Naučnici rešeni da otkriju istinu o fenomenu vantelesnog iskustva
Može li sopstvena smrt da se vidi

Autor: CDC/JS | 28.09.2008. - 00:01

Jedni vide tunel ili bleštavo svetlo. Drugi lebde iznad svoje bolničke postelje, gledajući s plafona na lekare i sestre kako ih operišu. Američki i engleski lekari su odlučili da naprave prvo veliko istraživanje i da na uzroku od 1.500 pacijenata u naredne tri godine definitivno otkriju da li je fenomen takozvanog vantelesnog iskustva (bliskog susreta sa smrću) stvaran ili se to naš mozak samo poigrava s nama.

- Ukoliko možete da dokažete da svest postoji i nakon što se mozak isključi, to znači da je svest možda sasvim zaseban entitet. Teško da ćemo imati mnogo takvih slučajeva, ali ne smemo propustiti priliku da proverimo - kaže dr Sem Parnija, vođa istraživanja na Univerzitetu u Sautemptonu.
Prvi test biće slike koje će lekari postaviti visoko na police u operacionim salama i sobama, tako da samo s visine mogu da se vide.
- Ako niko ne bude video naše slike, to će značiti da takva iskustva predstavljaju iluziju ili lažno sećanje. To je tajna koja će sada biti naučno proverena - dodaje dr Parnija.
Oko 10 do 20 odsto ljudi kojima je srce stalo posle infarkta, ali su ih lekari povratili u život, doživljavaju nekakvo vantelesno iskustvo. To su najčešće sećanja, određene misli i ponekad detaljno zapamćeni događaji koji su se dešavali u trenucima „bliskog susreta sa smrću“.
U okviru ovog istraživanja naučnici će ispitati osobe koje prežive infarkt u 25 bolnica u SAD i Velikoj Britaniji. To će biti ljudi kojima je stalo srce ili moždana aktivnost. Lekari će koristiti svu raspoloživu tehniku da bi u proučili mozak i svest u trenucima prestanka rada srca. Istovremeno, proveriće verodostojnost tvrdnji o vantelesnom iskustvu i izjave pacijenata da su „videli“ i „čuli“ određene stvari dok su bili bez svesti.
U eksperiment će se uključiti Adenbrukova bolnica u Kembridžu, Univerzitetska klinika u Birmingemu i Moriston u Svonsiju, kao i devet bolnica u SAD.
- Suprotno uvreženom mišljenju, smrt nije samo jedan određeni trenutak. To je proces koji počinje kad srce prestane da kuca, pluća prestaju da rade i mozak da funkcioniše. Zatim sledi vremenski period koji može da traje od nekoliko sekundi do jednog sata pa i duže, kada lekari pokušavaju da ponovo uspostave srčani ritam. Ono što ljudi doživljavaju u tom periodu može nam pomoći da shvatimo kroz šta čovek prolazi u procesu umiranja. Mnogi ljudi koji su imali vantelesno iskustvo veruju da su zavirili u život posle smrti. Neki kažu da su čuli glasove koji im govore da se vrate u svet živih, dok drugi pričaju da su se osećali neverovatno spokojno i srećno - kaže dr Parnija.
Međutim, naučnici tvrde da odgovor za vantelesno iskustvo treba tražiti u nauci. Istraživači su pokazali da stimulacijom određenih delova mozga, recimo tzv. angularnog girusa koji stapa vid sa čulnim telesnim doživljajima, pacijent dobija kompletno vantelesno iskustvo.

Naučno objašnjenje: jedno telo, iako mozak kaže da su dva
Eksperiment koji je nedavno izveo dr Olaf Blanke iz Politehničke škole u Lozani, u Ženevi dao je naučno objašnjenje iskustva koje se najčešće pripisuje paranormalnim pojavama. Stimulacijom dela mozga poznatog kao angularni girus sa dve suprotne strane, dobijaju se različiti rezultati:

PRISUSTVO IZA PACIJENTA
Stimulacijom angularnog girusa s leve strane, pacijent ima osećaj da mu se iza leđa nalazi neka osoba.
Tu osobu pacijent doživljava kao svog dvojnika.

VANTELESNO ISKUSTVO
Stimulacija angularnog girusa s desne strane uslovljava vantelesno iskustvo, a pacijent ima utisak da lebdi kod tavanice i posmatra sebe odozgo.

Kad nastupa smrt
Ukoliko čovek prestane da diše, može proći i nekoliko minuta pre nego što mu se ne uspori i ne zaustavi srce. Ali ako mu prvo stane srce, disanje se zaustavlja za samo nekoliko sekundi. To je trenutak kliničke smrti. Svest se obično gubi za nekoliko sekundi posle kliničke smrti, ali mozak može da izdrži bez oštećenja oko četiri minuta. Naučnici kažu da u tom periodu besvesnog stanja dolazi do takozvanog bestelesnog iskustva. Posle četiri minuta, odsustvo kiseonika izaziva oštećenja u mozgu. Kad prestane da funkcioniše kičmena moždina - deo mozga odgovoran za automatske radnje kao što su disanje i srčani ritam - pacijent više nema šansi da se oporavi i zakonski se smatra mrtvim.

