SRETENOV POVRATAK U SLATINU
 


Jos nad selom zora ne izbija,
Jos u vrtu deset senki tinja,
Jos u srebru mesecina sija,
Smrzli svet drveca i rastinja
U prostrane tako zore zimske,
Pod senkama zamrzloga pruca,
Banu pred nas pune i istinske,
Zive snage nasih nadahnuca.
(N. Zabolocki)
        Pricali su da je moj pradeda dosao iz Slatine pokraj Bosanskog Samca. Gradili su put negde za Srbiju, gde se i upoznao sa prabakom, i tu ostao na njenom mirazu. Protezala se ta Slatina generacijski po nasim pricama, kad bi pravdali podignutu casicu kad joj vreme nije, tvrdu glavu, pogresan akcenat, sklonost ka cevapima u lepinji, iako bi tesko ko od nas umeo da je pokaze na karti, ili ista o njoj kaze. Putovali smo i prolazili pokraj putokaza za Samac, ali je sve ostajalo na nisanjenju prsta i recima: -Odatle su dosli moji.
        -Jesi li ti ikada imala coveka Bosanca? Ako's trazit nekog da te pritegne, nadji Crnogorca, ako's nekog mekog, ti nadji Srbijanca. Ali ako's nekog da ljubi i lema, nadji ludog Bosanca. Mi se, baja rodjeni, mnogo volimo, ali se i koljemo. Zato i jesmo jebena zemlja.
        Tako je pricao Joca Bosanac, mekom, pitomom jekavicom, pristigao tih dana negde iz belog sveta, gde je otisao iz svoje Slatine. Rekli su mi da je prvo otisao na jug Nemacke jos pre desetak godina nakon studiranja u Beogradu. Tamo se, po tudjim pricama, snasao, napravio nekoliko dobrih poslova, promenio tri stana, dosta devojaka, pustio da ga zaborave ne vrativsi se pune tri godine. Onda je poceo svaki cas da dolazi, ko zna cime gonjen. Pravdao se raznim poslovima, dovozio ljudima kola, prenosio kutije pune robe, umotavajuci svoju bosansku nostalgiju u zeleni mantil pod koji se skupljen podvlacio umoran na dvosedu.
        Na tom dvosedu sam ga prvi put i videla u dnevnoj sobi mog strica Branka, njegovog druga sa fakulteta, kod koga bi spavao kada dodje u Beograd. Stric je ziveo u prizemlju, a moja treca godina fakulteta prolazila je u potkrovlju ove kuce. Ipak, iako smo bili razdvojeni jednim stepenistem, najvise sam volela da sidjem u tu malu, momacku sobu i sednem ispod velikog postera Golden gejta. Na drugom krevetu, naspram mene, smenjivali su se razliciti ljudi, cudni gosti strica za koje je uvek imao slobodno mesto u svojoj kuci, donosili torbe raznih velicina i porekla, drzeci u dzepovima razlicite pasose, kartice i brojeve telefona. Tako sam jednom, po ulasku, u sobu, ne znajuci da nekog ima unutra, videla glavu Joce Bosanca koja viri ispod cebeta u koji je bio zamotan. Izgledao mi je, taj prvi put, kao rudar izasao iz rudarskog okna, izvirujuci iz zelene postave mantila kog nije skinuo, ubrljan neispavanoscu posle dvanestocasovne voznje. Bila je to jos jedna stanica izmedju Salca i Slatine, odakle bi se ponovo vratio za Beograd, a onda opet natrag- Austrija.
        Posto sam znala odakle dolazi, prvo moje obracanje je i bilo s pitanjem kad ce me jednom povesti sa sobom na put, i kad cu konacno videti tu Slatinu.
        -Sta's radit jadna u Slatini?
        Rekoh da zelim da stanem u sred prve sume (a pretpostavljala sam da ta Slatina mora imati bar jednu sumu) koja pamti sve ono sto ja znam samo iz povrsnih prica, kojim je svako od nas dodavao ono sto mu je lepo zvucalo i da cujem sve sto zna o putevima svih mojih Randjica.
        -E jadna ne bila, sta ce mi to bit tesko. Ja vozim, ti sjedis, gledas kroz prozor i uzivas. Nak neko mora mislit- dje si ti vidjela da je ludi Bosanac ista konto. Ja cu ti, bona, samo vozit, a ti cini sto ti volja.
        Iste veceri spakovala sam sve stvari za koje sam mogla da predvidim da ce mi biti potrebne, u mali kozni ruksak, na nevidjeno zaljubljena u to selo o kome se godinama pricalo uz ruckove i porodicna pripovedanja, svako ono sto mu padne na pamet, i za sta mu u tom trenutku treba pokrice. Govorili smo o Slatini kao da ona nikada nije ni postojala i da se stoga nista od nasih reci ne moze proveriti.
Trebalo je da krenemo naredno jutro, ali kad sam se probudila, shvatila sam da je vec odmaklo prepodne i da me nisu zvali, pa sam strcala dole da vidim sta se desilo tuzno predosecajuci da su otisli bez mene. Ipak, kad sam videla Jocinu torbu u sobi, osetila sam da je on "bolan tu negde ".
        Stric rece da ce Joca, potpuno nepredvidjeno morati da se zadrzi u Beogradu, sve dok mu ne jave iz Austrije gde moze preuzeti neka kola koja treba da odveze natrag, ali da svakako nece otici dok se meni ne javi. Tako sam ja svaki cas trckarala kod njih i dobijala uvek istu informaciju da idemo "najverovatnije sutra". Dolazila bih sa rancicem i vadila stvar po stvar tek da Joca vidi kako mislim na sve i kako nista ne prepustam slucaju. Bicu njegov gost tih nekoliko dana, i pronaci cemo i sve sto nemam- tako je rekao i ja sam se sve vise radovala putu, pa pomalo i plasila, pomisljajuci da sve ono sto pocne kao prica tako i ostaje.
        Kod mog strica je, inace, uvek bila guzva. Cini mi se da je on ziveo za goste, za pun frizider pred njihov dolazak, raspremljen krevet, otvorenu flasu vina, neku svirkicu pred zoru, a ja sam u svoj toj guzvi uzivala, jer sam znala da je svakog casa mogu razrediti svojom praznom sobom iznad, cim mi postane tesno. Znajuci to, nisam ni zurila. Drustvo koje je svracalo mahom se znalo medju sobom, mada je vremenom svako doveo bar dva svoja coveka i u toj guzvi uvek se jasno videlo ko ceka na ciju pricu i tako su se i okupljali- pored stola, na terasi ili na krevetu. Pricali su puno o Joci, ali samo kad on nije tu, jer on nije pricao ni o kome i iznosili su sve oprecne price kao da zele da ga sto vise ucine cudnim i neobicnim, mudrim. Pricali su da je bio dobar student ekonomije, velika skitara i neobuzdani svaler. Onda je otisao bez ikakvog plana u Austriju, raznosio mleko i novine, svercovao carape, ziveo ilegalno po studentskim domovima, dok nije nesto ustedeo i posle nekoliko godina poceo da zivi u stanu sa iznenada pronadjenim rodjacima. Dolazio je u Jugoslaviju, ali je mesecima bio po manastirima, ne svracajuci cesto ni kuci, niti posecujuci prijatelje. Postio je mesecima, ziveo kao klosar, povlacio se, govorio da je "covek seljak", "obicna sirotinja", pricao kao da od svog bosanskog seoskog praga ni metar dalje nije video. A onda je sve cesce dolazio, dozivljavajuci te svoje dolaske kao misije, zadatke koje mora ispuniti, posecivao je prijatelje, rodjake, sa njima satima pricao pustajuci ih da se otvore, donosio svima iz Austrije ono sto im treba i omogucavao da sitnim svercom napune dzepove.
        Pricali su o njemu kao o coveku koji je video sveta i zena, a meni je izgledao kao covek izvucen iz zemlje, koji je za svojim bosanskim rovom ostao uvek da pati da ne moze vise nigde da se skrasi. Njegove petogodisnje odlaske u manastire tumacili su skorim monasenjem kog bi davno bilo da nije njegovih roditelja koji su se tome protivili.
        Tesko se moglo verovati tim pricama, jer smo se u stanu cesto mimoilazili sa nepoznatim devojkama, najcesce na vratima kad odlaze ili dolaze, i ubrzo smo shvatili da su se sve one nekada zabavlljale sa Jocom i da sad polako pokusavaju da mu se vrate cim su videle da je on sve cesce tu.
        I njihove price bile su razlicite, ali ni jedna od njih nije mi pruzala odgovor kakav je ovaj covek koji odlazi onog trena kad shvati da je poceo da se zadrzava. Bilo je tu i zanimljivih susreta jedne simpaticne crnkice, i druge male Zemunke, jedine koja se i predstavljala kao Jocina zvanicna devojka.
        Kako on taj dan nije bio tu, obe su se zadrzale nad njegovim stvarima i kutijom sa robom kao da ce mu bar tu onjusiti trag. Obe su se pravile da ne znaju ko je ona druga pokusavajuci tako da uzdignu svoju ljubav prema Jovanu iznad bilo kakvog prizemnog prisvajanja. Pozivale su se na njega govoreci da ih je "poslao Jovan","obavestio Jovan" ili da su "upravo primile poruku od Jovana". Takmicile su se koja ce tu cesce dolaziti i vise puta pomenuti njegovo ime, a ja nisam uspevala da shvatim sta ih drzi pored tih vrata i sta ih sprecava da se tako mlade i iznad svega uporne ne nadju ispred nekih drugih. Retko kad je bio tu kad bi se one pojavljivale i jos redje uzbudjivao kada bi cuo da su se one pojavile.
