Ici cu bilo kuda sve dok me to vodi napred “ – reci doktora Livingstona koje su mi na pocetku delovale bezveze i koje su mi predstavljale samo glupu reklamu za Dzoni Voker, vremenom su pocele da daju smisao svemu sto radim i sto zelim u zivotu. Vecina ljudi trazi neki smisao zivota, planira sta ce da radi, trazi motiv I insiraciju kako bi svoj zivot ucinili zanimljivijim I sto uzbudljivijim. Naravno ima I onih koji se jednostavno prepuste zivotu ali ja nisam jedan od takvih. Ja uvek hocu sve da znam, nista ne prepustam slucaju I stalno trazim nesto bolje od ovoga sto imam u ovom trenutku. Gledas ljude oko sebe I pazljivo slusas svakoga, bilo to dobro ili lose. Ako je dobro, moze ti koristiti, ako je lose, opet ti koristi, znas sta ne treba da radis. Skoro sam na jednoj od nasih idiotskih televizija ( mislim da nemamo ni jednu normalnu ) cuo jednog pevaca koji ne izgleda bas mnogo pametno pa sam mislio da se ne moze nista korisno cuti od njega ali me je demantovao. Ma koliko neverovatno u tom trenutku to meni izgledalo izglovorio je nesto sto je istina i sto me je nateralo da dobro razmislim: “ Svaki covek zivi 20 – 30 dana u godini, ovo ostalo je ustaljeni sablon i prezivljavanje” . Shvatio sam da je skroz u pravu. I nisam zeleo da mi zivot postane sablon. Hteo sam da se stalno krecem da se stalno nesto desava a to je jedino moguce ako stalno menjas mesto. (sad ce da se nadje neko pametan pa ce da kaze kako je njemu ili njoj super i ovde i kako se oni dobro zezaju i bla bla…; ovo je moj tekst i moje misljenje!!! )

Dok sam razmisljao koju srednju skolu da upisem, shvatio sam da nikad necu moci da radim nesto sto ce me vezati za jedno mesto tj da mi neko diktira nacin na koji cu da zivim, da mi komanduje sta da radim ( ne trpim naredjenja, smatram da sam ili isto pametan kao i svi ostali ili pametniji )) ) . Hteo sam da budem slobodan u donesenju odluka, da imam osecaj odgovornosti i da ja budem bitan faktor sto se kaze. Najbolje je da radim dok se krecem. Svako bira svoj put a ja sam izabrao da stalno budem na putu. Tokom tuznih devedesetih, za vreme sankcija i nemastine svako je izgubio bar 5 godina a meni je izgledalo kao da sam izgubio 25. Nigde nisam isao a u meni se budila neverovatna zelja za putovanjem. Falio mi je osecaj slobode i totalne izgubljenosti u vremenu i prostoru.

Za vreme srednje skole, motiv za “prezivljavanje” tokom godine sam pronasao u iscekivanju nekog narednog putovanja. Sve dosadne i negativne stvari koje su mi se desile do tad nestaju na putu. Oslobadjanje misli, odmaranje mozga i potpuna sloboda, izlazak iz dosadne svakodnevnice, upoznavanje novih ljudi, neverovatni dozivljaji koji ti se dogadjaju su nesto sto menja sve u glavi i stvara totalno novu sliku. Prvi dan na nekom novom mestu, pun novcanik, kez oko glave i osecaj da ti je sve dostupno i da sve mozes. Kao da je ceo svet tvoj. Euforija koja se stvara oko mene i energija koja mi prolazi kroz telo cine da se osecam ispunjeno i da se totalno iskljucim iz svega i stopim sa atmosferom u tom mestu. Osecaj koji ne bi menjao ni za sta na svetu.

I onda mi se odjednom, tako reci niotkuda pruzila prilika da pocnem da radim u turistickoj agenciji JUNGLE TRAVEL. Tu priliku mi je pruzio Filip Milosavljevic, zvani Fleksibil. Ni sam ne znam zasto je bas mene odabrao ali ja cu mu biti zahvalan do kraja zivota jer sve sto sam naucio, naucio sam od njega ( i dobro i lose ). Naravno, to ne znaci da mu se nisam oduzio. Godinu dana rada i putovanja po Evropi su me totalno promenili i omogucili mi da shvatim mnoge stvari koje do tad nisam razumeo. Onda mi je Flexy pruzio jos jednu priliku. Ponudio mi je da odem na Zakintos i napravim tamo neku pricu i tu pocinje moja prica vezana za ostrvo Zakintos.

