Kako živeti život po pravoj meri? Postoje li idealne mere za život, kao što postoje savršene telesne proporcije? Iskustvo kaže da je to redak slučaj, ukoliko izostavimo duhovnike sposobne da dosegnu nirvanu. U našem svetu siromašni sanjaju o bogatstvu, bogati su neshvaćeni (čak i oni plaču), podređeni se trude da postanu nadređeni, nadređeni da ostanu takvi do kraja života, mršavi bi želeli da se nabilduju, nabildovani se ubiše da "sačuvaju masu", lenji se bore da zaštite svoja prava na lenjost, vredni traže malo više prostora i poštovanja prema svom radu, podstanari podižu kredite, vlasnici stanova menjaju stolariju, stanodavci špijuniraju rentijere, loši u krevetu bore se sa svojim frustracijama, dobri u krevetu su emotivno hendikepirani i tako u krug od sumraka do svitanja,

Svi bi rado skoknuli u neki drugi život, i svi bi da se odmore i osete udobnost. Kada nosimo tesnu majicu, osećamo se stegnuto i vezano. U suviše širokoj, "progutani" smo i sitni. Samo u svom broju smo lagodni i opušteni. U čemu je problem s idealnim merama, ili bar onim približno idealnim, u stvarnom, jednom jedinom, životu koji imamo? Pravi razlozi nisu nikakvo milenijumsko otkriće. Većina nas ih sigurno zna. Lako je za formulaciju, teško je za primenu. U životu se uvek trudimo da izaberemo lakši put. Izgradnji sopstvenih standarda pretpostavljamo prihvatljive društvene modele i primenjujemo ih u sopstvenoj priči, kao da su baš za nas smišljeni, po našoj meri - a često se ispostavi da nisu. Vrlo brzo naučimo koliko je uspeh bitan. Slušamo o tome šta je poželjno, isplativo, prihvatljivo, zagarantovano.

Biramo najkraću rutu. Teramo sebe da zavolimo svoje izbore onda kada smo svesni da pravimo opkladu, a da od pravog izbora odustajemo. Često i ne znamo šta želimo. A ponekada zaista izgleda da nema pravog rešenja, zbog čega neki od nas guraju stvari pod tepih i žmure na jedno oko.



Izvor: Krstarica