        Stric jednom rece:
        -Uvek su ga volele zene i uvek je bio flegman. A sad ih brate i tera, al vidis opet dolaze. Dodje, nestane, nikom se ne javi, putuje, putuje, nikad da se smiri, tek sto nesto stekne, ode, pa sve iz pocetka. Nemacka, Svajcarska, Austrija... Iz Svajcarske je otisao od zene s kojom je bio ozenjen. Ona nije vise mogla da ga ceka. Kaze da je bilo najgore kad ustane i vidi- nema torbe. Povremeno i dalje ode kod nje. Samo sto ga zaboravi. Ne znam sta mu to znaci. Ova mala Zemunka sto si je sad videla imala je dva nervna sloma zbog njega. Po dva meseca u bolnici. Samo se oduzme- leva strana, desna strana, leva strana, desna strana- i nikud ne moze. Cim on dodje- ona dobro. A ova druga procitala je neke knjizice o jednom coveku i jednoj zeni u svacijem zivotu, nekom ostavljanju, pauzama, cekanju, i eto je svaki dan sa tim knjigama... Pokazuje mi neke podvlacene delove, recenice, kao da ja imam nesto s tim.
                                                                          xxxxx

        "Slatina, selo u okolini Bosanskog Samca, sa dva zaseoka Panjin i Grgac, na severu Bosne, gde se Bosna uliva u Savu. Pre sto dvadeset godina Sreten Randjic krenuo je sa drugim ljudima iz svog sela putem koji se gradio da vidi kud ce da ga odvede. Mnogi se nisu nikad vratili u Slatinu, kao ni Sreten, koji se zaustavio u srbijanskom selu Voluju pored Todore, na njenom mirazu, koja mu je izrodila devetoro dece. Sretenovi nikada nisu otisli u Slatinu, znali su je samo kao rec, jedino sto se ima prenositi, tek da se ne zaboravi. Ni Sreten nikad vise nije video Tolisu, recicu koja je prolazila ispred njegove kuce i koja je stalno plavila. Ostalo je samo da je pamti..."
        Posle dede Sretena, tamo gde je nekad bila Tolisa ja sam prva stala, ali nje vise nije bilo. Dok mi je Joca pokazivao gde je bila reka iz njegovog detinjstva, ja sam gledala dva potocica na koje je ona razdvojena zbog stalnog plavljenja. Naisli smo na njih iduci ka Jocinoj kuci. Krenuli smo to jutro kada sam vec prestala da razmisljam o putu, i kad sam se vec raspakovala, posle Jocinog iznenadnog :
        -Ajde, bona zuri da ne zakasnimo...
        Tek u kolima sam prvi put pomislila da ja idem da upoznam Jocinu Slatinu, a ne selo dede Sretena, jer je on pricao o svojim roditeljima, komsijama, sokacima, njihovoj radosti sto me mogu ugostiti, i ja sam osecala da polako iskoracujem iz moje price i ulazim u Jocinu mladost sokaka i livada.
        Kada smo sisli iz autobusa zaustavili smo se na poljancetu potpuno prekrivenim snegom, vec okorelom belom skramom po vrhu, kao glazurom na zimskim kolacicima. Bez utabane staze, ma i bez jednog koraka da probije sneg stopom, samo belo, nepregledno stegnuto belo svuda oko nas. Joca je krenuo ispred mene praveci velike korake, a ja sam propadala trckarajuci za njim i nestajuci u velikim smetovima. Drzala sam svoj rancic u narucju pokusavajuci da stignem vodju smrznutim usima, gledajuci u kuce koje su se nazirale kroz kuce sa leve strane, iz kojih su se izvlacili pramenovi dima. Bilo je vec zrelo popodne, na belinu je pala senka zimskih cetiri sata, i ja sam jedva cekala da zgrejem smrznute prste pored nekog dobrog sporeta, gde cu se uvuci kao macka i zaspati. Isli smo na levu stranu desetak minuta, onda obisli jednu osamljenu kucu, ponovo skrenuli levo i izasli kod prve kapije u sokaku Poliskovica kog ljudi jos uvek nazivaju Koreja.
        Po Jocinoj prici jednom su se tim sokakom bucno nadvikivale dve zene iz svojih avlija i covek koji je tuda prolazio doviknuo im je:
        -Pa sta vicete, niste u Koreji!
        I tako, kad dodjes u Slatinu, samo pitaj za Koreju, odmah ce te dovesti u sokak Jovanovih roditelja, striceva i ujaka. Jos po necemu su ljudi znali ovaj deo sela. Dok je studirao Jovan je u selo dovodio cimere Kineze i Crnce, koje je tad vecina Jocinih zemljaka videla prvi put. Donosili su im tegle srpskog "slatkog" od dunja i kupina, kantice sira i kajmaka, poklanjali vunene dzempere, na sta su zbunjeni stranci samo klimali glavom na ljubaznost ovih seljaka. Tako su i Jocu znali kao "onog sto je dovodio crnce u selo".
        Usla sam u dvoriste za Jocom kao pronadjeno cigance koje sada vodi kuci, posto nema drugog izbora i koje ce se uskoro susresti sa domacinima tog doma.
        Dobrocudna seljacka gostoprimljivost je odmah nadjacala zbunjenu radoznalost, i kako su grlili Jovana tako su se pozdravljali i sa mnom, stresali mi pahulje sa jakne uvodeci nas u dobro zagrejanu sobu. Svukli su ledene jakne sa nas, protrljali nam ruke i smestili na krevet naspram peci pod velikim kalendarom. Nista nisu pitali, kao da je moj dolazak bio ocekivana i najnormalnija stvar koja je mogla da se desi. Na velikim posluzavnicima prineli su kafu "doljevusu" u fildzanima, i po casicu vruce rakije da nas zagreje i otvori pred rucak. Joca im usput rece da su moji preci dosli iz ovog sela i da sam zato dosla sa njim.
        -Ako, ako, neka si, raspitacemo se ovih dana, mozda i tvojih ovdje ima ...
        Vruca supa u zagrejanoj sobi me jos vise uspava, i njen ukus me uveri da sam zaista dobrodosla. Umornu od puta i zime posle rucka Joca me odvede u sobu gde sam odmah zaspala pod toplim jorganom. Probudila sam se tek naredno jutro, posle sesnaest sati spavanja.
        Sledeceg dana u Slatini je sijalo sunce. Gledala sam kako niz prozor klize otopljene kapljice, i kako nestaje magla. Dva ogoljena drveta sa sneznim granama, kao sa novogodisnjih cestitki, vec razvaljena kucica za ptice zakacena pre koju godinu, kosarkaski obruc koji sa drveta proviruje kroz sneg iz Jovanovog decastva. A izmedju dva drveta bila je kucica sa psom koji je ocito zivnuo pod novim suncem i juri vrapcice dok jedu hleb iz njegove serpice. Kad sam ustala iz zagrejanog kreveta presekla me je zima hladne sobe i odmah sam pozelela da se vratim natrag i ususkam ispod pokrivaca. Ipak, uzela sam sasvim ohladjeno odelo iz torbe, obukla se, i prvo pokusala da se upoznam sa sobom u kojom sam.
        Nisam uspevala da primetim nista osobeno, iako mi je Jovan prethodno vece rekao da cu spavati u njegovoj sobi, nisam primecivala ista sto prilici coveku koji putuje svetom. Nigde ni jedne slike, razglednice, tanjirica, uspomene, soba opremljena kao gostinska, za sve one koji upadnu iduci kao pingvincici smrznuto iza Jovana.
        Kad sam izasla u hodnik videla sam Jocu sa naramkom drva kako ulazi u kuhinju i spusta ga na pleh pored sporeta. Onda je ubacio dva velika drveta i zaracem ih gurnuo do plamena, i dizuci se iz cucnja ugledao mene u hodniku kako ga gledam.
        -Pa dje si ti meni? Ajde brzo na umivanje, pa trk ovamo da jedes...
        Tek tad osetih veliku glad na koju sam zaboravila gledajuci zimu kroz Jovanov prozor, i pokusavajuci da se upoznam sa njegovom sobom.

        Sede na drvenu visoku tronosku i raspiri vatru. Zatim na dascici odsece velike kolutove dimljenog masnog sira i spusti ih na sto pored bele domace pogace i solji punih mleka.
        -Ono sto ti pijes je mleko, a ovo je mlijeko. Kad izgovoris osetices istu razliku koju si osetila dok si ispijala tu solju. Mlijeko je puno, masno, bijelo, bogato, to se upija u tebe, a mleko, to je ono sto sipas iz onih kesica u prodavnici, neko bledo pice, kao lose razmuceno mlijeko u prahu. Nisam je tebe doveo ovdje da ti trazis te tvoje pokojne, to ti je u Bosni luksuz. Vidis ove kuce preko puta prozora- pokaza prstom kroz prozor prema kucama koje su se belile pod snegom- svaka od njih sahranila je nekog zadnjih godina, sina, brata, sestrica, a ti bi da trazis te tvoje Randjice od pre sto dvadeset godina. I ne pominji nikom te tvoje blesave ideje ako te od njih ista pita. Ja sam te doveo da malo ozdravis, dobijes boju, vidis li kako si slaba, blijeda, ispio te onaj asfalt. Ovdje da budes malo na cvekli, psenici i mekinjama. Znas li ti uopste sta su mekinje?
        Klimnuh mu glavom kroz bogat zalogaj i iskapih jos jednu punu posudu "mlijeka".
        -Danas necu biti tu. Moram da idem do grada, a ti hodaj, pisi te tvoje dnevnike, odmori se malo. Ako mi jave mozda cu i za Austriju ovih dana. A ti bez brige, isto ti je i kad sam tu i kad nisam. Onako nisi zbog mene ovdje. Neko ce to od mojih ispratiti na autobus kad budes htjela, a pazice te isto ko kad sam i ja ovde. Ajd, sta si se sad snuzdila...
Istina je da ja nisam krenula u Bosnu zbog Jovana, ali mi se sad cinilo nemoguce da ostanem bez njega. Videvsi kako sam se zabrinula Jovan me uhvati za usnu resicu, stegnu je, i pomazi svojim prstima i ohrabrujuce nasmesi.