Zakintos ili Zante kako su ga Venecijanci nazvali dok su vladali njime je najjuznije grcko ostrvo u Jonskom moru. Ime je dobilo po Zakintosu, sinu od Dardanosa koji je bio kralj Troje. Zakintos je dosao na ostrvo 1500 BC. Istorija je na ovom ostrvu bila burna i bogata dogadjajima o kojima ja necu pricati sada nego na casu istorije:)! Inace, ostrvo je nadaleko poznato po prelepim i nestvarnim plazama, maslinama, plavim pecinama i Caretta Caretta kornjacama. Pored kornjaca, ovde mozete videti i delfine i Mediteransku foku, kojih na zalost ima samo 70 u svetu i ubrzo ce nestati. Mnogi su putovali na Zakintos preko mnogobrojnih turistickih agencija a kako bi sve to izgledalo da krenete sami a da ne znate gde idete?

Ja sam se uputio put Zantea bez ikakve ideje kako cu tamo da stignem i jedina stvar koju sam znao pre polaska je ta da treba da dodjem do malog mesta na obali Jonskog mora zvanog Kilini, odakle krece brod za Zakintos. Nisam imao ni mapu Grcke, a kamoli neki vodic koji bi me posluzio korisnim informacijama. Bio sam u fazonu, idem pa kako bude. Ljudi se snalaze bilo gde u svetu pa cu se ja bez problema snaci u Grckoj.

Krenuo sam cuvenim vozom Zeleznice Srbije ( koji na momente dostize brzinu od cak 80 na sat). Ispratili su me Filip, Eger i moj najbolji drug Ljuba. 22:20. Voz krece i mene polako pocinje da hvata frka. Prvi put idem sam a nemam pojma kako cu da stignem. U kupeu sam sedeo sam pa sam mogao da se izvrnem kako sam hteo. Posle dva sata me bude panduri (da ne kazem kerovi, jer ipak pored mnogobrojih dzukaca ima i par dobrih) i traze mi pasos i pocinju da me cimaju. Klasicna prica, jedan dobar i jedan strog policajac. Posto ne mogu da mi nadju nista odlaze da dalje smaraju ljude. Ja nastavljam da spavam i budim se cini mi se posle nekoliko sati kad ono, proslo samo 4 sata i ja sam jos u Srbiji. Nista, okrecem se na drugu stranu i opet na kunt. Pre granice mi u kupe ulazi old school hipik. Duga kosa, nema par zuba, malo deluje zastrasujuce ali posle uvodne price izvaljujem da je kul. Sa njim sam caskao do Gevgelije dok nije izasao. Dao mi je par korisnih saveta posto je kao mlad cesto putovao po Grckim ostrvima.

Makedonija je uzas od zemlje, toliko je siromasna da je to tesko da se zamisli. Prvi put sam prosao kroz Skoplje i odusevio sam se kad sam video ogroman krst na brdu iznad grada. Nocu je jos lepsi dok svetli. Na grckoj granici nam kupe pasose i cimaju da izadjemo iz voza. Pomislio sam da ce mi voz zapaliti ali dok oni zamene lokomotive i tako to, imas vremena i da rucas ako hoces. Smaranje. Tu sam na svu srecu upoznao naseg coveka, Igora, turistickog vodica za Krf. Prica grcki jezik perfektno i kad smo stigli u Solun on mi je dosta pomogao.

Evo me u Solunu )) Uh koje olaksanje I koja radost. Ostavio sam stvari u loker i krenuo da se javim svima i da malo prosetam. Voz za Atinu ide svakih sat vremena pa sam odlucio da idem nocnim vozom. Noge su mi otpale od pesacenja pa sam svratio u net cafe da ubijem vreme dok cekam voz. Inace, Solum mi nije nista posebno (kao ni Atina), ima more i lepo setaliste pored mora i to je to. Centar grada mi se ne svidja uopste. Mozda sam vise ocekivao pa me je razocarao. Poneka zgodna Grkinja proseta i tako. More je mnogo prljavo, skoro je crne boje, kao da nije Egejsko more.

