Poliskovisi su pazarili dve krupne ovce prethodno prodavsi kravu, o cemu su nam pricali po dolasku. Sta ce njima samima toliko mleka, govorila je njegova majka, kao da se pravda. Pokusavala je tim recima da spere sa sebe jedan dogadjaj sa pijace kog se nikako nije mogla osloboditi. Naime, krava koju su prodali tog jutra bila je kod njih punih osam godina i davala je dvadesetak litara mleka dnevno. Dugo su ponosno pravili najukusniji sir i kajmak, sve dok je Jovan bio sa njima. Kazu da vise nisu imali za koga da prave toliko kad je on otisao. Nosili su ga u velikim kantama na pijacu, komsijama koji nisu imali, ali malo je takvih na selu. Kada je ne bi pomuzli na vreme, mleko joj je curilo i ona bi bolno mukala. A onda su odlucili da je prodaju...
     -Greota ju je ne dati nekom sa puno dece... govorila je Jocina majka svaki put kada bi izlazila iz stale sa prepunim kofama iz kojih se prosipalo mleko.
      Tog prepodneva na pijaci su brzo nasli kupca, napravili posao i otisli. No, kada su se kasnije, kupujuci dve bele pramenke, ponovo nasli na tom delu pijace prosli su pored krave kojoj je kapalo mleko. Prepoznajuci gazde, krenula je ka njima i bolno zamukala kao sto bi to cinila svaki put kad su ulazili u stalu. Pod njom se pravila barica mleka na pijacnom prasnjavom afaltu, a oni su - krenuli dalje.
      Dok je pricala, Joca je gledao u nju, praveci istovetne izraze lica, bas kao da je izmedju njih neko veliko ogledalo tuge,  na licu mu se preslikavala svaki detalj pokazane sete. Kao da sam zamisljenog leptira preklopila mrezom, tako se i njegova uhvasena seta naglo trgla u mom pogledu zarobljena.
      -Sta je, sta si se rastuzila, nema ti ovde emocija, ovo ti je surova zemlja, nemamo mi te luksuze da nam bude zao...
      Zbog neceg je zeleo da se predstavi kao sto grublji i zilaviji covek, iako sam znala da bi tog trenutka najradije zagrlio svoju majku gurnuvsi joj bradu pod vrat.
      Setali smo tog dana u ogoleloj sumi sred decembarskih zima, jurili se oko ispucalih stabala i gadjali grudvama, crvenih obraza i smrznutih ruku. Cini mi se da sam jos tog popodneva pocela da tugujem. Bilo mi je isuvise lepo da bih bila srecna, jer sam znala da su biti itekako usamljena kad to prodje. Pomisljala sam da se okrenem i odjednom odem bez reci, uzmem svoju torbicu iz sobe i odem prvim autobusom natrag. Ali nije mi dala sreca koju sam osecala i ubedjenje da su se u casovima bez njega secati svakog ovog trena, i da ce mi ono sto sad mozda i ne primecujem biti dragoceno. Svaka potamnela travka, svaka ledenica sa Jovanove kuse caklice se u secanju kao najvredniji dijamant sa crnog satena u izlogu. Dok sam razmisljala kako da budem tu  da ne bezim u pitanje sta se biti, bacio me je u sneg  pa se zasmejao kao dete i tren kasnije poceo da bezi.
      -Ej, cekaj... - potrcala sam za njim i on me je docekao u zagrljaju i snazno me zavrteo. Jos uvek drzeci ruke oko mojih ramena, skupio je usne, izdigao obrve i okrenuo me ka drugom kraju sume.
      -E, vidis, ovdje sam ti ja slomio nogu kad sam posao u skolu- sutnuo je nogom panj- pa pokazao prstom polako na obliznje drvo drzesi ga u vazduhu za svo vreme price. - A iza ovog drveta sam ti ja, baja rodjeni, prvi put poljubio djevojku. E, kakva je to ljepotica bila... Dolazila je u Slatinu kod babe i djeda tokom ljeta ... ponekad i zimi. Nije htjela da se druzi sa nama djecom iz sela - pogledao je u pokazano drvo izdizuci jos vise obrve kao da pokusava da se seti svega sto je zatrpano u tih petnestak godina - stidjela se, plasila... Jedino je moju majku voljela i kod nje dolazila. A onda ljeto po ljeto navice se i na mene... i ajd sad ko da je bitno, i ti Jovane mnogo pricas...- ucutao je.