Izvor: Blic

U ovome to je tregikomedija da ako bi jedan sch bolesnik bi umruo , zbog neuroleptikumu video bi slabije beli svetlo, jer to je od hipoksiju u mozgu izazvano dopaminski povećanost.
Mislim stvarno
postoje te jako mi drage novele gde kad je poslednji sud po Bibliju , i tamo kad ljudi žele u raju ići konačno, Ponovo svugde na prvom mestu su bogati i zli ljudi sa plus pravama.
Nota bene ako smo sch ljudi pod neuroleptikumu ne vredi ni samoubistvo jer nije ista doživljaj sa onima koji ne koriste takve lekove

 

Tako nešto može da zna samo onaj ko oseti... a kad oseti neće umeti ili želeti da objasni... 

to mi je mnogo tragikomičnije kad umire Parkinsonski bolesnik,a tamo je mrak nema ni zrnca iz dopamina, i šta je ako veruje u Raju traži tamo vatru ili nosio je sa sobom tamo mentalnu refrektoru

ma nedao bog da umremo

Kako nastaje taj efekat lebdenja ne znam. Znam da lekari stalno čuju te priče. Znam i da mi je sudija, ateista, jako pametna i trezvena žena pričala o tom efektu koji je doživela.Šta je bilo zanimljivo, ona je prepoznala lekara koji ju je operisao u času kliničke smrti iako ga nije videla pre toga bez maske u sali.

u jbte..ovo stvarno navodi na razmisljanje 
jako zanimljiv txt

ODGONETANJE TAJNI PREDVORJA SMRTI

Istraživanju moždane aktivnosti biće podvrgnuti pacijenti koji su doživeli smrt usled prestanka rada srca, a potom reanimacijom bili vraćeni u život

Prof. dr Vladimir Ajdačić

                           
Veliki čovekov strah od smrti prevazilazi samo strah od smaka sveta. Ako u Google-ov pretraživač unesemo ''The end of the world'' dobićemo 12.200.000 odziva, a za ''The end of the life'' samo 1.040.000! Ali tu ne prestaje naše interesovanje za neumitnost koju zovemo smrću. Iskustva iz predsmrtnih trenutaka (''Near death experiences'', 1.300.000 odziva) jednako plene pažnju čoveka kao sama smrt.



Predsmrtne slike

Odlazak u raj ili pakao? – pitanje je iz ranijih vekova, u kojima je Božja milost, po mišljenju mnogih, mogla da donese radost života na ''onome svetu''. Međutim, danas, u doba neslućenog razvoja nauke, zbivanja i njihova doživljavanja u predsmrtnim trenucima sve više privlače pažnju zbog verovanja čoveka u mogućnost produžetka života čak i u krajnje kritičnim momentima.

I evo, konačno, velika nauka stupa na scenu da razjasni predsmrtne misterije i potraži brojne odgovore na pitanja večne borbe života i smrti. U Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Austriji započinje trogodišnja studija predsmrtnih senzacija na 15.000 pacijenata!

Predsmrtni doživljaji

Ali pre nego što o tome više kažemo, pogledajmo kojim saznanjima čovek sada raspolaže u ovoj oblasti, do nedavno mnogo bližoj naučnoj fantastici nego nauci.

O smrti i predsmrtnom stanju čoveka kroz milenijume stvarale su se različite predstave koje su u najvećoj meri zavisile od religioznih učenja i napretka date sredine ka racionalnoj misli i nauci. U novije vreme značajan iskorak ka medicinskim istraživanjima doživljenog u predsmrtnim trenucima učinio je Rejmond Mudi (Raymond Moody), američki psiholog i doktor medicinskih nauka. On se proslavio pišući o životu ''posle smrti'' i o doživljajima ljudi na samrti. Najveću slavu postigao je knjigom ''Život posle života'' (Life After Life) iz 1975. godine.


Poslednje putovanje

Za razliku od drugih, Mudi je kao psiholog i lekar, kritički pristupao razgovoru sa više od hiljadu osoba o njihovim iskustvima stečenim u trenucima neposredno pre izbavljenja od smrti. Na osnovu proučavanja oko 150 osoba koje su bile klinički mrtve ili skoro mrtve, dr Mudi je napravio klasifikaciju devet karakterističnih ''doživljaja'' za najveći broj ispitanika. To su: 1) čujenje zvuka u obliku zujanja, 2) osećanje spokoja i bezbolnosti,

3) vantelesnosti, 4) putovanja tunelom, 5) penjanja na Nebo, 6) viđenja

ljudi, često mrtvih rođaka, 7) sretanje duhovnih bića kao što je Bog,

sagledavanje toka svog života, i 9) osećanje odbojnosti povratku u život.