Ukrcavanje u voz za Atinu. Inace, u Grckoj postoji old school voz, prljav i spor kao nas, njime se voze crnci, Albanci, Kinezi, Romi i ostala sirotinja + ja , i brzi voz koji je dosta skup i kojim se vozi visa klasa. Pogadjajte, ja sam putovao sa sporim. Bio sam mrtav umoran, mislio sam da cu se u vozu komirati. Sa mnom sedi neki deda, neka klinka i crnac. Prespavao sam ceo put, samo su me na sekund iscimali panduri (ovoga puta grcki) koji su mi trazili dokumenta. Ma nisam znao gde se nalazim od umora tako da mi je put brzo prosao. Neki crnac me je probudio u 6 ujutru kad sam stigao u Atinu.

U Atini je bio pljusak tako da nisam mogao da se mrdnem pa sam spavao na klupi na stanici. Svi me gledaju ko klosara, a povremeno me cima obezbedjenje da proveri da li imam kartu za neki voz ili samo blejim na stanici da se zgrejem. Cekao sam 6 sati do sledeceg voza. Posto do Kilinija nema voz, morao sam da hvatam voz do Lehene a da bi stigao do Lehene traba prvo da dodjem do Kiota. Sve u svemu , totalna zajebancija. U vozu pokusavam da se sporazumem sa nekim ali me niko ne razume. Jedino neki Amer kapira i Avganistanac koji sedi pored njega. Zamislite kako su se oni nasli. Inace, obojca su totalni debili i brzo sam odustao od bilo kakve price sa njima. Dolazimo do Kiota i neka baba pocinje da me vuce da predjem u drugi voz. Slusam je a ni ne znam gde idemo i sta hoce da mi kaze. Posle presedanja i skakanja iz voza u voz stigao sam u Lehenu (Inace, to je jedna selendra i zamalo da je promasim jer nisam znao posle koje stanice trebam da se spremim da sidjem, sva sreca da me je kondukter iscimao) i onda sam taksijem dosao do Kilinija posto nema busa posle 13h i taxi je jedino prevozno sredstvo. Ipak 10 eura i nije tako strasno da bi dosao do cilja. Inace, pre Lehene, dok sam prolazio pored Patrasa i gledao u Korintski zaliv, video sam najlepsu gradjevinu u svom zivotu. Most koji spaja Peloponez i severnu Grcku. Toliko je lep i veliki i neverovatan da je to veoma tesko da se objasni, morate da ga vidite da biste shvatili njegovu gracioznost i lepotu. Napravili su ga Nemci ( a ko bi drugi?) neposredno pre Olimpijade 2004. Dobili su pravo da ga koriste nekoliko decenija u buducnosti i da od njega uzimaju profit tako sto naplacuju prelaz preko mosta. Ipak, ja za taj prelepi most nisam znao tako da sam isao okolo.

Dok se vozim od Lehene prema Kiliniju, u taksiju gledam red voznje brodova i kapiram da sad otprilike ima brod za Zakintos. Brod mi je pobegao ispred nosa, trcao sam i taman kad sam trebao da udjem, oni su podigli onaj most. Jbg, sta da se radi. Do yaya je sto ovde ima 5 brodova dnevno za Zakintos i Kefaloniju pa je sledeci brod bio za nekih 4 sata u pola 10 uvece. U Kiliniju takodje kisa. Zabo sam u nekoj kafeteriji 4 sata i sacekao sledeci brod. Za to vreme sam dosta razmisljao o svemu. Najvise o ljudima koji su mi nedostajali u tom trenutku. Posle kise na nebu se radja duga pa se i moje raspolozenje malo poboljsalo. Dolazi brod i ukrcao sam se medju prvima jer vise nisam mogao da blejim napolju. Brod je mali, ali dosta korektan (sto bi moja koleginica Natash rekla). Unutra je enterijer fensi, kozne fotelje, restoran, kafic. Na brodu sam upoznao 2 grkinje, idu sa kevom kod rodjaka na Zakintos (keva im je rodjena tamo). One su mi mnogo pomogle, iscimale su se da mi nadju neki hotel gde bih mogao da spavam za male pare. Dosta su mi ispricale o ostrvu, rekle mi da obavezno odem na Kefaloniju itd. Zvale su par hotela da mi kazu cenu i da vide da li ima mesta. Ipak na kraju nista, osudjen sam bio da se sam snadjem. Izlazim sa broda i jedino do cega mi je stvarno stalo je topla voda i krevet. Nadao sam se da cu naci smestaj za oko 15-tak eura ali od toga nije bilo nista. Obisao sam par hotela i svugde je bilo nocenje preko 30 eura. Proslo je 12 sati uvece, postalo je hladno i ja sam polako poceo da gubim strpljenje. Na kraju, dosao sam u hotel IRYA gde sam posle ubedjivanja i ciganisanja sa Grkom na recepciji, dobio sobu na jednu noc za 25 eura. Uh, samo mi je bilo vazno da se odmorim.