     -Nastavi...
      Nasmesio se, rastresao mi kosu i poljubio me u celo.
     -Nema sta da se nastavi. Sad samo da se nadam u grom... drugi ga niko nese odseci...
     -Zar je bila toliko fatalna?- pokusah da ga vratim na pricu o dosljakinji.
     -Ne... Ne, nije. Pre tri godine su mi kraj tog drveta ubili druga iz vojske. Ssepana Petrovica, Niksicanina... Pricao mi poslije jedan komsija... Protegnuo se, dodirnuo drvo i kroz smeh pito: Jel, bolan, jadan, je l kraj ovog trupca Joja prvi put povalio curicu? A ono s drugog kraja: bum - bum. Pade Scepo kraj moga drveta... Kazem ti ja tamo gde se ljubi tamo se i lema... Nisu ga mogli maknuti kraj onog tamo hrasta il ovog bagrema, nego bas ovdje... Nije ti to slucajno ako tako mislis... A sinoc kad sam se vraco iz carsije, vidjeo sam jednog komsijskog malog kako ljubi curicu i prislanja je ledjima  uz ovaj snjeg na drvetu... Samo da ne bude skoro 2: 2, moj baja... Ja, tako ti je to...
     Rukom je skidao satrulele slojeve s drveta i dodirivao ga sirokim dlanom bas kao da pusta drvo da dodiruje njega.
    -Ti dosla da upoznas svoju Slatinu, a ja ti pricam o mojoj... Ko zna, mozda je ta,  ovdje poljubljena, neka od tvojih  Srbijanki... Da mi napravimo odmah 3:1 da nas teze stignu...
     Stavio je hladnu saku na moj obraz toliko blago da nisam bila sigurna da li me uopste dodiruje, a onda me snazno stegnu sa obe ruke, prisloni uz drvo i privuce jako moju glavu ka svom ramenu i kao da htede da me uvuce u sebe kroz neki rameni tajni prolaz. Izmedju  dva stara druga pokrio me prvi bosanski poljubac sa malo napalog snega po Jovanovim usnama. A onda sam prepoznala i poljubac koji je cekao jos od potkrovlja strica Branka, prvog dogovora za put, pa novi poljubac za pricu o Snesku Belicu. Svi su pristigli strpljivo cekajuci na red. Mekane, prohladne, vlazne usne pod kragnom moje jakne, na svakom prstu ruke, na celu kao da me nikada nece naljubiti koliko treba. Kada me je pogledao ocima crvenim od zime, kao da nije znao sta treba da kaze opet se sagnuo i ljubio me kao da je to jedino resenje. Dugo je drzao svoje prste preko mojih usiju i ja nisam znala da li tim prekrivanjem greje moju dusu, otkravljuje decacke uspomene ili me uci da prestanem da slusam i da samo osecam. Ipak, kroz njegove prste cula sam neku pesmu kroz granje koja je probijala do nas...
    -Cujes li?
     Pjevaju svako vece, ves trideset godina, a mnogi su i sinove sahranili. Skupe se kod ognjista, sjecaju se i pjevaju...
    Tiho uz njih pored mene poce i on da pevusi...

-Devojcica vodu gazi, noge joj se bjele,
Gledalo je asik momce, pa se njojzi smije.
"Gazi, gazi djevojcice, ne bi' l moja bila
Ne bi l' mi te izvor voda mladu donijela.!"
-Oj, momcisu adzamijo, bi l' ti milo bilo
Da zagazim, da pregazim, da dodjem u krilo?
Oj, djevojko, haserijo, milo bi mi bilo,
De zagazi, de pregazi, dodji mi u krilo!"
-Kad bi znala, mlado momce, da bih tvoja bila:
zgazila bi, pregazila, dosla ti u krilo.
Mlijekom bi se umivala da bi ljepsa bila,
Ruzom bi se umivala da bi mirisala...

