Vau, kako depresivno shvatanje zivota... --------->> nije depresivno..samo me je par puta navelo da razmisljam o tome sta sve ostavljam za sobom...ako vec renkarnacija postoji...kontam ako voda isparava kruzi..zasto tako nebi bilo i sa ljudskom dusom..ali nama od toga neostaju ni secanja to je ono sto me uzasava....
"A, zivot je nesto drugo... pored svih tih teskih trenutaka, postoje i lepi... da se nisi rodila, ne bi osetila ljubav, ne bi videla zalazak sunca, osetila vetar na licu i u kosi, ne bi znala sta je cvece i sta su ptice, sta znaci prijateljstvo i jos mnogo, mnogo stvari koje cine nas svakodnevni zivot "---------->> ok slazem se..ali sta mi sve to nakon svega vredi...what is teh point... a ina svaki taj lep trenutak dodje hiljadu ruznih...valjda treba ziveti za te lepe...
" Ono cemu se nadam je da smrt kad dodje po mene nece biti previse bolna, a ono cega se najvise plasim je to sto cu povrediti ljude koje volim, jer sam znam kakav bol i praznina nastane kada izgubis nekoga voljenog... Ali, vreme zalecuje rane.."---------->>hteli nehteli...time ih povredimo...moja tetka je imala psa 13 godina...volela ga je vise od svega...posto je star nije vise mogao  ni da hoda poceli su da mu otpadaju nokti..dlaka...po ceo dan je lezao u svojoj fotelji...tu je i uginuo..umro je od raka vilice (i oni imaju ljudske bolesti... pre 2 godine mi je umro deda njen otac...mnogo joj  tesko..neznam kako da joj pomognem..sta da joj kazem..strasno je da gledas ljude kako pate...ali mi tu nemozemo bas nista da ucinimo...mene su moji kasno dobili..otac mi ima 63 godine..ima secer pusi po 2-3 pakle dnevno..drogira se sa lekovima...znam da nece docekati neku duboku starost..ali razmisljam kako ce meni biti jednog dana bez njih..nezelim to da osetim...osecam se bespomocno...lek protiv smrti nepostoji...jednostavno sa tim moramo da se pomirimo...
 :|