Savršena devica

Smeštena na očevim kolenima, trogodišnja Artemida je vedro gledala u oči Diva.
- Šta da ti podarim, kćeri? - upita on veselo.
- Večnu nevinost, oče; onoliko imena koliko ima Apolon, brat moj; luk i strelu poput onih koje on nosi; dužnost da donosim svetlost;
- tuniku boje veselog šafrana, sa porubom boje krvi; neka me, oče Dive, kroz život prati šezdeset mladih nimfi mora, nevinih i mladih kao što sam; o čizmicama koje ću nositi i psima koji će me pratiti u lovu, neka brinu nimfe iz Amnisa na Kritu, oče; sve planine ovog sveta želim; i na kraju, Dive oče, želim samo jedan grad, da gospodarim nad njim.

Igra rađanja

Preci gospodara Helade su, suočeni sa divljim šumama i tajnovitim brdima, okretali svoje glave ka nebu kad bi god ulovili neku srnu ili divlju svinju. No od širokih i mračnih krošnji ne vide se nebo. Stoga su znali da je moć koja ih hrani, vodi njihove strele, zabada ih vešto u teška bedra životinja, skrivena u ženskoj duši duboke šume. Vizije blede i surove deve proganjale su lovce u umornim snovima.

Blesak u očima ratnika koji prvi beše usnio o onoj koja šalje smrt među ljude isto onako kako ih i isceljuje, o zaštitnici dece i životinja, o onoj koja lovi i nemilosrdno ubija svoje štićenike, taj blesak i reči kojima je govorio o njoj, označili su rođenje Artemide.

Darovi grešnika

- Ha! - uskliknuo je ponosni Zevs uzbuđeno. - Ko ne bi želeo dete kao što si ti! Darivam te sa svim što si tražila. I znaj, Artemido, kćeri, dobićeš trideset gradova, i puteve; da ih čuvaš.

Artemida poskoči i, zahvalivši se ocu, smesta ode do izvora Okeana, gde od ushićenih majki odabra mnoštvo savršenih, devetogodišnjih nimfi. Sa svojom pratnjom onda otide do Kiklopa, na ostrvo Lipari, i zateče ih kako kuju pojila za boga Posejdona. Prekide ih, praveći se nevešta, i zamoli da joj iskuju srebrni tobolac i luk. Bront, stari Kiklop, dobro je znao čija krv teče u venama deve-boginje, i pomazi je, stavivši je na koleno. No Artemida-dete iskaza prvi put svoju divljačku narav i počupa preneraženom kiklopu sve dlake s grudi. Još jedan mrki pogled detinjih očiju, i jednooki nesrećnici baciše se na posao. Tako Artemida dobi ono što je zahtevala.

Savršenstvo

Priroda lova je objašnjena smislom luka i strele. Harmonija šume ne biva prekinuta do tog jednog presudnog momenta, kada lovac otpusti strunu, a nemoćna žrtva izgubi borbu za svoj život. Beskonačna napetost luka spremnog da pošalje smrt, čednost tog momenta, obećanje da to savršenstvo nikad neće biti narušeno, ima višu realnost od same činjenice ubistva i žderanja.

U božanskoj suštini momenta koji prethodi gubi se sve ono što sledi. Zato Artemida, savršena devica, insistira surovo na svojoj i čednosti svojih pratilja. Kalisto, nimfa koju je oplodio lično Div, biva za kaznu pretvorena u medvedicu (od tog momenta slična sudbina prati sve oplođene žene) i progonjena. Zlosrećni Akteon, koji je samo ugledao nagost boginje i njenih nimfi, bi pretvoren u jelena i raskomadan. Čednost više realnosti mora biti zaštićena krvlju napasnika.

Nordijska mitologija

Vreme Berzerkera

Među ratnicima Severa, očiju žednih krvi, koje vrebahu ispod vučje kože, bi jedna posebna, gotovo sveta grupa - Berzerkeri. Nikad ovi ratnici Votana ne poneše kožu ili oklop u boju, već izazivahu neprijateljsko sečivo svojom golom kožom. U borbi oni ne bejahu poput običnih ljudi, nego kao da se pretvarahu u vukove ili neke druge šumske zveri, u njihovim očiju ne beše straha, njihove udove ne sputavaše tišina koja je stanovala u srcu drugih ratnika."

Sinovi Votana

- Odakle, oče, Berzerker dobija snagu - pitao je mali Erik zagledan u krv petla koja je natapala mokri sneg.
Grozni ratnik, Olaf, sin Hjovarda, čistio je meso životinje od perja, ne gledajući u svog sina.