Dr Mudi iznosi da nijedan od ispitanika nije doživeo svih devet senzacija, neki su naveli samo dve-tri, a drugi čak pet-šest. U svojoj drugoj knjizi: ''Razmišljanja o životu posle života" (Reflections on Life After Life), napisanoj 1977. godine, on daje svoja nova saznanja. Za razliku od drugih istraživača, Mudi je na objektivan način, ne podležući religioznim dogmama, dolazio do zaključaka o retkom fenomenu – predsmrtnom doživljavanju. On je za isti ''skovao'' termin - NDE (Near Death Experience), pa će i po njemu biti zapamćen.

Mozak i svest

Od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas ostvaren je veliki napredak u proučavanju mozga. Razvijene su izvanredno osetljive metode praćenja tananih električnih promena tokom različitih zbivanja u mozgu.

A kako je sa čovekovom svešću?

Na to pitanje odgovor daje dr Sam Parnia, sa Sauthempton univerziteta u V. Britaniji. On doslovno kaže: ''O samoj svesti mi ne znamo ništa – ona je zaista misterija''. Jedan od zadataka projekta koji smo na početku članka spomenuli, a koji vodi dr Sam Parnia, pored ostalog, je da se pronađe veza između čovekovog mozga i svesti. U tom poduhvatu učestvuje kadar 25 bolnica iz Velike Britanije i SAD.

Istraživanju moždane aktivnosti biće podvrgnuti pacijenti koji su doživeli smrt usled prestanka rada srca, a potom reanimacijom bili vraćeni u život. Dr Parnia skreće nam pažnju na to da smrt čoveka nije trenutni događaj, već da je to proces koji traje. Po otkazivanju srca i pluća, usled nedostatka kiseonika počinje da ''umire'' mozak, da se gase njegove vitalne funkcije. Ali to traje neko vreme u kojem se odigravaju ''vihorne'' biohemijske reakcije radi spasavanja mozga.

Ukoliko se blagovremenom reanimacijom uspostave funkcije srca i pluća, u određenom stepenu povratiće se i neke aktivnosti mozga. Eto, dakle, izvesnih mogućnosti za ''sećanja'' spasenog pacijenta na predsmrtne trenutke, trenutke pomućene svesti.


Maglovito vidjenje

Za razliku od dr Rejmonda Mudija, dr Parnia i saradnici navode izvesna nova interesantna sećanja svojih pacijenata. Oni su im preneli da su u svom izgubljenom stanju sa visine ''videli'' sebe na stolu za reanimaciju i doktore oko njih. Da bi to proverili, engleski i američki istraživači će na specijalne police u sobi za tretiranje pacijenata postaviti slike koje se mogu videti samo sa plafona, tj. iz visine, a ne i sa tla ili sa stola za reanimaciju.

Na taj način, prema dr Parnia, odgovoriće se na pitanje da li je ''viđenje iz visine'' njihovih ispitanika čista iluzija ili se radi o nezavisnom postojanju svesti od mozga! Ako bi se ovako nešto otkrilio, zaista bismo morali da iz temelja promenimo naše predstave o odnosima materijalnog i nematerijalnog u živom svetu.

Razume se, ovo je samo ''prateći eksperiment''. Glavna istraživanja su usmerena na ponašanje mozga i svesti čoveka u uslovima kada mu život ''visi o koncu''.

Biće potrebno da sačekamo tri godine da bismo saznali do kakvih će neverovatnih otkrića doći brojni istraživači tim iz V. Britanije i SAD. Jedno, u šta ne sumnjamo. je da će njihova studija povećati stepen preživljavanja ljudi koji se po prestanku rada srca reanimacijom vraćaju u život.

Lično iskustvo

Kao učenik sa drugovima izvodio sam neke smešne skokove u vodu sa jednog splava na Savi. Nezgodno sam skočio, podleteo pod buriće i počeo da se davim. U poslednjim trenucima borbe za život munjevito mi se ''odvrteo film'' najjačih momenata u životu. Jedan od njih bio je iz vremena rata, kada je nemački policajac – ''kiflaš'' na 2-3 metra od mene iz puške ubio proganjanog partizana. U toj sekvenci ''filma'' video sam kako se u pucnju rasprskava mali aluminijumski poklopac na vrhu cevi policajčeve puške! U samrtnom grču pod vodom strašan strah izvukao je ovo neverovatno viđenje iz mog sećanja kada sam imao samo deset godina.

Izvor: Svedok od 23. septembra 2008.

a ako dobije strok u occipitalnu regiu( i počinje i umreti) kao što je V5 uživaće samo neće biti slika na ekranu