Milisav Savić: Ujak naše varoši
(Beograd, 1977)
Filip

Najpoznatiji i najzagonetniji čovek naše varoši bio je Filip. Za njim su, kad god je prolazio kroz varoš, nicale brojne priče, kao pečurke posle kiše. U jednom trenutku Filip je pomračio slavu i samog kapetana Vuka.

Ceo Filipov život bio je velika tajna. I ono malo proverenih i tačnih podataka nestalo je i potonulo u moru priča, tako da nikome nije bilo jasno šta je u svemu tome istinito a što izmišljeno.

Ujak, Filipov najbliži prijatelj (kako je to za sebe s dosta važnosti govorio), sto puta je zakleo da će jednom sesti i napisati biografiju najzagonetnijeg čoveka naše varoši kako bi stao na put svim pričama, koje su uzele neslućene razmere, preteći da izgube svaku stvarnu vezu sa svojim glavnim junakom. Ujak svoje obećanje nikad nije ispunio, najverovatnije što je i sam bio neumorni tvorac tih čudesnih priča, a biće da je sviraču, koji je govorio da u nogama ima ugrađeni avionski motor, te ne može na jednom mestu, osim kafane, da se skrasi više od pet minuta, teško padalo da sedne za pisaći sto, pa je i sasvim razumljivo što je iz sveg srca bio naklonjen usmenoj, govornoj književnosti.

Ako se išta pouzdano znalo o Filipu, onda su to bili njegovi doživljaji iz rata.

Ujak je gostima najveće varoške kafane, u kojoj je uz minimalan honorar: dve-tri čaše rakije i tanjir kiselog kupusa, držao svoja predavanja iz života i fantastike, najčešće počinjao priče o svom ljubimcu ovim rečima: "Njega teško možete videti. Iznenada se pojavi i isto tako nestane. Možda sedi među vama. Takav je Filip."

Dok su se gosti podozrivo zglédali i krišom bacali poglede iza svojih leđa, ujak je, pre nego što bi nastavio priču, izvodio jedan od svojih brojnih mađioničarskih trikova: vadio je iz usta tuce ping-pong loptica i rasturao ih po sali, po kojoj su one dugo poskakivale odjekujući reskim zvukom.

Čuveni svirač voleo je da priča dve anegdote o Filipovim ratnim danima.

Prva se odnosila na sam početak rata.

Četnici na prevaru pohapse grupu rodoljuba i komunista, među njima i Filipa. Četnici se dogovore da Srbe puste a da Muslimane i Hrvate zadrže. Oni postroje zatvorenike i kažu: — Ko je Srbin neka izađe iz stroja!

Filip ne miče. Srbi koji su izašli oborili oči k zemlji. Mnogi se posrame pred Filipovim pogledom i vrate se u stroj.

Četnici da pobesne. Stavljali su Filipa na razne muke. Tad su mu na levom dlanu usijanim gvožđem utisnuli petokraku.

Druga anegdota je nastala u jeku rata, a i ona ima veze s četnicima.

Bio neki Kosta, četnički vojvoda, koji je govorio da bi od svega na svetu najviše voleo da ima Filipa u rukama.

— Sutra ću u to i to vreme da prođem c točkom preko mosta u varoši — poruči Kosti Filip.

A varoš puna četnika: igla da se ispusti, našli bi je. Kosta, za svaki slučaj, postavi na mostu dvadesetak bradonja. Oni su legitimisali i zaustavljali svakog čoveka koji je vozio točak, bicikl. Nisu ni pogledali starkelju koji je na leđima nosio običan kolski točak.

To je bio glavom i bradom Filip. Kad je prešao preko mosta i uzmakao uz brdo, ošinuo je mašinkom, tek da se javne.

Priče o Filipovim posleratnim doživljajima su nepouzdane i često protivrečne. Veliku zbrku u većinu priča unosila je opravdana sumnja da je Filip uopšte i postojao.

Po pričanju kapetana Vuka, prvog komandanta našeg proslavljenog partizanskog odreda, zaista je postojao neki Filip, koji je izveo nekoliko lukavih, gotovo suludih akcija, ali, koliko se kapetan sećao, taj hrabri momak je poginuo negde na Sremskom frontu, na ravnici, gde mu, opijenom blizinom slobode, oči u oči s neprijateljom, nisu pomogla čuvena partizanska lukavstva. Pravo ime Vuk mu nije znao, a partizanskih je, pored imena Filip, imao nekoliko. Kapetan nije mogao da se seti ni odakle je bio taj hrabri borac ni da li je ikad pominjao da ima nekog bližnjeg na svetu, roditelje, braću i sestre.

Što je najgore, kapetan nije mogao da se seti ni kako je Filip izgledao. Lice tog lukavog borca je samo u toku jednog dana, prema raspoloženju, dobijalo neverovatne izraze da se, u nekim slučajevima, moglo govoriti o sasvim drugom čoveku.

A kad je počeo da radi kao partizanski obaveštajac, te je često morao da se ubacuje u samo srce neprijateljskih redova, Filip se, silom prilika, prerušavao i menjao izgled (puštao brkove, bradu i kosu, krivio nos, nosio periku) tako da ga često ni rođeni komandant nije mogao da pozna. Vuk je pričao kako mu je, posle bitke u kojoj su četnici bili do nogu potučeni, umnogome zahvaljujući i Filipu, koji se bio ubacio u sam štab četničkog korpusa, priveden neki četnički oficir, koji se, sav zarastao u bradu i kosu, pritajeno smeškao. Umorni partizanski komandant nije imao volje da saslušava tog oficira koji je još imao drskosti da se smeška, na prvi pogled mu je bilo jasno da pred sobom ima onog koga, bez ikakvog razgovora, treba postaviti ispred cevi pušaka, i kad je podigao ruku da da znak vojnicima da ga vode, bradonja se nasmejao i ispružio dlan leve ruke, na kojem je bila utisnuta petokraka. Bio je to niko drugi no Filip.

U rešavanju velike zagonetke ko je bio Filip i kako je izgledao, od velike pomoći nije nam bio ni naš čuveni Muzej revolucije. U spisku boraca našeg bataljona nalaze se tri partizana s istim imenom, ali s različitim nadimcima, Crni, Soko i Lija, i pored sva tri imena zabeleženo je da su poginuli ili nestali u nekom od neprijateljskih ofanziva. U Muzeju ne postoji nijedna Filipova fotografija, a na nekoliko grupnih, dva-tri neidentifikovana lica, od kojih bi jedno moglo biti Filipovo, nalaze se u pozadini, zaklonjena drugim borcima, i uvučena u šinjele i kape, tako da je, i pod najvećom lupom, nemoguće uočiti i izdvojiti neke njihove određenije crte.

Po drugoj priči, koju kapetan Vuk nikad nije osporio a ni potvrdio, Filip je iz rata izašao živ i bio je prvi koji je iz naše male varoši odvučen u glavni grad, da gore bude desna ruka, onaj bez koga se ni u jednoj važnijoj prilici nije moglo. Zbog svog specijalnog, savetničkog posla, a po prirodi skroman i nenametljiv, izbegavao je da mu se slika pojavljuje u novinama i da mu se glas čuje na radiju, ali to ne znači da nije bio čovek od ogromnog uticaja, koji je u svakom trenutku mogao biti od velike, neprocenjive koristi našoj varoši.

Naša varoš, mala i zabačena, bila je presrećna što u tim, prvim posleratnim godinama ima negde gore, u samom centru vlasti, svog čoveka, čuvenu i legendarnu ličnost, koja će u određenom trenutku, kao čarobnim štapićem, obezbediti pare da se sagrade ogromne i moderne fabrike, kao što su to već neki poznati pojedinci bili uradili u obližnjim mestima, iako tamo nije bilo dovoljno sirovina a ni odgovarajućih stručnjaka. Taj čovek bio je niko drugi nego Filip (kapetan Vuk je ipak bio legenda mesnih razmere): od njega smo svi očekivali da će na jednu jedinu reč i jedan jedini pokret ruke, naša kamenita i gola brda pretvoriti u zlatna.

Po trećoj priči, Filip je poginuo u automobilskoj nesreći, desetak godina posle oslobođenja. Varoš nije mogla lako da prežali svog legendarnog junaka, koji je poginuo u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje političke slave i kad je za svoj kraj mogao da uradi niz korisnih stvari. Iako nije dizao glavu od mnogih poslova, Filip nije zaboravljao našu varoš, i za tih desetak godina boravio je u njoj nakratko nekoliko puta.

Gostima najveće varoške kafane, uz uobičajene početne rečenice da je Filipa teško videti i da on možda istog trenutka sedi u sali, ujak je najčešće pričao dve anegdote o posetama našeg zagonetnog zemljaka.

Jedna govori o Filipovom prvom dolasku u varoš.

Javljeno je iz Beograda da Filip stiže vozom. Celo varoško rukovodstvo izašlo na stanicu da dočeka Filipa. Voz stiže. Svi zinuli u vagon prve klase. Od Filipa ni traga. šta je s njim, da mu se nešto nije desilo?

A Filip izlazi iz poslednjeg vagona, treći razred, s bocom u ruci, zagrljen s rudarima koji se vraćaju iz smene.

(Kad su, kasnije, čuli s kim su putovali, rudari su se zaprepastili i zanemili od straha. Nikako nisu mogli sebi da oproste što ih je jezik povukao te su pred tim čovekom na sva usta, kao kočijaši, psovali neke varoške rukovodioce, a i samu državu. Mislili su da razgovaraju s nekim koji je, u najmanju ruku, običan radnik — kao i oni. Najviše im je bilo krivo što ga nisu dobro osmotrili i zapamtili, a i ljutili su se na varoškog fotografa Žiku što se nije zadesio na stanici da ih naslika, tako pripite, s našim čuvenim zemljakom.)

I druga anegdota govori o Filipovom dočeku.

Došao Filip u fabriku. Na ulazu se postrojili radnici, a ispred svih direktor i ostali rukovodioci. Filip nailazi. Rukovodioci pružaju ruke, klanjaju se, trčkaraju oko njega. Filip se, bez otpozdrava, uputi prema začelju. A tamo neki stari Vujo. Taj je Filipa i njegovo društvo za vreme rata, kad im je bilo najteže, krio i hranio u svojoj kući. Na tome, posle rata, nije hteo, kao mnogi drugi, da ušićari: smatrao je da je to učinio kao što bi svaki pošten čovek uradio.

Izljubi se Filip s njim i upita ga: — šta radiš ovde, čika-Vujo?

— Takva i takva stvar. Pritisla nevolja. Radim kao noćni čuvar — kaže Vujo.

— Idi ti lepo kući — kaže mu Filip.

Sutra Vuji stigne penzija.

(Taj Vujo je zaista živeo u jednom selu u blizini varoši i dobijao je boračku penziju. Na dočeku u fabrici, on nije odmah poznao Filipa, ali kad mu je ovaj pružio levu ruku, sa žigom petokrake na dlanu, Vujo se prisetio da je jedne zime baš takvog ili sličnog partizana hranio i pojio u trapu za krompire, dok su u selu, pa i u njegovoj rođenoj kući, vrveli četnici, kao pčele u košnici.)

Po četvrtoj priči, čiji je vatreni zagovornik i tumač bio ujak, Filip uopšte nije poginuo u automobilskoj nesreći, kako je to svetu i varoši, preko novina i radija, s velikom žalošću bilo objavljeno. Kako je Filip u to vreme imao naka važna posla izvan naše zemlje i neke neprečišćene račune s preživelim okupatorskim saradnicima, koji su nekako uspeli da izmaknu ispred mača pravde i revolucije, nastavljajući da tamo, iza granice, pljuju po suncu iznad naših krajeva i naše varoši, bilo je potrebno da se svetu oglasi kako je ovaj poznati junak mrtav (monge je samo pri pomenu njegovog imena hvatala ledena drhtavica), da bi neometano, i pod drugim imenom i drugačijeg lica ("pet plastičnih operacija je izvršio" — objašnjavao je ujak), uradio ono što se od njega očekivalo.

Filip je dobar deo posla uspešno obavio, ali kako na naše sunce, sve veće i svetlije (harmonikaš se uvek hvalio svojom pesničkom žicom, doduše, malo zapuštenom i nedovoljno odnegovanom), još uvek pokušavaju da pljunu, on i dalje, čas u našoj zemlji, čas izvan nje, nikako ne može da vaskrsne iz svoje smrti, još uvek živi pod lažnim imenom, ne zaboravljajući našu varoš, iz koje je ponikao i u kojoj je odrastao, a u koju, eto, nema vremena da svrati, mada mu je ona uvek na umu, prati — koliko može da stigne — njen sjajan razvoj i raspituje se i za najmanju novost: koje mesto na tabeli zauzima naš fudbalski klub, u kakvoj je formi naš najbolji fudbaler Zvrki, kako izgleda nova kafanska pevačica, da li je udbaš Andrija Pauk pohvatao sve odmetnike, kako inženjer Petar izlazi na kraj sa svojom lepom ženom.

Zapanjenim gostima naše najveće kafane ujak je, uz neznatno povećanje honorara (čašu rakije bez salate), otkrivao da on zna u kojoj ulici i u kojoj kući u Beogradu živi naš čuveni zemljak, uveravajući sve da bi ga jedini on mogao nagovoriti da još sutra, ako je potrebno, skokne u varoš.

Ujakovim pričama niko nije verovao, a ponajmanje da zna Filipovu adresu!

Uvređeni harmonikaš je sledeće nedelje, s grupom najvatrenijih navijača, otputovao autobusom u Beograd na važnu međudržavnu fudbalsku utakmicu. Ujak je u velikoj korpi, prekrivenoj šarenim ubrusom, poneo teglu kiselog kupusa, šerpu sira, dve-tri leđne pršute, nekoliko venaca ljutih papričica, dve boce žežene rakije, nekoliko belutaka iz naše reke i balon vode sa stare varoške česme. Sve je to nosio za Filipa i za sve je imao objašnjenje zašto nosi.

Kiseo kupus, sir i pršuta su čuveni specijaliteti našeg kraja, kojima će se naš junak više obradovati nego nebrojenom blagu.

Ako se sir, kupus i pršuta, kakvi-takvi, mogu naći u svakoj prodavnici, s ljutim papričicama je to mnogo teže, pogotovo su retke u kafanama, i ove koje je poneo ujak dobro će doći Filipu, velikom ljubitelju čorbastog pasulja, koji će moći u svakoj prilici da ih izvadi iz unutrašnjeg džepa i začas iseče u svoje omiljeno jelo.

Za belutke harmonikaš nije morao ništa da kaže. Dovoljno je bilo da razgrne košulju na grudima i pokaže lančić na kome je visio pljosnati kamenčić, verovatno izvađen iz naše reke.