- Neki kažu... da je Votan, otac Bog, sila koja nas navodi da kidamo meso ljudi sa druge strane - tiho je govorio Olaf. - Neki kažu da hamingja, zveri koje mi postajemo u žaru borbe, zveri neranjive i krvožedne, da su one deca bogova. Sine moj, kad vidiš četrnaestu zimu, odvešću te u Filgyaforst, šumu zveri - govorio je Olaf sinu.

Bes

Odjednom se uspravio, tresnuo lešinu petla o zid oskudne kućice, i pogledao Erika ravno u oči. Ono što je dečak video tog jutra u očima svog oca silno ga je uplašilo. Beonjače behu skroz crvene, a pogled je zadirao duboko u kosti još nejakog Vikinga.

- Kad budeš ušao u Filgyaforst, sine moj, videćeš! Osetićeš! Kako krv ključa, kako duh vuka ulazi u kosti, kako te je strah od sebe samoga! Mračna, stara šuma, ne gleda blago na Votana! Neka dođu Votan, Tor i Freja; neka pošalju svoje Valkirje da plaču za njima. Stara šuma nam daje život zveri, i uzima ovu ljudsku dušu! Kakve veze imaju bogovi sa Filgyaforst?

Krupni viking, lica punog ožiljaka, kleknu, nastavivši tiho:
- Život... Eriče... Život je za ljude. Bogovi ne gledaju na nas ljude. Jedini naš prijatelj je šuma, i tamna sila koja u njoj živi. Naša braća su životinje, a ne bogovi. Naš izbor je želja, volja, a ne razum. Misli nas slabe, reči nas vode pravo u propast. Vuk, Fenrir, čeka Votana, uskoro će nepravdi doći kraj, sine...

Odgovor

- Oče, ko smo mi, što nas krasi znanje Berzerkerganga? Jesmo li ljudi ili zveri?
- Ha! Mi smo Vikinzi, ratnici od krvi i mesa. Mi zubima čupamo grkljane svojih neprijatelja, naslađujemo se njihovom nemoći, uživamo u pesmi hladnih devica smrti. Zveri? Ne, sine, odveć smo ljudi da bi se nazivali zverima. Zver jede meso, mi ga mrvimo i posmatramo, služeći srcu koje su nam ukrali bogovi. A srce ćemo ponovo naći; zato mi gledamo na sever, osluškujući vetrove koji će doneti Fimbulvetr, koji će razgaliti kosti Oca Fenrira, koji će označiti osvit doba Ragnaroka!
   



Izvor: Glas Javnosti

Legende naroda Bura (Nigerija)

Loš brat, loš čovek

Zli sin napusti ognjište svog oca i ode kod kovača da mu pomaže. Kad god bi kovač okrenuo glavu, on bi sakrio komad gvožđa. Sve dok nije natovario magarca. Onda ode kod drugog kovača i reče mu: - Čoveče, hoću da mi od ovog gvožđa napraviš mač. - Od sveg tog gvožđa? - upitao je kovač. - Previše je gvožđa.

Ipak, on prihvati izazov i uze da pravi veliki mač; kovao ga je pet godina. Metal beše upio krv i znoj kovača, i njegovu dušu. I doista, kad mač bi gotov, beše to najveći mač. Zli čovek, čekavši na ovo pet godina, uze ga u ruke i oseti oštrinu sečiva.

- Divan je; ne bih želeo da napraviš ovakav za nekog drugog - reče i zamahnu mačem, poluteći glavu nesrećnog kovača od uha do brade.

Visoki i niski

Po povratku u očevu kuću, zli čovek ubi jedno žuto pile.
- Sada ti; neizrasla ptičica - reče kusajući krv sa sečiva.
Posle toga, hodajući nekim od puteva Bura, susretao je ljude. Ali kad bi naišao na niskog čoveka kako ide sa grupom visokih, zastao bi i upitao ga:
- Čoveče, zašto hodaš sa ovim visokim ljudima?

Ne čekajući odgovor, uzimao bi svoj veliki mač u ruke i odsecao mu glavu. A kad bi naišao na visokog čoveka kako ide sa grupom niskih, zastao bi i upitao:
- Čoveče, zašto hodaš sa ovim niskim ljudima?

Ne čekajući odgovor, uzimao bi mač i odsecao glavu visokom. Za to ču njegov rođeni brat, i reče:
- Ti činiš loše stvari. Pobeći ću odavde.