        -Kazem, svejedno ti je. Vjeruj mi- ponovi Jovan ubedljivo.
        Kad smo zavrsili sa jelom, Joca ode do podruma gde se zadrza oko sat vremena, pa izadje odatle sa ovecim kutijama koje slozi u kombi, dva put mi mahnu i nestajuci za snegom koji je prskao pod tockovima, ode iz dvorista.
Okrenuh se prema stali odakle se culo kako Jovanova majka prica sa zivotinjama dok ih hrani. Kada udjoh unutra koze koje su je opkolile zastadose, pa se malo odvojise od nje i pobegose na drugi kraj stale.
        -Boje se, ne poznaju te- rece i pruzi ruku prema kozama pozivajuci ih.
        -Kako se zovu?- upitah.
        -Belka, Sarenka, Sivka, ova druga isto Belka, ona siva Sivka... i tako...
        Kada bih pokusala da im pridjem i da ih dodirnem kao sto je to ona cinila poskakivale su i bezale od mene na drugi kraj.
        - Gde je Jovan? - upita ne znajuci da je otisao u grad.
        -Otisao je.
        -Otiso?!- pogleda me uplaseno, strahujuci da cu joj reci da je otisao ponovo na put- Kad? Kako? Pa nije se ni javio... Tek je doso...
        -Otisao je u grad... vratice se danas. Tako je rekao.
        Ona me pogleda olaksano kao da ne veruje da zaista nije otisao i da ce se vratiti istog dana.
        -Nikako da se naviknem na te njegove odlaske. Tek sto dodje, a vec ide. Ne znam gde spava, sta jede. Kad posti samo je na hlebu i vodi, ne izlazi iz kola, autobusa, i da mi ne dovede ovako nekog ko sto je sad tebe ne bih nista ni znala...
        -Ja sam dosla da vidim... kraj. Moj pradeda je odavde. Gradio je put, i nikad se vise nije vratio. Pronasla bih zemlju odakle je krenuo, makar neki trag...
        -I tako kad krene nikad da dodje... Samo putuje i putuje. Ja ga pitam: Jovane, sine, hoces li se zeniti, da se zna neki red... a on se cak i ne trudi da slaze, da me umiri... Znas li ti, sinko, ista...
        -Ja ... ja ga i ne poznajem najbolje. Zamolila sam ga da me povede sa sobom, da vidim to selo, mozda neko nesto zna...
        -Mnogo se mrtvih natalozilo preko tih tvojih, sine. Slabo ces ti tu sta naci. Svi ce ti se smejati... Ova nasa Bosna ti guta i price o zivim... Al ko zna, mozda ces ti pre naci te tvoje, tad se jos nesto i znalo...
        Dok je pricala koze su joj lizale ruku, tri Belke i dve Sivke su se gurale oko njene suknje, a ona je drzala drugu ruku preko njihovih glava ceskajuci ih do vrata.
        Izasla sam, zatvorivsi vrata za sobom. Krenula sam pravo kroz sneg koji je pucketao i krckao pod mojim koracima.
        "Da li je bas ova Slatina, moja Slatina?"- razmisljala sam.
        Koliko li je samo snegova palo na ovu zemlju dok je opet krocila noga Randjica na nju. Mukla tisina, apsolutna nemost belog pokrivaca, mirno nebo preko njega, samo udari moje noge kroz sneg. Svi u toplim kucama, uz sporete i zimske trpeze sa podvarkom, uz svoj hekleraj pored belog pamucnog konca ili platna za goblene. Sta li je mislio deda Sreten kada je poslednji put koracao ovuda? Da li je znao da se nikad nece vratiti? Moze li se pronaci ista njegovo na nekom tavanu ili u podrumu sto cu vratiti ponosno kuci kao osvojeni trofej i potvrdu da sam sa pravom krenula.

Pored jedne kuce iz istog sokaka deca su pravila Sneska Belica, stavljajuci mu sargarepu mesto nosa koja je uporno ispadala. Na rame mi padose dve grudve koje su bacili na mene i ja pridjoh njihovom Snesku pa poceh da tapkam sneg po njemu. Srecni sto se drustvo uvecalo cicali su, dodavali mi sneg, dodirivali me. Sneg je bio suv, jucerasnji, i Snesko se neckao da li ce da stoji uporno se krnjeci. Deca su se smejala, vristala lepeci grudve jedno na drugo, jurila oko sneska i ja sam ravnopravno ucestvovala u njihovoj igri.
        " Da li mi neko od njih moze biti rodjak? Da Sreten nije otisao i da je ostao u Slatini da li bih i ja imala ovakvog krnjavog Sneska u svom dvoristu?-pitala sam se.
        Dugo su mi mahali kad sam izasla iz dvorista i vikali:
        -Dodji nam sutra opet! Padace nocas opet snijeg...
        Hodala sam jos pored njihovih kuca, pokusavajuci da zapamtim sto vise slika koje cu poneti spakovavsi ih za sobom kad krenem natrag. Isla sam sve dok nisam osetila da mi sneg stipa stopala i da me je zimska setnja izgladnela, i onda krenuh polako prema Jovanovoj kuci.
        Ali nije islo tako lako kao sto sam zamislila. Gledajuci krov kuce koji je virio i dim iz nje cinilo mi se da treba samo da predjem livadicu i da cu se odmah naci u dvoristu. Ipak, kad sam obisla tri kuce krov se vise nije ni video, izasla sam ispred necije stale. Culo se mukanje krava i neciji glas. Bila sam u tudjem dvoristu, a kad i iz njega izadjoh, ponovo sam se nadjoh ispred necijih ulaznih vrata.
        Utom se na drugom kraju dvorista pojavi zena sa kesom predje u narucju i preslicom u ruci. Videvsi me zastala je cekajuci da joj se obratim. Shvatih da ovde osim Jovanovih roditelja ljudi i nisu naviknuti na neocekivane goste. Pre nego sto je ista rekla upitah je brzo:
        -Gde mogu da naem kucu Poliskovica? Krenula sam u setnju, ali sad nisam sigurna da se vratim...
        -A ti li si ona sto je juce Joja doveo? Daj da te vidim, curice. Vidjeli te juce kroz prozor kad ste stigli, al svi osim mene. Scela sam ja da dodjem da te vidim, kad te je moj Joja doveo...
        -Ja sam dosla da vidim selo, posto su moji...- zurila sam da joj objasnim.
        -Pa ja, normalno da ces prvo vidjet selo, to ti tako ide. Za kucu nemoj da brines- domacinska je. Ni za ljude, posteni su, kad ti ja dadnem rijec, znaj da je tako... Ja sam ti Jovanova tetka, od mene rodjenije nema... Moja majka i njegova baba od jedne majke. On ti je nas ponos, skolovan, vidjeo svijeta, ljudi...
        - Ima li Randjica ovde, bako?
        -Randjica... zamisli se baka- kolko ja znam, dijete, ovdje nema... Nista se vise ne zna. Malo je starih ostalo. Uglavnom su svi dosli u zadnje tri godine. Pobjeglo ovdje, gdje je imalo mijesta. A ko su ti Randjici, dijete? Jesu li ti svojta neka?
        Ispricah baki pricu kako sam od detinjstva slusala price o njihovoj Slatini, i kako me je svaka prica pomalo vukla u ove krajeve, sve dok se nije pojavio njihov Joca sa kojim sam doputovala.
        -E, nek si mi ziva i zdrava- rece baka iskreno i obeca, usput dok me je vodila ka kuci Poliskovica, da ce pitati i svoju majku koja je najstarija u selu pa mora znati bar nesto o Sretenu, ako sam ja na dobrom tragu.
        Kada sam se vratila Jovanova majka se vidno zabrinula za mene. Danju nema vukova, nocu znaju da sidju u selo, ali nikad se ne zna.
        -Kako bih posle izasla Jovanu na oci da ti se nesto desilo- mahala je glavom brizno skupivsi ruke na grudima.
Dok sam ispijala mleveni paradajz iz case i divila se blagom bosanskom siru polivenim kajmakom ispitivala me je koga imam kod kuce i da li sam ja ovde stvarno zbog te price o dedi. Pokusavala je da sazna sto vise o svom sinu od mene, ali ja nisam znala bas nista da joj kazem, na sta se ona tuzno povukla kao da zbog neceg shvata zasto necu da pricam. A onda sam pocela da se secam svega lepog sto sam ikad cula o Jovanu, sto sam cula u stricevom prizemlju, i sve sam pokusavala da smestim u jedan nehajan izvestaj, kao da mogu izbaciti jos stotine takvih. Setila sam se nekih anegdota koje sam cula u autobusu i pocela da ih nevesto prepricavam kao da su to za njega bitne stvari i videla sam kako guta zeljno svaku moju rec.
        Spustala se polako noc i vetar je sumeo dodirujuci sneg na jelama oko kuce. Negde daleko culo se zavijanje psa. Prolazio je moj prvi dan u Bosanskoj Slatini. Pronasla sam dnevnik sa dna torbe i na hladnim listovima pokusala da zadrzim Sneska Belica, Jocinu tetku, sneg svuda oko nas, zamagljen prozor i vetar.
        Sve ono sto sam tad napisala kasnije sam procitala Joci koji je usao u sobu da vidi kako mi je prosao dan. Ulazeci iz mantila je izvadio cokoladu sa lesnicima i pruzio mi.
        -Pa dje si ti meni? Jesi li mi dobro?
        -Super sam- rekoh nehajno.
        -Ne znam ti ja sta ti to znaci. Kako si ti, bolan, meni?- pogledao me je sa prikrivenim smeskom, glumeci namrstenost.
        -Kazem, super sam- ponovih.
        -Nemoj ti meni te strane reci. Kazem, bolan, kako si?