Za balon vode, čemu su se svi najviše čudili, ovejana varoška skitnica je rekla da takve vode, hladne i pitke, nema nigde u svetu, podsećajući sve na poznatu izreku o tome da ko je jednom pio sa stare česme, taj varoš nikad neće zaboraviti. Ujak je uvek verovao u istinitost te izreke, ali nema ništa loše ni u tome ako Filip još jednom ugasi žeđ sa stare česme, čije se dobre, zdrave vode ionako uželeo.

Kad su stigli u Beograd, ujak se na stanici odvojio od saputnika, rekavši im da on ide da poseti Filipa a da će se s njima naći na samoj utakmici, na istočnoj tribini, u sredini, gde se obično naša varoš okupljala.

Ujak, međutim, na utakmicu nije došao.

Tek kasno uveče, naš harmonikaš se, trešten pijan, posrćući s praznom korpom, pojavio na autobuskoj stanici, u trenutku kad je vozač čupao kosu s glave, ne znajući šta da radi: da li da još čeka ili da pođe i ostavi nemoćnog i starog svirača u tom velikom gradu, u koji je prvi put došao i iz kojeg bi, verovatno, teško umeo da se sam vrati u varoš. Dok su po njemu pljuštale grdnje i psovke, jer su svi mislili najgore: da se izgubio ili da ga je pregazio tramvaj, ne žaleći toliko za njim koliko što ne bi imali kud ujni na oči, jednoj božjoj ženi, koju će ovaj živu oterati u grob, harmonikaš je objasnio da je utakmicu gledao s Filipom iz specijalne lože. Kako je to svima bilo odmah sumnjivo, oni su ga upitali kojim se rezultatom utakmica završila i ko je dao golove. Ujak je pokunjeno odgovorio da mu se već u početku utakmice pridremalo, pa je prilegao na postelju, tu u samoj loži, te je dobar deo igre prespavao. Po ujakovoj priči, u loži se još nalazi hladnjak, štednjak, sto i radio, a ima i posebno kupatilo, tako da ona u svemu liči na udobnu sobu čiji veliki prozori gledaju na igralište.

Naši navijači su mogli samo da zaključe, kao i u sličnim prilikama, da ujak nije mrdnuo ni sto koraka od stanice i da je svratio u prvi bife, gde je korpu ispraznio sa svojom pijanom sabraćom, koja se na svakom mestu, a pogotovu u velikom gradu, začas mogu naći. Zbunjivalo ih je jedino to što je harmonikaš, odmah po izlasku iz Beograda, izvadio pljosnati polulitrenjak prvorazrednog škotskog viskija — pića za koje su mnogi tad prvi put čuli. Ujak je rekao da mu je viski poklonio Filip i, kako je on oduvek bio dobričina i sa svakim, pogotovo s varošanima, delio i dobro i zlo, doduše, više dobro, dao je svima da liznu i omirišu kap tog čudnog pića, kao da je, u najmanju ruku, vino za pričest.

Ovejana skitnica se pohvalila sa još dva Filipova poklona: 1) zelenim nalivperom, na kome je bila naslikana devojka u kupaćem kostimu, sa koje je, kad bi se pero okrenulo naglavačke, i to malo tkanine spadalo, da je prelepa neznanka ostajala potpuno gola i 2) kutijom prvoklasnog kremena za ujakov čuveni benziski upaljač. To naliv-pero izazvalo je odmah ogromno interesovanje navijača i ubrzo su se svi složili da takvo niko nema u varoši, čak ni naši najugledniji rukovodioci, koji su sa po dva-tri pera kitili prsne džepove kaputa, ponosniji na njih nego na sva odlikovanja. Odmah su pale ponude za trampu, naliv-peru je neverovatno skočila cena, čak je jedan momak nudio nov bicikl, ali je ujak sve odbio, govoreći da poklon svog velikog prijatelja Filipa ni za šta na svetu ne bi dao i da će tražiti da ga s tim perom, kad bude umro, i sahrane.

Ne zna se tačno kad su, da li za nekoliko meseci ili nekoliko godina posle ujakovog prvog i jedinog odlaska u Beograd, u varoši počeli da se među nama nalazi Filip.

Ujak je, mnogo godina kasnije, slušaocima svojih predavanja iz života i fantastike, uz obaveznu napomenu da je Filipa teško videti i da je on možda tu, u samoj sali, voleo da priča ovih šest anegdota o najzagonetnijem čoveku pod širokom kapom nebeskom i varoškom.

Prva: Došao Filip u opštinu a preobukao se u seljačko odelo. Pred šalterima gužva. Filip stao u red, ali vidi da neki svršavaju posao preko veze. Službenice piju kafu i začešljavaju se.

— Drugarice, zašto puštate preko reda i zašto na poslu pijete kafu? — pita Filip.

— Ko te šiša, čiča! — kaže mu jedna, frcokla i namiguša.

A Filip tad razgrne gunj, na prsima sve medalja do medalje. Sine Filip kao Miloš u polju latinskome.

Godinu dana posle toga opština je radila kao podmazani sat.

Druga: Došao Filip kod zubara. U čekaonici gužva.

— Čiča, možemo da ti zakažemo za 15. jul! — kaže mu sestra.

A bio tek mesec januar.

Filip se ukaže. Kakva trka, zabuna nastane.

— Da dobro radite! I da ljudi koje čeka posao imaju prednost. Pazite da vas đavo ne odnese da nekom izvadite zub i da je mogao da se popravi! — poruči im on.

Treća: Naručio Filip u kafani čorbast pasulj. U tanjiru pliva muva.

— Šta je ovo? — pita Filip kelnera.

— Muva, šta bi bilo drugo!? Nije veća od tebe! — kaže kelner i ne pomišljajući da donese drugi tanjir pasulja.

— Donesite mi čašu obične vode! — zamoli Filip.

— Ako si žedan, eno ti česme preko puta ulice pa se napij do mile volje! — kaže kelner čačkajući zube.

Filip kaže kako se zove. A kelner će: — Majko zemljo, otvori se da propadnem!

Tih dana u kafanama su poubijane sve muve. Svako ko bi u kafani ubio pedeset muva dobijao je besplatno pivo. A čaša vode, i to s kockicom šećera, mogla se besplatno dobiti u svako doba.

Četvrta: Raspisan u jednom preduzeću konkurs za upražnjeno radno mesto.

Javio se i Filip, ali niko ne zna da je to on. Na posao primili direktorovu svastiku iako nije ispunjavala sve uslove.

— Ne ide to tako, drugar! — kaže Filip.

— Ko tebe, čiča, pita za šta! — odgovara direktor.

— To nije komunistički! Žaliću se! — kaže Filip.

— Možeš da se žališ kome god hoćeš! I bogu ocu! — cereka se direktor.

Filip otvori levi dlan. Na njemu se crveni meso bez kože — žig petokrake.

Direktora oblije hladan znoj. Ni da bekne nije umeo.

Posle se dugo u našoj varoši nije zapošljavalo preko veza.

Peta: Zadesio se Filip na mestu saobraćajne nesreće. Iz nastradalog otiče krv, treba ga prebaciti u bolnicu, svaki mu trenutak dragocen. Mnoga kola prolaze, ali nijedna neće da se zaustave. Žao svima da im krv ne upropasti sedišta. Naiđe jedan mercedes, sedišta prekrivena krznom. Taman je hteo da umakne kad Filip iskoči s toljagom ispred njega.

— Stani! — kaže Filip.

— Kako to? — buni se vozač.

— Vozi čoveka! — kaže Filip i zamahne toljagom.

Tako su nesrećnika odvezli u bolnicu i spasli mu život.

U šestoj anegdoti pojavljuje se i sam ujak.

Pošto Filipa, iako je iskrsavao na mnogim mestima, obično tamo gde nije išlo kako treba, nikako nisu mogli da dobro osmotre i zapamte mu lik, jer je nestajao brzo, isto onako kao što se i pojavljivao, ostavljajući sve svedoke načisto zbunjene da u tom trenutku nisu znali kako se zovu i kamoli da ispričaju kako izgleda naš junak, harmonikaš, koji se hvalio da bi u pola noći, po najvećoj pomrčini, mogao poznati svog legendarnog prijatelja, obećao je slušaocima svojih predavanja da će sledećeg jutra, u jednoj od naših kafana, lično doručkovati s najzagonatnijem čovekom naše varoši.

Iako gotovo svim ujakovim pričama niko nije verovao, glas o tome da će on doručkovati s našim slavnim zemljakom proneo se po varoši brzinom groma. Sve naše bolje kafane preko noći su preuređene i doterane: iskrpljeni i prljavi čaršavi zamenjeni su celim i čistim, otkucani su novi jelovnici i ukoričeni u kožu, izglancani podovi i očišćeni nužnici, oprani prozori i lusteri i skinuta paučina sa tavanice, nabavljene nove čaše, tanjiri, viljuške i noževi, kupljena su za kelnere tamna odela, bele košulje, leptir-kravate i lakovane crne cipele, hladnjaci snabdeveni prvoklasnim i svežim namirnicama a boce napunjene prirodnim vinom i rakijom.

Još od ranog jutra, sve kafansko osoblje, zajedno s upravnicima, izbrijano i namirisano, bilo je na nogama, nestrpljivo očekujući retke goste, Filipa i ujaka. Dobar deo varoši slio se na doručak u kafane, iako se ne pamti da je iko ikad doručkovao u kafani, već obično kod kuće, ili u pekarskim radnjama, gde se s nogu jeo mastan burek.

Tog dana, ne znajući za ujakovo obećanje, varoš je, po običaju, obišao kapetan Vuk i silno se iznenadio kad je video da su sve kafane dovedene u pristojan red, pomislivši u jednom trenutku da se nekim čudom obreo u nekom sasvim drugom gradu. Stari kapetan je zatražio čašu vode i zabezeknuo se kad se ubrzo pojavio kelner s kristalnim bokalom, ratlukom i salvetom, ne gunđajući, kao obično, da se tu ne služi nikakvo besplatno piće.

(Tog istog dana, dok je vetar preko krovova nosio pahulje nekog žutog planinskog cveća, kapetan Vuk je zaspao s glavom na stolu, i kako je to za čitavu varoš bio nesvakidašnji i vrlo važan događaj, kafana je odmah zatvorena i na prozore su navučene teške zavese, a u najbližoj ulici zabranjen svaki motorni saobraćaj kako bi naš umorni junak mogao na miru da se ispava. Vuk je spavao ravno sedam dana i noći, ne pomerivši glavu sa stola, dok su varoški dečaci, povremeno se smenjujući, u mrtvoj tišini stajali kraj njega i terali muve koje su mu padale na lice.)

Od Filipa i ujaka nije bilo ni traga, a kako se ni do podneva nisu pojavili, naša varoš je prosula neviđene psovke i grdnje, besna što je dozvolila da je jedan propali svirač po sto i prvi put namagarči, kunući se svim najdražim na svetu da će već jednom iz ovog kraja za sva vremena proterati tu ovejanu skitnicu.

Za to vreme, u malom, prljavom bifeu na periferiji varoši, koji nema više od dva stola i u koji uglavnom navraćaju pružni radnici, Filip i ujak su doručkovali pržena jaja sa slaninom, zalivajući zalogaje vrućom rakijom. Bunovni kelner, koji nije ni sanjao s kim je ujak u društvu (mislio je da je to neka od protuva, s kojima je harmonikaš uvek imao posla), zapazio je samo da je nepoznati čovek izvadio iz prsnog džepa papričicu i isekao je u kajganu i sebi i svom prijatelju. Tek kad mu je nepoznati pružio novac, kelner je na dlanu njegove leve ruke primetio utisnutu petokraku. Dok mu je sinulo kroz glavu da bi to mogao biti Filip i dok je potrljao oči, ova dvojica su već bila zamakla iza prvog ugla.

Završavajući svoja predavanja, zbunjenim gostima naše najveće kafane ujak je iz rukava poklanjao po jedno kokošije jaje, kojima su oni brže-bolje udarali o sto, sumnjajući da su prava. Jaja su bila kuvana i, sudeći po izrazu lica onih koji su ih jeli, vrlo ukusna.

Filip je iznenada nestao iz varoši i više se nije pojavljivao. Iza sebe je o svom nestanku ostavio brojne priče, a varoš nikad nije mogla da se složi koja je od njih bar približna istini.

Po jednoj priči, Filip uopšte nije postojao, varoš ga je, u prvim posleratnim godinama, naprosto izmislila. Kako su nailazile sve bolje i bolje godine, ili — kako je to govorio ujak, najveći pesnik naše varoši — kako je naše svetlo i veliko sunce visoko odskočilo na nebu da ga niko ni pljuvačkom ni kamenom nije mogao dotaći, više nikom hije bilo potrebno da neko odozgo, moćan kao sam bog, rešava lako i brzo, kao čarobnim štapićem, sve naše nevolje i teškoće.

Po drugoj priči, koja ima neke posredne, ilustrativne veze s prvom, Filip je nestao posle jedne proslave u planinskom hotelu. Tu priču ujak je takođe uvrstio u svoja već čuvena predavanja iz fantastike, iako njena poruka uopšte nije išla naruku harmonikaševom mitu o Filipu, pa se pouzdano može smatrati da je on na to pristao zbog honorara koji su mu se, očigledno, bili usladili.

Hotel u kom je održana proslava podignut je na mestu velike bitke u kojoj se junački pokazao i Filip. Na proslavi su bile sve same zvanice. U hotel se nije moglo ući tek tako. Bio je to najluksuzniji hotel u našem kraju, za one s dubokim džepom.

U neko vreme pojavila se tri radnika s pilane, u umazanim i iscepanim odelima. Uđu oni u salu za ručavanje i sednu za prvi prazan sto.

— Dajte nam 'ladno pivo i po tanjir čorbastog pasulja! — kažu oni.

— Ne može! Danas je proslava! A niste ni pristojno obučeni! — kaže šef sale.

— Baš smo ogladneli i ožedneli! — kažu radnici, a pogledaju na stolove prepune jela i pića.

— Ne može! — kaže opet šef sale. — Ne služimo gostima bez kaputa i kravate! Takvi su propisi! A ionako ovde ne kuvamo čorbast pasulj.

Hoće li, neće li stići pivo i pasulj — prepiru se oni — tek jedan radnik, koščat i visok, kaže:

— Jesi li čuo za Filipa?

— Jesam! — kaže šef sale.

— Onda posluži Filipa i njegove drugare pasuljem i pivom! — kaže strogo radnik.

— Ha, ha! Eno Filipa gde sedi u vrhu stola! Ha, ha! — nasmeje se šef sale i pokaže na jednog čoveka među zvanicama, u crnom odelu i beloj košulji, s crvenom kravatom.

— To nije Filip. On nikad ne bi prekoračio prag ovog hotela ako u njemu ne može svako da popije čašu piva i pojede čorbast pasulj — imao ili nemao kaput i kravatu! — kaže koščati radnik.

