1.

По свједочанству грчкога цара и списатеља К. Порфирогенита (који је умро 959. године у 54. години својега живота) Хрвати су се у наше крајеве доселили однекуда иза карпатскијех гора у првој половини седмога вијека (кад и Срби у Маћедонију и Илирик). Дошавши амо они су се раздијелили надвоје, па се једни намјестили у данашњој Хрватској граници и у турској Хрватској и у Далмацији, а други остали у Панонији између Драве и Саве. Границе овијех првијех (далматинскијех) Хрвата назначују се: поред мора к југу ријека Цетина, к Херцеговини Имоски, а к Босни Лијевно, ријека Врбас и град Јајце, а столице њиховијех владалаца биле су Биоград код Задра и Бихаћ више Трогира; за Панонске пак зна се да им је столица била у Сиску, али границе области њихове теже је назначити него онијех првијех.

У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као нпр. у Трогиру и у Омишу), говори се језиком мало друкчијим од српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата. Ја ћу се овдје потрудити укратко да назначим главне садашње разлике њиховога језика од српскога.

1) Мјесто што или шта они говоре ча, према словачкоме чо (по чему их наши онуда зову чакавцима), а по варошима ца (према чешкоме и пољскоме цо).

2) На крају ријечи изговарају л мјесто о, нпр.: котал, рекал, молил итд.

3) Мјесто ђ и љ говоре ј, нпр.: преја, меја, постеја, земја, скупје итд.

4) На много мјеста гдје је у нас ћ (од г) они говоре тј, нпр.: братја, прутје итд. По томе се и у Босни може чути братја, као што има и у првој књизи народнијех пјесама у пјесми 510, а по свој прилици овамо иде и оно што сам ја у Хрватској слушао од нашијех људи нетјак мјесто нећак, а по некијем мјестима и тја мјесто ћа.

5) Гдје год ми ш изговарамо шт, они говоре шћ, нпр.: пришћ, огњишће, шћап итд. (али поштен, гдје је ш постало од ч, и они тако говоре).

6) Свуда изговарају х управо као Нијемци ch.

7) У род. мн. кажу нпр. градов, жен; а у сказ. градових, женах итд., откуда се по свој прилици и у Сријему говори: по кућа, по ливада, по сели, на коли итд.

Које се ријечи мушкога рода у славенскоме језику свршују на ъ, у онијех они у род. мн. имају на крају их, нпр.: голубих, прстених, путих итд. Може бити да је и у нас отуда: црви, мрави, и - у Сријему и у Бачкој - пути.

9) Као што у нас глаголи могу и хоћу, а и вељу и виђу, имају на крају у мјесто ем и им, тако се у њих у свима глаголима говори и једно и друго (као и у нас вељу и велим, виђу и видим), али опет више на у.

10) Накл. неопр. код свију глагола говоре без и на крају, нпр.: писат, молит, вућ итд.

11) Код глагола који се у нас у сад. вр. свршују на ем и им, у трећем лицу, мн. бр. (тога истог времена) имају на крају ду, нпр.: пишеду, говориду, хоћеду, молиду итд. И ово је по свој прилици искварено у новија времена, као што су и наши гдјекоји или од њих примили или сами искварили.

12) Мјесто који говоре и ки, мјесто које ке, мјесто моја ма итд.

13) На крају слога мјесто м свагда изговарају н (као што је казано за Паштровиће у предговору к Српскијем пословицама, 1836. на страни XXXI) нпр.: Видил сан га сто путих.

14) Мјесто језик они говоре и јазик (од чега је по свој прилици и око Ријеке постало заик); тако говоре и: јат, пријат, ујат, јамат, јамање, јаматва, које би ријечи по јужноме славенском нарјечију морале имати е мјесто а, као што се даље к југу и говори јемати (брати нпр. виноград), јемање и јематва.