        -Dobro sam.- rekoh uz mali naklon.
        -Kako?- smesak je vec potpuno provirio.
        -Dobro sam...bolan - nasmejala sam se.
        -E dobro je, ako si ti meni, bona dobro. Ja sam ti nesto umoran...
        Leze na krevet, podize noge na zid i ja mu ispricah sve sta sam radila u toku dana, sta sam videla, o Snesku bez nosa i imenima koza, a on se smesio kao dete koje sve to prvi put cuje. I tad sam znala da i taj smesak moram zaustaviti u nekom redu o mojoj Bosni i da cu uvek pamtiti moju pricu u prohladnoj sobi pored zamagljenog prozora. Crtala sam mu drvo svih, meni poznatih Randjica, na sta je on dopisivao ime Slatine i dugo se smejao.

        Lezao je zagledan u plafon, umoran, a ja sam pisala sve sto je on izgovorao, svaku rec o odlasku u grad, kao da mi diktira nekakav zapisnik gde ne smem propustiti nijedno slovo. I znala sam da ce mi taj redosled reci zadrzati osecaj.
A onda sam ga slusala kako dise. Hrapavo i zdravo, kao svako seljacko dete i dobro sam znala da tako ne dise u svom belom svetu. I dok sam ga cula znala sam da je pored mene. Pokusavala sam i dalje da pisem dnevnik, ali mi je pogled bezao od ohladjenog sporeta, izvezenih poslovica nad vratima do sarene krpare i psece kucice koja se nazirala, i nisam mogla ni jedan tren da prestanem da osecam njegovu blizinu, cineci mi se da dok spava vidim na njemu jedan mali prorez kroz koji me posmatra i kaze: "Tu sam, ne brini, disem, samo ti pisi, ja te cuvam. A kad napises sve sto imas, kad ti ponestane i zadnje reci, lezi ovde pored mene. Prisloni svoje noge uz moje, lezi na svoj levi bok i cuti do jutra." Samo bi povremeno pridigao glavu, otvorio oci, tek da mi pogledom kaze:" Ajd, bona, ne gubi vrijeme, lezi, jadna."
I ja sam legla.
        Polako, pored njega, odvezavsi mu pertle na dubokim smedjim cipelama, izuvsi ga i spustivsi noge na krevet. Samo se malo promeskoljio, otvorio oci, nasmesio se i ponovo spustio glavu na iskosen lakat. Kada sam spustila glavu pored njega, provukao je ruku ispod moje glave prebacujuci saku preko ramena. Gledajuci kroz dvorisno svetlo sneg na ploci, pokvaren radio na policama i Jocine plave carape na rombove dodirivao me je prvim slikama koje pamti iz te sobe. Spustila sam glavu na njegovo rame, on me je privukao sebi dok sam slusala kako mu u rane austrijske zore nedostaju ove bosanske. Provlacio je prste kroz moju kosu igrajuci se pramenovima i golicajuci mi vrat. Kroz njegov dodir setih se svojih decjih zora na Avali, i prislonih svoje price na njegovo rame.
        -Ajde, bona, sad spavaj- prosaptao je- kasno je bices umorna sutra.
        Da je tad otisao cini mi se da bih ostala smrznuta zaledjena svim onim pricama koje sam mu tad dala. Srecom, samo je izvukao cebe ispod kreveta, skinuo sa mene jaknu i dzemper i jace me zagrlio.
        -Joco...- pokusala sam da se izvucem ispod ruke i spremim za spavanje, no on me je samo jace stegnuo i stavio nezno saku preko usta.
        -Ssss... spavaj, kasno je...
        Mislila sam da nikada necu zaspati ogrnuta velikom Jocinom rukom sred nicije zemlje, u selu gde nocu silaze vukovi i veje krupni sneg koji me na moju zalost tu zauvek nije zavejao. Ipak, potonula sam povucena toplim zagrljajem, omamljena celodnevnom setnjom osecajuci kako sva zima i umor odlaze nekud iz mene, a ja ostajem laka i sigurna.
Kada sam se probudila dodirivala sam obrazom topla ledja i samo sam se blize pribila, na sta cuh Jocin glas:
        -A vidi ti nje, probudila se... Slusao sam te dok dises, spavala si kao beba. Nisam hteo da ustanem da te ne probudim. Danas cu ti malo pomoci u traganju. Ajde, malo se pomeri donecu ti da jedes.
        A onda mi rece da su danas njegovi ceo dan u gradu jer je pazarni dan u Samcu i treba da prodaju nesto stoke na pijaci.
        Sedosmo u turski sed jedno naspram drugog i ostadosmo tako do kasnog popodneva, gotovo citav dan ispod jednog cebeta. Krenuli bi da ustanemo, a onda ostajali da zavrsimo " jos samo tu pricu" . Borili smo se za svoj kraj cebeta, gadjali jastukom i gurali iz kreveta. Povremeno bi mi samo dotakao uvo, zazmurio i dugo ga stezao, gnjecio, bas kao da mi time prenosi svu svoju neznost koju mi ne ume pokazati. Ustali smo tek kad smo culi zvuk kombija u dvoristu, dok je Joca govorio:
        -Sram te bilo, citava Bosna da ti prodje u krevetu...
        Poliskovici su pazarili dve krupne ovce prethodno prodavsi kravu o cemu su nam pricali po dolasku. Sta ce njima samima toliko mleka, govorila je njegova majka, kao da se pravda. Pokusavala je tim recima da spere sa sebe jedan dogadjaj sa pijace kog se nikako nije mogla osloboditi. Naime, krava koju su prodali tog jutra bila je kod njih punih osam godina, i davala je dvadesetakak litara mleka dnevno. Dugo su ponosno pravili najukusniji sir i kajmak, sve dok je Jovan bio sa njima. Kazu da vise nisu imali za koga da prave toliko kad je on otisao. Nosili su ga u velikim kantama na pijacu, komsijama koji nisu imali, ali malo je takvih na selu. Kada je ne bi pomuzli na vreme mleko joj je curilo i ona bi bolno mukala. A onda su odlucili da je prodaju...
        -Greota ju je na dati nekom sa puno dece... govorila je Jocina majka svaki put kada bi izlazila iz stale sa prepunim kofama iz kojih se prosipalo mleko.
        Tog prepodneva na pijaci su brzo nasli kupca, napravili posao i otisli. No, kada su se kasnije, kupujuci dve bele pramenke, ponovo nasli na tom delu pijace prosli su pored krave kojoj je kapalo mleko. Prepoznajuci gazde krenula je ka njima i bolno zamukala kao sto bi to cinila svaki put kad su ulazili u stalu. Pod njom se pravila barica mleka na pijacnom prasnjavom afaltu , a oni su morali da krenu dalje. Morali su da se naprave da poznaju svoju hraniteljicu.
Dok je pricala Joca je gledao u nju, praveci istovetne izraze lica, bas kao da je izmedju njih neko veliko ogledalo tuge, preslikavala se svaka njena bol. Kao da sam zamisljenog leptira preklopila mrezom, tako se i njegova uhvacena seta naglo trgla u mom pogledu zarobljena.
        -Sta je, sta si se rastuzila, nema ti ovdje emocija, ovo ti je surova zemlja, nemamo mi te luksuze da nam bude zao...

    Zbog neceg je zeleo da se predstavi kao sto grublji i zilaviji covek, iako sam znala da bi tog trenutka najradije zagrlio svoju majku gurajuci joj bradu pod vrat.
        Setali smo tog dana u ogoleloj sumi sred decembarskih zima, jurili se oko ispucalih stabala i gadjali grudvama, crvenih obraza i smrznutih ruku. Cini mi se da sam jos tog popodneva pocela da tugujem. Bilo mi je isuvise lepo da bih bila srecna, jer sam znala da cu biti itekako usamljena kad to prodje. Pomisljala sam da se okrenem i odjednom odem bez reci, uzmem svoju torbicu iz sobe i odem prvim autobusom natrag. Ali nije mi dala sreca koju sam osecala i ubedjenje da cu se u casovima bez njega secati svakog ovog trena i da ce mi ono sto sad mozda i ne primecujem biti dragoceno, svaka ova potamnela travka, i svaka ledenica sa Jovanove kuce caklice se u secanju kao najvredniji dijamant sa crnog satena u izlogu. Dok sam razmisljala kako da budem tu da ne bezim u pitanje sta ce biti, bacio me je u sneg pa se zasmejao kao dete i tren kasnije poceo da bezi.
        -Ej, cekaj...- potrcala sam za njim i on me doceka u zagrljaju i snazno me zavrte. Jos uvek drzeci ruke oko mojih ramena skupi usne, izdize obrve i okrenu me ka drugom kraju sume.
        -E, vidis, ovdje sam ti ja slomio nogu kad sam posao u skolu- sutnuo je nogom panj- pa pokazao prstom polako na obliznje drvo drzeci ga u vazduhu za svo vreme price- A iza ovog drveta sam ti ja, baja rodjeni, prvi put poljubio djevojku. E, kakva je to ljepotica bila... Dolazila je u Slatinu kod babe i djeda tokom ljeta ... ponekad i zimi. Nije htjela da se druzi sa nama djecom iz sela- pogleda u pokazano drvo izdizuci jos vise obrve kao da pokusava da se seti svega sto je zatrpano u tih petnestak godina- stidjela se, plasila... Jedino je moju majku voljela i kod nje dolazila. A onda ljeto po ljeto navice se i na mene... i ajd sad ko da je bitno, i ti Jovane mnogo pricas...- ucuta.
        -Nastavi...
        Nasmesio se, rastresao mi kosu i poljubio me u celo.
        -Nema sta da se nastavi. Sad samo da se nadam u grom... drugi ga niko nece odseci...
        -Zar je bila toliko opasna?- pokusah da ga vratim na pricu o dosljakinji.