— Hoćeš da kažeš da je to lažni Filip? — još uvek se smeje šef sale.

Visoki i koščati radnik izvuče revolver i kaže: — Požuri, šefe! Ogladneli smo i ožedneli!

Šef sale otrči i donese šest boca najhladnijeg piva, veliku tepsiju jagnjećeg pečenja i tek ispečenu pogaču. Čak je doneo i šest zelenih papričica.

Pojedu radnici pečenje i popiju pivo, a onda koščati i visoki kaže:

— Ova vrata na hotelu od sada za svakoga da budu otvorena! I svakog dana da kuvate čorbast pasulj!

Pravi Filip je video i čuo svog lažnog dvojnika, ali ništa nije rekao. Otud ovaj događaj u hotelu mnogi pripisuju pravom Filipu, s tim što je on, preobučen u radnika, došao da traži pivo i čorbast pasulj, a šef sale nije hteo da ga pusti zato što nije imao odelo i kravatu — kako su to nalagali propisi tog luksuznog hotela.

Po trećoj priči, koju su, najverovatnije, izmislili ujakovi zakleti protivnici, papučari i trezvenjaci, Filip je zaista postojao i živeo u glavnom gradu, gde je, posle desetak godina, teško oboleo. Bolest mu je oduzela noge tako da ni pet koraka nije mogao da pređe bez kolica. Jednom je odlučio da poseti varoš. Bio je primljen sa svim počastima, kao što priliči živoj legendi, ali je tada svima bilo jasno da Filip više nikad neće moći da se iznenada i neprimećeno pojavljuje na mestima gde su ga najmanje očekivali.

Tu priču ujak je iz osnova žestoko osporavao. Tvrdio je da je ismišljena, a ako je i istinita, to ne znači da danas, uz pomoć medicine, koja samo što još mrtve ne diže iz groba, nije nemoguće da Filip ponovo stane na noge.

Ujak je čak tvrdio da je Filip, kome su već mnogi ušli u tragove, postao sasvim nevidljiv: niko ne zna da li on u tom trenutku čuči u krošnji neke lipe, ili sedi na klupi u parku ili se muva na pijaci, budno motreći na sve varalice i lopove.

Vrlo retko, najviše dva puta godišnje, ujak se izdvajao od svojih poznanika i prijatelja, prilazio nekom nevidljivom na sredini ulice i dugo se s njim rukovao, raspitajući se za njegovo zdravlje i novosti iz dalekog sveta. Ujak je tad vadio dve cigarete, jednu stavljao sebi u usta, a drugu pružao nevidljivom. Ta druga cigareta, koja je sagorevala sama od sebe, ali neravnomerno, kao da je zaista neko puši, dugo je lebdela u vazduhu, u visini čovečije glave, sve dok se ne bi izgubila u nekom ulazu ili, već kao pikavac, pala na asfalt. Varošani su se u čudu hvatali za glavu, verujući za tu neobičnu pojavu da je jedna od mnogobrojnih ujakovih mađioničarskih smicalica.

— Filip sve može. Pazite: njega je teško videti! Iznenada se pojavi i isto tako nestane. Možda sedi među nama! Takav je Filip! — govorio je ujak, ispijajući nadušak čašu rakije u najvećoj varoškoj kafani.

Milisav Savić: Ujak naše varoši
(Beograd, 1977)
Kapetan Vuk

O njemu je najpre stigao glas. Zna se ko ga je prvi i proneo. Ujak, harmonikaš, belosvetska skitnica i protuva. Potom je stigla i pesma. Zna se ko je i nju proneo. Opet ujak, pevač koji se hvalio da samo vilu Jezerkinju nije mogao glasom da nadmaši.

A pesma je govorila: da jaše belog konja sa zvezdom na čelu, da vodi divizije preko snežnih planina i mutnih reka, da danju i noću ne da mira Nemcima i našim izdajnicima, dok ga u snovima, u mesečnim noćima, čežnjivo čekaju devojke, neljubljenih a mirišljavih prsa, nemršenih a raspletenih kosa.

"Teče mutni Lim, nosi ranjenike, a kapetan Vuk vodi odmetnike."

Da, baš tako! Bili su to početni stihovi. S vremenom su se nizali novi, kraja im nije bilo.

Po pesmi se znalo da je živ. I da je nas negde iza devet gora i preko devet reka, čas na obroncima iznad naše varoši. Iskrsavao je na mestima gde mu se niko nije nadao. Kao đavo!

— Takva se junačina samo u ovom kršu rađa! — govorili su starci.

Dečurlija se žestoko prepirala ko će — u igri dve vojske — biti kapetan Vuk. Mnogo je krvavih glava zarađeno pre nego što bi igra i počela.

Devojke su sanjale i priželkivale da im Vuk bude momak, dragi. Brižljivo su dopunjavale spremu i pripremale svatovske darove.

Ludi Mijo je u kafanama i na ulicama pevao pesme o slavnom komandantu, mitraljescu, bombašu, o onom koga zrno nije htelo, što je u četnicima izazivalo golemi bes da su čak, na svoju veliku sramotu, pucali na bespomoćnog ludaka.

Ali njega, Vuka, niko nije znao. Niko nije mogao da se priseti kako izgleda. Niko mu nije znao ni majku, ni oca niti bilo koga drugog od roda i poroda: pak ni žandarmerija, kod koje se većina sirotinje besplatno islikala, a ni naš jedini fotograf, koji je ovekovečio sve značajnije ličnosti varoši.

Jedno je bilo izvesno: u naš kraj je odnekud došao, a radio je kod opančara Muja, kao običan pomoćnik. Ko je mogao da ga upamti večito nagnutog nad cipelama u mračnom podrumu? Da li besposličari i skitnice, s kojima se jedino i retko družio, a koje je rat i život razvejao na sve strane? Ko se ikad popeo na opančarev tavan, gde je došljak, na nekim prnjama, spavao?

Jedini koji ga je dobro znao, opančar Mujo, umro je još na početku rata.

I kao što je u takvim prilikama bivalo, o nepoznatom junaku su se isplele brojne i razne priče, od kojih je mnoge započinjao i smišljao ujak, danas jedne, sutra druge, kako su mu već bile zgodne za njegova čuvena predavanja iz života i fantastike.

Po jednoj priči, Vuk je bio visok i naočit muškarac koji je deset godina trunuo u tamnicama samo zato što je bogatašima kresao u oči živu istinu. Taj krupni muškarac s ogromnim stopalima (nosio je obuću broj četrdeset devet) izučio je obućarski zanat da bi sam sebi, po meri, mogao da pravi cipele, ali je i za druge poslove imao zlatne ruke: umeo je da šije, popravlja bicikle, moleriše, pravi stolariju. Vuk se često zapijao u staničnom bifeu: nije voleo gospodska pića, pio je samo rakiju, i to brlju, mezeteći isključivo beli, kiseo sir. Ženske nije jurio, kao da je bio kaluđer isposnik.

Po drugoj priči, naš čuveni zemljak je bio mršav, sama koža i kost, s dečjim nasmejanim licem, koje su mu unakazili žandarmi. On nije bio obućar, završio je tri fakulteta (pravni, tehnički i medicinski), znao je da govori pet jezika i nije bilo toga ko bi se s njim ravnao o pameti i znanju. Otac mu je bio truli bogataš, ležao je na suvom zlatu, imao je tri fabrike, ali ga je Vuk prezreo i napustio onda kad mu je ovaj zabranio da se oženi nekom siromašnom devojkom. Vuk je voleo lepo da se nosi (menjao je odela i košulje svaka tri sata) i bio je poznat kao veliki majstor u kartama: na pokeru je mnogim bogatašima digao silne pare, koje je sve razdelio sirotinji.

Ujak je tvrdio da lično poznaje Vuka. Ko bi ako ne on! Čuveni svirač, a uz to kasapin, ribolovac, kolekcionar, pronalazač, tragalac za zakopanim blagom, potajni hroničar naše varoši, i šta sve još nije bio u svom dugom i burnom životu! Nema tih vrata u našem kraju koja se pred ujakovom harmonikom i pesmom nisu otvarala!

Ujak je tvrdio da poznaje Vuka bolje od svih drugih. Koliko mu je samo puta svirao dok je ovaj davao oduška svom golemom jedu i besu; jašta, svirao je sve crvene, radničke pesme!

Čim su se malo bolje upoznali, Vuk je sviraču poklonio cokule s debelim potkovanim đonom, svojom rukom napravljene. Te cokule, retko kad zašnirane i očišćene, ujak je već godinama nosio i leti i zimi, najavljujući svaki svoj izlazak iz kuće oštrom lupom metalnih potkovica, koja se čula i u najudaljenijim delovima varoši, tako da je svako mogao da približno odredi gde se svirač kreće, iz koje u koju kafanu prelazi.

— To su prave cipele! Već petnaeset godina me služe, a samo sam jednom morao da promenim potkovice! — govorio je ujak za svoju obuću, od koje se, izgleda, nije odvajao i kad je spavao.

Po ujakovoj priči, u koju čak nije verovao ni ludi Mijo, jedne noći pripiti Vuk je, teturajući se pustom ulicom, širom otvorio sviraču svoju dušu.

— Odlično sviraš i pevaš! Zaslužio si da te upoznam s jednom mojom dobrom prijateljicom. Ona zaista mora da vidi najvećeg harmonikaša svih vremena — rekao je Vuk i pucketnuo prstima tri puta.

U tili čas su se stvorila dva krilata belca koja su zapanjenog ujaka i nasmejanog opančara odnela u neku planinu. Ujak bi rekao da nije u jednu od naših, jer mu se čini da tu nikad nije nijedne kićene svatove, pa ni đavolje, dočekivao i ispraćao. Konji su bili brži od svake ptice i svakog aviona. Pripiti ujak se grčevito držao za grivu, plašeći se da pogleda u ambise i urvine iznad kojih su preletali. Harmonikaš se u životu sto i jedanput kleo da će da ostavi piće, i sad je, na samu pomisao da može vrlo lako da s konja sklizne u duboku provaliju, gde bi od njega čitavog verovatno našli samo šešir i cokule, bio bliži nego ikad da ispuni obećanje.

Na obali jezera dočekala ih je krupna devojka, s bujnom kosom koja joj se prosipala po golim plećima. Devojka je kvasila noge u jezeru.

— Stopala su mi u plikovima! Uvek mi napraviš tesne cipele! — rekla je devojka ne obazirući se na ujaka.

— Sama si tražila da ti takve napravim, posestrimo Jezerkinjo! — promucao je Vuk.

— Eh, ta prokleta moda! Prave se sve manje i uže cipele, kao da je svet pun Pepeljuga! A šta ćemo mi, koji smo od malih nogu hodali bosi, pa su nam se stopala raskrupnjala kao lopate! — rekla je vila Jezerkinja i, pogledavši ujaka od glave do pete, strogo upitala:

— Koga mi to dovodiš, Vuče?

Ujaku su se tresla kolena. Harmonika na leđima mu je sama od sebe jeknula.

— Svog dobrog prijatelja. Čuvenog svirača! — rekao je Vuk.

— Pesma nikome ne može zlo da nanese! — omekšala je vila.

Ujak se u poslednjem trenutku povratio sebi.

— Pripremaj se, Vuče — nastavila je vila hladeći otekle noge — dolazi čas kad svet treba čistiti od pogani. Svakojaka rđa je pritisla zemlju!

— Godinama na to čekam! — uskliknuo je Vuk.

— Obaviću te velom pravde, da ti ni zrno ni nož ništa ne mogu. Ali čuvaj se da oštrice tvog mača ne otupe i mišica ti ne malakše. Pogan i rđa su kao korov: pleviš ga a on opet izrasta! Najgore je kad se čoveku uvuče pod kožu, iznutra — rekla je vila Jezerkinja, obavivši opančara belim velom.

— Hvala ti, Jezerkinjo! — promucao je Vuk.

U istom času vila je nestala, a preko gora i reka dva krilata belca nosila su Vuka i ujaka prema našoj varoši.

He, he! — smeškao se ujak. — Nema tog kuršuma koji će doći glave Vuku!

Da Vuk konačno dolazi, znalo se po onima koji su lizali čizme Nemcima: tri dana pre kapetanovog ulaska u varoš, pobegli su glavom bez obzira, oslobađajući se na svakom koraku opljačkanih stvari.

Na dan kad se očekivalo da Vuk stigne, cela varoš još u zoru ustade i sjati se kod mosta.

Napred, odabrane devojčice i dečaci. Oni treba da proslavljenom junaku prinesu so, hleb i čašu vina. Sve se to nalazi na stolu, prekrivenom belim čaršavom. Iza mališana su ugledni meštani; među njima ima i onih kojima prsti baš nisu čisti, pa su došli da se odmah dodvore novoj vlasti; oni se oblizuju oko grupe ilegalaca, radnika i besposličara, koje još do juče nisu hteli pošteno da pozdrave. Iza: žene i devojke, u stajaćoj nošnji, sa cvećem u rukama. Skroz pozadi, dečurlija: opet krvavi nosevi, sada je svima stalo da u igri budu kapetan Vuk. Uzalud ih stariji opominju da se ostave igre, kao što uzalud mole ludog Mija da prestane da krešti na vrane na obližnjim topolama: zašto sad ne bi pevao pesmu o kapetanu Vuku?

Ah, da! Zaboravio sam ujaka. On je u prvim redovima, kod dečaka i devojčica. U crnom odelu, za ovu priliku brižljivo ispeglanom i očišćenom (rupicu od cigarete na desnoj nogavici, odmah do džepa, prekrio je rukom). Cokule su mu očišćene, ali je stigao samo levu da zašnira. Otkopčana harmonika mu je na dohvatu ruke.

Oko podne pojavi se kolona. Napred, na belcu, krupan partizan, brkajlija, s mašinkom na prsima. Konj besan. Ispod kopita bije vatra.

Žene bacaju cveće.

Brkajlija zaustavlja belca. Gazde dodvorači lete k uzengiji. Brkajlija sjahuje. Ujak ošine po harmonici.

— Sija mesec mlad, idu tople noći, Vuče kapetane, kada ćeš nam doći...

Jedan dečak prinosi poslužavnik. Brkajlija briše znoj s lica, uzima čašu s vinom i ispija je nanadušak.

Pošteno sam bio ožedneo! — kaže brkajlija.

— Druže Vuče, druže kapetane ... — obraća mu se u stavu mirno jedan ilegalac.

— Neka more! Vuk je tamo! — kaže brkajlija i pokaže rukom na volujska kola natovarena džakovima brašna, s kojih upravo iskače omanji partizan trljajući oči.

— Baš sam se dobro ispavao! — kaže omanji partizan dugo zevajući i protežući se.