15) Мјесто гроб говоре греб, мјесто растем рестем, мјесто врабац вребац. Све три ове ријечи ја сам овамо слушао и у Дубровнику. Може бити да је по њиховоме говору и ластовица мјесто ластавица, које се говори не само у свему приморју (и код штокаваца) него и у самој Црној Гори.

16) Гдје је год у славенскоме језику ѣ, они говоре и (као и Русини а гдјешто и Чеси и Словаци) нпр.: вира, дите, дид, нисам итд. По овоме сад можемо знати како је дошло те се у нас гдјешто (по сјеверозападнијем крајевима) говори: нисам (мјесто нијесам, или несам), гди, овди, онди, гњиздо (мјесто гнијездо или гнездо), прид кућом, прико Дунава, ники људи итд.

17) Осим овијех разлика имају они много и ријечи којијех ми немамо: такова је ријеч и крух, која је и у нас позната; тако је и криж, откуда и ми кажемо кришка и крижати; ја мислим да је њихова ријеч и жудим, пожудим и пожуда, од чега сам ја и у Тршићу слушао: жудан и гладан.

Свак може видјети да су ове разлике, кад се говори о два различна језика и народа, врло малене; а још кад се узме да их је највише могло и морало постати у нашијем крајевима (пошто су се Срби и Хрвати амо доселили) за хиљаду и двјеста година; тако врло ласно може бити да су Срби и Хрвати, кад су се амо доселили, били један народ под два различита имена, као нпр. сад гдјекоји што говоре и пишу: Срби и Бошњаци, или: Срби и Црногорци, или: Срби и Далматинци, или: Serbian und Raizen итд.

Да би се још лакше видјети могло да језик овијех Хрвата није ближи никакоме другоме Славенском од српскога, додаћу овдје што из књиге њиховога списатеља Ивана Иванишевића, која се зове Кита цвитја разликова (Kita cvitya razlikova), и која је наштампана у Млецима 1642.

а)
"ГОСП. ПЕТРУ ДУЈМУ." (Као посвета).

    "Она жеља[9]) велика, којом (вирни и становити пријатељу мој) вазда гораше, и гориш за плодити у крипости, понука тебе већекрат да ме упиташ: како сам се научи[10]) пети[11]). Спомињем се да сам теби одговори: љубећи; јере умити пети крипост је, а крипост свака од љубави исходи; и како говоре мудраци стари друго крипост није у животу овому, неголи љубити ча се има љубити. Бог се има љубити, дакле љубити Бога крипост је; искрњи се има љубити, дакле љубити искрњега крипост је; непријатељ се има љубити, дакле љубити непријатеља крипост је; добро свако има се љубити, дакле љубити добро крипост је. Међу осталими добри уминје алити мудрост добро је велико, дакле љубити мудрост крипост је; а тко љуби мудрост труди се свакојако за достигнути ју, каконо ствар коју ишће, коју жели, коју љуби, и коју за то ишће, за то жели, јере љуби; јере оно ча се не љуби нити се жели, нити се ишће; и тако не губећи[12]) се упушћа ча се љубећи дотиче. Не знам јели ови мој одговор био задовољан разбору твојему, за то желећи згодити теби даријем крипости твојој и прикажујем цвит ови, који мише[13]) науком како сам се научи пети. Прими га весело за зламен и свидочаство виковито моје с тобом становите љубави, држећи га прид очима без пристанка, за доћи (љубећи наук) на крипост од петја, по путу од бдинја, труда и зноја, у којој желим да учиниш они плод како си учини у закони с поштенјем великим не само твојим, да и мојими све твоје куће поштене и града истога. Бог с тобом.

Иван Иванишевић."

 
б)
"ПЛАЧ ГОСПОЈЕ КАТЕ ЖЕНЕ ГОСП. НИКУЛЕ ВУСИЋА У СМРТ СИНА СВОГА ЈАЧИНТА."