        -Ne... Ne, nije. Ne ona. Pre tri godine kraj ovog drveta ubise mi druga iz vojske. Scepana Petrovica, Niksicanina... Pricao mi poslije jedan komsija... Protegnuo se, dodirnuo drvo i kroz smeh pito: Je l, bolan, jadan, je l kraj ovog trupca Joja prvi put povalio curicu? A ono s drugog kraja: bum- bum. Pade Scepo kraj moga drveta... Kazem ti ja tamo gdje se ljubi tamo se i lema... Nisu ga mogli maknuti kraj onog tamo hrasta il ovog bagrema, nego bas ovdje... Nije ti to slucajno ako tako mislis... A sinoc kad sam se vraco iz carsije vidjeo sam jednog komsijskog malog kako ljubi curicu i prislanja je ledjima uz ovaj snijeg na drvetu... Samo da ne bude skoro 2:2, moj baja... Ja, tako ti je to...
Rukom je skidao satrulele slojeve s drveta i dodirivao ga sirokim dlanom bas kao da pusta drvo da dodiruje njega.
        -Ti dosla da upoznas svoju Slatinu a ja ti pricam o mojoj... Ko zna, mozda je ta, ovdje poljubljena, neka od tvojih Srbijanki... Da mi napravimo odmah 3:1 da nas teze stignu...
        Stavio je hladnu saku na moj obraz toliko blago da nisam bila sigurna da li me uopste dodiruje, a onda me snazno stegnu sa obe ruke prisloni uz drvo i privuce jako moju glavu ka svom ramenu i kao da htede da me uvuce u sebe kroz neki rameni tajni prolaz. Izmedju dva saucesnika, dva stara druga pokrio me prvi bosanski poljubac sa malo napalog snega po Jovanovim usnama. A onda prepoznah i poljubac koji je cekao jos od potkrovlja strica Branka, prvog dogovora za put, pa novi poljubac za pricu o Snesku Belicu. Svi su pristigli strpljivo cekajuci na red. Mekane, prohladne, vlazne usne pod kraknom moje jakne, na svakom prstu ruke, na celu kao da me nikada nece naljubiti koliko treba. Kada me je pogledao ocima crvenim od zime kao da nije znao sta treba da kaze opet se sagnuo i ljubio me kao da je to jedino resenje. Dugo je drzao svoje prste preko mojih usiju i ja nisam znala da li tim prekrivanjem greje moju dusu, otkravljuje decacke uspomene ili me uci da prestanem da slusam i da samo osecam. Ipak, kroz njegove prste cula sam neku pesmu kroz granje koja je probijala do nas...
        -Cujes li? Pjevaju svako vece, vec trideset godina, a mnogi su i sinove sahranili. Skupe se kod ognjista, sjecaju se i pjevaju...
        Tiho uz njih pored mene poce i on da pevusi...

"Djevojcica vodu gazi, noge joj se bjele,
Gledalo je asik momce, pa se njojzi smije.
"Gazi, gazi djevojcice, ne bi l moja bila
Ne bil mi te izvor voda mladu donijela.!"
-Oj, momcicu adzamijo, bi l ti milo bilo
Da zagazim, da pregazim, da dodjem u krilo?
Oj, djevojko, haserijo, milo bi mi bilo,
De zagazi, de pregazi, dodji mi u krilo!"
-Kad bi znala, mlado momce, da bih tvoja bila:
zgazila bi, pregazila, dosla ti u krilo.
Mlijekom bi se umivala da bi ljepsa bila,
Ruzom bi se umivala da bi mirisala..."
        Eto, opet pjevam... i kad pita u pjesmi je l ti doso aberdzija, i kad kaze da ceka aksam, i da nikad nije sevdah vodila i da ide u seher... ja necu bona, al dusa pjeva, i sjeca se... pa drukce ne mos bit... eto, to ti je tvrda bosanka glava. Ta kuca iz koje se cuje je kuca mog strica. On je sad u gradu, a cim zamakne strina pusti glas... Kaze ne zna drugih pjesama... A kad malo razmislim ni ja ih ne znam.

        Dok sam sedela na krevetu u njegovoj sobi cekajuci da se vrati sa tanjirem jabuka, cula sam alarm provaljene tuge u sebi ciji je zvuk nadjacao moju zelju. Nisam sprecila pljackase, iako mi je na vreme javljeno da su unutra. Pustila sam ih da vidim sta ce uzeti, da li znaju gde je sta vredno, i kud ce sakriti plen.
        Nije palio svetlo, tiho se usunjao u sobu da ne probudi svoje koji su bili prekoputa, samo suskajuci krajevima mantila prolazeci pored vrata. Kao nocni fantom pod plastom izlazeci iz svoje mracne jazbine hodao je prema meni dok su se sobom samo culi laki koraci i videla senka na zidu. Hodao je po sobi kao da treba da iseta svoj nemir posle koga ce mirno zaspati. Drzao je ruke u dzepovima farmerki, prolazio pored mene sve dok ne bi dosao do zida kad bi se okrenuo i hodao do peci na drugom kraju. Osecala sam snagu u njemu. I nekakav strah. Znala sam, doslo je vreme da ide. Predugo je ovde.
        -Sta ces ti uopste ovdje?- pogledao me je iz svog mraka.- Ne shvatas nista od svega ovog...
        Dodirnuh ga po ruci i pomilovah mali prst desne ruke, on me skoro scepa za ruku, zadrza je par sekundi drmusajuci, kao da ne zna sta bi sa njom, pa onda kleknu pored kreveta i poce da ljubi svaki prst na njoj.
        -Pitao sam te sta ces ti ovdje? Odgovori...!- grizao mi je prste ispitivacki, poput mladog psa, pa ih je milovao usnama od samog korena do zavrsetka noktiju, prevlaceci potom moj dlan po svojim obrazima.
        Povuce me sa kreveta i privi uz sebe, pa zakopcao svoj mantil negde na mojim ledjima, uvlaceci i mene u njega. Osecala sam topao dodir njegovih grudi kroz kariranu plavu kosulju i isprekidan dah na mom vratu. Cvrsto me je stezao uz sebe preklapajuci sake na mojim ledjima. Kao da hoce da me slomi, ugradi u sebe, da nestanem u tom mantilu kao kugla pod madjionicarskom maramom. Dve carobne reci i prazan mantil pred publikom. Ali ja sam i dalje tu. Uz njega. Bojazljivo ga ljubim u hladnoj sobi u oba oka, a on se smesi i hoda sa mnom. Polako shvatam da je tu. Pored mene.
-Ajde ti meni veceras da ispricas jednu lijepu pricu. Da me uspavas. Sedi tu- rukom me je pomerio do kreveta- A ja cu da legnem i da ti stavim glavu u krilo. Ti pricas a ja te slusam. Ili jos bolje, legnes pored mene.
        Sagnuo se i odvezao mi pertle na cipelama kao sto se to cini detetu pa mi zacuskao noge pod cebe. U mukloj tisini noci cula sam otkopcavanje svakog dugmeta na kosulji, uredno skupljanje stvari preko naslona stolice i sustanje pokrivaca tik do mene.
        -Ajde sad pricaj, ali nesto lijepo... Sto sad cutis? Ti si ovdje i dosla zbog price. Al sta ces, glupi Bosanac pokvari svaku pricu. Tvrda ti je ovo glava, moj baja...
          Citavu noc ljubila sam tu tvrdu bosansku glavu i pokusavala da ispricam najlepsu pricu koju je ocekivao od mene. Smejao se izmedju svoja dva milovanja, hvatao osmeh na mom licu dok sam pokusavala da u svim pohotnim dodirima nadjem odgovor ko je covek pored mene. Pricao je o grehu i kajanju, o iskusenju i izazovu, nepovezano i isprekidano kako mu je to nametala sopstvena strast u znojavom cvoru dva tela.
        Kada sam spustila glavu na Jovanovo toplo rame ucinilo mi se da sam osetila miris srece. Pre nego sto sam stigla da to kazem okrenuo je ledja i glumio da spava.
        Znala sam da se ujutru necu probuditi pored njega jer je ono neizgovoreno u mraku kreveta glasilo da cu jutrima pronalaziti njegova ledja uz sebe sve dok ih ne upoznam. Soba je bljestala od dnevne razotkrivajuce svetlosti odbijajuceg sunca o dvorisni sneg i upadala u sobu kao da pravi raciju. Mesto pored mene bilo je prazno. Jos kako prazno! Jutro me je zateklo sa nemirnom noci i osvetljavalo je mesto zlocina. E, moja Bosno! Sad bi valjda trebalo sve iz pocetka, pa opet ne bih znala kako treba.
        -Ode nam Joja jutros, vide li ti...- susrela sam njegovu majku u hodniku.-Zamalo da ga i ne vidim. Stigla sam ga kad sam cula da pali motor u kolima. Uvek tako pobegne iznenada pa moram da ga jurim po dvoristu. I ne javlja se ni kad dolazi, ni kad ide. Ajde ja i ti da popijemo jednu kafu... Sad te moram vise paziti kad nema Joje... Zaduzio je jednog momcica iz sela da te odveze do samacke opstine, pa pogledaj je l ostalo ista od papira, da l je sta sacuvano od tih tvojih... Jedi nesto pa krenite...
        Dok sam kroz prozor iz kola gledala kako prolecu livade i ovce, komadi neba i delovi brda pamtila sam i to kao nove boje goblena koji ce ostati u sobi mojih uspomena. Cime bih punila duga subotnja popodneva da njih nemam? Kojom pricom bih zamenila ovaj mali grad koji se polako otvarao pred nama, zene sa kesama iz prepodnevne kupovine, izloge sa dnevnim novinama, ulicne dilere, prodavce zvaka i cigareta. Porusen semafor i plakate za koncerte velikih zvezda beogradske scene. Zapis na dnu plakata "RASPRODATE KARTE" , docrtani brkovi na glavi cosavog pevaca koji sa svog papira razgleda Samac u koji je bacen. Prazna autobuska stanica pored koje prolazimo, i upadljivo novi kafic, kako kaze momak koji me vozi, otvoren ovih dana od preprodaje krompira sa jedne na drugu stranu.