Eto, opet pjevam... i kad pita u pjesmi je l' ti doso aberdzija, i kad kaze da ceka aksam, i da nikad nije sevdah vodila i da ide u seher... ja nesu bona, al dusa pjeva, i sjeca se... pa drukce ne mos bit... eto, to ti je tvrda bosanka glava. Ta kuca iz koje se cuje je kuca mog strica. On je sad u gradu, a cim zamakne, strina pusti glas... Kaze ne zna drugih pjesama... A kad malo razmislim, ni ja ih ne znam.
Dok sam sedela na krevetu u njegovoj sobi cekajuci da se vrati sa tanjirom jabuka, cula sam alarm provaljene tuge u sebi ciji je zvuk  nadjacao moju zelju. Nisam sprecila pljackase, iako mi je na vreme javljeno da su unutra. Pustila sam ih da vidim sta se uzeti, da li znaju gde je sta vredno i kud se sakriti plen.

    Nije palio svetlo, tiho se usunjao u sobu da ne probudi svoje koji su bili prekoputa, samo suskajuci krajevima mantila prolazeci pored vrata. Kao nocni fantom pod plastom izlazeci iz svoje mracne jazbine hodao je prema meni dok su se sobom  samo culi laki koraci i videla senka na zidu. Hodao je  po sobi kao da treba da iseta svoj nemir posle koga ce mirno zaspati. Drzao je ruke u dzepovima farmerki, prolazio pored mene sve dok ne bi dosao do zida kad bi se okrenuo i hodao do peci na drugom kraju. Osecala sam snagu u njemu. I nekakav strah. Znala sam, doslo je vreme da ide. Predugo je ovde.
     -Sta ces ti uopste ovdje? - pogledao me je iz svog mraka.
    - Ne shvatas nista od svega ovog...
    Dodirnula sam ga po ruci i uhvatila za mali prst. A onda je jako stegao moju ruku, drzao je par sekundi  drmusajusi je kao da ne zna sta bi sa njom, pa onda kleknu pored kreveta i poce da ljubi svaki prst na njoj.
    -Pitao sam te sta ses ti ovdje? - grizao mi je prste ispitivacki, poput mladog psa - Odgovori... pa ih je milovao usnama od samog korena do zavrsetka noktiju, prevlacesi potom moj dlan po svojim obrazima.
Povukao me je sa kreveta uz sebe pa zakopcao svoj mantil negde na mojim ledjima uvlacesi i mene u njega. Osecala sam topao dodir njegovih grudi kroz kariranu plavu kosulju i isprekidan dah na mom vratu. Cvrsto me je stezao uz sebe preklapajuci sake na mojim ledjima. Kao da hoce da me slomi, ugradi u sebe, da nestanem u tom mantilu kao kugla pod madjionicarskom maramom. Dve carobne reci i prazan mantil pred publikom. Ali ja sam i dalje tu. Uz njega. Bojazljivo ga ljubim u hladnoj sobi u oba oka a on se smesi i hoda sa mnom. Polako shvatam da je tu. Pored mene.
   -Ajde ti meni veceras da ispricas jednu lepu pricu. Da me uspavas. Sedi tu - rukom me je pomerio do kreveta - a ja su da legnem i da ti stavim glavu u krilo. Ti pricas, a ja te slusam. Ili jos bolje, legnes pored mene.
Sagnuo se i odvezao mi pertle na cipelama kao sto se to  cini detetu, pa mi zasuskao noge pod sebe. U mukloj tisini noci cula sam otkopcavanje svakog dugmeta na kosulji, uredno skupljanje stvari preko naslona stolice i sustanje pokrivaca tik do mene.
-Ajde sad pricaj, ali nesto lijepo... Sto sad cutis? Ti si ovdje i dosla zbog price. Al sta ses, glupi Bosanac pokvari svaku pricu. Tvrda ti je ovo glava, moj baja...