    "Може л' бити да зелени
    И млад јавор цватућ вене?
    Може бити, обој мени!
    Јер усахну сада у мене,
    И сад ми се искорени,
    Несрећници обој мени!
    Смрти отровна и немила,
    Ради гриха на свит дана,
    Ча[14]) с' ми синка уморила,
    Прем у исток липих дана?
    И зач ми га искорени?
    Несрићници обој мени!
    Њега небо, земља и море,
    Сва господа, људи и виле,
    Њега поља, њега горе
    Љубиле су и грлиле,
    А ти ми га искорени,
    Несрећници обој мени!
    Цвит младости и исто цвитје
    Од липоте у њем бише,
    Дичаше се премалитје,
    И усрид зиме 'њиме цватише,
    А ти ми га искорени
    Несрићници обој мени!
    Ча ми из срца срце искиде,
    Ча ми из душе душу измаче?
    Сви уздишу ки ме виде,
    Лебут цвили, слављу плаче,
    Јер ми синка искорени!
    Несрићници обој мени!"

Од велике би користи и потребе било кад би се скупило у чакавачком језику све оно што данас није српско. Онда би се могло судити које се од овијех разлика слажу с језиком њиховијех западнијех сусједа Крањаца, које ли су саме њихове, и ове с којијем се од славенскијех нарјечија слажу. А уз ово бисмо ми добили силу чистијех славенскијех ријечи које се данас у нас не говоре.

Ја рекох мало прије да села ни општина људи који овијем језиком говоре нема данас у Далмацији на сухој земљи, а по свој прилици неће их бити ни у Босни; али их има у Хрватској војничкој крајини како се пријеђе Велебит, и у западној Маџарској и у Аустрији готово до самога Беча! Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали они се посрбили задржавши само и на онијем мјестима гдје је у староме славенском к[15]). Они пак који сад живе у западној Маџарској и по сусједној Аустрији, и које Нијемци зову Васер-Кроботен, јамачно ће бити потомци панонскијех Хрвата, али откуд овако далеко к сјеверу: или им Порфирогенит мјеста владе није добро назначио, или су и они у новија времена побјегли од Турака?

Из свега овога што је овдје казано види се да се Јужни Славени сви осим Бугара по језику дијеле натроје: први су Срби, који говоре што или шта (и по чему се према чакавцима и кекавцима могу назвати штокавци) и на крају слогова имају о мјесто л; други су Хрвати, који мјесто што или шта говоре ча (по чему се зову и чакавци) и на крају слогова не промјењују л на о, а у осталоме се врло мало разликују од Срба; трећи су Словенци, или као што их ми зовемо Крањци, који мјесто што говоре кај (по чему их наши и кекавцима зову), који се и од Срба и од Хрвата по језику много више разликују него Срби и Хрвати између себе, али су опет њима ближи него иједноме другоме славенском народу. Међу Словенце иду и данашњи Хрвати у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој, којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али је зачудо откуд они ондје гдје су сад? Ако је истина што Порфирогенит каже да су Панонски Хрвати били између Драве и Саве, и да им је столица била у Сиску, онда би ваљало да су ондје чакавци а не кекавци!

Што се тиче броја овијех Јужнијех Славена између себе, ја бих рекао да ће штокаваца бити најмање трипута онолико колико и кекаваца и чакаваца заједно, а кекаваца опет биће много више од чакаваца.

2.