Prica mi o stetama koje je pretrpela samacka opstina zadnjih godina, a ja ga pitam za Jovana. Ne poznaje ga puno, kaze, kada je otisao iz sela bio je mali, a sad i ne dolazi cesto. Ipak i za te dolaske doneo mu je kozni fudbal i bele lejviske. Pa opet prica o opstini. Raspituje se zbog cega idemo. Pricam mu mehanicki o mojima, neka zna kad vec ide sa mnom, pustam ga da se oseca kao deo nekog istrazivackog tima, dok izbacuje ne puno prakticne i izvodljive predloge. Ubedjuje me da sigurno na nekim tavanima ima pisama i dnevnika, a ne zna da nemam ni tavana. Samo prica- "Jednog dana dosli smo iz Slatine..." Povremeno svirne nekom poznaniku, mahne mu kroz prozor, okrene se prema meni, pa kaze:
        -Vidis li, a? I ja znam ljudi iz carsije. Mozda ti ja mogu pomoc'. Ma nikad se ne zna.
        Klimam mu glavom dok se parkira u redu izmedju iskosenih automobila pokusavajuci da nadje svoje mesto pokraj zutog fice.

        Zbog nedostatka ljudi u opstini spajali su sluzbe, tumbali dokumenta, upucivali nas od vrata do vrata, i uglavnom se smejali kad bi culi zbog cega smo dosli. Jedino iza vrata na dnu hodnika prvog sprata zena u neverici nas upita:
-Poslao vas je Rajic?
        Pretpostavljajuci da mi to moze pomoci klimnuh glavom, no ona se nasmeja odmahujuci glavom:
        -Znala sam. Taj Rajic misli da smo mi dokoni i salje nam ljude kad god on ne zna sta ce sa njima. Znate li koliko je ovdje papira, koliko ljudi ceka na ikakav trag. Sad svi traze svoje i hvataju se za slamke samo da odu odavde. Trinesto koljeno, petnesto, ne pitaj, sad je i isto prezime dovoljno. Razvode se ljudi, dovuku zenu ovde sa rijecima: Sad cemo mi ovdje da vidimo cija si ti... Jedan gazda fabrike dosao sa spiskom svojih radnika i imenima oceva, pa da provjerim dokle se srpsko proteze... A vi iz Beograda ovamo, i to bez ikakvog podatka- ime i prijezime... znate li koliko je ovdje Randjica? Mozete ostaviti molbu sa podacima pa cekajte. E taj Rajic, stvarno... Ma njega treba prebaciti ovamo. Nek malo radi ovdje pa da vidi sta je posao. Samo se pitam gdje ce onda da vas prebacuje...
        -Ej, mali, ajde, idemo- povukla sam decka koji me je cekao ispred kancelarije i koji je trckarao za mnom po hodnicima.
        -Nasla si nesto?
        -Ajde, idemo, pusti sve...
        -Cekaj da vidimo... mozda ja znam nekog-pokusavao je da me zaustavi.
        -Idemo!- otvorila sam masivna ulazna vrata opstine.
        Bilo mi je dosta i Sretena koji me je zaduzio mojim postojanjem i ljudi koji su sve moje pokusaje da ista saznam o mojima docekivali sa osmehom iscudjavanja.
        Na samackoj pijaci kupila sam plisanog medveda, veliku sal maramu i kasetu lokalnog rodoljuba.
Kada smo se vratili u selo Jovanova majka je istrcala pred nas i ozarena me uvela u kucu. U kuhinji je sedela Jovanova tetka sa kojom sam se susrela prvi dan svoje setnje.
        -Slusaj rode, pitala sam za te tvoje sve po selu sto nesto mogu znati, a puno ih nema. Pradjeda ti niko ne pamti, al je njegova sestricina, a tvoja baba, zivjela ovdje do prosle godine. Baba Menka smo je zvali...
        -A baba Menka?- ukljuci se Jovanova majka- Postena zena, al malo cudna, vazdan sama...
        -E kolko sam saznala ona je jedina sa tim prezimenom, i to smo saznali jer se nije udavala. A najbolja pletilja u selu...
        -Mozete li mi pokazati kucu?
        -Sve je sruseno, a i staro je bilo. Ona je tvoja ako je to taj Sreten. Ona je pominjala oca Radmila i strica Sretena da zna od svojih. Cula je da je od strica puno djece ostalo, ali da ih nikad nece upoznati...
        -Da...devetoro, medju njima je i moj deda.
        -A on? Ziv li je?
        -Ne, umro je skoro...- setih se svog dede koji je sebe uvek nazivao Bosancem iako Bosne nije ni video.
        -Kad je Menka umrla zene su njene stvari spalile a neceg se i zadrzalo po kucama. Ovo sam uzela za tebe od Prijanovica kuce...
        Iz torbice je izvadila heklani stolnjacic i stavila preko mojih ruku. Preko nekog boda ili isheklane ruzice pala je moja prva bosanka suza. A onda jedna za drugom dok nisu popunile sva prazna polja isheklanog. Dve zene su me zagrlile i pricale kako je baba Menka bila stara i kako sam mogla i da ocekujem da zateknem nekog zivog. Pravo je cudo sto je i toliko pozivela. Bila je najstarija u citavoj Slatini. Nisu saznale da su moje suze obema rukama povedene od nekog zalutalog mirisa Jovanovih ruku kog osetih na svojoj rolci.
        "Ljudi hoce da zive, a vi trazite mrtve" zvonio mi je glas zene iz opstine. Ja nisam znala ko je baba Menka, ali dok sam slusala njihove glasove znala sam da to cujem usima koje je Jovan dodirivao celu prethodnu noc.
Pristala sam da tih dana sa tetkom odem po kucama koje su podelile Menkine radove i da se makar pogledom uverim u njene vredne ruke da imam sta da pricam svojima kad se vratim.
        Tu noc sam prvi put pomislila da ce se on iznenada vratiti, tek da vidi da li ga cekam tamo gde me ostavio, ili sam se uplasila i prvim autobusom zbrisala kuci. Cak sam pomisljala i da nije otisao, da je tu negde i krisom gleda kako se snalazim bez njega. Slusala sam svaki korak, pokusavala da cujem drugaciju boju, brzinu, laki i mekani hod, trzala se i budila, istrcavala iz kuce Menkinih naslednica, iz kuhinje sa komadom hleba stajala sred dvorista... A znala sam da je Joca u svom belom kombiju sa starom kasetom " Bjelog dugmeta" na nekoj austrijskoj raskrsnici gde pevusi uz kasetu svoju matursku pesmu.
        Kada sam naucila da razlikujem korake i shvatila da nema novih i drugacijih spakovala sam stvari i krenula natrag. Na rastanku dobih kanticu bosanskog sira da me seca na moje dorucke uz belu domacu pogacu i produzi ukus cekanja.
Kada sam shvatila da je to jedino sto cu imati da me seca na tebe, videla sam zasto te je tesko cekati, Jovane Poliskovicu. Ti sve svoje nosis sobom na put, ne ostavljas nikakav trag. Ti si jedini ubica koji se ne vraca na mesto zlocina. Izgleda da ima i takvih, pogresno su me ucili u filmovima.
        Dugo sam se okretala u autobusu za precrtanom tablom Samca iako je nisam mogla videti. Zelela sam makar da znam da sam pokusala da vidim da je Samac precrtan i da su mi postavili i tablu za slucaj da to ne shvatim sama.
Potkrovlje strica Branka bilo je po obicaju puno. Od dima i guzve nisam uspevala ni da razlikujem lica.
        -A, evo nama nase Bosanke!- viknuo je neko s kreveta kada sam provirila sa torbom iza vrata.
        Drugi su mahnuli i pokazali pune soljice kafe zovucu me da se pridruzim.
        Redjala su se pitanja. I tek onda shvatih da sam prevarena. Niko me nije pitao za moje, Sretena i pricu o Slatini. Pitali su za Jovana, njegove price i ponasanje. Kao da su me od pocetka smatrali za dobrog agenta koji ce sa pricom o precima imati dobar alibi i saznati sve sto ih zanima o njihovom cudnom drugu. Svako pitanje izazivalo je salvu smeha praceno raznim dobacenim mogucnostima i filmskim varijantama, i kroz ta pitanja neko tek slucajno upita da li sam pronasla bilo kakav porodicni trag. Razmisljajuci sta da kazem, tek tad sam videla koliko zivo mi je ostala u secanju i sluzbenica u opstini, voznja po hodnicima, svaki milje baba Menke, i sve ono sto sam mogla smestiti u odgovor na to pitanje.
        - Jovan je otisao jos prvog dana- rekla sam- nisam puno ni stigla da razgovaram sa njim. Ali su mi njegovi puno pomogli...
        Klimnuli su glavom ubedjeni da ipak nesto krijem od njih, govorili kako se "znacajno smesim", i kako se "sigurno nesto desilo ali ne znamo sta". Ipak, odustali su i poceli da pricaju o FESTU koji je tih dana bio u pripremi.
Krenula sam sa torbom u svoju sobu. Kroz prozor hodnika videla sam da pada sneg. Ni priblizan onom. Ne, ni priblizan...
        Zbogom moja bosanska prico...

         Tesko se moglo verovati tim pricama, jer smo se u stanu cesto mimoilazili sa nepoznatim devojkama, najcesce na vratima kad odlaze ili dolaze, i ubrzo smo shvatili da su se sve one nekada zabavlljale sa Jocom i da sad polako pokusavaju da mu se vrate cim su videle da je on sve cesce tu.
