspolaganju sve alate da radiš svoj posao kvalitetno. Srpski vojnik vrednosno nema čega da se stidi. Mi smo vojska koja ima reference vredne poštovanja. Tokom saradnje s drugim vojskama, uverili smo se da možemo potpuno da se merimo s njima. To što neko ima opremu staru pet, a mi 25 godina, drugo je pitanje. Oprema može brzo da se nadoknadi, ali da naučite ljude poslu - što mi znamo - to ide malo teže.

Na pomen reči NATO, mnogi odmah pomisle na bombardovanje. A vi?

- To jeste prva asocijacija koja mi pada na pamet. Naravno, rane su još sveže. Međutim, evropske integracije i činjenica da pripadamo evroatlantskom prostoru u bezbednosnom smislu je pitanje racionalnosti. Ne smemo dozvoliti da emocije prevladaju razum.

Da li je vojska pod komandom Ponoša povratila bar malo ponosa koji je izgubila u krvavim ratovima u bivšoj SFRJ?

- Nadam se. Ako sam u pravu, samo mali deo zasluga pripada meni. Dosta smo uradili kroz timski rad, napravili smo dobru organizaciju, postigli rezultate i zato očekujemo veću podršku države za investicije. Mislimo da smo stekli moralno pravo da to tražimo. Ne tražimo dodatni novac, nego predlažemo da prodamo vojnu imovinu koja nam ne treba i za to kupimo opremu koja nam je potrebna.

Kako se dogodilo da naša vojska prođe kroz nekoliko ratova i da iz njih ne izađe nijedan Stepa Stepanović, Mišić, već da čitavo vojno rukovodstvo završi u Hagu?

- Završilo je tako jer je na isti način završilo i političko rukovodstvo tog vremena. Kad je vrh vojske na loš način upotrebljen, a vojska zloupotrebljena, onda se stvari tako završe. Treba odvojiti kako je prošao vrh, a kako pripadnici vojske. Vojska, njen veliki deo, delila je sudbinu građana Srbije, a vrh vojske je delio sudbinu političkog rukovodstva Srbije.

Šta za vojnika znači kad izgubi rat?

- To je možda uporedivo s osećanjem koje ima lekar kada mu pacijent izgubi život.

A šta znači za vojnika kad mu država ostane bez Kosova?

- To je hipotetičko pitanje. Mislim da većina građana ove zemlje smatra da to što Kosovo nije pod kontrolom Srbije u ovom momentu jeste dobrim delom rezultat loše politike koja je vođena dugi, dugi niz godina.

Bilo je mnogo povika na vojsku zato što nije reagovala 17. februara kada je Priština donela odluku o nezavisnosti.

- Vojska ne odlučuje šta da radi, nego kako da uradi svoj posao.

Zar posao vojske nije da čuva teritoriju države?

- Između ostalog, da.

I naša vojska to nije uradila.

- Vojska je jedan, ali ne i jedini alat spoljne politike.

Da li Vojska Srbije danas može da osvoji Kosovo i pored NATO snaga. Je li sposobna za to ukoliko dobije takvo naređenje?

- Vojska Srbije je u stanju, naravno, da vojno zauzme Kosovo. Ali nije stvar u tome da se dobije rat i zauzme teritorija, nego da se održi mir, ostvari i odbrani nacionalni interes. Pitanje Kosova u Srbiji nije samo pitanje vojne kontrole tog dela naše teritorije. To je mnogo kompleksnije pitanje, koje zaslužuje razmatranje svih modaliteta kako bi se obezbedio prosperitet Srbije.

Da li verujete da ćete dobiti takvo naređenje?

- Nije to stvar verovanja. Vojska mora da bude spremna za sve varijante.

Koliko su bile pametne izjave političara da Srbija neće koristiti silu kad je Kosovo u pitanju?

- O pameti političara odlučuju birači na izborima, a ne ja.

Ko je bolji ministar odbrane - Dragan Šutanovac ili Boris Tadić?

- Nije moje da ocenjujem političare.

Ali pričamo o ministru odbrane, a ne o tome kakav je ko političar?

- Ocena rada šefova pogotovo je nespojiva s vojničkom profesijom.