Tuđe selo

Brat se nastani u dalekom selu, uze za ženu ćerku poglavara, koja mu izrodi decu. Poglavar je bio dobar čovek, pogleda uperenog u zemlju. Jednog dana, na vratima kolibe pojavi se zli brat.
- Odakle dolaziš? Znaš da sam otišao jer si činio zlo. Prekini sa zlom i možeš živeti u mojoj kući - reče brat.
- Neću više činiti zlo - obeća.

Napraviše mu kolibu i nađoše ženu, no on ženu ne htede.
- Čoveče, šta bih s njom? - upita.

Velika ptica

Svake godine je u selo dolazila velika ptica i tražila 90 ljudi. Da ih jede. Zli brat upita:
- Šta je to? Zašto se skupljate?
- Velika ptica traži ljude; gladna je - reče mu brat.
- Neko bi trebao da ubije veliku pticu. Ja ću je ubiti.
- Ne, nemoguće je.
- Neka je ubije - reče poglavar.
Zli brat uze svoj veliki mač u ruke i odseče glavu ptici. Selo se mesec dana gostilo ptičjim mesom.

Braća

Dok je gozba još trajala, zli brat priđe bratovljevoj kolibi i obrati se njegovoj ženi:
- Ne izlaziš napolje. Ne pričaš s ljudima. Zašto?
- Moj muž, tvoj brat, ne da mi da izlazim iz kolibe. Nije u redu da pričam s drugim muškarcima.
- Ali u redu je da pričaš sa mnom, njegovim bratom. Izađi.
- Da, to je dobro. Izaći ću.
Čim je promolila glavu, zli čovek uze svoj mač u ruke i odseče joj je. Zatim je uze i otrese glavu žene od prašine.



Izvor: Glas Javnosti

Krv meduze

Persej, junak nad junacima, vide odraz strašne glave Meduze Gorgone, okrenu se hitro i, ne gledajući, odseče joj glavu. Crna, demonska krv ovlaži majku Zemlju. Dok je beživotno telo Gorgone uranjalo u mekano blato, ispred Perseja, baš tamo gde pade grozna glava, začu se nešto nalik grmljavini. Persej zastade, a bogovi, koji bejahu gledali sve to, ustuknuše. Zvuk se ponovi, i opet; i još jednom. Sada svi shvatiše da je reč o disanju. Krv Meduze beše stvorila novi život, koji je probijao napolje, iz majke Zemlje. Ali kakav život?

Krilata smrt

Na odgovor ne čekahu dugo: strašan udarac uzdrma površinu zemlje. Sa sledećim na videlo izbi neka sila, strahovit vihor. Bi to toliko blještavo da i sam Div okrenu glavu u stranu; kad im se oči malo navikoše, ugledaše svi ogromnog konja koji je mahnito mahao snažnim krilima. Pogled beše uperio pravo ka Olimpu: pogled crven, besan, neumoljiv. Stvorenje se napregnu, i iz pluća mu izađe prvi glas kojim je pozdravio svet. Silina ovog zvuka beše takva da odbaci Perseja dvadeset koraka unazad. Hiljadu gromova koji su pratili Zevsove munje nije bilo dostojno odjeka gneva krilatog konja.

Lukavstvo bogova

- Atina, kćeri moja - reče Div.
- Hitam, oče... - poslušno odgovori mudra Atina.
Pre no što se Pegaz privikao na svetlo dana, ispred njega je stajala mračna senka sa štitom u desnoj ruci i sovom koja je stajala na uzdignutoj levoj.

- Pegaze. Hodi... - reče Atina ne gledajući ga u oči.
A Pegaz posluša. Jer boginja mudrosti beše prva koju je ugledao na ovome svetu.

Uputiše se ka gori Helikonu, kod Muza. Moćni Pegaz gledao je, dok je preletao svet, kako Sunce obasjava zelenu šumu. Ganulo ga je to, i on kanu crnu suzu, koja nikad ne dođe do tla. A kad stupi na obronak Helikona, udari gromovitim kopitom, i stvori se izvor Hipokren, koji postade sveto mesto Muza.