        I njihove price bile su razlicite, ali ni jedna od njih nije mi pruzala odgovor kakav je ovaj covek koji odlazi onog trena kad shvati da je poceo da se zadrzava. Bilo je tu i zanimljivih susreta jedne simpaticne crnkice, i druge male Zemunke, jedine koja se i predstavljala kao Jocina zvanicna devojka.
Kako on taj dan nije bio tu, obe su se zadrzale nad njegovim stvarima i kutijom sa robom kao da ce mu bar tu onjusiti trag. Obe su se pravile da ne znaju ko je ona druga pokusavajuci tako da uzdignu svoju ljubav prema Jovanu iznad bilo kakvog prizemnog prisvajanja. Pozivale su se na njega govoreci da ih je "poslao Jovan","obavestio Jovan" ili da su "upravo primile poruku od Jovana". Takmicile su se koja ce tu cesce dolaziti i vise puta pomenuti njegovo ime, a ja nisam uspevala da shvatim sta ih drzi pored tih vrata i sta ih sprecava da se tako mlade i iznad svega uporne ne nadju ispred nekih drugih. Retko kad je bio tu kad bi se one pojavljivale i jos redje uzbudjivao kada bi cuo da su se one pojavile.
        Stric jednom rece:
-Uvek su ga volele zene i uvek je bio flegman. A sad ih brate i tera, al vidis opet dolaze. Dodje, nestane, nikom se ne javi, putuje, putuje, nikad da se smiri, tek sto nesto stekne, ode, pa sve iz pocetka. Nemacka, Svajcarska, Austrija... Iz Svajcarske je otisao od zene s kojom je bio ozenjen. Ona nije vise mogla da ga ceka. Kaze da je bilo najgore kad ustane i vidi- nema torbe. Povremeno i dalje ode kod nje. Samo sto ga zaboravi. Ne znam sta mu to znaci. Ova mala Zemunka sto si je sad videla imala je dva nervna sloma zbog njega. Po dva meseca u bolnici. Samo se oduzme- leva strana, desna strana, leva strana, desna strana- i nikud ne moze. Cim on dodje- ona dobro. A ova druga procitala je neke knjizice o jednom coveku i jednoj zeni u svacijem zivotu, nekom ostavljanju, pauzama, cekanju, i eto je svaki dan sa tim knjigama... Pokazuje mi neke podvlacene delove, recenice, kao da ja imam nesto s tim.
                                                     
     "Slatina, selo u okolini Bosanskog Samca, sa dva zaseoka Panjin i Grgac, na severu Bosne, gde se Bosna uliva u Savu. Pre sto dvadeset godina Sreten Randjic krenuo je sa drugim ljudima iz svog sela putem koji se gradio da vidi kud ce da ga odvede. Mnogi se nisu nikad vratili u Slatinu, kao ni Sreten, koji se zaustavio u srbijanskom selu Voluju pored Todore, na njenom mirazu, koja mu je izrodila devetoro dece. Sretenovi nikada nisu otisli u Slatinu, znali su je samo kao rec, jedino sto se ima prenositi, tek da se ne zaboravi. Ni Sreten nikad vise nije video Tolisu, recicu koja je prolazila ispred njegove kuce i koja je stalno plavila. Ostalo je samo da je pamti..."
Posle dede Sretena, tamo gde je nekad bila Tolisa ja sam prva stala, ali nje vise nije bilo. Dok mi je Joca pokazivao gde je bila reka iz njegovog detinjstva, ja sam gledala dva potocica na koje je ona razdvojena zbog stalnog plavljenja. Naisli smo na njih iduci ka Jocinoj kuci. Krenuli smo to jutro kada sam vec prestala da razmisljam o putu, i kad sam se vec raspakovala, posle Jocinog iznenadnog :
     -Ajde, bona zuri da ne zakasnimo...
     Tek u kolima sam prvi put pomislila da ja idem da upoznam Jocinu Slatinu, a ne selo dede Sretena, jer je on pricao o svojim roditeljima, komsijama, sokacima, njihovoj radosti sto me mogu ugostiti, i ja sam osecala da polako iskoracujem iz moje price i ulazim u Jocinu mladost sokaka i livada.
     Kada smo sisli iz autobusa zaustavili smo se na poljancetu potpuno prekrivenim snegom, vec okorelom belom skramom po vrhu, kao glazurom na zimskim kolacicima. Bez utabane staze, ma i bez jednog koraka da probije sneg stopom, samo belo, nepregledno stegnuto belo svuda oko nas. Joca je krenuo ispred mene praveci velike korake, a ja sam propadala trckarajuci za njim i nestajuci u velikim smetovima. Drzala sam svoj rancic u narucju pokusavajuci da stignem vodju smrznutim usima, gledajuci u kuce koje su se nazirale kroz kuce sa leve strane, iz kojih su se izvlacili pramenovi dima. Bilo je vec zrelo popodne, na belinu je pala senka zimskih cetiri sata, i ja sam jedva cekala da zgrejem smrznute prste pored nekog dobrog sporeta, gde cu se uvuci kao macka i zaspati. Isli smo na levu stranu desetak minuta, onda obisli jednu osamljenu kucu, ponovo skrenuli levo i izasli kod prve kapije u sokaku Poliskovica kog ljudi jos uvek nazivaju Koreja.
        Po Jocinoj prici jednom su se tim sokakom bucno nadvikivale dve zene iz svojih avlija i covek koji je tuda prolazio doviknuo im je:
-Pa sta vicete, niste u Koreji!
        I tako, kad dodjes u Slatinu, samo pitaj za Koreju, odmah ce te dovesti u sokak Jovanovih roditelja, striceva i ujaka. Jos po necemu su ljudi znali ovaj deo sela. Dok je studirao Jovan je u selo dovodio cimere Kineze i Crnce, koje je tad vecina Jocinih zemljaka videla prvi put. Donosili su im tegle srpskog "slatkog" od dunja i kupina, kantice sira i kajmaka, poklanjali vunene dzempere, na sta su zbunjeni stranci samo klimali glavom na ljubaznost ovih seljaka. Tako su i Jocu znali kao "onog sto je dovodio crnce u selo".
        Usla sam u dvoriste za Jocom kao pronadjeno cigance koje sada vodi kuci, posto nema drugog izbora i koje ce se uskoro susresti sa domacinima tog doma.
Dobrocudna seljacka gostoprimljivost je odmah nadjacala zbunjenu radoznalost, i kako su grlili Jovana tako su se pozdravljali i sa mnom, stresali mi pahulje sa jakne uvodeci nas u dobro zagrejanu sobu. Svukli su ledene jakne sa nas, protrljali nam ruke i smestili na krevet naspram peci pod velikim kalendarom. Nista nisu pitali, kao da je moj dolazak bio ocekivana i najnormalnija stvar koja je mogla da se desi. Na velikim posluzavnicima prineli su kafu "doljevusu" u fildzanima, i po casicu vruce rakije da nas zagreje i otvori pred rucak. Joca im usput rece da su moji preci dosli iz ovog sela i da sam zato dosla sa njim.
-Ako, ako, neka si, raspitacemo se ovih dana, mozda i tvojih ovdje ima ...
Vruca supa u zagrejanoj sobi me jos vise uspava, i njen ukus me uveri da sam zaista dobrodosla. Umornu od puta i zime posle rucka Joca me odvede u sobu gde sam odmah zaspala pod toplim jorganom. Probudila sam se tek naredno jutro, posle sesnaest sati spavanja.
Sledeceg dana u Slatini je sijalo sunce. Gledala sam kako niz prozor klize otopljene kapljice, i kako nestaje magla. Dva ogoljena drveta sa sneznim granama, kao sa novogodisnjih cestitki, vec razvaljena kucica za ptice zakacena pre koju godinu, kosarkaski obruc koji sa drveta proviruje kroz sneg iz Jovanovog decastva. A izmedju dva drveta bila je kucica sa psom koji je ocito zivnuo pod novim suncem i juri vrapcice dok jedu hleb iz njegove serpice. Kad sam ustala iz zagrejanog kreveta presekla me je zima hladne sobe i odmah sam pozelela da se vratim natrag i ususkam ispod pokrivaca. Ipak, uzela sam sasvim ohladjeno odelo iz torbe, obukla se, i prvo pokusala da se upoznam sa sobom u kojom sam.
Nisam uspevala da primetim nista osobeno, iako mi je Jovan prethodno vece rekao da cu spavati u njegovoj sobi, nisam primecivala ista sto prilici coveku koji putuje svetom. Nigde ni jedne slike, razglednice, tanjirica, uspomene, soba opremljena kao gostinska, za sve one koji upadnu iduci kao pingvincici smrznuto iza Jovana.
Kad sam izasla u hodnik videla sam Jocu sa naramkom drva kako ulazi u kuhinju i spusta ga na pleh pored sporeta. Onda je ubacio dva velika drveta i zaracem ih gurnuo do plamena, i dizuci se iz cucnja ugledao mene u hodniku kako ga gledam.
      -Pa dje si ti meni? Ajde brzo na umivanje, pa trk ovamo da jedes...
    Usla sam u dvoriste za Jocom kao pronadjeno cigance koje sada vodi kuci, posto nema drugog izbora i koje ce se uskoro susresti sa domacinima tog doma.
     Dobrocudna seljacka gostoprimljivost je odmah nadjacala zbunjenu radoznalost, i kako su grlili Jovana tako su se pozdravljali i sa mnom, stresali mi pahulje sa jakne uvodeci nas u dobro zagrejanu sobu. Svukli su ledene jakne sa nas, protrljali nam ruke i smestili na krevet naspram peci pod velikim kalendarom. Nista nisu pitali, kao da je moj dolazak bio ocekivana i najnormalnija stvar koja je mogla da se desi. Na velikim posluzavnicima prineli su kafu "doljevusu" u fildzanima, i po casicu vruce rakije da nas zagreje i otvori pred rucak. Joca im usput rece da su moji preci dosli iz ovog sela i da sam zato dosla sa njim.