Hipotetičko vojno-političko pitanje. Tomislav Nikolić krene da organizuje miting na kome traži smenu predsednika Borisa Tadića. Na mitingu se pojavi milion građana. Predsednik Tadić vas pozove i traži da pošaljete tenkove na demonstrante. Šta biste uradili?

- Miting na kome se traži nečija smena nije razlog za upotrebu vojske. Miting koji se izrodi u narušavanje javnog reda i mira je posao za policiju. Miting koji ozbiljno ugrozi bezbednost građana, institucija, koji može da dovede do haosa u državi, a koji ne može da kontroliše policija, zahtevao bi zakonom regulisano angažovanje vojske, a to znači: na osnovu odluke parlamenta.

Izjavili ste da biste uhapsili Ratka Mladića kad biste znali gde je. Da li to još uvek mislite?

- Nisam rekao da bih ga ja hapsio jer nije moje da hapsim. Rekao sam da je njemu mesto u Hagu jer je to interes Srbije, politički i moralni.

Pita vas roditelj da li dete da pošalje da civilno služi vojsku ili u kasarnu. Šta mu vi kažete?

- U kasarnu! Smatram da je civilno služenje vojnog roka došlo gotovo do apsurda i danas više mladića vojsku služi civilno nego pod oružjem. Apsurd je u tome što to više nije prigovor savesti, kao u početku, nego je popularno samo zato što je lakše! To je loša računica i sa stanovišta društvenog interesa jer nije baš normalno da 15.000 mladih, zdravih ljudi, u vreme kada imamo i demografski problem i veliki broj nezaposlenih, radi poslove koje mogu da obavljaju i ljudi s ograničenim zdravstvenim ili radnim sposobnostima.

Ali, taj roditelj vam kaže: "Bolje da moje dete čisti bolnice nego da mu se desi Topčider".

- Topčider je posebna tema. Statistika kaže da imamo više saobraćajnih udesa u kojima su učestvovali ljudi na civilnom služenju, nego vojnici na služenju vojnog roka. Uveren sam da se u malo kojoj instituciji ili preduzeću toliko poštuju prava zaposlenih kao u vojsci. To se posebno odnosi na vojnike. Ako zakasne s odsustva, odmah se stupa u kontakt s njihovim roditeljima. Voleo bih kada bi i institucije u kojim su angažovani mladići na civilnom služenju tako postupale.

Kad čujete Topčider, šta vam prvo pada na pamet?

- Tragedija i sramota za vojsku, za državu! Verujte, ako je ikome važno, osim roditelja mladića koji su izgubili živote, da se taj slučaj razjasni i da se dođe do istine, važno je vojsci. Dok se to ne reši, vojska će nositi teret. Njoj ne može da bude u interesu da to ostane nerazjašnjeno.

Rođeni ste u Kninu i vaši su tokom "Oluje" izbegli u Srbiju. Šta mislite o Slobodanu Miloševiću?

- Ništa dobro ne mislim o njegovoj vlasti, ali to više nije važno.

Ali, vi ste odlikovani u njegovo vreme.

- Jesam dobio orden, kao i stotine drugih vojnika. To je orden bezbednosti, orden trećeg stepena. To što je Milošević mene odlikovao ne znači i da bih odlikovao ja njega.

Od imovine imate stan od oko 40 kvadrata. Da li ste uspeli u životu?

- Nije baš tako mali stan. Ima 50 kvadrata. Nije mi to mera ni uspeha ni neuspeha.

Postoje dve priče koje vaši "neprijatelji" vezuju za vas. Prva je da ste u vreme rata u Hrvatskoj napustili vojsku jer to "nije bio vaš rat", a druga da ste napredovali jer su vaša supruga i supruga predsednika Borisa Tadića sestre. Je li to tačno?

- Naravno da nije. Učestvovao sam u ratovima devedesetih kao oficir koji se bavio elektronskim ratovanjem, to je bio moj posao. A drugo, koliko znam, moja i Tadićeva supruga su rođene na različitim krajevima bivše Jugoslavije.

HEROJSTVO PILOTA KANASA

Vojska Srbije imala je još jedan veliki gubitak. Poginuo je pilot Ištvan Kanas. Da li je ta smrt prava slika o Vojsci Srbije ili je reč o nesrećnom slučaju?