Priroda Pegaza

Belerofon, snažni i hrabri ratnik, živeo je u blizini Helikona, i ču za pojavu čudesnog konja. Čuo je i za strašno čudovište Himeru, koje je sejalo smrt i užas po zemlji kralja Jobata. Belerofon, sa srcem od zlata, uzeo je tog jutra svoju bolesnu majčicu u snažne ruke i rekao joj:

- Sada, majko, idem. Da ubijem strašnu Himeru i zadobijem zahvalnost ljudi i kralja Jobata. A da bih ubio Himeru, dete lava, zmaja i jarca, moram ukrotiti Pegaza

Na Helikonu

- Pegaze, bićeš moj. Ukrotiću te i ubiću Himeru! - stajao je Belerofon ispod krila Pegaza.
Stvor se okrenu; zasmetalo mu je što ga neko ometa u posmatranju sveta. Ugleda snažnog čoveka i približi mu se kako bi ga osmotrio. Kad htede da ga onjuši, primeti da se mlado telo već pretvorilo u gomilu izobličenih kostiju. Helikonom se raširi smrad ljudskog mesa sprženog strašnim očima Pegaza.
Pegaz, čije srce poznavaše samo mržnju, upamti ime Himere i urliknu tako da se nebesa stresoše.



Izvor: Glas Javnosti

Olorun s neba

Na početku vremena bilo je pet bogova: Olorun, Orunmila, Obatala, Olokun i Ešu. Olorun beše gospodar visokih nebesa, a Orunmila njegov sin; Orunmila je mogao da gleda u budućnost. Bio je tu Obatala, koji još ništa ne beše učinio, i Olokun, vladarka mora. Ešu beše poslednji od petorice, i on beše bog - glasnik.

Želja

Obatala je poželeo da bude vladar nečega i upita zato Oloruna može li da bude vladar zemlje. Ali zemlja još nije postojala. Trebalo ju je napraviti. Zato Olorun reče Obatali da bi trebao da napravi uže koje će sa nebesa dopirati do vode. Obatala učini tako. Olorun mu onda reče da uzme vreću s peskom, belu kokošku i crnu mačku i da se spusti niz uže do vode. Obatala posluša i učini kako mu je rečeno.
- Sada uzmi pesak iz džaka i prospi ga po vodi! - reče mu Olorun kada se Obatala spustio niz uže.
Kako pesak koji je potekao između prstiju Obatale dotače vodu, tako se voda pretvori u zemlju.
- Sada baci kokošku na zemlju! - reče Olorun.

Obatala baci belu kokoš iz ruku; kokoška, uplašena na smrt, poče da maše krilima i razbacuje zemlju svuda unaokolo. I zemlja se začas proširi.
Obatala siđe s užeta i napravi kolibu. Zatim napravi još koliba i ovo mesto nazva Ife.

Ljudi

Obatala je sada sedeo u Ife i igrao se sa mačkom. No, ona mu dosadi i on se užele društva ljudi. Zato uze glinu i poče da pravi ljude. Obatala beše radostan zbog toga i uze vina da proslavi. Napio se i počeo je da greši u pravljenju: zato neki ljudi nisu napravljeni kako treba.
Olokun vide šta se događa i naljuti se pošto je Obatala otimao od njenog kraljevstva. Zato ona poplavi zemlju. Svi ljudi odoše u planine i zamoliše Ešua da odnese poruku Orunmili. Da bi ga umilostivili, zaklaše jagnje i Orunmila zaustavi poplavu.

Sukob

Olokun se požali Olorunu na Orunmilu. No, Olorun joj ne odgovori. Olokun se ražesti i izazva Oloruna na dvoboj u pletenju. Olorun je znao da je Olokun bolja pletilja, pa joj posla Ešua.
Bog glasnik stade pred Olokun i reče joj da ga je poslao Olorun. Olokun izvadi svoju najraznobojniju haljinu i obuče je. Ešu, pošto beše kameleon, promeni svoju boju u istu onu koja je bila na haljini. Olokun izvadi još jednu haljinu, ali Ešu ponovi isto. Tako bi i sa svim ostalim haljinama. Olokun se naljuti na sebe jer je sada mislila da njene boje nisu dovoljno žive.

- Dvoboj je otkazan. Bogovi će živeti u miru - reče Olokun.
Od toga dana, svi bogovi žive u miru - Olorun, gospodar nebesa, Orunmila, koji gleda u budućnost, Obatala, vladar zemlje, Olokun, vladarka mora, i Ešu, glasnik.


Izvor: Glas Javnosti

Uranova Kletva

Majka Zemlja, neutešna roditeljka Kiklopa i sedam Titana, moljaše odviše moćnog Urana da izbavi decu svoju jednooku iz užasnog Tartara, crnog bezdanog pakla u koji ih je lično pobacao. No Uran, gospodar njen, beše uveren u svoju premoć i ne bi ga strah od majčine odanosti. Zemlja, sa tugom u srcu, osluškivaše jauke svoje dece iz najcrnjih dubina pakla, i duša joj ne mogaše biti mirna. Okrenula se svojoj mlađoj deci, sedmorici, i prozvala jedinog kojeg nije volela. Jer znala je da je samo on može osloboditi muka.