Многи старији списатељи ове браће наше закона римскога писали су српски чистије од нашијех не само својега времена него од многијех и данашњега. Ево на то неколико примјера: Сатир Рељковића, који је први пут наштампан (латинскијем словима) у Дрездену 1761, а овај што га ја имам у Осијеку 1779 (обоје прије прве књиге нашега Доситеја), и Дошенова аждаја седмоглава прештампане су и словенскијем словима, прва 1793. године, а друга 1803, али по обичају нашијех списатеља обје су искварене и нагрђене, нпр. у Сатиру први и други стих у оригиналу овако стоји:

Славонијо земљо племенита,
Веле ти си[16]) липо узорита,

а нашијем је словима прештампано овако:

Таковијех и још горијех погрјешака пуне су ове обје књиге, али ћу ја само напоменути још што Рељковић у почетку другога дијела каже “Baron Ljubibratich od Tribinja", а Стефан Рајић, којијем је, као што он вели, Сатир "преведенъ на простый-Сербскiй єзыкъ," ово је прештампао овако:

Ово је управо као што неки данашњи наши књижевници (још и у Србији!) пишу Ужица мјесто Ужице! И опет се наши књижевници срде кад им се рече да кваре језик!

Осим ова поменута два списатеља додаћу овдје још неколико стихова из Roxalie Antuna Konislicha, која је штампана у Бечу 1780. године (дакле опет три године прије прве књиге Доситејеве). Ево:

За тим ја зазивах зору, како рекох,
Јер још не просива будући далеко.
Сини зоро, сини; кад ме бижи санак,
Ти ми мрак измини водећ били данак.
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једа те сан тавни, да на ружа[17] спава,
Он мој злотвор главни, јоштер задржава?
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једи се одиваш и китиш за гором,
Или се умиваш румениме мором?
Што ми се умиваш? липа си и чиста,
Што ми не просиваш? о липото иста!
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Ах! устани гори, и за свитлост танку
Јутрња отвори враца малом данку.
Тако ти сунашца, отвори, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.

Ова су сва три споменута списатеља Славонци; ево ћу још додати пошљедњу пјесму (икони мајке божије у Сињу) далматинскога фратра Петра Кнежевића из његове књиге: "Писме духовне разлике", која је наштампана у Млецима 1765 (дакле опет прије прве књиге нашега Доситеја). Ево те пјесме:

    Уресу Сињски, и мајко чудеса,
    Краљице земље и свију небеса,
    Прими труд ови, кога дуг мој нови
    Поклања теби.
    Сву помњу моју ставио сам био,
    Потпуно да би тебе пофалио,
    И да сва твоја каже слабост моја
    Изврсна чуда.
    А тко ће чуда сва сказати твоја,
    Кад су толика да им није броја?
    Свак дан се чују, и свуд прогласују
    Милости нове.
    Нека ји кажу који боље знају
    И нек ти дужне пофалности дају,
    Јер моје знање и слабо слагање
    Задоста није.
    А и ја пака, кад би милост крио,
    Коју ми даде, нехаран би био,
    Јер слип будући, а тебе зовући,
    Ево сад видим.
    Задости видим, и фалу ти дајем,
    И колик могу, фалит не пристајем,
    А ти ми прости, ак' од тебе дости
    Рекао нисам.
    Молим те да труд ови благосовиш,
    И сврху мене благослов поновиш,
    Да сина твога спаситеља мога
    Из срца љубим.
    Да га повољно нигда не вридим,
    А посли смрти да г' у рају видим,
    Гди шњим прибиваш, и сидећ уживаш
    Раскошја вичња.

Напомене

[1] Откако сам почео купити наше народности, једнако сам жељео да обиђем ове југоисточне крајеве народа нашега, и Босну и Херцеговину, али се до данас никако не даде, и по свој прилици ћу ову жељу однијети са собом на они свијет.

[2] Године 1813. скриве нешто у Србији на Каравлашкој граници два човјека, па утеку у Каравлашку и отиду у Краљево. Обојица ови били су Срби, али родом један из ужичке нахије, а други чак од Пећи, и овај је знао арнаутски, као и српски. Српска власт пише у Краљево кајмакану да се ови људи похватају и пошаљу у Србију. Кајмакан пошаље пандуре, те их нађу и похватају, али кад их поведу к двору кајмаканову ударе поред неколико Турака Арнаута, који су ондје били бешлије (турски војници који су по уговорима између Руса и Турака сједили у Влашкој те пазили да Турци у Влашкој не би каково зло учинили), онда онај Србин од Пећи повиче арнаутски да га не даду, на то Арнаути скоче и отму га од пандура говорећи да он није Србин, него Арнаутин, њихов брат, и да нема посла у Србији кад сам неће да иде, а ако је онамо коме што крив или дужан, нека дође ондје да га тражи.