- Bez sumnje, reč je o nesrećnom slučaju. Ali, u ovom slučaju, radi se i o tome da ginu najbolji! A ginu najbolji zato što idu do graničnih mogućnosti i sebe i mašine kojom upravljaju. Rekao bih da je to čak i definicija herojstva.

Šta biste rekli njegovoj supruzi i deci?

- Ne postoji ništa što bih im mogao reći a što bi ih utešilo. Ono što su oni izgubili je nenadoknadivo. I vojska je izgubila jednog od najboljih, ako ne i najboljeg pilota, i to ne može da se nadoknadi. Vojska će opet imati pilota, avione, ali Ištvanova porodica ne može da nadoknadi gubitak supruga i oca.

Otkada ste načelnik Generalštaba, koliko ste saučešća izjavili?

- Ne brojim ih, a i jednom je previše.


KAŽNJAVAM GENERALE SA 20 ODSTO OD PLATE

Predsednik Boris Tadić je priznao da u njegovoj stranci ima korupcije. Ima li korupcije u vojsci danas?

- Korupcije ima svugde, ima je i u vojsci, ali se trudimo da se drakonski obračunamo s njom. Sečemo stvari i kad je u pitanju sitan imovinski kriminal i zloupotreba službenog položaja. Udaljili smo od dužnosti i poslali na Vojno-disciplinski sud pukovnika, komandanta garnizona, koji je zlupotrebom službenog položaja oštetio vojsku za 10.000 dinara. Vojna profesija je sada pristojno plaćena i imamo pravo da zahtevamo odgovorniji odnos. Ja sam i generale kažnjavao sa po 10 ili 20 odsto od plate, ne zbog krminala, nego zbog nesavesnog obavljanja dužnosti. Niko nije zaštićen.


DOVEO BIH U RED CRVENU ZVEZDU!

Pasionirani ste ljubitelj fudbala. Šta biste radili da ste danas direktor FK "Crvena zvezda?

- Zaveo bih red, kao što to radim u Vojsci Srbije. Verovatno bih i u Zvezdi to radio s dodatnom emocijom jer sam zvezdaš. Nikada ne bih dozvolio da mi navijači ili bilo ko drugi van kluba kroji kapu kluba, kao što ne dozvoljavam da mi priučeni analitičari i propali političari kroje vojsku. Ja sam dobio zadatak, a moje je da odredim kako ću da ga izvršim.


S. MARJANOVIĆ

Izvor: Press

Pa kada moze ,zasto nije?

Zaista ne razumem kome je namenjena ova priča... Kome to nije jasno da bi nekakav pokušaj vojnog zauzimanja Kosmeta proizveo instant američku reakciju? Reakciju koja bi im verovatno čak i prijala da odvrati pažnju od sadašnje krize, kao što im je, svojevremeno, 1999. agresija uspešno odvratila pažnju sa Klintonovog seks-skandala...

To što Kosmet nije pod kontrolom Srbije rezultat je politike stranih sila, u prvom redu režima u Vašingtonu, a ponajmanje administracije predsednika Miloševića koji je, u vreme raspleta oko Kosmeta, vukao iznuđene poteze. Eventualni pokušaj Srbije da u ovom trenutku vojno povrati Kosmet, doveo bi do situacije slične onoj u Iraku, samo bez bombaških napada, ali sa svim ostalim karakterističnim obeležjima tamošnje situacije, kao što su američki ratni zločini, ubistva, uništena infrastruktura, nestašice struje i vode i sl. Jasno je, naravno, da će jednog dana, Kosmet morati vojno da bude vraćen u okvire ustavnog poretka Srbije, ali to neće biti tako skoro...

Ala ti znas da otvors temu svaka ti cast, pa mogli smo celu albaniju da zauzmemo ne znam kako smo to sada pa napredovali da mozemo kosmet zauzeti.

Ponoš: Situacija u kopnenoj zoni stabilna, ali potencijalno rovita
Autor: Tanjug | 30.09.2008. - 17:50

Načelnik Generaštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Zdravko Ponoš ocenio je danas da je situacija u kopnenoj zoni bezbednosti "stabilna, ali potencijalno rovita".