Citavu nos ljubila sam tu tvrdu bosansku glavu i pokusavala da ispricam najlepsu pricu koju je ocekivao od mene. Smejao se izmedju svoja dva milovanja, hvatao osmeh na mom licu dok sam pokusavala da u svim pohotnim dodirima nadjem odgovor ko je covek pored mene. Pricao je o grehu i kajanju, o iskusenju i izazovu, nepovezano i isprekidano kako mu je to nametala sopstvena strast u znojavom cvoru dva tela. Prilazio  je i grlio me, pa se trzao i pokusavao da bude grub. Odlutao bi negde i pustio moje sake, sasvim dalek, a onda bi me zbunjenu ponovo obasipao poljupcima. Nesto u njemu zelelo je da ostavi utisak grubog i nepristupacnog coveka koji me ne moze zadovoljiti, sve dok ne bi osetio slast dodira glatkih tela, kad bi se potpuno predavao.
Kada sam spustila glavu na Jovanovo toplo rame, ucinilo mi se da sam osetila miris srece. Pre nego sto sam stigla da to kazem, okrenuo je ledja i glumio da spava.
Znala sam da se ujutru necu probuditi pored njega jer je ono neizgovoreno u mraku kreveta glasilo da su se jutrima buditi uz njegova ledja sve dok ih ne upoznam. Soba je bljestala od dnevne razotkrivajuce svetlosti odbijajuceg sunca o dvorisni sneg i upadala u sobu kao da pravi raciju. Mesto pored mene bilo je prazno. Jos kako prazno! Jutro me je zateklo sa nemirnom noci i  osvetljavalo je mesto zlocina. E, moja Bosno! Sad bi valjda trebalo sve iz pocetka, pa opet ne bih znala kako treba.
    -Ode nam Joja jutros, vide li ti...- susrela sam njegovu majku u hodniku. - Zamalo da ga i ne vidim. Stigla sam ga kad sam cula da pali motor u kolima. Uvek tako pobegne iznenada pa moram da ga jurim po dvoristu. I ne javlja se ni kad dolazi di kad ide. Ajde ja i ti da popijemo jednu kafu. Sad te moram vise paziti kad nema Joje... Zaduzio je jednog momcica iz sela da te odveze do samacke opstine, pa pogledaj je l' ostalo ista od papira, da l' je sta sacuvano od tih tvojih... Jedi nesto pa krenite...
Dok sam kroz prozor kola gledala kako prolecu livade i ovce, komadi neba i delovi brda, pamtila sam i to  kao nove boje goblena koji se ostati u sobi mojih uspomena. Cime bih punila duga subotnja popodneva da njih nemam? Kojom pricom bih zamenila ovaj mali grad  koji se polako otvarao pred nama, zene sa kesama iz prepodnevne kupovine, izloge sa dnevnim novinama, ulicne dilere, prodavce zvaka i cigareta. Porusen semafor i plakate za koncerte velikih zvezda beogradske scene. Zapis na dnu plakata "RASPRODATE KARTE" , docrtani brkovi na glavi cosavog pevaca koji sa svog papira razgleda Samac u koji je bacen. Prazna autobuska stanica pored koje prolazimo, i  upadljivo novi kafic, kako kaze momak koji me vozi, otvoren ovih dana od preprodaje krompira sa jedne na drugu stranu.
Prica mi o stetama koje je pretrpela samacka opstina zadnjih godina, a ja ga pitam za Jovana. Ne poznaje ga puno, kaze, kada je otisao iz sela bio je mali, a sad i ne dolazi cesto. Ipak i za te dolaske doneo mu je kozni fudbal i bele lejviske. Pa opet prica o opstini. Raspituje se zbog cega idemo. Pricam mu mehanicki o mojima, neka zna kad vec ide sa mnom, pustam ga da se oseca kao deo nekog istrazivackog tima, dok izbacuje ne puno prakticne i izvodljive predloge. Ubedjuje me da sigurno na nekim  tavanima ima pisama i dnevnika, a ne zna da nemam ni tavana. Samo prica - "Jednog dana dosli smo iz Slatine..." Povremeno svirne nekom poznaniku, mahne mu kroz prozor, okrene se prema meni, pa kaze:
-Vidis li, a? I ja znam ljudi iz carsije. Mozda ti ja mogu pomoc'. Ma nikad se ne zna.