Ujak zanemeo. Da se brkajlija ne šali? upitao se svirač. Zar je to naš Vuk!? Taj srednjovečni čovek, ovlaš izbrijana, četvrtasta lica, kao iz kamena isklesana!? Taj partizančić krivih, kratkih nogu, sa zgrčenom, ukočenom levom rukom!? Pa ta uniforma: brašnjava i prevelika! Pantalone mu lete oko struka, bluza do kolena, kapa pala na uši! Čizme izlizanih potpetica, prašnjave!

Da se brkajlija ne šali? još jednom se upitao ujak, a onda se setio da se partizani, bar u tim stvarima, ne šale. A i po tome što je omanji partizan od oružja nosio samo revolver a na leđima kožnu torbu, nije bilo sumnje da je to neki glavni, da je to niko drugi do naš nadaleko čuveni kapetan Vuk.

Ujak ponovo i još žešće raspali po harmonici. Vuk pomilova jednu devojčicu, so, hleb i vino i ne pogleda, ujaku mahnu rukom (kao da je hteo da kaže: prestani s tim, ne izvodi cirkus!), srdačno se rukova s ilegalcima, oštrim pogledom prikova na pola koraka neke gazde trbonje koji htedoše da mu priđu ruci ("u tom trenutku jabučica mu je zaigrala", isticao je tu pojedinost ujak), i brzim koracima prođe pored devojaka, čisto zbunjen i postiđen, kao da mu nije bilo jasno zašto su se u tolikom broju i tako svečano obučene tu skupile. Nešto je rekao ludom Miji, ali niko nije čuo šta, osim ujaka. Ako je verovati ujaku, Vuk je rekao: — Popni se na topolu! Vidiš da te ne čuju.

Svi su bili posramljeni i besni. Naročito ujak. Kasnije, mnogo kasnije, govorio je da tako nešto nije doživeo u svojoj čuvenoj i slavnoj sviračkoj karijeri. Nije bilo toga, od poslanika do obične barabe, koji nije odao počast njegovoj harmonici!

A da ne govorimo kako su se osećale gazde trbonje. Tek devojke! Tolko cveće, po rosi pre sunca, brano! Pa bluze i suknje, nenošene i ljubomorno čuvane u sanducima za ovaj dan!

Međutim, svi se potrudiše da brzo sakriju zaprepašćenje. Vlast je vlast! Namrgođena lica se razvukoše u osmeh.

Jedni će: To je junak, jašta! Jeste da je mali, ali je lep. Otresit, tvrd, kao stanac-kamen!

Drugi: Stalo je njemu da pozdravlja! Umoran čovek. Nije lako preći tolike planine i reke!

Treći: Neće on svakom da pruži ruke. Tek tako! Njegove ruke su čiste. Ruke pravde!

Tako se završio doček našeg čuvenog, proslavljenog junaka — kapetana Vuka.

Vreme je teklo i, kao i uvek, na nepredvidljiv način plelo hroniku o našoj varoši, a u njoj i sudbinu kapetana Vuka.

Naišle su mirnije godine. Naša varoš se obnavljala i rasla. Nikle su fabrike, mostovi, višespratnice. U našoj planini počelo je probijanje tunela koji bi varoš najkraćim putem povezao s morem. Tako vreme izbacilo je i nove junake — kako to sve do slova piše u luksuzno opremljenim hronikama naše varoši. Među novim junacima nije bio kavetan Vuk, ili se bar nije trudio da bude.

— Ne mora mnogo da žali! Današnji junaci nisu ni do kolena onima iz rata. Vuk se jednom pokazao, i to na pravom mestu! — govorio je pametni, prepametni ujak.

Kapetan Vuk je desetak godina bio direktor fabrike obuće, a onda je iznenada napustio posao, zatražio penziju i povukao se u miran život. Biće da mu se ranjena ruka sve više sušila i kočila.

Kapetan Vuk je retko viđan, obično na reci, s udicom, što dalje od drugih pecača. ("Za pecanje nije potrebno nikakvo društvo", objašnjavao je ujak, poznati ribolovac naše varoši.) Vuk je čeprkao nešto i u bašti, koliko je mogao, uz pomoć one leve, skvrčene ruke.

Naš proslavljeni junak je još uvek pravio cokule s debelim potkovanim đonom. Godišnje je pravio jedne, ne više, jer je za dobre cokule, kao za one koje ujak već trideset godina nije skidao s nogu, trebalo toliko vremena, pogotovu što Vuku jedna ruka nije bila zdrava. Ujak je nekoliko pari tih cokula odneo na pijacu i odmah ih skupo rasprodao, ali nikako nije mogao da se načudi zašto ih kupci, kad su tako čvrsto napravljene, ne nose nego ih čuvaju na vidnom mestu u kući, kao zlata vredne predmete.

Kapetan je katkad viđan i u staničnom bifeu kako s radnicima i besposličarima ispija bokal obične rakije, brlje, i mezeti kiseo sir.

Da, zaboravio sam! Kapetan Vuk je uvek prisustvovao proslavi osnivanja partizanskog odreda čiji je prvi komandant bio.

Pesma o njemu je i dalje živela.

— Ona će večito da živi. Više je vole mladi nego stari — govorio je ujak. — Jedino tu pesmu badava pevam. Gde bih mogao na drugaru, na njegovim krvavim ranama, da mlatim pare!? Inače, da sam hteo, da nisam imao srca, tri bih kuće dosad imao.

Ujaku, velikom maštaru naše varoši, ne treba mnogo verovati; ali je jedno znano: ujak je pesmu često pevao i nije imao ni jednu a kamoli tri kuće. Sasvim je druga priča što je on u svom životu, kako je sam izračunao, popio rakije koliko naš vodovod izbaci vode za dan i noć, i da je rakija koštala kao voda, svirač bi imao bar temelj od kuće.

A onda iznenada, kao da je udario grom iz vedra neba (ujak je voleo da tako počne priču), opet stade da se govori o kapetanu Vuku.

Bila proslava Vukove brigade. Posle zbora i smotre, stari borci i drugari seli da se počaste i porazgovaraju. U neko doba, kad ih je sve piće dobro uhvatilo, povede se razgovor o ratu, o danima kad im je bilo najteže, kad su pravili čuda od junaštva. Uglavnom se priča o kapetanu Vuku: kako je s bombom skakao na tenk, kako se goloruk hvatao s dvojicom Italijana, kako je u jednoj kafani sam razoružao dvadesetak ustaša.

Vuk ćuti. Pije rakiju. Lice mrko, kameno.

Priča se i o drugima. Neki pričaju i svoje doživljaje. Tu je i izvesni Laza, debeljuca, u crnom odelu, bela košulja, kravata. Laza je neki faktor u opštini. Inače, u partizane je otišao pri kraju rata, kad su Vukove čete već bile na obroncima naših planina. Borački staž ima od četrdeset druge: tobožo radio u ilegali, dobio izjavu dvaju svedoka. ("Sve ću takve da opišem u svojoj hronici", govorio je ujak, koji je već godinama najavljivao tu svoju knjigu. "Ne mora da bude u kožnom povezu, neka bude na toaletnom napiru, ali tako mi harmonike ako je ne štampam.") Laza je dobro cugnuo, lice mu sjakti kao uštipak. Sedi do Vuka, pritiska ga trbušinom, grli. Mlatara rukama, prekida druge, hoće da ispriča neki svoj podvig.

Vuk namrgođen. Jabučica mu igra. ("Samo što ne iskoči iz grla", isticao je ujak taj detalj.)

Laza nadjača sve. Priča kako je on negde potprašio dvadesetak Nemaca: ošinuo mašinkom, a ovi sve petama u leđa!

Razmlatarao se Laza rukama, pao u vatru, pokazuje kako su Nemci bežali — kad mu kapetan Vuk pljusnu čašu vina u lice.

— Đubre jedno lažljivo! — rekao je Vuk, ako je verovati ujaku, koji se ponekad zaboravi pa misli da je kapetan još kazao: — Taj Nemce nije ni video. Bio je u štabu, kao pisar.

Stvorila se gužva. Lazu nekako odmakli od Vuka.

Tu se između Vuka i debeljuškastog hvalisavca nije završilo. Laza podigao tužbu protiv proslavljenog kapetana. Ne može ovaj tako njega da vređa: on ima potvrdu da je borac od četrdeset druge!

Vuk se razbesneo: zar on mene da tuži? zar da se meni sudi? i ko da mi sudi?

Spor su izgladili ljudi iz Komiteta i stari kapetanovi drugovi: smirili su Vuka, šta se tu može, nije se svako podjednako borio u ratu, Lazu nagovorili da povuče tužbu, što je ovaj — kako veli ujak, veliki psiholog naše varoši — jedva dočekao.

— Da vidim ja toga ko bi dobio parnicu protiv Vuka! — smeškao se ujak.

Malo potom, povodom početka izgradnje pogona jedne velike fabrike iz drugog mesta, Vuka pozvali u plavu salu planinskog hotela. Privatna večera, mali broj zvanica. Njih šest, ne računajući ujaka, starog veseljaka, bez kojeg takve sedeljke nisu mogle da prođu. Dva rukovodioca te fabrike iz drugog mesta, dve devojke (njihove prijateljice, sekretarice, šta li? — to ni ujaku nije bilo jasno), jedan naš direktor i Vuk.

Došljaci su se iskreno obradovali susretu s Vukom, kako muškarci tako i devojke. Za kapetana su bili čuli i u svom gradu. Sto puta su pevali pesmu o njemu. Za sve njih ovo je veliki trenutak: najbolje vino koje hotel ima ("po bocama paučina i prašina debela kao prst", oblizivao se ujak, stari sladokusac) služiće se te večeri, a na trpezu biće iznesena retka divljač, posebno za tu priliku pripremljena.

Vuk je, kao i obično, na sve njihove reči ostao hladan: stanac-kamen.

Biće da su božju kišu popili kad su rukovodioci iz drugog grada počeli da lome sve živo: tanjire, čaše, velika ogledala na zidu. Lomile su i devojke, lomio i naš direktor. Sve uz ciku i vrisku. ("Praštalo je kao na svadbi", voleo je ujak ovakva poređenja.) Samo Vuk nije lomio. Onda su rukovodioci počeli da polivaju vinom prijateljice. Devojke su skinule bluze. Rukovodioci su praznili bocu za bocom. ("A svaka kapljica mu vredi zlata. Došlo mi da ga ližem s poda", žalio se ujak.) Tad je Vuk zgrabio sifon i raspalio prvog do sebe. ("Znao sam da će biti rusvaja čim sam video kako kapetanu igra jabučica", pričao je ujak.) Ovaj je nao. I drugog bi sredio da se nisu umešale devojke. ("Eh, pa se treba tući za ženske!" stalno je komentarisao ujak.) Skočile su na našeg junaka te je i on dobio nekoliko boca po glavi.

Ujak nikad nije priznao da je priskočio u pomoć kapetanu (zar je Vuku potrebna pomoć?), a zna se da ga je izvukao iz plave sale i nestao s njim u mrkloj planini. Muke je svirač imao s kapetanom. Ovaj je uporno hteo da se vrati u hotel, stalno ponavljajući (ako je verovati ujaku):

— Uh, nakotilo se gamadi!

Rukovodioci fabrike su brže-bolje pobegli iz naše varoši. Vuk je hteo za njima. Smirili su ga stari drugovi i ljudi iz Komiteta. Nije lepo što su se drugovi iz fabrike tako ponašali, ali šta se tu može: lumpovali su za svoje pare, devojke nisu maloletne, nije naše da ispitujemo da li su im ljubavnice ili u nekom drugom srodstvu, pogotovu što nisu iz našeg kraja. Nešto drugo da se preduzme, moglo bi da se na gore okrene: s mukom smo se izborili da se baš u našem gradu izgradi pogon njihove fabrike. Važniji je pogon od jedne kurvarske pijanke. Neka sve ide na njihov obraz i na njihovu dušu!

Opet priče o Vuku.

Jedne: Mnogo pije. A i ostareo je! Malo mu je bilo da se u ratu bori za pravdu!

Druge (najbrojnije): Alal mu vera! Tako i treba! Rodila majka junaka! Eh, da je još takvih!

Ujak je, kao što se i očekivalo, tvrdio da zna zašto se Vuk tako ponaša. Jednom, kad su se, dobro nakresani, vraćali kućama, ujak se setio vile Jezerkinje i upitao kapetana kako mu je prijateljica. Ovaj se lupio rukom po čelu (ujak je u priči voleo ovakve obrte) i rekao:

— Teško sam đubre! Odavno je nisam posetio.

U prvoj prodavnici Vuk je kupio za vilu skromne darove: veliku bombonjeru, kilo šećera u kockama i dvesta grama kafe. Kapetan je pucketnuo prstima i u tili čas su se stvorila dva krilata belca, koja su ujaka i Vuka ponela preko visokih gora.

Bila je sedela na jednom panju kraj jezera i iz raspletene kose trebila lišće i grančice. Kad je ugledala Vuka i ujaka, ona se strašno razbesnela ("munje su sevale iz njenih očiju, zemlja se tresla, nebo pucalo"). Ujak se odmah rastreznio, a Vuk se nije usudio da joj ponudi spremljene darove.

— Otupeo je tvoj mač i malaksale su tvoje mišice, Vuče! Šta će ti veo pravde kojim sam te obavila? Da ti nije pretežak, jadni moj Vuče? — rekla je vila.

Vuk je zamucao, ali ga je Jezerkinja odmah presekla:

— Navratiću u varoš da skratim kosu. Nemam više vremena da vodim brigu o njoj, a i staromodna sam ovako s pletenicama! — dodala je vila i dala im znak da se udalje.

Po povratku u varoš, ujakov prijatelj se grdno rastužio. ("Nikad ga takvog nisam video", pričao je ujak.) Bio je toliko tužan, da je svirača nagovorio da se vrate u stanični bife u kom su iznenađenoj kuvarici poklonili bombonjeru, šećer i kafu. ("Da se nismo vratili, kapetan bi se na licu mesta ubio", pravdao se ujak, stara ispičutura.)

Iako su ljudi iz Komiteta odvratili Vuka da ne goni rukovodioce fabrike iz drugog grada, ovaj se nije potpuno smirio. Još više je počeo da pije.

Tih dana Vuk je otkrio ujaku da više ne može da spava: san mu već noćima nije dolazio na oči. Vuk je posetio lekare i ovi su mu, što su obazrivije mogli, rekli da za njegovu bolest leka, verovatno, nema: čitav splet živaca, koji mu je u ratu bio oštećen, s vremenom je potpuno uništen, a taj baš splet imao je bitne veze sa snom. Možda bi vredelo — dodali su lekari — da se pokuša s lečenjem u poznatim svetskim centrima. Kapetan nije imao volje da se potuca po bolnicama u dalekom svetu, a nije se mnogo ni žalio na svoje novo stanje.