[3] Да није ове разлике било у имену, него да су се Срби звали и они римскога закона, онда би народ наш у Царству Аустријскоме био много јачи, јер би имао својијех барона, грофова и кнезова, а овако како је који примио римски закон, не имајући никаквога народног имена, одмах је гледао што прије да се помијеша међу Нијемце или међу Маџаре; али би за закон наш била то велика штета, јер би онда лакше било наше људе обраћати у римски закон.

[4] Гледај на крају овога чланка на страни 125 под бројем 1.

[5] Гледај на крају овога чланка на страни 132 под бројем 2.

[6] Ако карагрош овдје значи турски грош, онда ово износи 20,000 форинти у сребру; ако ли значи шпањолски талијер, онда двапут толико.

[7] Вриједно би било дознати да. ли је дошао до Русије или је умро гдје у путу, и гдје му је гроб.

[8] У рецензији о "Гласу народолюбца," која још није штампана, него сам је њему послао у рукопису и писао сам му, ако мисли он да има право, ја ћу рецензију на своју срамоту и у свој одговор штампати, ако ли мисли да ја имам право и да би се он осрамотио, нећу је штампати, али он ваља да отпјева, тј. да порече оно. На то ми је он отписао да ће отпјевати, већ рецензије да не штампам. Др. Ђорђије Мушицки, синовац Лукијана Мушицкога, казивао ми је да му је стриц говорио да ће стихове оне по мојој рецензији поправити и да је нешто поправљао, али колико их је и како поправио ја управо не знам, јер нијесам имао кад поредити их с онима што су послије штампани.

[9] По данашњему чакавачком говору ваљало би да је жеја, и ја управо не знам или су њихови списатељи овако писали по Дубровчанима, или су онда и чакавци сви овако говорили, па послије љ на ј промијенили. Тако ваља мислити и за плодити м. плодит итд.

[10] Научи мјесто научил, и послије одговори мјесто одговорил итд. ја не знам да ли се је кад говорило и да ли се и сад говори. Иванишевић има у овакијем догађајима и о мјесто л, у чему се он по свој прилици повео по српскоме, особито по дубровачкијем књигама; а има и л, као нпр. у једној строфи stvorio и htil.

[11] Пети мјесто пити и послије петје м. питје (и на другоме мјесту петник м. питник) јамачно ће бити по дубровачкијем књигама.

[12] Gubechi да није штампарска погрјешка мјесто gliubechi.

[13] Мише да није штампарска погрјешка мјесто мирише?

[14] У овој књизи коју ја имам на много је мјеста измијешано с (ц) и з (ч), а особито мјесто великога З највише је С. Ја сам казао да варошани говоре и ца мјесто ча, а слушао сам у Сењу гдје се говори и сенича мјесто шеница; али што су ова слова овдје измијешана, ја мислим да ће највише бити штампарске погрјешке.

[15] Гдјекоји наши људи мисле и говоре да су браћу нашу закона римскога на ово изговарање и наговорили и натјерали њихови свештеници, да би их од нас боље одвојили. Ово ће слабо ко за истину примити; али сватко мора признати да су потомци многијех нашијех људи који су закон римски примили навалице оставили пређашњи свој говор и примили овај да би се од пређашње браће своје још више разликовали а међу нову још лакше умијешали. О том би се могло показати примјера и из нашега времена.

[16] У овој књизи што је у мене мјесто си стоји се, које ће јамачно бити штампарска погрјешка.