"Saradnja sa Kfor-om odvija se na profesionalnom i tehničkom nivou, ali nema sastanaka na visokom nivou", kazao je Ponoš posle vojne vežbe "Grom 2008" na poligonu Pasuljanske livade kod Paraćina.
Prema njegovim rečima, komandanti jedinica Vojske Srbije sreću se sa kolegama iz Kfor-a, ali drugih kontakata nema.
Ponoš je podsetio da je otkazao sastanke na visokom nivou sa Kfor-om posle njihove odluke da učestvuju u obučavanju takozvanih bezbednosnih snaga Kosova.

Najavljujući da će ministar odbrane Dragan Šutanovac sutra potpisati bezbednosni sporazum između Srbije i NATO-a, Ponoš je naveo da je taj sporazum "samo materijalizacija iz prezentacionog dokumenta koji je Srbija predala Bruselu".
"Bezbedonosni sporazum je samo tehnički sporazum koji nam omogućava sprovođenje opredeljenja iz prezentacionog dokumenta u kome piše da ćemo biti punopravan i aktivan član programa Partnerstva za mir - ni manje, ni više od toga", objasnio je Ponoš.

Blic

Ma sve te priče o vojsci imale su smisla samo kad se u sukob nije mešala ni jedna strana. Danas je više nego jasno ko nam kroji kapu.

Portret: Zdravko Ponoš
Civil
Dragan Galić | 09. 01. 2010. - 00:02h | Foto: FoNet | Komentara: 0

Sa četrnaest godina Zdravko Ponoš je prvi put obukao uniformu u Srednjoj vojnoj školi u Zagrebu. Generalske epolete stavio je u 41. i postao jedan od najmlađih načelnika Generalštaba u regionu.