Stalno budan, s jednim životom više — kako je govorio ujak, kapetan se našao na muci čime da ispuni noći i dane koji se za njega, osim svetlosti i mraka, ni po čemu nisu razlikovali i koji su se spajali u beskrajno i jednolično vreme bez sna. Vuk je i dalje pravio cokule s debelim potkovanim đonom, koje je ujak već unapred, za trideset godina, bio rasprodao, a kad bi mu dosadilo da sedi nad obućarskim nakovnjem, pojavljivao se u varoši u ratnoj uniformi i krstario iz ulice u ulicu, pažljivo nadgledajući da li je sve na svom mestu i da li je sve po propisu doterano i uređeno. Kapetan se strašno ljutio kad je otkrivao da su kafanski nužnici prljavi i zapušteni, da se po ulicama vuče đubre, da su mnoge ulične svetiljke razbijene, da su neki saobraćajni znakovi uništeni. Preteći ratnim pištoljem, koji je počeo da nosi, Vuk je znao da natera đubretare da pažljivo počiste ulice i putare da postave nove saobraćajne znake, a kelnere da zamene prljave i pocepane stolnjake i operu prašnjava i upljuvana prozorska stakla. Poneki put, stari kapetan bi i sam zasukao rukave i prihvatao se raznih poslova: zalivao cveće u parku, postavljao table s natpisom "Ne gazi travu", zamenjivao pregorele sijalice, popravljao naprsle slavine na varoškim česmama...

Kapetanova nesanica nije teško padala ujaku. Nemirni svirač, koji se kleo da pre nego što umre mora da proživi najmanje sto običnih varoških života, zavideo je svom prijatelju što ovaj više ne mora da spava. Šta je sve želeo ujak u životu da uradi a nije stigao samo zato što je kao smrtan čovek morao da spava!? Koliko je samo puta zažalio što mu je ljubav s nekom ženom, ili žestoka pijanstva, u trenucima kad mu je bilo najlepše, podmuklo prekidao san!? Stalno biti u pokretu, svaki delić svog tela neposredno uključiti u život varoši i sveta, ne dozvoliti da ni trenutak ne budeš mrtva, beživotna stvar, ne razlikovati dan od noći, ni život od smrti — za tim je iz sveg srca čeznuo ujak, a to kao slabašno biće koje je moralo da spava, dnevno bar četiri sata, nije mogao ni približno da ostvari.

Čuveni harmonikaš je smatrao da njegov prijatelj taj drugi život ne živi na najbolji način, da se i suviše zamara pazeći da sve u varoši bude na svom mestu i da bi bilo mnogo bolje da se više druži s njim, ujakom, pa da obojica udare u teško veselje i kažu, u pesmu i svirku, ali sve to on nije smeo da u kaže hladnom i strogom kapetanu, kome je jabučica u grlu sve nervoznije igrala.

Kad je Vuk, pojavljujući se u uniformi i teškim cokulama sopstvene izrade, počeo da nosi ratni pištolj, svi su osetili da to vodi nekom zlu. Ali ko je Vuku mogao da oduzme pištolj, još ratni?

— Voleo bih da vidim onog koji bi to uradio! — govorio je ujak.

Zlo se zbilo, ubrzo. Ne u našoj kafani, već malo podalje, u nekom zabačenom selu. Što je najgore, tu se nije desio ni ujak. Bio je, ukoliko mu se može verovati, na nekoj svadbi. ("Kad svirača posao vuče na sve strane", vajkao se ujak.)

Kako je Vuk stigao u zabačeno, planinsko selo, teško je znati. Znalo se samo da se tri dana pre toga nije treznio po drumskim i seoskim prčvarnicama. Pocrnelog od pića, prašnjavog i izgužvanog, u običnom konfekcijskom odelu i plitkoj levoj cipeli fabričke proizvodnje (desnu je bio negde izgubio), u tom dalekom selu kapetana Vuka niko nije prepoznao.

Čim je ušao u kafanu, Vuk je izuo i drugu cipelu, čija je koža bila naprsla, a đon upola odlepljen.

— Pet para ne vrede! Kako ih nije sramota da podvaljuju narodu!? — rekao je Vuk i zavitlao cipelu kroz prozor.

U kafani je neko pijano društvo, prekupci stoke, po svoj prilici debele parajlije, zavlačilo ruke nad suknju mladoj, lepuškastoj kelnerici.

Devojka se, čije je lice od stida plamtelo kao rascvetala bulka, ustezala da se odupre pijanim nasrtljivcima.

Gazda kafane je govorio prekupcima:

— Samo se vi veselite! Kod čike je sve dobro!

I sam gazda je zadizao suknju mlade kelnerice i pljeskao je po crvenim, čipkastim gaćicama.

— Iskorišćavaš je, đubre jedno! Nije ovo javna kuća! — rekao je Vuk.

Ni gazda kafane ni pijani prekupci u početku nisu obraćali pažnju na bosonogu i prašnjavu pridošlicu.

— Ko te šiša, čiča! — rekao je jedan parajlija.

— Bi li i ti malo!? — dodao je drugi.

— Da si to više radio, ne bi ti se osušila ruka! — dodao je treći.

— Vidiš kakav si: nemaš ni obične opanke! — rekao je prvi.

— Đubrad jedna! — siknuo je Vuk i ustao sa stolice.

Niko ne zna kad je kapetan izvukao pištolj: da li kad je ustao sa stolice ili kad se na vratima kuhinje, privučen galamom, pojavio kuvar, sasvim slučajno sa satarom u ruci?

U istom trenutku kad je Vuk izvadio revolver, neko iz pijanog društva mlatnuo ga je bocom no glavi. Kapetan Vuk se opružio po podu koliko je dug. Glavom je udario u mermerni stub šanka. Kapetan se više nije ni pomerio. Samo su mu goli prsti na levoj nozi zadrhtali, kao u zaklanog pevca.

Kapetanove oči su ostale otvorene, i iz njih je, kao da je još bio živ, sipao oštar i leden pogled.

Tako je završio naš čuveni Vuk — ne opalivši ni metka! Ukoliko je uopšte bilo moguće da opali. Pištolj je bio zarđao, opruga polomljena. To nikad nije zvanično saopšteno, ali je ujak, stari prijatelj milicije, za to pouzdano saznao.

— Eh, našao je trofejnim pištoljem da isteruje pravdu! — vajkao se ujak.

Kao i pre mnogo godina, na mostu se okupila čitava varoš da dočeka svog proslavljenog junaka, mrtvog kapetana Vuka. Napred mališani, pa Vukovi saborci, ugledni meštani, te učenici, radnici, ostali građani. Skroz pozadi: deca jure na biciklima. Uzalud ih stariji i milicioneri opominju da se smire, kao što uzalud nagovaraju ludog Miju da siđe s obližnje topole, na kojoj na sav glas krešti na vrane.

Kapetanovo telo dovezeno je na novom kamionu za prevoz piva i bezalkoholnih pića, prekrivenom crvenim zastavama i okićenom belim karanfilima.

U velikoj opštinskoj sali, na dugačkom stolu posutom cvećem, čitavog dana je bilo izloženo telo našeg proslavljenog junaka, pored koga je neprestano promicala povorka tužnih varošana. Mrtvi kapetan je na licu imao tamne naočare za sunce, jer iz Odbora za sahranu nisu uspeli da našem čuvenom junaku zatvore oči, osim što im je padalo na pamet da ih zašiju ili zalepe flasterom, a to se, iz strahopoštovanja prema pokojniku, niko nije usudio da uradi.

Ujak nije bio na dočeku i ispraćaju posmrtnih ostataka svog nadaleko poznatog prijatelja. Svirač se grdno naljutio što mu iz Odbora za sahranu nisu dozvolili da, uz harmoniku, s čuvenom pesmom, bude među prvima koji će na mostu odati počast velikom i legendarnom junaku. On nije hteo da sluša ni govore u svečanoj sali naše opštine i na groblju, gde su se mnogi Vukovi saborci opraštali od svog proslavljenog komandanta.

Ujak je sahranu presedeo u polupraznom staničnom bifeu. Kasno noću, ujak je uzeo harmoniku, otišao na groblje i seo pored sveže iskopanog groba. Retki, okasneli prolaznici čuli su kako se iz groblja izvija pesma o kapetanu Vuku, a mnogima se učinilo da se pored kreštavog, pijanog muškog glasa odvaja i razaznaje jedan nežni i topli, ženski.

Bila je to vila Jezerkinja. Ujak je jedva poznao, jer je vila tog dana u našoj frizerskoj radnji odsekla duge i guste pletenice.

Jezerkinja i ujak su, sedeći pored Vukovog groba, ispili ceo litrenjak rakije.

— Ona nikad ne pije, ali te noći je dobro cugnula, za dušu našem Vuku — objašnjavao je ujak.

U neko doba vila je izvadila iz nedara žuti cvet, otkinula jedan listak i bacila ga na sveže iskopanu zemlju: pred zapanjenim ujakom, iz groba je, u partizanskoj uniformi, s revolverom o bedru i kožnom torbom na leđima, ustao kanetan Vuk, skinuo naočare za sunce, bacio ih na zemlju i zgazio cokulama, stresajući se od dodira hladnog noćnog vazduha.

Jezerkinja i Vuk su se popeli na krilate belce.

— Vuka, velikog vojnika pravde, u dalekom i belom svetu očekuju novi zadaci. U našoj varoši neka svi misle da je umro. Zato neka ga oplakuju i zemlja i nebesa! — rekla je vila pre nego što je odjezdila s kapetanom.

I zaista, te noći na varoš se sručila neviđena kiša. Takvo je nevreme bilo da se ujak, blatnjav i prokisao do gole kože, jedva dovukao kući.

A Vukov grob je osvanuo sav izrovan, kao da je po njemu gazilo i rilo stotinu svinja. Uvrh groba, crnele su se dve duge, guste pletenice, a malo dalje, pored prazne rakijske boce, svetlucala su parčad smrskanih naočara za sunce.

Milisav Savić: Ujak naše varoši
(Beograd, 1977)
Konj

Brat je, iznad svega na svetu, voleo konje.

Još u detinjstvu jedan čudan, gotovo neverovatan događaj, u koji je malo ko proniknuo, ukazao je da je njegova sudbina vezana za konje. Ono što se po bratovu glavu moglo završiti nesrećom okrenulo se u sreću.

— Rođen je pod konjskom zvezdom — znao je za brata da kaže ded.

Evo šta se dogodilo:

Brat je mirno jahao na ždrebetu, koje je vodio otac. Iznenada, ždrebe se preplašilo, istrglo ular iz očevih ruku i nadalo u ludi trk.

Otac smatra da se ždrebe poplašilo od zmije. Ded, koji ima godina koliko granati orah pred našom kućom, veli da tu zmije nije bilo.

Bilo kako bilo, tek je ždrebe za tren oka nestalo u visokom žitu, među jarugama, iza ograda i drveća. Po jatima vrana i jarebica, koja su se, preplašeno, u prhoru, dizala u nebo, mogao se naslutiti trk suludog ždrebeta.

Otac je prežalio mog brata. Zamišljao je najgore: svog sina nataknutog na granu ili kolac, raspolućene glave, prebijene kičme, slomljenog vrata.

Nije mogao da se načudi kad je video kako iz žita iskasava ždrebe, poslušno kao jagnje, noseći mog brata, vedrog i nasmejanog, kao ratnika koji se živo i srećno vratio s nekog dugog i krvavog vojevanja.

— Bio je sličan suncu na istoku — veli otac.

Dalji bratov život bio je vezan za konje. Većina ukućana, zaneta svakidašnjim brigama, to nije primećivala, a ako i jeste, nije uzimala za ozbiljno, kao zabrinjavajuću ili radosnu činjenicu.

Brat je rastao uz konje, bolje reći s konjima. Češagijao ih, zobio, pojio, projahivao, čistio im ležaj i prostirao slamu. U tome ništa nije bilo neobično: i ranije je te poslove obavljao neko od ukućana, doduše ne s toliko ljubavi, brige i umešnosti.

— Naučio sam konjski govor — reče mi šapatom brat. — Kad stasaš do sedla, i tebe ću naučiti — dodade.

Da nije šale s mojim bratom, pokaza se ubrzo: još mu se ni naušnice nisu bile dobro nagarile, niti je istasao konju do glave, a on pobedi u tradicionalnoj trci pored reke, u kojoj su učestvovali jahači i grla iz devet sela. Bio je neosporno prvi: drugog je, s konjem vas u goloj vodi, ostavio na dvadeset kasova iza sebe.

Jedan takmičar, ne mogavši da podnese poraz, izvuče kuburu i sasu je među oči svom vrancu. Sve je to išlo naruku mladom pobedniku da se oko njega spletu venci hvalisavih priča.

Brat dobi nagradu: ubojitu pušku, srebrom okovanu. On pobednički projaha kroz narod, s ledenim smeškom na usnama.

— Lep je tvoj brat! — kazaše devojke iz devet sela, najlepše među najlepšima.

Kad brat na nekom vašaru, iza devet brda, kupi mršavo ždrebe, belca, sa crnim, kao gar, cvetom na čelu, i uvede ga kroz kapiju, pas zloslutno zavi, a sa stola sam od sebe skliznu čokanj s rakijom i razbi se u paramparčad.

Silne i goleme pare je brat dao za mršavo ždrebe, pola našeg najboljeg voćnjaka. Svi rekoše da ono ne vredi ni džak prosa, samo ded klimnu glavom i kaza:

— Niste, valjda, zaboravili onu pesmu o šarenom ždrebetu!?

I zaista, kao u poznatoj pesmi, ždrebac se preko noći pretvori u velikog, snažnog konja, kiptavih udova, zategnute dlake, čvrstih kopita, ravnih leđa i vilovite, perčinaste grive. Pri kasu prednje noge je bacao napred, lepo ih savijajući u kolenu, glave visoko dignute. Mamio je poglede i starog i mladog iz svih devet sela. Cena belcu skoči preko noći: sad je vredeo dva naša voćnjaka.

— Pet para za njega ne bih dao! Nesreću donosi — kaza mi ded, dodavši: — Ne čezni za preteranom lepotom. Ona ume da iskezi zube, kao gladan kurjak.

Brat za kupce i nudadžije nije mario. Selo da mu daju, sve vodenice, svu šumu s devet brda, od belca se — govoraše — ne bi odvojio.

S belim lepotanom bio se naprosto saživeo. Dobar deo štale posebno preuredi za svog ljubimca. Ledinu poploča belim i crvenim oblucima, stvarajući lepe šare, lepše nego na ćilimovima koje su devojke spremale za udaju. Jasle od belog jasenovog drveta izradiše mu najbolji vretenari, kašikari i čibukari, izrezbarivši prizore iz pastirskog i seoskog života i sve rastinje i zverinje pod kapom nebeskom; u taj posao uložili su sve svoje umeće, trud i darovitost. Kujundžije pretopiše stari novac, koji je ded u njivi, u ćupu, našao, i njim okovaše sedlo, a uzde i kaiševe okitiše sjajnim dugmetima.