Ujutru sam se spakovao i onda opet u potragu za smestajem. Ovog puta na malo duzi period. Matori Grk koji drzi neke studije u luci mi je dao sobu za 19 eura po noci sto je na kraju bilo najjeftinije sto se moglo naci. Soba mi je inace bila fenseraj, dva kreveta, plazma tv, frizider itd )). Nisam imao prozor ali sta ce ti prozor u sobi? Rezervisao sam za narednih 5 dana i u tom momentu sam osetio neverovatno olaksanje. Prva faza je gotova. Dosao sam, smestio se i sada krecem u obilazak ostrva i u potragu za hotelima sa kojima cu moci da saradjujem.

Prvo sam se prosetao kroz grad Zakintos, koji ima oko 20 000 stanovnika. Delovao mi je lepo, lucki grad sa dosta muzeja, crkava i taverni. Inace obozavam gradove na moru, obozavam luku i brodove i obozavam da se vozim brodom pa mi je zbog toga sve ovo verovatno delovalo i lepse nego sto u stvari jeste. Usput sam svratio do net cafea da se javim svima. Naravno, zivkao sam i telefonom i mislim da mi je na telefon otislo dosta para. Javio sam se Grcima sa kojima sam kontaktirao preko neta, zatim sam pozvao Rene, zenu koja ima agenciju u Zakintos town-u i koja mi je pomogla bas mnogo i kojoj cu uvek biti zahvalan. Dogovorio sam se da se vidimo popodne. Pre toga, nasao sam se sa Spirosom, jedinim Grkom od svih tih sa neta koji je bio spreman da se vidimo i pricamo o poslu. Odveo me je u Laganas i pokazao mi njegov hotel i okolinu. Laganas mi je u prvi mah delovao ko pustinja, nema zive duse, ulice raskopane, svi nesto krece i sredjuju, plaza prljava i pesak mokar od kise. Uzas. Pomislio sam da sam totalno pogresio ostrvo jer je ovo bilo sve suprotno od onoga sto sam ja ocekivao. Spiros ima extra hotel 100 metara od plaze ali ga je dao Englezima pod zakup tako da tu nisam mogao nista da uradim. Pokazao mi je i hotele koje su zakupile nase agencije, nisu losi. Sutra mi je zakazao razgovore sa gazdama klubova tako da se bas potrudio da mi pomogne. Posle sa se nasao sam se sa Rene. Ona ima lokalnu incoming agenciju. Rene je Holandjanka rodjena u Arnemu, gradu pored granice sa Nemackom i dosla je na Zakintos pre 20 godina, zaljubila se u Grka i ostala ovde zauvek. Ima dvoje dece, ozbiljna je i odgovorna a primila je i malo balkanskog duha i nije ustogoljena kao sto su obicno poslovni ljudi iz Holandije. Nije losa prica za pocetak, rekoh sebi: videcemo. Ovde je problem sto svi rade ugovore na fiksni zakup tako da mi je bilo veoma tesko da nadjem to sto sam trazio. Problem je i to sto im je ovde svaka sezona sve bolja i bolja i puni su zahteva za smestaj. Najvise ovde dolaze Italijani i Englezi, zatim Nemci, Skandinavci, Cesi, itd… Naravno, zadnjih godina sve je vise Srba. Rene mi je objasnila da ce mi biti jako tesko da nadjem sobe za leto ali mi je takodje rekla da ce mi pomoci. To je bilo to za prvi dan. Otisao sam u sobu i pokusao malo da se odmorim. Razmisljao sam o onome sta sam danas video i o Laganasu. Evo i slike Laganasa: Totalno ludo mesto, tako izgleda. (tada je bilo skroz pusto, samo su mali talasi pravili buku). Sexy shop, Kfc, Mek, SUBWAY, Molin rouge, striptease klub, restorani, barovi, Pizza Hut itd… uticaj zapada je ocigledan. Tada je sve bilo u prasini i svi su nesto gradili i renovirali ali se videlo milion reklama od kafica, barova, klubova, restorana itd…Glavna ulica u Laganasu ide od ulaza u kompleks do mora i leti je tu najveci haos. Klubovi su dosta veliki i sredjeni a ima i par barova koji se nalaze bas na plazi. Plaza je ogromna, peskovita a more cisto. Mnogi Grci ne vole Laganas jer kazu da je to mesto bluda i ne vole da gledaju turiste koji se ponasuju svakojako i koji svasta rade tokom svog boravka u Laganasu ali to je ono sto mladi ljudi vole. Provod bez cenzure. Ludo mesto sa ljudima iz cele Evrope.