Vreme

- Hronose - zavapila je Majka, - oslobodi braću tvoju, pobedi oca svoga, zauzmi njegov presto.
Hronos ne odgovori ništa, nego pogleda šestoricu svoje braće onim pogledom sačinjenim od crne vatre, istim onim pogledom kojim im je još davno uterao strah u ogromne kosti. Zatim pogleda Majku, i nasmeja se svojom groznom dušom.

- Uran... Otac... - rekao je lagano te dve reči, a Majka i šest sinova već bejahu klečali pred svojim novim gospodarom.
Od siline glasa Hronosa sve oko njih beše pocrnelo i izgubilo dušu svoju i smisao, a udaljeni Uran oseti, po prvi put u svom beskonačnom postojanju, kako je nešto iznutra počelo da ga izjeda.

Borba

- Oče... - prenuo je užasni glas Hronosov Urana iz odmora kraj obale mora. Svemoćni prabog podigao se na noge i ugledao sedam sinova svojih, Titane, kako ga okružuju, darivajući mu poglede krcate mržnjom.
- Sinovi. Došli ste po pravdu. Majka Zemlja, izdajnica, usadila je novu ljubav u vaša malena srca. Samoljublje. A ti, Hronose, došao si po vlast. I sad očekuješ da ćeš je dobiti - obrati se Hronos pretećim figurama koje su ga okružile.

Hronos, naoružan kamenim srpom, prvi krenu u napad. Moćno oružje promaši svoj cilj, iako ga je usmerila snaga do tada neviđena. Uran sa lakoćom odbi i napade drugih Titana: za njega su oni i sada bili još samo nejaka deca. No bi dovoljan jedan trenutak da se odredi sudbina svega što je u postojanju: predivni Uran ugleda crni pakao koji je nadolazio iz očiju Hronosovih, mržnju koja je tražila svoj danak. Pobeđen prizorom, on zastade i dopusti da ga Titani obore na leđa.

Smrt

- Duša moja bila je mrtva kad sam video oči tvoje. Sine - obrati se otac sve lepote Hronosu.
Najmlađi, obuzet mržnjom kakvu svet ni pre ni posle ne vide, približi se očevom međunožju i zaseče svojim strašnim srpom. Uran ne ispusti ni zvuk, nego samo tužno pogleda u nebo koje je pamtio još kad je bilo mlado.

- Hronose, pogledaj me... Sam si odredio put sopstvenog postojanja... Sam si odredio sopstvenu sudbinu... A ona je ista kao moja... - govorio je krvavi Uran.
Razgoropađeni Hronos se silno uplaši, i zamahnu, kao da hoće da otera očeve reči od sebe. Uto tri kapi krvi Urana poleteše prema Majci Zemlji, koje je krišom posmatrala sve to. U trenutku dodira, iz nje izađoše poslednja Uranova deca - Erinije, boginje osvete. Alekta, Tisifona i Megajra, užasnije od svega što je ikad došlo u postojanje. Čim se rodiše, pogledaše svog starijeg brata i prezrivo mu se nasmejaše. Kronos prekri oči.


Izvor: Glas Javnosti \ I. Ć.

Sedna, boginja mora

Od svih Inuita, ne reče niko da je video lepšu od Sedne. U dugim ledenim noćima tišinu iglua kvarili bi samo uzdasi ljudi koji su govorili o jednostavnoj kosi koja je pokrivala belo, ledeno lice i očima crnim poput noći. Živela je sa ocem, tužnim čovekom jakih ruku.
- Sedna... Moraš naći muža da živiš s njim; jer star sam i ne mogu da lovim za dvoje - govorio je otac.

No, tihi glasovi koji su osvajali polarne noći došli su i do Sedninih ušiju i posadili seme oholosti u njeno srce. Zato je ona mislila da je prelepa za bilo koga, prelepa da bi radila bilo šta; zato je ostala nema na molbu oca i otišla da sedi na ivici mora, u kojem bi se ogledala dok je češljala kosu. Mnogi lovci su dolazili da mole za Sednu i mnogi su se vraćali s tugom u srcu.

Neznanac

Jednog svetlog dana, otac Sedne primeti kako se približava neznanac, obučen u lepo krzno, naoružan dugim kopljem. Lice mu je bilo pokriveno krznom.