Smenjen je u decembru 2008. nakon što je, mimo uobičajenog pravila, u javnosti kritikovao politiku Ministarstva odbrane i način na koji se troše sredstva iz vojnog budžeta. Stavio je na kocku sve što je do tada postigao. Ispostavilo se da je to ipak bio kraj njegove vojne karijere. Sledećih godinu dana bio je neraspoređen, bez ijednog zadatka, podređenog ili saradnika. Situaciju u kojoj se našao razrešio je predsednik Srbije i penzionisao ga 31. decembra 2009.
Još pre no što je penzionisan, spekulisalo se o nastavku njegove karijere bez uniforme. Sam je rekao da njegov izbor neće biti nikakva tajna: „Čak i ako se budem angažovao u građevini, javnost će moći da dobije informacije o tome, ali tek kad za to dođe vreme”. A novo radno mesto, po svemu sudeći, mogao bi da dobije u timu Vuka Jeremića, tim pre što je još u oktobru šef srpske diplomatije rekao: „Kada general Ponoš više ne bude profesionalno angažovan u vojsci, ja bih bio izuzetno zadovoljan ukoliko bi on bio zainteresovan za rad u diplomatiji. Smatram ga čovekom vrhunskih moralnih i profesionalnih kvaliteta, sa značajnim međunarodnim iskustvom i obrazovanjem”. Upućeni kažu da ga čeka mesto savetnika ministra spoljnih poslova za pitanje vojne saradnje, i sve to povezuju s činjenicom da su Jeremić i Ponoš dobri prijatelji još iz vremena kada su radili u kabinetu Borisa Tadića, i da često zajedno idu na pecanje i na fudbalske utakmice.
Zdravko Ponoš je rođen 3. novembra 1962. godine u selu Golubić kod Knina. Osnovnu školu završio je u rodnom selu. U njegovom razredu izdvojilo se pet đaka, tada svi odlični, a danas fakultetski obrazovani ljudi. U višim razredima imali su četiri nastavnika koji su predmete delili među sobom. Nisu imali školsku biblioteku. Knjige koje su tada čitali pozajmljivali su od Neđe, nastavnika istorije. Kada je došlo vreme upisa u srednju školu, Ponoš se vodio u to vreme nepisanim pravilom u sredini u kojoj je rastao. Mogao je da odabere samo srednju školu posle koje će se odmah zaposliti kako ne bi bio na teretu porodici. Odlučio se za vojno-tehničku školu. Smešten je u internat u Zagrebu. Tu je 1986. završio i Vojnu akademiju, ali i zavoleo muziku „Azre”, „Prljavog kazališta”, „Haustora” i zainteresovao se za film i istoriju. Kada se priseća tog vremena, ponosno kaže: „Niko od mojih klasića, sa kojima sam se pre neku godinu video, nije osuđen za ratne zločine”. Oženio se odmah posle Akademije. Sa suprugom Zdenkom planirao je život u Zagrebu, ali ga je posao odveo u Užice. Prvo nameštenje dobio je u Generalštabu u Upravi za elektronsko izviđanje i ometanje čije je sedište bilo baš u Užicu, a ne, kako je mislio, u Beogradu. Tu je okupio ekipu za mali fudbal. I danas se okupe i odigraju utakmicu. Posle dve godine seli se u Beograd. Nova dužnost bila mu je u Upravi za elektronsko izviđanje.
Kao dečak zavoleo je školu. Stalno je nešto izučavao. Kada to nije bilo u vezi sa njegovim vojnim zanimanjem, učio je jezike - engleski i ruski. U vreme kada mu je bilo najteže, kada mu je porodica proterana iz Hrvatske, uspeo je da završi poslediplomske studije na Ele­ktro­tehničkom fakultetu u Beogradu. Odbranio je magistarski na temu ometanje sistema za satelitsko određivanje položaja. Nije mu trebalo dugo pa da stečeno znanje primeni u praksi. Baš u to vreme Jugoslavija se našla pod NATO bombama. Neki su ga zbog te veštine optuživali da je učestvovao u ometanju signala nezavisnih stanica u poslednjoj godini Milo­ševićeve vlasti. Tvrdio je da to vojska nikada nije radila. Među prvima se počeo baviti međunarodnom vojnom saradnjom. Usavršavao se u Centru za bezbednosnu politiku u Ženevi i u Maršal centru u Nemačkoj. Završio je studije odbrane na Kraljevskom koledžu u Londonu. Nekima je bio sumnjiv jer je školovan na Zapadu, ali je malo onih koji su mu osporavali da je jedan od naših najobrazovanijih vojnih kadrova. Dva puta je vanredno unapređen - u čin pukovnika 2003, a 2005. postao je general-major. Nije dugo nosio taj čin. U skladu sa novom funkcijom, dobio je novi, unapređen je u general-potpukovnika.
Kada govore o njemu kao načelniku Generalštaba, analitičari kažu da je vojsku transformisao brže nego što je to učinjeno i sa jednom drugom institucijom. Omogućio je uvid javnosti u rad do tada zatvorene vojske. Govorio o svemu otvoreno, bez izbegavanja odgovora na nezgodna pitanja. Upamćen je kao prvi vojnik koji je rekao da je Ratku Mladiću mesto u Hagu jer je to interes Srbije i da bi ga uhapsio kada bi znao gde se nalazi. Govorio je da je stradanje vojnika u Topčideru sramota za vojsku i državu. Trudio se da od Vojske Srbije napravi modernu i reformisanu, a ne sirotinjsku instituciju. Ostaće upamćen po svojim javnim polemikama, ali i kao čovek koji u 48. godini ima snage da krene iz početka. Veruje da je najveća greška kada se ništa ne radi.

Izvor: Blic

Zbog sira i vojne muzike.

Intervju cist idiotizam,ovaj novinar samo sto nije pitao ''Pa kad cete vec jednom da odete da osvojite Kosmet''  
A tek naslov ''Vojska moze da zauzme Kosovo'' -cisto budjenje nacionalizma i lazne nade da mozemo da pobedimo Ameriku  
Da,vojska bi usla na Kosovo,a onda bi bila pretvorena u antimateriju od strane NATO-a...To niko od nas ne zeli,tako da je ovo ''pisanije'' Press-a nepotrebno budjenje emocija  

Zevzečenje , u nedosttku ozbiljnije teme.

Svi mi znamo da Kosmet moze vojnicki da povrati i malo jaci odred zandarmerije. Vojska tu nije ni potrebna. Naravno kada bi se KFOR povukao. Poenta je sto su Siptari Kosmet osvojili politikom. A kad se nesto politikom izgubi, ne moze se vracati oruzjem. XXI vek.