Posle svog dorucka (koji se obicno sastojao iz neke brze hrane ili plazma keksa) otisao sam u kancelariju kod Rene da se dogovorimo i napravimo neki plan. Inace, svaki dan sam koristio njenu kancelariju, internet, telefon itd. I to mi je bas dobro doslo. Popodne smo se provozali kroz sve komplekse, video sam Cilivi, Argasi, Kalamaki, Alikes, Alikanas i Limini Keri. Iskreno, nista posebno. Vratio sam se i poceo da kopam po Laganasu. Jedna stvar koja me je obradovala i koju nisam ocekivao je neverovatna ljubaznost Grka iz Laganasa. Svi koji su mogli da mi pomognu su mi pomogli, stalno su me vozikali kad je trebalo, davali mi informacije i to je nesto sto stvarno nisam ocekivao a mnogo mi je znacilo u tom trenutku. Medjutim, vecina smestaja je bila izdata a to sto je bilo slobodno mi se nije dopalo. Problem je bio i naci vlasnike jer skoro niko nije bio u Laganasu u to vreme. Snalazio sam se kako znam, pitao sve zive, pricao i rukama i nogama. Posto je Laganas udaljen 8 km od glavnog grada a van sezone prevoz ne postoji, svaki dan sam stopirao i cekao da me neko poveze da bih se prebacio iz jednog mesta u drugu. Cesto sam isao i po kisi jer sam hteo da sve zavrsim u sto kracem roku. Tih prvih dana nisam bas nesto bio uspesan i polako sam pocinjao da gubim strpljenje i volju. Uvece mi je bilo bas dosadno jer nisam imao nikakvu zabavu ili animaciju i uglavnom sam vreme provodio razmisljajuci o svome zivotu i tako upadao u neku blagu depresiju. Uh, sve mogu da podnesem ali samocu nikako. Na Tv-u sam imao samo grcke kanale tako da sam svako vece gledao njihov glup program. I tako su mi prosla tri dana i onda kad sam vec bio spreman da se predam, resenje mi se pojavilo niotkud. Ni sam ne znam kako se sve to desilo ali nasao sam studije u samom centru na plazi. Posle mi je Rene nasla jos mesta u hotelu i imao sam dovoljno za bus. To mi je bio najbolji dan od kada sam dosao na ostrvo. Posle me je Rene provela po ostrvu, bio sam u manastiru Agios Doinisis, on je bio zastitnik ostrva i ziveo je u tom manastiru. Manastir je super, dosta je star i ostao je citav ( ne skroz) posle zemljotresa 1953 godine. Onda je organizovala mali camac i isao sam u plave pecine. Zbog reflakcije svetlosti u pecini, voda dobija neverovatnu boju. AAAAA. Treba videti tu boju mora, to je nesto neopisivo. Taj obilazak leti kosta oko 10 eura a vredi 100 eura. Bio sam presrecan sto sam to video.

Posle sam isao i sa vrha video plazu Navagio (Shipwreck). Na zalost, brodom je nemoguce u ovo doba godine. I sa vrha izglade zapanjujuce. Ne mogu da vam opisem. To je bio vrhunac mog obilaska Zakintosa. Tih dana je bilo lose vreme, bez Sunca a more je bilo tako cisto i tako neobicne i neverovatno lepe boje da sam gledao 10 minuta u jednu tacku. Tirkizna boja, mala plaza i olupina starog krijumcarskog broda na njoj. Najlepse mesto u Jonskom moru, najslikanija plaza na svetu. A zamislite leti kada je suncano vreme, pa jos se kupas na ovoj plazi, pa jos sa nekom devojkom ))
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
Haos. Posle sam isli kod nekog coveka gde sam dobio hand made prostirku za gajbu i domace vino koje je juce flasirao. Jedva cekam da se vratim i svima pokazem slike i da se sto pre vratim ovde da i ostali dozive ovo.