- Imam lepu kćer. Ona će biti dobra žena - rekao je strancu.
Stranac klimnu glavom. Otac pozva Sednu i njih dvojica je silom ukrcaše na kajak.
Put je bio dug. Išli su ka izvoru leda, tamo gde Sedna još nije odlazila. Ledene gromade plivale su pored kajaka, ne kvareći zaslepljujuću tišinu. Kad se iskrcaše, Sedna vide da nigde nema ni šatora, ni iglua. Sedna ne reče ništa, nego strgnu krzna sa strančeve glave.

Kazna

Krzna spadoše i Sedna se sledi od straha. Njen muž nije bio čovek već ogromni gavran, koji je pozdravi zlim, paklenim smehom.
Sednin novi dom bejaše hladna stena, prekrivena samo sa nekoliko crnih pera. Jela je samo ono što joj je muž gavran donosio: sirovu ribu. Očaj obuze Sednu od Inuita i ona plakaše neprestano, dozivajući oca. Hladni vetrovi doneše detetov plač do roditelja i on smesta uđe u kajak. Nedugo zatim, ona ugleda oca koji je došao po nju. Zagrlila ga je, plačući, i uskoro bejahu na putu ka domu.

Strah i mržnja

Na horizontu se uskoro ukaza ogromna, crna senka. To beše muž Sedne, koji je oštrim pogledom tražio svoju ženu. I ugleda je. Dolete brzo i stade da nadleće iznad kajaka, napravivši strašnu, gromovitu oluju. Sednin otac se silno uplaši, zgrabi kćer i baci je u more:
- Uzmi svoju ženu. Samo me ostavi na miru! Neću da umrem!

Sedna se boraše sa hladnom, pobesnelom vodom, no beše osuđena na propast. Ipak, nekako se dočepa ivice kajaka. Otac, uplašen na smrt, udari je po smrznutim prstima. Oni otpadoše; pretvoriše se u foke. Sedna se u očaju uhvati za kajak onim što joj je ostalo od šaka. No, otac opet udari sa veslom i otkinu Sednine smrznute šake, koje počeše da tonu ka dnu. Od njih nastaše kitovi i velike životinje.

Tonući, Sedna se ispuni mržnjom kakvu svet nije video. Ova mržnja joj dade večni život i ona postade boginja mora. Društvo na dnu mora joj prave foke, kitovi i druge velike životinje. Njena mržnja prema muškarcima često stvara velike oluje u kojima mnogi lovci gube živote. Jedino šaman može da je smiri, tako što će roniti na dno mora i češljati njenu crnu, dugu kosu. Tek onda Sedna dopušta da lovci ubiju životinju, kako bi imali da jedu.
I. Ć.

Izvor: Glas Javnosti

Čovek od blata

Dogodilo se sve to u gradu Vurnsu, u Nemačkoj, godine 5273. Pleme bi progonjeno širom Evrope; neverni bi smišljali strašne priče o deci Izraela, priče o tome kako Jevreji žrtvuju hrišćansku decu radi svojih divljačkih verovanja. U tri sata, kad je noć slobodna, žena rabina Bezalela zastenja jer nerođeni sin htede napolje. Bezalel posla sluge da nađu babicu i, samo pukim slučajem, oni u mraku naleteše na dvojicu kako ostavljaju vreću sa dečjim telom u jevrejsku ulicu.

Čovek vere

Rabin, čuvši za to, reče kako će njegov nerođeni sin doneti spas Jevrejima, spas od nepravde.- Ime mog sina u Izraelu biće Juda Arja - reče Bezalel.

Juda Arja odraste u snažnog i vernog čoveka; vremenom postade rabin u Posenu, u Poljskoj, a onda vođa zajednice u Pragu, poznat kao rabin Lev. I on se, poput Bezalela, oca svoga, molio nebesima da spreče zle sveštenike u širenju laži kako Jevreji žrtvuju decu hrišćana.

I jedne tamne večeri ču Juda Arja tamni glas, kako mu govori "napravi oblik čoveka od gline i tako ćeš uspeti u borbi protiv neprijatelja Izraela". I znade Juda Arja, četiri elementa bejahu potrebna da bi se napravio Golem, stvor: zemlja, voda, vatra i vazduh.

- Ja sam moć vetra; zet moj otelotvorenje je vatre; učenik moj je voda; nas trojica zajedno moramo uspeti! - reče samom sebi Juda Arja.

Golem!