Klimam mu glavom dok se parkira u redu izmedju iskosenih automobila pokusavajusi da nadje svoje mesto pokraj zutog fice.
Zbog nedostatka ljudi u opstini spajali su sluzbe, tumbali dokumenta, upucivali nas od vrata do vrata, i uglavnom se smejali kad bi culi zbog cega smo dosli. Jedino iza vrata na dnu hodnika prvog sprata zena u neverici nas upita:
    -Poslao vas je Rajic?
Pretpostavljajusi da mi to moze pomoci, klimnuh glavom, no ona se nasmeja odmahujuci glavom:
   -Znala sam. Taj Rajic misli da smo mi dokoni i salje nam ljude kad god on ne zna sta ce sa njima. Znate li koliko je ovdje papira, koliko ljudi ceka na ikakav trag. Sad svi traze svoje i hvataju se za slamke samo da odu odavde. Trinesto koljeno, petnesto, ne pitaj, sad je i isto prezime dovoljno. Razvode se ljudi, dovuku zenu ovde sa recima: Sad cemo mi ovde da vidimo cija si ti... Jedan gazda fabrike dosao sa spiskom svojih radnika i imenima oceva, pa da proverim dokle se srpsko proteze... A vi iz Beograda ovamo, i to bez ikakvog podatka - ime i prezime... znate li koliko je ovdje Randjica. Mozete ostaviti molbu sa podacima pa cekajte. E taj Rajic, stvarno... Ma njega treba prebaciti ovamo. Nek malo radi ovdje pa da vidi sta je posao. Gdje ce onda da vas prebacuje...
-Ej, mali, ajde, idemo - povukla sam  decka koji me je cekao ispred kancelarije i koji je trckarao za mnom po hodnicima.
-Nasla si nesto?
-Ajde, idemo, pusti sve...
-Cekaj da vidimo... mozda ja znam nekog -pokusavao je da me zaustavi.
-Idemo! - otvorila sam pred njim masivna ulazna vrata opstine.
Bilo mi je dosta i Sretena  koji me je zaduzio mojim postojanjem i ljudi koji su sve moje pokusaje da ista saznam o mojima docekivali sa osmehom iscudjavanja.
Na samackoj pijaci kupila sam plisanog medveda, veliku sal maramu i kasetu lokalnog rodoljuba.
Kada smo se vratili u selo, Jovanova majka je istrcala pred nas i ozarena me uvela u kusu. U kuhinji je sedela Jovanova tetka sa kojom sam se susrela prvi dan svoje setnje.
-Slusaj, rode, pitala sam za te tvoje sve po selu sto nesto mogu znati, a puno ih nema. Pradjeda ti niko ne pamti, al je njegova braticina, a tvoja baba, zivjela ovuda do prosle godine. Baba Menka smo je zvali...
     -A baba Menka?- ukljuci se Jovanova majka- Postena zena, al malo cudna, vazdan sama...
-E, kolko sam saznala, ona je jedina sa tim prezimenom, i to smo saznali jer se nije udavala. A najbolja pletilja u selu...
-Mozete li mi pokazati kucu?
-Sve je sruseno, a i staro je bilo. Ona je tvoja, ako je to taj Sreten. Ona je pominjala oca Radmila i strica Sretena da zna od svojih. Cula je da je od strica puno djece ostalo, ali da ih nikad nese upoznati...
                     

     -Da...devetoro, medju njima je i moj deda.
     -A on?  Ziv li je?
     -Ne, umro je skoro...- setih se svog dede koji je sebe uvek nazivao Bosancem, iako Bosne nije ni video.
     -Kad je Menka umrla, zene su njene stvari spalile, a neceg se i zadrzalo po kucama. Ovo sam uzela za tebe od Prijanovica kuce...