Posle ovoga sam se vratio u sobu i poceo da se pakujem. Zavrsio sam posao, obisao sam sta sam mogao i sutra ujutru je bilo vreme da krenem. Razmisljao sam da li da idem na Kefaloniju ili na Samotraki ili da idem kuci. Imao sam ogromnu zelju da vidim oba ostrva ali nisam bas imao dovoljno para a i mislim da sam dobro postupio jer je tamo isti slucaj kao i na Zakintosu. Tokom godine nema zive duse i ono sto bi hteo da vidis ne mozes bez pomoci nekog od mestana. Tako da sam stavio ranac na ledja, pozdravio se sa Rene i ukrcao se na brod. Da ne bih se opet cimao vozom, kupio sam kartu za Autobus do Atine. Stigao sam u Atinu oko ponoci i nadao se da cu uhvatiti nocni voz za Solun. Medjutim, tada sam se sokirao. Taksista me dovezao na Glavnu Zeleznicku stanicu. Svi vozovi su otisli a stanica nocu ne radi i zakljucana je do 6 ujutru. Nisam imao para za hotel, a nisam znao ni gde da idem. Cela noc na ulici, 6 sati blejanja i smrzavanja na kisi na stanici zajedno sa beskucnicima i klosarima. Gladan, umoran, neispavan. Samo zamislite. Ipak, sve to me nije psihicki poremetilo i znao sam da ce tih 6 sati morati da prodje i da cu se vratiti kuci i posle ce sve ovo izgledati kao sto i sada izgleda, kao jedna nezaboravna avantura. A ljudi kojima se ne desavaju iznanadjenja i koji ne vole avanture su po meni dosadni ljudi. Vreme mi je bas sporo prolazilo pa sam tako imao vremena da rezimiram celu ovu dogodovstinu. Kada je svanulo i kada se otvorila stanica desilo se jos jedno neprijatno iznanadjenje. Svi spori i jeftini vozovi su puni, nigde nema ni jedno mesto tj. prvo slobodno mesto ima u vozu koji polazi popodne za Solun. To opcija mi nikako nije odgovarala jer sam morao da stignem u Solun do 16 h jer je voz za Beograd polazio oko 16:15. Znaci ili da stignem uvece u Solun i tamo spavam ko zna gde ili da doplatim za brzi voz za prvu klasu 40 eura. I tako sam se nasao u vozu sa biznismenima i bogatim stanovnistvom iz Grcke. Voz je cist, skoro se i ne cuje. U njemu imas pravo na besplatnu kafu, caj, kolac. Meni je samo bilo do sna a to nisam mogao da dobijem jer su sedista neudobna za spavanje. Dolazak u Solun oko 13 h i par sati slobodnog vremena za jos malo blejanja. Opet setnja kroz centar grada i rucak u MC Donaldsu naravno.

Ulazim u voz i srecan sam sto je to poslednje prevozno sredstvo koje cu koristiti dok ne stignem kuci. Opet sam bio sam do Makedonije a onda su mi usle neke dve klinke, napaljene, nekulturne i bezobrazne. Meni licno nista nisu uradile pa im nisam nista ni govorio ali mi je malo falilo. Uh, mrzim nevaspitane ljude i nevaspitanu decu. Ali sta ja pricam, ovde kod nas su deca sve gora i gora. Da se vratim na moju temu, ovo je za psihologe i pedagoge. Iskulirao sam te dve klinke i obradovao se kad su sisle u Skoplju. Trudio sam se da pobedim dosadu citajuci prospekte koje sam dobio na ostrvu. Ulazim u Srbiju i posle 10 sati voznje izlazim u Nisu. Morao sam ovde da sidjem jer sam zeleo da vidim Miru. Prespavao sam kod nje, ispicao joj sve ovo i nastavio za BG.

Posle 12 dana avanturi je dosao kraj. Povratak u nazovi normalan zivot. Sve u svemu kad se podvuce crta ili sto bi rekli kad izvuces crtu, ovo je bilo dobro putovanje i jos bolje iskustvo. Da me neko pita da li bih sve ovo opet, naravno da bih. Jedva cekam ovo leto da se vratim tamo, naravno sa drugim ciljem i u drugim okolnostima. Dok budem cekao ovo ili neko naredno putovanje, nastavicu da radim svoj posao, trudicu se da dam sto vise ispita i nastavicu da blejim svako vece sa mojim pravim prijateljima i povremeno cu se vidjati sa devojkom (ne mogu stalno na zalost . Naravno, uvek cu se truditi da budem u svemu bolji od ostalih. Ta osobina pripada meni. Bitno da covek bude srecan, a sreca je relativna stvar i razlikuje se od coveka do coveka. Mislim da sam ja objasnio sta je meni najvaznije u zivotu.

Do nekog novog putovanja.

Izvor: gDestinacija