Brat je belca suvim žitom hranio, a na pojenje ga vodio sat hoda od sela, na izvor s koga su se samo orlovi, nebeski carevi, vodom napajali. Nikom nije davao da ga jaše, niti je dozvoljavao da bude upregnut u kola. Naučio ga je da na zvižduk dotrči, na uzvik klekne, na zvuk frule zaigra, i još mnogim veštinama, kojima su se seljani čudili, kao da pred sobom imaju ljudsko biće a ne konja.

Nema sumnje, brat je bio najbolji timar u devet sela.

Ukućani na svemu tome nisu zamerali bratu, najviše zbog glasa koji je stekao pobeđujući na trkama.

Ali kako brat pređe da spava u štali, kod belca, i kako nam u kući poslovi krenuše naopako (neubrana letina začame u poljima, na kiši), svi skočiše na mladog pobednika, prebacujući mu da, u najboljim godinama, u najvećoj snazi, zanemaruje kućne, preče poslove zarad neke konjine od koje niko nema koristi.

— I tebe i konja hranim badava. Tebe što hranim, sin si mi, a konja, šta mi je? — kaza otac.

— Pustite me na miru! — vrisnu brat.

Letina i plodovi su i dalje, po nevremenu, propadali.

Ništa nam te godine nije polazilo za rukom.

Svake noći brat je izjahivao i vraćao se u zoru. Gde je i kuda jezdio, nikom nije pričao. Kako je često potkivao konja, mogli smo da naslutimo da jezdi nadaleko, po tvrdim i nepoznatim putevima.

U mom snu po celu noć se obrušavao topot belca kao tanak slap vode po oštrom kamenju.

— Nije od ovog sveta. Možda će ženidba pomoći! — kaza ded.

Bratu nije bilo teško naći devojku. Iz svih devet sela nudile su mu se najlepše. U našu kuću počeše da navraćaju starije žene, tobož kod majke, da je vide i upitaju za zdravlje, ili nekim poslom, a uz put su hvalile i nasočivale svoje kćeri, sinovice, bratanice i sestre, govoreći da su to lepe devojke, vredne i radine, dobrog zdravlja i — što su posebno naglašavale — širokih, rodnih kukova.

Znao sam: brat se dopadao devojkama.

Tih dana izđikala je pesma koja je govorila o mladom jahaču i njegovom konju, te o devojačkom nemiru i čežnji koju izaziva topot belca u toplim, mesečnim noćima.

Na sva navaljivanja ukućana da mu je vreme da se ženi, brat se nećkao, govorio da mu žena još ne treba, mlad je, zimi mu leđa u krevetu ne zebu, ali kako čeljad behu uporna, a naročito majka, koja ga ganu rečima da je hranila sina da joj u stare dane nađe zamenu za teške poslove, ko će joj krave pomusti, košulju oprati, dvorište pomesti, vatru zapaliti, on pristade. Devojci koju je naprečac izabrao nije se imalo šta zameriti: zdrava, vredna, lepa, poslušna.

Na sam dan svadbe, koja je po broju i viđenosti svatova nadmašila sve ranije u svih devet sela, desi se mala nezgoda koja se srećno završi. Po povratku iz nevestine kuće, brat je, stavivši svoju izabranicu iza leđa, jahao odmah pored barjaktara. Na samom ulazu u selo, belac se njišteći prope i izbaci devojku iz sedla, koja pade naglavačke, na svu sreću, u kamaru pleve. Svi ciknuše. Barjaktar podiže kandžiju na belca, ali je naglo spusti: koliko zbog oštrog, ledenog pogleda mog brata — kao da ga je iglom u srce taknuo a ne na konja mu zamahnuo — toliko što snaši, sem što je kosu plevom načičkala, ništa nije bilo. Prangije, pucnjevi i pesma zataškaše pomisao na događaj koji se mogao završiti nesrećom.

Brat je provodio slatke noći sa svojom izabranicom u novoj kući, u kojoj, sem mene, mališana, niko više nije boravio. Ne znam šta se događalo između neveste i njega, ali posle izvesnog vremena brat poče da se iskrada od usnule mlade i odlazi u štalu svom ljubimcu. Obično je tamo ostajao po čitave noći, a kad bi na nebu zaplovio mladi mesec, opet je jezdio dalekim i tvrdim putevima.

— Nije od ovog sveta. Čini mu se da pod kapom nebeskom postoji neki drugačiji i bolji vilajet od ovog, a svi su oni — ne zna! — isti! — govoraše ded. — Upamti: kud god putovao, nikud nećeš stići, a zlo će te, kao na svakom putu, sa svih strana vrebati.

Mlada žena, kojoj se iz noći u noć raspaljivala ljubavna žudnja, budila se pred zoru, i pored sebe nalazila prazan, ulegnuti ležaj, već ohladneo. Ujutro je — što je najpre primetio ded — ustajala neispavana, tužna, bez pesme i vesela glasa, kako su, inače, umele, kao lastavice, da cvrkuću i pevaju žene kojima je noć bila puna ljubavi.

— Gospode, spasi one koji zarad varljive i prolazne lepote stradaju! — šaptaše ded.

Snajka se na muža požalila svekrvi, a ova dedu. Majka je, po savetu deda, otišla u planinu, nekoj vračari, za travu koja daje mušku snagu, a snajka se, po nagovoru svekrve, mazala mirobiljem, raščešljavala kose, legala u košulji opranoj u ružinoj vodi, pribijajući se kao guja uz najlepšeg momka iz svih devet sela.

Uzalud! Ni trava, ni mirisne kose, ni tvrde grudi i meke ruke moje snajke ne promeniše mog brata.

— Noć, mesečina i konj su za pravog čoveka — reče mi brat. — Živi onako kako ti srce i damari biju! Ne daj da te živog sahrane.

I ded i brat malo su među sobom razgovarali. A i s drugima nisu bili pričljiviji. Jedino su sa mnom bili govorljiviji, mada sam ja samo ćutao.

Ded je voleo da kaže kako je od svih stvari na svetu najteže živeti. Na malo i nejako ljudsko biće svaka ala kidiše. Zahvaljujući sreći i prisebnosti — isticao je ded — on je tolike godine, u zlom i poganom vremenu, uspeo da sačuva glavu na ramenima i kožu na leđima.

A brat je voleo da kaže da je čovekov boravak na svetu tamnovanje. Samo kukavice i slabići prihvataju takav život, a njih je, za žaljenje, tušta i tma. Retki su oni — naglašavao je brat — i njima pripada sva slava, koji, izlažući se velikim opasnostima, traže svakom srcu dragi tamni vilajet života.

Jedne noći, s užasom primetih (lupao sam glavom u zid: da vidim da li sam budan ili sanjam) svoju snajku kako izlazi kroz prozor, stresa glavom, nešto šapuće i, u tren oka, postaje rasna, krupna kobila, crne pasmine. Ona otkasa do štale, prope se na zadnje noge i zanjiska silovito, zovom ljubavi i čežnje. Malo pa izađe brat. On obiđe kobilu, opipa je po sapima, zagleda u zube. Kao dobar poznavalac konja, po svoj prilici nije bio mnogo oduševljen njenim obaljenim sapima, koritastim leđima i mekim kopitima. Kobila zaskoči brata i obgrli ga prednjim nogama, silovito frkćući i njišteći. Brat se ote iz njenog zagrljaja, vabnu rundova i napujda ga na ždrebicu. Rundov se zalete, ujede kobilu, a ova odgalopira u polje, neprestano se ritajući povređenom nogom.

Borio sam se sa snom da vidim kad će se kobila vratiti iz polja. Pred zoru sam zaspao, s glavom na prozorskom ramu.

Probudio sam se u krevetu. Snajka je otvarala prozore, sklanjajući zavese pred prvim zracima sunca. Opazih na snajkinoj desnoj nozi pasje ujede. Ona primeti da gledam u tom pravcu i brže-bolje prekri čarapom tragove psećih zuba.

Brat bi sigurno ubio ludu kobilu, koja je svake noći vrištala ispred štale i zaskakivala ga, kao pastuva, ili bi joj nekako drugačije doskočio, da nije jednom prilikom iz štale iskočio belac i opasao je na njegove oči, mameći je u polja, gde su, među borovima i u visokoj travi, vodili ljubav. Brat to svom ljubimcu nije mogao da odbije, čak mu je bilo milo.

Izjutra snajka poče da peva, kao sve žene kojima je noć bila puna ljubavi. Njen glas je povremeno prelazio u njisak razigrane ždrebice.

Vreme kao reka prolazaše.

Ukućani opet nisu mogli da se načude bratu kad ovaj sagradi mermernu grobnicu za svog belca. Brat im reče da konji žive manje od ljudi, a on želi da se na vreme pobrine za svog ljubimca, kome priliči i carska grobnica. Moglo se u svih devet sela naći da seljaci dižu spomenike konjima, oni su to radili, ali vrlo retko, i to onima koji su ih u ratovima izneli ispod oštre sablje i ubojita zrna. A moj brat niti je bio u ratu niti ga je belac spasao smrti.

Snajki stomak oteče. Sve ukućane obuze radost. Počeše snajku da paze, da je drže kao kap vode na dlanu. Iako su im poslovi slabo išli, radovali su se budećem članu naše porodice. I mislili su: ako brata žena nije smirila, dete će.

U devetom mesecu snajku, dok se vraćala iz štale s kantom mleka, konj ritnu u stomak. Ona, na smrt bolesna, leže u krevet.

Pre nego što izdahnu, dok je napolju u isto vreme padala kiša i sunce grejalo, snajka rodi nakazu od koje se svi izbezumismo: dete s konjskom glavom na čijem je čelu bila crna pega.

Ded dozva brata i reče:

— Ubij belca, da mu ja ne sudim!

Ded nakazu odmah udavi.

Brat uze darovanu pušku, napuni je i krenu k livadi gde je pasao konj.

Izađe i ded i postavi se koso prema unuku i belcu.

Brat podiže pušku. Ruke mu nisu mirovale. Cev je gledala čas u deda čas u konja.

Vetar stade, drveće se umiri, potok zaneme, ptice se ukočiše u vazduhu.

Konj prestade da pase i visoko diže glavu, snažniji i lepši nego ikad, pogledavši najpre u deda pa u brata.

Iznenadni pucanj podiže s topola jato vrana.

U travu se lagano sruši brat. Iz njegovog grla, ogaravljenog barutom, šikljaše u mlazevima krv: bela košulja mu se osu crvenim ružama.

Konj u galopu odbeže u planinu.

*

Od bratove smrti ništa naročito se ne dešava.

Ded nas jednako zasipa dosadnim pričama, kao u jesen naš stari orah lišćem.

Odbeglog belca viđamo po šumi, ali nema tog jahača koji bi ga zaulario, osedlao i projahao. U svetlim noćima dođe na bregove iznad sela i, razvijorene grive, razigra se na mesečini. Ponekad otkasa do mermerne grobnice u kojoj, umesto njega, počiva brat.

Kad mu čujem topot, san mi se razbije. Ustanem i odšetam do bunara. Zaprepastim se kad ugledam svoje lice u mirnoj vodi: na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.

U prsima osetim jak i iznenadan bol: kao da neko oštrim nožem deli moje srce.

Milisav Savić: Ujak naše varoši
(Beograd, 1977)
Mečka

Mi ništa nismo imali da prodamo, bili smo goli siromasi, kao od majke rođeni, a u tamnom vilajetu se sve više trgovalo i pazarilo. Ova neočekivana delatnost, nova u odnosu na naše stare i uobičajene poslove, kao što su lov, obrada zemlje i uzgajivanje stoke, sve je više uzimala maha, tako da nam se činilo da je ceo svet pod kapom nebeskom jedno ogromno pazarište. U svih devet sela, preko cele godine nizali su se vašari i panađuri. Odjekivalo je i pod zemljom i pod nebom od vike i graje trgovaca, od dreke i rike stoke. Svi smo se pretvorili u oko i uho ne bismo li dokučili šta će se to skupo prodavati na velikoj pijaci. Malo je bilo onih koji su imali dobar trgovački njuh. Na pijaci se sve i svašta prodavalo, od igle do kuće, od buve do vola, od hleba do ljubavi, od soli do ljudske pameti.

Brat i ja smo životarili povučeno, daleko od seljaka, u gustoj šumi, u koju je i đavolja i ljudska noga retko zalazila. Ali velikoj ljudskoj trgovini, praćenoj sjajem i raskošem, nismo mogli ni mi da odolimo. Blenuli smo, kao ovce u toru, u lepe žene, raskošne haljine, skupe nakite, dobre konje, ubojite puške, glasovite harmonike, ne mogavši svemu tome da se do mile volje nadivimo. S ljutim bolom smo uviđali da se ljudi cene po onome što imaju da prodaju. A mi ništa nismo imali — osim šume koja nikom nije bila potrebna. Nas niko ni za šta nije uzimao. Dronjavi, skitničkog izgleda, bili smo poslednji ljudi na svetu. Gorko odbolovasmo i samu pomisao na nikada nećemo imati tako lepe žene, za kojima nas je obuzimala luda želja.

— Odoh u svet da naučim neki zanat — reče brat.

Čim je prešao visoku goru iznad sela, brat je susreo popa sa šiljatom bradicom, koji ga je pozvao da kod njega uči zanat.

Tri godine je brat kod suludog popa učio kako se peče rakija, kuju noževi, presušuju izvori, zaustavljaju vodenice, namamljuju gradonosni oblaci, zatrpavaju bunari, prevrću natovarena kola sa senom, isprežu volovi iz jarma ... Za te tri godine brat je živeo u napuštenim bunarima, na bunjištima, ispod starih mostova, u vodenicama i polusrušenim kućama, pretvarajući se, po nauku svog gazde sa šiljatom bradicom, u vuka, magarca, jarca, kopca, vrapca, miša, mačku, psa — kako mu je već trebalo.

— Da li si šta izučio? — upita ga pop.

— Ništa! — reče brat.

— Takav mi šegrt ne treba! — reče pop i otera brata.

Brat je bio presrećan što se oslobodio suludog popa. Čim je došao u našu šumu, on mi reče:

— Spremaj se, moj brate! Polazimo na pijacu!

Uz put mi brat ispriča šta mu se sve desilo za tri godine u dalekom i belom svetu.

— Slagao sam popa da nisam ništa izučio. Znam sve njegove majstorije! — reče brat i objasni mi da će se on u blizini pijace pretvoriti u belog konja, dotad neviđenog u devet sela; ja ću belca prodati za skupe pare, ali kupcu nikako neću smeti da dam ular. Čim se vratim u selo, udariću tri puta ularom o zemlju i uzviknuti "đula, đula", i brat će se, u istom trenutku, stvoriti živ i zdrav.