Dvadesetog dana meseca Adara, godine 5340. posle stvorenja sveta, četvrtog časa posle ponoći, trojica napraviše oblik čovečji od mekane gline koju pronađoše na obali reke. Napraviše mu glavu, ruke i noge i onda ga položiše da leži. Po nalogu rabina Jude Arje, zet njegov obiđe sedam puta oko stvorenog, recitujući formulu kabale koju je sam rabin smislio. Čim čovek obiđe i sedmi put, glina pocrvene poput gorećeg uglja. Rabin sada naredi učeniku svom da učini isto; glava Golema pokri se sa kosom, a nokti mu se pojaviše na rukama i nogama. Najzad, sam rabin Juda Arja obiđe sedam puta oko stvora, govorivši "... a stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa." Golemove oči se na ovo otvoriše i on ustade.

- Znaj ovo, grudo gline, mi smo te stvorili od praha zemlje da štitiš naroda Izraela od njihovih neprijatelja; zvaćeš se Jozef i služićeš me u mojoj kući - naredi rabin.

Usud ljudi

Golem učini mnoga dobra dela. Oko vrata je nosio amajliju koja ga je činila nevidljivim; hodao je ulicama, zaustavljajući svakog ko je nosio na leđima nekakav džak. I često je hvatao one koji su nosili leševe dece kod Jevreja, ne bi li ih optužili za ritualno ubistvo. Sve dok vlasti ne donesoše zakon po kojem se Jevreji oslobađaju svake sumnje.

- Sedam puta; govorite formulu unazad - rekao je Juda Arja zetu i učeniku. Kako ime Boga bi uklonjeno iz njega, Golem postade opet ono što je bio - gomila praha.

- Pogledaj, Jehuda ben Bezalel: sebe - začu se isti onaj tamni glas koji mu je nekad naložio da napravi stvora.


Izvor: Glas Javnosti \ I. Ć

Krv maora

U davno doba, kad još ne bi odlučeno mesto Maora u Svetu, narodi su sa strahom gledali jedni na druge. Maori, vođeni neustrašivim ratnicima, sledili su svoje srce u želji da postanu gospodari. Na kraju, sve bitke mnogih naroda bejahu izgubljene; na bojištu ostadoše samo Maori i Drugi. Sudbina je odredila da polje ispod Bele planine bude mesto odlučne bitke, u kojoj ima da budu određene sudbine dva naroda.

Tajna

Noć koja je pala bila je i poslednja pre krvavog Sunca; vođe se okupiše oko vatre Kaiarue, velikog vrača.
- Mi, Maori, pobedićemo sutra svoje protivnike. Poklaćemo Druge, zapaliti njihova naselja, uzećemo njihove žene da nam rađaju decu. Tako mora biti, jer bez nas bi istina o Svetu bila zauvek izgubljena - progovori tiho Kaiarua.

- Pričaj nam, oče... Neka još jednom čujemo Istinu, pre no što se suočimo s njom - obrati se vraču Raukaingi, najjači od poglavica.
Kaiarua izvadi kost Velike ptice koju je držao za pojasom; smrvi je šakom tako da od nje postade prašina i započe...

Red

Ka mate! Ka mate! Ka ora! Ka ora!
Ka mate! Ka mate! Ka ora! Ka ora!
Tenei te tangata puhuru huru
Nana nei i tiki mai
Vakaviti te ra

A upa... ne! Ka upa... ne!
A upane kaupane viti te ra!
Ja umirem! Ja umirem! Ja živim! Ja živim!
Ja umirem! Ja umirem! Ja živim! Ja živim!
Ovo je čupavi čovek
Koji je dovatio Sunce
I naterao ga da sija
Jedan korak napred! Još jedan korak napred!
Korak napred, još jedan, Sunce sija!

- Io, Nestvoreni, uze Ništa i iz toga što ne beše ništa napravi Ranginui - Oca nebeskog i Papatuanuku - Majku Zemlju. Ranginui i Papatuanaku imahu sudbinu da zauvek žive spojeni, u ljubavi, u činu stvaranja, i s vremena na vreme, rode dete. Sva deca, željna života, moraše da žive u Mraku, pošto zagrljaj Ranginui i Papatuanaku sprečavaše prodor zraka Sunca. Mnoga deca znadoše za Sunce, i uskoro digoše glas protiv roditelja. Skupiše se na zboru poput ovog i zatražiše svetlost.

Najjači od dece, Tumatauenga, zatraži od ostalih da ubiju Oca nebeskog i Majku Zemlju, i neki ga podržaše. Tanemahuta, drugi među decom, reče da Oca i Majku treba samo rastaviti, i neki poslušaše njega. On reče da bi Oca trebalo oterati gore, a Majku zadržati, da ih hrani svojim telom. Na kraju, svi se složiše sa rečima Tanemahute; svi osim Tauhirimatee, čuvara vetrova i oluja, koji se uplaši da će njegovo kraljevstvo nestati ako se roditelji razdvoje. No on ostade tih.