      Iz torbice je izvadila heklani stolnjacic i stavila preko mojih ruku. Preko nekog boda ili isheklane ruzice pala je moja prva bosanska suza. A onda jedna za drugom dok nisu popunile sva prazna polja isheklanog. Dve zene su me zagrlile i pricale kako je baba Menka bila stara i  da nisam mogla ni da ocekujem da zateknem nekog zivog.   Pravo je cudo sto je i toliko pozivela. Bila je najstarija u citavoj Slatini. Nisu saznale da su moje suze obema rukama povedene od nekog zalutalog mirisa Jovanovih ruku kog osetih na svojoj rolci. "Ljudi hose da zive, a vi trazite mrtve" zvonio mi je glas zene iz opstine. Ja nisam znala ko je baba Menka, ali dok sam slusala njihove glasove, znala sam da to, cujem usima koje je Jovan dodirivao celu prethodnu noc.
      Pristala sam da tih dana sa tetkom odem po kucama koje su podelile Menkine radove i da se makar pogledom uverim u njene vredne ruke da imam sta da pricam svojima kad se vratim.
      Tu noc sam prvi put pomislila da se se on iznenada vratiti, tek da vidi da li ga cekam tamo gde me ostavio, ili sam se uplasila i prvim autobusom zbrisala kuci. Cak sam pomisljala i da nije otisao, da je tu negde i krisom gleda kako se snalazim bez njega. Slusala sam svaki korak, pokusavala da cujem drugaciju boju, brzinu, laki i mekani hod, trzala se i budila, istrcavala iz kuse Menkinih naslednica, iz kuhinje sa komadom hleba stajala sred dvorista...       A znala sam da je Joca u svom belom kombiju sa starom kasetom "Bjelog dugmeta" na nekoj austrijskoj raskrsnici gde pevusi uz kasetu svoju matursku pesmu.
     Kada sam naucila da razlikujem  korake i da shvatam da nema novih i drugacijih, spakovala sam stvari i krenula natrag. Na rastanku sam dobila kanticu bosanskog sira da me seca na moje dorucke uz belu domacu pogacu i produzi ukus cekanja.
     Kada sam shvatila da je to jedino sto su imati da me seca na tebe, videla sam zasto te je tesko cekati, Jovane Poliskovicu. Ti sve svoje nosis sobom na put, ne ostavljas nikakav trag. Ti si jedini ubica koji se ne vraca na mesto zlocina. Izgleda da ima i takvih, pogresno su me ucili u filmovima.
     Dugo sam se okretala u autobusu za precrtanom tablom Samca iako je nisam mogla videti. Zelela sam makar da znam da sam pokusala da vidim da je Samac precrtan i da su mi postavili i tablu za slucaj da to ne shvatim sama.
    Potkrovlje strica Branka bilo je po obicaju puno. Od dima i guzve nisam uspevala ni da razlikujem lica.
    -A, evo nama nase Bosanke! - viknuo je neko s kreveta kada sam provirila sa torbom iza vrata.
    Drugi su mahnuli i pokazali pune soljice kafe zovuci me da se pridruzim.
Redjala su se pitanja. I tek onda sam shvatila da sam prevarena. Niko me nije pitao za moje, Sretena i pricu o Slatini. Pitali su za Jovana, njegove price i ponasanje. Kao da su me od pocetka smatrali za dobrog agenta koji se sa pricom o precima imati dobar alibi i saznati sve sto ih zanima o njihovom cudnom drugu. Svako pitanje izazivalo je salvu smeha praceno raznim dobacenim mogucnostima i filmskim varijantama, i kroz ta pitanja neko tek slucajno upita da li sam pronasla bilo kakav  porodicni trag. Razmisljajusi sta da kazem, tek tad sam videla koliko zivo mi je ostala u secanju i sluzbenica u opstini, voznja po hodnicima, svaki milje baba Menke, i sve ono sto sam mogla smestiti u odgovor na to pitanje.
     -Jovan je otisao jos prvog dana - rekla sam - nisam puno ni stigla da razgovaram sa njim. Ali su mi njegovi puno pomogli...
     Klimnuli su glavom ubedjeni da ipak nesto krijem od njih, govorili kako se "znacajno smesim", i kako se "sigurno nesto desilo ali ne znamo sta". Ipak, odustali su i poceli da pricaju o FESTU koji je tih dana bio u pripremi.
Krenula sam sa torbom u svoju sobu. Kroz prozor hodnika videla sam da pada sneg. Ni priblizan onom. Ne, ni priblizan...

     Zbogom  moja bosanska prico...