Uradih kako kaza. Sve se zbi po njegovim rečima. Belca prodadoh za dobre pare, ular kupcu ne dadoh, kad se kući vratih, udarih tri puta o zemlju i viknuh "đula, đula", brat se preda mnom stvori, kao da iz zemlje izniče, onakav kakav je i bio.

Išli smo od vašara do vašara. Brat se čas pretvarao u konja, čas u vola, čas u bogatu šatru, čas u kravu. Tako je radio kako nam trgovci ne bi ušli u trag. A i pop, njegov gazda, proganjao nas je kao strvine: pretvarao se u kosača, ciglara, šumara i sve pazario, ali je nestajao bez traga i glasa čim bih udario ularom o zemlju.

Trgovina me je silno zabavljala. Slatko sam se smejao ljudima kojima je belac zapadao za oko, pa su mu čitave sate zagledali kopita, zube, oči — trudeći se da snize visoku cenu. Udešavao sam da konja prodam lopovima i derikožama, uzdržavajući se da ne puknem od smeha pri pomisli na izraze njihovih lica kad im kupovina bude iščezla iz ruku kao magla.

Tako grdne pare zarismo. Postadosmo i mi ljudi. Život nam se, kurva, široko osmehnu. Stekosmo dobra, bolja od boljih: imanje, konje, puške, prijatelje. Brat i ženu, mladu i lepu.

U devet sela pronese se glas o čudnom prodavcu i njegovim konjima, volovima i kravama, koji, kad ih kupac povede u štalu, iznenada nestaju, kao da u zemlju propadnu. Kad se ču da se to dešava bogatijima i varalicama, sirotinja se silno obradova.

Ipak smo morali da budemo obazriviji i da idemo u mesta gde nas ljudi nisu poznavali.

Kad nam neprekidno bežanje i zametanje traga dosadi, brat smisli da se pretvori u mečku. Išli smo od vašara do vašara, ja sam udarao u doboš, a brat je igrao. Više nismo morali da se bojimo prevarenih trgovaca.

Posao je dobro cvetao. Brat je bio nečuvena, dotad neviđena mečka: iako trom i težak, kao svi medvedi, mogao je da oponaša mnoge ljudske pokrete i radnje: da upali vatru, da iseče drva, da kopa, puca, jaše konja, da se rve ... Mogao je da pokaže kako se obleže žena, što je svetinu naveliko uveseljavalo. Vrhunac njegove veštine bio je u tome kad je skidao svoj ular, stavljao ga ljudima na vrat, uzimao doboš i terao da oni izigravaju mečku.

Bili smo se svuda pročuli, koliko po pametnoj i dotad neviđenoj mečki toliko no mečkaru koji je na njoj nebrojene pare zarađivao. Bio je to, bez sumnje, najplaćeniji posao na pijaci našeg vilajeta. Mečkama poraste cena, ali takve, kao što je bio moj brat, nije bilo.

Život nam se izmeni. Stalno smo bili u poslu, na putu od vašara do vašara. Ljudi se brzo zasite, pa smo morali da izmišljamo nove veštine i smicalice, a sve nas je to stajalo ogromnog truda i napora. Bili smo umorni i iscrpeni.

Žena mog brata reče da u snu skačemo i vičemo "ajde, meco, de, de, zaigraj nam malo, de, de". Grdno se ljutila na mog brata: kroz kišu suza govorila je da joj ne poklanja toliko ljubavi koliko on od nje traži, i da joj se čini da sve više ima posla s pravom mečkom.

— Zanoveta, kao sve žene. Mnogo sam je razmazio! — reče brat i dobro izudara ženu.

Batine ne pomogoše. Posle nekoliko dana, zatekosmo je na gomili s nekim balavanderom. Brat je dobro udesi i otera od kuće.

Taj događaj obadvojicu uzdrma od glave do pete, brata mnogo više. Možda je žena bila u pravu? Sve smo umorniji i sve zasićeniji ljudske trgovine, u kojoj, izgleda, na kraju niko ništa ne dobija.

Odlučismo da odemo na još jedan, viđeniji vašar, pa da se posle manemo tog đavoljeg zanata i vratimo u šumu, da u njoj, malom božjem raju, uživamo plodove naše trgovine.

Ne dade nam se, mojom krivicom. Bio sam zaboravno na suludog popa. Nesmotreno sam jednom čoveku pružio ular, da pridrži mečku dok natovarim doboš na leđa. Taj čovek ugrabi priliku da skine ular i izgubi se u svetini. Bio je to niko drugi no lukavi pop. Ne pomože ni moja vika ni jurnjava — on naprosto propade u zemlju.

Više nisam imao čime da udarim o ledinu i tako brata vratim u njegov pravi, čovečiji oblik.

Povedoh ga kući.

Brat živi sa mnom: seda za sto kad obedujem, loži vatru, donosi vodu, mumlanjem se raspituje šta ima novo u svetu, opija se. Obraduje se kad mu katkad dovedem neku vašarsku ženu.

Izgleda da se brat pomirio sa sudbinom. Koliko mogu da razumem, teši se što je bio najčuvenija mečka našeg tamnog vilajeta.

Ja i dalje, nadajući se da ću pronaći ukradeni ular, idem za poslom po vašarima. Iz dana u dan sve je teže trgovati. Sve više traćim vremena a sve manje dobijam.

Milisav Savić: Ujak naše varoši
(Beograd, 1977)
Uspon i pad našeg fudbalskog tima

U jeku rata, daleko u planinama, na slobodnoj teritoriji, odigrana je fudbalska utakmica između dve proslavljene proleterske brigade. U jednom timu igrala su i dva naša meštanina, Prle i Zvrki, dve čuvene polutke našeg kluba, koji je u punom sastavu, u pratnji najvatrenijih navijača, kao da ide na važnu utakmicu, otišao i partizane. Osim Prleta i Zvrkija, svi su izginuli, hrabro i neustrašivo, kako je to dolikovalo momcima koji su na zelenom ćilimu pored reke znali da na život i smrt brane boje svog kraja.

Ceo tim, s kompletnom fudbalskom opremom, i grupu najodanijih navijača, s trubama i talambasima, pod izgovorom da idu na utakmicu u obližnji grad, odveo je u partizane, pored udvojenih nemačkih straža, kapiten Prle, predratni komunista. Na domaku šuma, Prle je, kao pred početak igre, održao kraći govor: utakmica koja ih čeka je utakmica njihovog života, u kojoj, igrajući na svom terenu, pred punim gledalištem, moraju da pobede, jer brane najlepše, slobodarske boje naše varoši.

Već idućeg dana, napadom na žandarmerijsku stanicu i dizanjem u vazduh železničkog mosta, počela je njihova utakmica života, strašna i krvava. Za nekoliko godina većina naših fudbalera na najslavniji način se oprostila, za sva vremena, od igrališta. Samo su Prle i Zvrki nastavljali pobedonosnim putem partizanskih jedinica i, eto, stizali su, posle svih marševa i bitaka, da igraju za tim svoje brigade, koji je pobedio zahvaljujući, pre svega, dobroj igri naših čuvenih polutki.

Celu tu priču o njima proneo je niko drugi nego ujak, veliki ljubimac najpopularnijeg sporta u varoši i vatreni navijač našeg tima, čiju nijednu utakmicu, otkako je klub osnovan, nije propustio da gleda.

Odmah posle rata, Prle i Zvrki, sada već proslavljeni junaci, ne mnogo manje legende od Filipa, Vuka, Petra i Andrije, prvi su se svojski založili da se obnovi sjaj i slava kluba, čija je većina igrača hrabro izginula u ratu. Ogromnim uticajem i ličnim zalaganjem uspeli su da jedna od prvih radnih akcija bude obnova potpuno zapuštenog fudbalskog igrališta.

Sam ujak je s harmonikom išao na čelu omladinskih brigada, koje su u najkraćem roku očistile teren od korova i divljeg šiblja, pobile nove stative i napravile desetak drvenih klupa za gledaoce. U isto vreme, naši ribari su besplatno ispleli mreže za golove, a obućari sašili nekoliko lopti od najbolje goveđe kože.

Ubrzo, od novih mladića, onih koji su loptu ganjali na poljančetu, stvorena je dobra ekipa, koja je nizala pobedu za pobedom, zahvaljujući više srčanosti i snazi nego fudbalskom znanju. Samo za jednu godinu ona je već uskočila u ligu višeg takmičarskog reda, a već posle nekoliko sezona igrala je u grupi u kojoj naš tim otkad postoji — a postoji odavno, još od godina kada je ujak, kao dečačić, šutirao krpenjače i bundeve — nikad nije bio. Za njegov uspeh bili su najzaslužniji, svakako, Prle i Zvrki. Prle kao glava i trener tima (pri kraju rata jedan zalutali nemački metak odneo je Prletu parče pete, označivši kraj njegove fudbalske karijere), a Zvrki kao centarfor, igrač u dresu s brojem devet.

Zvrki je bio na vrhuncu fudbalske slave. Nije bilo halfa koji je mogao da zaustavi našeg razigranog centarfora: brz kao vetar, odličan dribler ("na petodinarci može trojicu da okrene", objašnjavao je ujak), provlačio se kroz iglene uši i nogom, i levom i desnom, glavom, leđima, ramenima, grudima ubacivao loptu u mrežu. Bilo je dovoljno da se naš centarfor, naša devetka trgne, razigra pa da utakmicu reši za nekoliko minuta. Golovi su padali kao jabuke u vreću.

Našeg Zvrkija čuvala su po petorica igrača, cela protivnička odbrana, ali ih je on uvek, maštovitim i bravuroznim potezima, nadigravao, praveći ih smešnim, "teškim volinama" — kako je ujak govorio. Nasamareni bekovi i halfovi katkad su nasrtali na našeg momka đonom, pesnicama, kolenima, što je kod publike izazivalo provalu neviđenog gneva.

Bezbroj puta, kad bi naša zvezda bila grubo oborena, milicija je imala grdne muke da spreči navijače da na samom igralištu ne isprebijaju protivničke igrače. Jednom je, čak, ujak, onako mali i žgoljav, promakao između čuvara reda i uleteo u igralište, ustremljujući se ovećim kamenom pravo na protivničkog beka, i svašta bi se dogodilo, pukla bi neviđena bruka (našem timu bi bilo zabranjeno da igra na svom terenu a oduzeli bi mu se i bodovi) da slabašni svirač, kome je duša od pijančenja i nespavanja bila u nosu, nije svojim teškim, nezašniranim cokulama zakačio za neku džombu i tresnuo koliko je dug (vetar mu je šešir odneo do centra), što je izazvalo provalu smeha, i među gledaocima i među igračima, i začas smirilo napetu situaciju.

Fudbalske utakmice bile su prava atrakcija naše varoši. S njima nisu mogli da se mere ni filmovi, ni vašari, ni cirkusi, ni berbe jabuka, izbori lepotica plaže i korzoa, takmičenja za najlepši glas, pozorišne predstave, koncert. Naša varoš postala je carstvo fudbala, iako su kožne lopte bile retke, a majstori krpenjača još uvek na ceni. Mnogi dečaci nisu propuštali nijedan trening našeg tima, satima čekajući iza golova da uhvate neku promašenu loptu i da je šutnu iz sve snage, srećni što će nekoliko dana moći da se hvale da su dodirnuli pravi fudbal. Na našim prvim asfaltiranim ulicama, kojima su vrlo retko prolazili automobili (naprste su se mogli izbrojati) šutirana su svinjska puvala, konzerve, jabuke, drvene pločice, ređe prave gumene lopte.

Ujak, vatreni navijač, ovaku utakmicu očekivao je s velikim nestrpljenjem. Na sam dan utakmice, obrijan, namirisan, u najboljem odelu, odlazio je na igralište sat pre početka, okupljajući oko sebe one najbučnije, s čegrtaljkama, talambasima, trubama, bubnjevima, kantama, zvonima, čitav mali orkestar, kojim je, kao poznati harmonikaš, kao čovek od nesumnjive muzičke kulture, sjajno dirigovao. Svirač je u džepove odela trpao semenke, kikiriki, karamele, suvo grožđe, orasnice, jabuke i kruške, što su mu sve, obično, drugi uzimali i jeli.

Posle utakmice, ujak je, zahvaljujući harmonici i ugledu svetskog čoveka bez kojeg nijedan važan događaj u varoši nije mogao da prođe, bio jedan od retkih koji je imao pristupa u klupske prostorije: od kupatila pa do male sale, u kojoj su igrači, uz piće i dobro meze, proslavljali pobede ili se, eventualno, tešili zbog, sasvim retkih, poraza.

To što je uvek bio na licu mesta, u blizini Zvrkija i Prleta, ujak je obilato koristio: u bašti naše najpoznatije kafane, oko harmonikaševog stola, kome je začas pripajano još desetak, okupljalo se veliko društvo, čuveni navijač je bio glavna zvezda, svi su mu poručivali piće i nudili ga cigaretama (ujak ih je stavljao u mali džep, za uvo i obod šešira) samo da čuju šta on misli o utakmici i šta su izjavili Zvrki i Prle, naš najbolji igrač i najbolji trener.

Ujak je sve znao: šta Zvrki jede, pije, kad leže, koliko trenira, kakvi su mu planovi za budućnost, šta čita, koja je njegova najomiljenija izreka, ko je po njegovom mišljenju najbolji glumac naše varoši, koje ploče sluša. Isto tako i o Prletu: kako organizuje trening, koliko pažnje poklanja kondiciji igrača a koliko uigravanju, da li je za totalni ili klasični fudbal, kakav značaj pridaje psihologiji, zašto igračima dva dana uoči utakmice zabranjuje da spavaju sa ženama i devojkama ... Jednom jedinom rečenicom: ujak je bio neka vrsta prvih naših sportskih novina, koje će tek mnogo kasnije, uz veliku pomoć iz varoške kase, početi da izlaze, a da se sviraču, kao jednom od pionira našeg sportskog novinarstva, nikad neće odati javno priznanje, čak ni upisivanjem njegovog imena, bar sitnim slovima, u zaglavlju lista.

Najzanimljivije su bile ujakove priče o Zvrkijevom i Prletovom prijateljstvu. Pre rata, biće da se, kao najbolji fudbaleri, nisu podnosili — iz prostog razloga što je svako smatrao da je bolji fudbaler, kao što je i cela varoš o tome imala podeljeno mišljenje. S fudbalskog igrališta bitka za prestiž se prenela na devojke: više puta su se udvarali istim curama, koje obično nisu znale kome bi se privolele.

U partizane je Zvrkija poveo Prle, mladi komunista. Zvrki, inače gospodski sinčić, kolebao se da pođe u partizane, čak i onda kad je ceo tim, zajedno s najvatrenijim navijačima, srećno promakao pored nemačkih straža. Tek na domaku šuma, posle Prletovog vatrenog i sjajnog govora, neke vrste poslednjih uputstava pred utakmicu života, u Zvrkiju je nestala kolebanja.