Svetlost

- Deca počeše da razdvajaju Oca i Majku, i uskoro shvatiše da je zadatak jako težak. Prođe mnogo vremena, ali svi napori ostadoše jalovi. Na kraju, kad svi već klonuše duhom, Tanemahuta se doseti i ramenima se odupre o Zemlju, a stopalima stade da gura Nebo. Isprva se začu nekakvo škripanje, a onda jecaj i odozgo i odozdo. Majka i Otac stadoše da se odvajaju, i potekoše potoci krvi.

Otac i Majka stadoše da preklinju sina da stane, no Tanemahuta stade da gura još jače. Krv roditelja razli se svuda po Majci, praveći ovu svetu Ohre, crvenu glinu. Ista ta krv se proli i po glavi Tanemahute, dajući mu još veću snagu. Ne bi mnogo, i ču se ogroman prasak: Nebo se razdvoji od Zemlje, i posta doba Prve zore.

Poglavice Maora, zaronite šake u Ohre, uzmite je i namažite svoja lica sa njom. Jer u njoj leži sveta krv Prve zore, u njoj živi istina. Istina koja će pobediti Druge i tako sačuvati nas i sebe samu!


Izvor: Glas Javnosti \ I. Ć.

Prvi od kraljeva

Bilo je to doba pre reči; harmonija i ljubav vladale su među svim stvorenjima kojima je dušu darivao Nebeski Kralj. Savršeni život je bujao na grimiznim oblacima koji su leteli daleko iznad Tla. Sin Kralja, Nebeski Princ, beše mlad i pun snova. Nije skrivao da mašta o Tlu; često je provodio sate i sate gledajući kroz oblake i maštajući. Kad je ojačao, odluči da od oca zatraži svoje:
- Kralju Oče, daj mi da vladam. Daj mi najlepši komad Tla, koji se zove Koreja - rekao je mladi Bog.

Pod sandalom

Kralj ga pogleda blagonaklono i dade mu vlast nad Tri Gospodara i 3.000 sledbenika. Svi oni se spustiše na Tlo, dotaknuvši ga tačno ispod jednog starog drveta sandala. Nebeski Princ odluči da tu, na svetom mestu silaska, ima da nikne Sveti Grad. Reče gromovito:

- Neka Trojica, Gospodar Vetar, Gospodar Kiša i Gospodar Oblak narede onoj stotini odabranih, a ovi neka to prenose ostalima. Neka se napravi Sveti Grad!

Medved i tigar

Mračna pećina u blizini onog drveta sandala bila je već dugo dom medvedu i tigru. Oni ugledaše kako se stvorenja sa neba spustiše i za-čarano gledahu kako pored drveta niče Sveti Grad. Medved i tigar poželeše da postanu ljudi. Bez straha oni odoše u Sveti Grad i klekoše pred Nebeskog Princa, moleći ga da im ispuni želju. Princ isprva odbi, no iskrenost u srcima životinja natera ga da promeni htenje duše.

- Evo - dade im svežanj pelina i dvadeset češnjeva belog luka - idite u pećinu i budite tamo sto dana; ne jedite ništa drugo osim ovoga što sam vam darivao. Ako izdržite, bićete ljudi - reče Nebeski Princ.

Promena

Medved i tigar uzeše beli luk i pelin i uđoše u dubinu pećine. No, već posle nekoliko dana divlja priroda nadvlada tigra i on pobeže iz mraka, jureći za mirisom sajge. No medved, uporni medved, izdrža dosadu, glad, strah i usamljenost i u osvit 101. dana bi nagrađen - pretvori se u prelepu ženu. Žena-medvedica bi ushićena, i otrča odmah u Sveti Grad, da se opet pomoli Princu. Sada požele da ima dete.
- Neka bude - reče Nebeski Princ.

Medvedica rodi dete i nazva ga Dan-Gun. Dok je on rastao, Sveti Grad nestade, a od jednog drveta sandala izraste cela šuma. Dan-Gun ode na jug i postade prvi čovečji kralj Koreje. On svoj grad nazva Pjongjang, a celu zemlju Čoson - Zemlja jutarnjeg mira. Kad oseti da mu se bliži kraj, Don-Gun, sin Medvedice, odredi svog najstarijeg sina za novog kralja i ode u planinu, da ugrabi besmrtnost i postane San-Sin - Planinski Bog.

Izvor: Glas Javnosti