-Ako, ako, neka si, raspitacemo se ovih dana, mozda i tvojih ovdje ima ...

 Vruca supa u zagrejanoj sobi me jos vise uspava i njen ukus me uveri da sam zaista dobrodosla. Umornu od puta i zime, posle rucka Joca me odvede u sobu gde odmah zaspah zacuskana pod toplim jorganom. Probudih se tek naredno jutro, posle ravno sesnaest sati spavanja.
    Sledeceg dana u Slatini je sijalo sunce.
    Gledala sam kako niz prozor klize otopljene kapljice i kako nestaje magla. Dva ogoljena drveta sa sneznim granama, kao sa novogodisnjih cestitki, vec razvaljena kucica za ptice zakacena pre koju godinu,  kosarkaski obruc koji sa drveta proviruje kroz sneg iz Jovanovog decastva. A izmedju dva drveta bila kucica sa psom koji je ocito zivnuo pod novim suncem i juri vrapcice dok jedu hleb iz njegove serpice. Kad sam ustala iz zagrejanog kreveta presece me je zima hladne sobe i odmah pozeleh da se vratim natrag i ususkam ispod pokrivaca. Ipak, uzela sam sasvim ohladjeno odelo iz torbe, obukla se i prvo pokusala da se upoznam sa sobom u kojom sam. Nisam uspevala da primetim nista osobeno, jer iako mi je Jovan prethodno vece rekao da cu spavati u njegovoj sobi,  nisam  primecivala ista sto prilici coveku koji putuje svetom. Nigde ni jedne slike, razglednice, tanjirica, uspomene, soba opremljena kao gostinska, za sve one koji upadnu iduci kao pingvincici  smrznuto iza Jovana.
    Kad sam izasla u hodnik, videla sam Jovana sa naramkom drva kako ulazi u kuhinju i spusta ga na pleh pored sporeta. Onda je ubacio dva velika drveta i zaracem ih gurnuo do plamena i dizuci se iz cucnja, ugledavsi mene u hodniku kako ga gledam, kliknu:
    -Pa dje si ti meni? Ajde brzo na umivanje, pa trk ovamo da jedes...
    Tek tad osetih veliku glad na koju sam zaboravila gledajuci zimu kroz Jovanov prozor i pokusavajusi da se upoznam sa njegovom sobom.
     Seo je na drvenu visoku tronosku i raspirio vatru. Zatim je na dascici odsekao velike kolutove dimljenog masnog sira i  spustio ih na sto pored bele domace pogace, i solja punih mleka.
    -Ono sto ti pijes je mleko, a ovo je mlijeko. Kad izgovoris osetises istu razliku koju si osetila dok si ispijala tu solju. Mlijeko je puno, masno, bijelo, bogato, to se upija u tebe, a mleko, to je ono  sto sipas iz onih kesica u prodavnici, neko bledo pice, kao lose razmuceno mleko u prahu. Nisam je tebe doveo ovdje da ti trazis te tvoje pokojne, to ti je u Bosni luksuz. Vidis ove kuce preko puta prozora- pokaza prstom kroz prozor prema kucama koje su se belile pod snegom - svaka od njih sahranila je nekog zadnjih godina, sina, brata, sestrisa, a ti bi da trazis te tvoje Randjice od pre sto dvadeset godina. I ne pominji nikom te tvoje blesave ideje ako te neko od njih ista pita. Ja sam te doveo da malo ozdravis, dobijes boju, vidis li kako si slaba, blijeda, ispio te onaj asfalt.        Ovdje da budes malo na cvekli, psenici i mekinjama. Znas li ti uopste sta su mekinje?
     Klimnuh mu glavom kroz bogat zalogaj i iskapih jos jednu punu solju mlijeka. 
    -Danas necu biti tu. Moram da idem do grada, a ti hodaj, pisi te tvoje dnevnike, odmori se malo. Ako mi jave, mozda su i za Austriju ovih dana. A ti bez brige, isto ti je i kad sam tu i kad nisam. Onako nisi zbog mene ovdje. Neko se to od mojih ispratiti na autobus kad budes htjela, a pazice te isto ko kad sam i ja ovde. Ajd sta si se sad snuzdila.
    Istina je da ja nisam krenula u Bosnu zbog Jovana, ali mi se sad cinilo nemoguce da ostanem bez njega. Videvsi kako sam se zabrinula, Jovan me uhvati za usnu resicu, stegnu je, i pomazi svojim prstima i ohrabrujuce nasmesi.
    -Kazem, svejedno ti je. Veruj mi. - ponovi Jovan ubedljivo.
    Kad smo zavrsili sa jelom, Joca ode do podruma gde se zadrza oko sat vremena, pa izadje odatle sa ovecim kutijama koje slozi u kombi, dva put mi mahnu i prskajusi sneg tockovima nestade iz dvorista.
     Okrenuh se prema stali odakle se culo pricanje  Jovanove majke  sa zivotinjama dok ih je hranila. Kada sam usla unutra, koze koje su je opkolile zastadose  pa se malo odvojise i uplasene pobegose na drugi kraj stale.
-Boje se, ne poznaju te - rece i pruzi ruku  pozivajusi ih.
-Kako se zovu?
-Belka, Sarenka, Sivka, ova druga isto Belka, ona siva Sivka... i tako...
Kada bih pokusala da im pridjem i da ih dodirnem kao sto je to ona cinila, poskakivale su i bezale od mene na drugi kraj.
-Gdje je Jovan? - upita ne znajusi da je otisao u grad.
-Otisao je.
-Otiso?!- pogleda me uplaseno, strahujusi da su joj resi da je otisao ponovo na put. - Kad? Kako? Pa nije se ni javio... Tek je doso...
-Otisao je u grad... vratice se danas. Tako je rekao.
Ona me pogleda olaksano kao da ne veruje da zaista nije otisao i da se se vratiti istog dana.
-Nikako da se naviknem na te njegove odlaske. Tek sto dodje, a vec ide. Ne znam gde spava, sta jede. Kad posti samo je na hlebu i vodi, ne izlazi iz kola, autobusa, i da mi ne dovede ovako nekog ko sto je sad tebe, ne bih nista ni znala...
-Ja sam dosla da vidim... kraj. Moj pradeda je odavde. Gradio je put i nikad se vise nije vratio. Pronasla bih zemlju odakle je krenuo, makar neki trag...
-I tako kad krene nikad da dodje... Samo putuje i putuje. Ja ga pitam: Jovane, sine, hoses li se zeniti, da se zna neki red... a on se cak i ne trudi da slaze, da me umiri... Znas li ti, sinko, ista...
-Ja ... ja ga i ne poznajem najbolje. Zamolila sam ga da me povede sa sobom da vidim to selo, mozda neko nesto zna...
-Mnogo se mrtvih natalozilo preko tih tvojih, sine. Slabo ces ti tu sta nasi. Svi ce ti se smijati... Ova nasa Bosna ti guta i price o zivim... Al ko zna, mozda ces ti prije nasi te tvoje, tad se  jos nesto i znalo...
Dok je pricala koze su joj lizale ruku, tri Belke i dve Sivke su se gurale oko njene suknje, a ona je drzala drugu ruku preko njihovih glava ceskajusi ih do vrata.
Izasla sam zatvorivsi vrata za sobom. Krenula sam pravo kroz sneg koji je pucketao i krckao pod mojim koracima.
"Da li je  bas ova Slatina- moja Slatina?"- razmisljala sam.
Koliko li je samo snegova palo na ovu zemlju dok je opet krocila noga Randjica na nju. Mukla tisina, apsolutna nemost belog pokrivaca, mirno nebo preko njega, samo udari moje noge kroz sneg. Svi u toplim kusama, uz sporete i zimske trpeze sa podvarkom, uz svoj hekleraj pored belog pamucnog konca ili platna za goblene. Sta li je mislio deda Sreten kada je poslednji put koracao ovuda? Da li je znao da se nikad nece vratiti? Moze li se pronasi ista njegovo na nekom tavanu ili u podrumu sto su vratiti ponosno kuci kao osvojeni trofej i potvrdu da sam sa pravom krenula.
    Pored jedne kuce iz istog sokaka deca su pravila Sneska Belica, stavljajusi mu sargarepu umesto nosa koja je uporno ispadala. Na rame mi padose dve grudve koje su bacili na mene i ja  pridjoh njihovom Snesku pa poceh da tapkam sneg na njemu. Srecni  sto se drustvo uvecalo, cicali su, dodavali mi sneg, dodirivali me. Sneg je bio suv, jucerasnji i Snesko se neckao da stoji uporno se krnjeci. Deca su se smejala, vristala lepeci grudve jedno na drugo, jurila oko Sneska i ja sam ravnopravno ucestvovala u njihovoj igri.
"Da li mi neko od njih moze biti rodjak? Da Sreten nije otisao i da je ostao u Slatini da li bih i ja imala ovakvog krnjavog Sneska u svom dvoristu? -pitala sam se
Dugo su mi mahali kad sam izasla iz dvorista i vikali:
-Dodji nam sutra opet! Padace  nosas opet sneg...
Hodala sam jos pored njihovih kuca pokusavajuci da zapamtim sto vise slika koje su poneti spakovavsi ih za sobom kad krenem natrag. Isla sam sve dok nisam osetila da mi sneg stipa stopala i da me je zimska setnja izgladnela, a onda krenuh polako prema Jovanovoj kuci. Nije islo tako lako kao sto sam zamislila. Gledajusi krov kuce koji je virio i dim iz nje, cinilo mi se da treba samo da predjem livadicu i da cu se odmah naci u dvoristu. Ipak, kad sam obisla tri kuce, krov se vise nije ni video, izasla sam ispred necije stale. Culo se mukanje krava i neciji glas. Bila sam u tudjem dvoristu, i kada sam izasla ispred kapije, ponovo sam se nasla ispred necijih ulaznih
vrata.