Rat je dve naše polutke i razdvajao i sastavljao. U jeku jedne od najvećih bitaka, Zvrki se vratio u obruč da iznese malaksalog i ranjenog druga. Po ujakovoj priči, kad je naš današnji centarfor, potpuno isrpen od danonoćnih bitaka i gladovanja, nameravao se vrati u obruč, iznenada se, iz guste šumske magle pojavila prelepa devojka plave kose, sa svetlim krugom oko glave, kao da je na njenom ramenu izgrevalo sunce, koja je, noseći čabricu mleka i tek ispečenu pogaču, mamila partizana da pođe za njom, na drugu stranu, što dalje od nemačkog obruča. Naš centarfor, koji se već danima hranio lišćem i travom, kad je osetio miris pogače i video tako lepu devojku, naglo se pokolebao i gotovo odustao od namere da izbavi svog prijatelja. Ali kao što je pre rata odoleo brojnim potkupljivanjima protivničkih timova (silne pare su mu davali da bar samo nekoliko puta promaši gol), tako i ovog puta, dok su mu se creva kidala od gladi, on nije zaboravio na druga, okrenuo se od devojke koja ga je mamila u sve gušću maglu i vratio se u obruč, u dolinu u kojoj su se ljudski životi krčkali kao čvarci u vrelom kazanu.

— Da li je Zvrki sanjao ili je zaista video tu devojku? — nisu mogli da izdrže a da ne pitaju ujakovi pažljivi slušaoci.

Ujak bi, ljut što ga prekidaju u pričanju, sve začuđeno pogledao, pa bi, po sto i prvi put, izvukao novčić, stavio ga na dlan da ga svi vide, zatvarao šaku i posle nekoliko trenutaka otvarao: novčića više nije bilo.

— Sanjao ili ne sanjao, da li je to zaista bila neka devojka ili đavo, nije važno! Važno je da je neko hteo da pokvari prijateljstvo naših igrača, ali, kao što vidite, u tome nije uspeo! — objašnjavao je ujak umornim glasom, očajan što godinama mora da ponavlja neke najobičnije istine.

Ceo razgovor se pretvarao u žestoku prepirku o tome ko je najbolji fudbaler svih vremena naše varoši: Zvrki ili Prle. Iako Prle odavno nije igrao, što je u raspravi Zvrkiju davalo izvesnu prednost, mišljenja su i dalje bila podeljena: Zvrki je bio nenadmašan dribler, Prle je imao jak šut, Zvrki je bio brz, Prle je bio stabilan, Zvrki je dobro tukao glavom, Prle je bio majstor za slobodne udarce.

U jeku najveće slave, Zvrki se oženio; Iznenada, preko noći. Kao prva zvezda oženio se još jednom zvezdom, lepom kafanskom pevačicom koja je tog leta stigla u našu varoš. Pesmom i pojavom mlada pevačica je napravila pravi dar-mar u varoši. Zbog nje je palo nekoliko žestokih tuča, polomljeno je bezbroj tanjira i čaša, tako da se u jednom trenutku u kafani nije imalo iz čega piti i jesti, nekoliko puta su menjana prozorska stakla i velika zidna ogledala, desetine neobuzdanih zaradilo je jednodnevne zatvore i platilo visoke kazne, a nekoliko radnika za noć je spiskalo plate i ušteđevine.

Pevačica je bila celoj varoši zavrtela mozak. Mnogi muškarci su se preselili u kafanu, tu su spavali, jeli, kupali se, brijali, potpuno zaboravljajući na kuću, porodicu i poslove. U tome je prednjačio neki auto-prevoznik koji je do samog orkestra namestio bračni krevet (upravi kafane redovno je plaćao zakupninu dvokrevetne sobe, bez kupatila i nužnika), preteći da će od njega napraviti mrtvački sanduk ako prelepa pevačica ne usliši njegove ljubavne izjave. Čak je i ujaka zahvatilo ludilo: dobrovoljno, bez ikakve naknade za svoj rad, postao je član orkestra, druga harmonika, i svake večeri, ošamućen blizinom mlade pevačice, izvodio je neverovatne vratolomije na svom izdrndalom instrumentu, da su svi očekivali da će i mrtvi, probuđeni ujakovom majstorskom svirkom, u grupama početi da dolaze u kafanu, ako ni zašta drugo, ono bar na gutljaj vruće rakije i zalogaj kiselog kupusa. Ujak je svirao kao i u svojim najboljim, mladićkim godinama.

Mlada pevačica je hrabro i lukavo odolevala bezbrojnim ljubavnim nasrtajima. Bila je hladna prema svim ljubavnim izjavama, u kojima su joj se kleli na vernost do groba, nisu je zanimale kuće, vile, bazeni sa slatkom i morskom vodom, jahte, avioni i druga bogatstva koja su joj nuđena, na ljubav nije pristajala i pred isukanim noževima, pištoljima, sekirama i toljagama, nisu mogli da je osvoje ni oni koji su joj obećavali najbasnoslovnija putovanja pod nebeskom kapom varoši i sveta, a čak je i poznati varoški zavodnik moler Četka ostao praznih šaka.

Jedino Zvrkiju, glavnoj fudbalskoj zvezdi, nije mogla da odoli. Naš centarfor je vrlo jednostavno osvojio nadmenu lepoticu, tako da ceo slučaj ulazi u istoriju najuspešnijih osvajanja žena u našoj varoši. Naš junak, koji je retko odlazio u kafane, jedno veče se pojavio, seo za najudaljeniji sto od orkestra, popio kafu i popušio cigaretu ne obraćajući pažnju na bilo koga, onda je ustao, prišao pevačici, pogledao je pravo u oči, uzeo za ruku i, bez ijedne reči, izveo napolje, na zaprepašćenje mnoštva udvarača koji su tu noći provodili, srećni ako bi u prolazu vrhovima prstiju dotakli skut njenih raskošnih haljina.

Slava našeg tima iz dana u dan je rasla. Na svim javnim mestima — u kafanama, kasarnama, berbernicama, krojačnicama, obućarnicama, mesarnicama, bakalnicama, poslastičarnicama, čekaonicama, učionicama — visile su fotografije našeg tima, remek-delo varoškog fotografa Žike (pet igrača čuči, šest stoji, loptu drži golman, sasvim levo trener), a pored njih i portreti našeg najboljeg centarfora Zvrkija.

Naš tim nije pobeđivao samo na svom terenu. Tome su dosta doprineli brojni navijači, koji su, predvođeni ujakom, dobro snabdeveni suvom hranom, vinom, rakijom i pivom, odlazili kamionima i u gradove iza devet gora da bodre svoje ljubimce.

Nekad su se s tih izleta vraćali i krvavih glava, na šta je ujak bio veoma ponosan, jer je to bio najbolji dokaz za njegove tvrdnje da i navijačima nije mnogo lakše od fudbalera.

Našu mirnu i idiličnu priču prekida pojava magle u varoši (bar je na tom detalju uporno insistirao ujak), a ujedno je uvodi u početak priče o propasti našeg fudbalskog tima.

Cela priča ima bar stotinak verzija, ne računajući još toliko ujakovih, a u svima jedna jedina činjenica je sasvim izvesna: strašni i nemili događaj se zaista zbio onog dana kad je grad preplavila gusta, dotada neviđena magla. Priča se, kad se iz svih verzija izvuče bitno, svodi na sledeće:

Zvrki je pošao motorom u obližnje selo da donese, recimo, rakiju (dosta sporenja je bilo da li je u pitanju bila rakija, ili sir, prase, orasi, luk, kajmak, jabuke, med), ali se s pola puta, zbog iznenadne i sve gušće magle, vratio kući i u svom rođenom krevetu zatekao ženu i svog najboljeg prijatelja Prleta. Naš trener je, poluobučen, uspeo da iskoči kroz prozor.

Zvrki nije mogao — od iznenađenja — da dođe k sebi. Pre nego što je izašao, ženi je rekao tek toliko da ne bi želeo da je zatekne u kući kad se bude vratio.

Dalja priča je mnogo pouzdanija, zahvaljujući mnogim očevidcima, iako i ona ima stotine verzija.

Zvrki je izašao kroz prozor, slep i gluv na pozdrave sveta izbio je na ulicu, spustio se prema reci, obučen i obuven zagazio u vodu, prešao na drugu obalu, udario glavom u debelu topolu, nije je zaobišao već se ispentrao uz nju i sišao s njene druge strane, nastavio uz brdo, došao na vrh, onda se spustio u dolinu, izbio na šumski put, zaustavio prvi kamion, vozač ga je pitao kud ide, fudbaler je rekao da će tamo kuda i on, stigao je u omanju varošicu, promuvao se ulicama, popeo se u putnički voz, seo u vagon drugog razreda i vratio se kući (žena je već bila pokupila stvari i otišla) sa strašnom mišlju: da mu je podvalio najbolji drug, onaj koga je na leđima izneo iz grotla smrti. Iz te misli rodila se druga, još strašnija i opasnija: da je Prle tim postupkom izdao revoluciju.

Tu istu misao (sledimo i dalje osnovnu priču, komentarisanje verzija i nastojanje na potankostima odvelo bi nas daleko) Zvrki je izgovorio posle nekoliko dana na partijskoj konferenciji, na kojoj se raspravljalo o razvoju poljoprivrede u našem kraju. Zvrkijev kratki govor dobio je takođe stotine verzija, a mi se, iz poštovanja prema ujaku, odlučujemo za verziju iz njegove građe za antihroniku naše varoši.

"Drugarice i drugovi, kada sam polazio u partizane, tog maglovitog julskog jutra 1941. godine, duboko su mi se u srce urezale reči mog druga sa sportskog terena Prleta, koje je izgovorio na brdu iznad naše varoši, na domaku šuma. Drug Prle je rekao — a on je tu, neka ispravi ako sam nešto zaboravio — da nas očekuje najvažnija utakmica u našem životu, koju ćemo igrati pred publikom koju u tom broju nijedan stadion na svetu nije video. Mi moramo pobediti, po cenu najvećih gubitaka i žrtava. Mnogi od nas će se zauvek oprostiti od igrališta. Ali treba da znamo da se borimo za ulazak u ligu kakva u svetu ne postoji, ligu slobode, sreće blagostanja, ljubavi. Niko ne može naneti poraz jednom timu koji se bori za slobodu, za novo, pravedno društvo, u kojem čovek čoveku neće biti vuk, u kojem ljudi neće nanositi jedni drugima zlo, bol ...

Ovih reči druga Prleta, koje sam, nadam se, dobro upamtio, sećao sam se za sve vreme ratovanja, kad mi je bilo najteže, one su me hrabrile, podsticale, davale snagu da istrajem.

(Kratak prekid. Tišim glasom.)

Na žaloet, drugovi, ovih dana drug Prle je izdao mene, izdao revoluciju, svoje reči od pre desetak godina sramno je pogazio, bacio ih u blato. U socijalizmu, u društvu za koje se i sam borio on je spavao sa ženom najboljeg prijatelja, saborca iz revolucije. Da je spavao sa ženom nekog klasnog neprijatelja, pa da čovek i razume ...

(Graja u sali. Predsedavajući lupa šakom u sto.)"

Naš centarfor je grubo prekinut, uz objašnjenje da se na sastanku razgovora o razvoju poljoprivrede u našem kraju, a da se ovakvo izlaganje druga Zvrkija može protumačiti kao omalovažavanje sjajnih rezultata koje su naši radni ljudi u toj oblasti postigli.

Na istoj konferenciji Prle je, kao istaknuti društveni i sportski radnik, predložen za našeg predstavnika u sportskim organizacijama glavnog grada.

Bilo je očigledno da ni ljudi iz Komiteta a ni varoš ceo slučaj ne uzimaju tragično, pogotovo što od kafanske pevačice drugo nešto nisu ni očekivali. Sve ih je mnogo više zabrinjavalo da se posledice tog događaja ne sruče na fudbalski klub. Pomiriti najboljeg igrača i najboljeg i jedinog trenera bilo je, bar za sada, nemoguće i neizvodljivo, a zatim, ipak, bio je važniji Zvrki: i najbolji trener ništa ne može da uradi ako nema bar jednog dobrog igrača, jednu zvezdu. Brzi Prletov premeštaj u glavni grad (a što je označavalo i početak njegovog političkog uspona) izdejstvovan je, najverovatnije, s namerom da se spase Zvrki, odnosno naš tim.

U ublažavanju tragedije koja je u crno zavila našu varoš, centar svetskog fudbala, vidnu ulogu je odigrao ujak. Kao najveći psiholog naše varoši, kao pesnik koji čuči u dnu svakog ljudskog srca, ujak se prihvatio mučnog i odgovornog posla da Zvrkija izvuče iz teškog psihološkog stanja.

Tri osnovna pitanja, pored mnogih nevažnih, vrzmala su se tih dana u Zvrkijevoj glavi, na koja je on pokušao, zajedno s ujakom, kao s prijateljem pred kojim nije imao tajne, da nađe odgovor:

1) Da li je njegova žena tu svinjariju napravila smišljeno, s namerom da ponizi njega, Zvrkija, velikog fudbalera, u koga je bila do ušiju zaljubljena, da ga baci u prašinu, na kolena, kad toliki bekovi, služeći se i rukama i nogama, to nisu mogli da urade, i da u isto vreme ponizi i njegovog najboljeg prijatelja (mora da se Prle bedno osećao što je izdao svog drugara zbog neke sumnjive kafanske pevačice), pojavljujući se u celoj situaciji kao pobednik, kao prava zvezda?

2) Da li je to Prle uradio iz osvete, jer je bio, po Zvrkijevom mišljenju, lošiji fudbaler od njega?

3) Nije li njegova žena obična namiguša, ne može da živi bez više muškaraca, sasvim je slučajno što je izbor pao na Prleta?

Sva tri pitanja, s mnogobrojnim potpitanjima, imala su hiljadu svojih da i hiljadu svojih ne. A svako to da i ne imalo je hiljadu svojih priča. Raspravljajući sa Zvrkijem o celom slučaju, za vreme dugih i zamornih šetnji pored reke, ujak je shvatio da je ljudska misao strašno žilava i probojna: proći će i kroz vatru i kroz vodu, preko šuma i planina, otići će na nebo i pod zemlju, prevrnuće svaki list i kamenčić, sići će i u donji svet da dođe do onoga čega, obično, nema.

Veliki maštar i tvorac čudesnih bajki naše varoši, osećao se inferiorno i bedno pred razbuktalom fantazijom uvređenog fudbalera, koji je u svakoj sitnici otkrivao hiljade značenja, bitnih za objašnjenje celog slučaja. Koliko su samo časova Zvrki i ujak izgubili pokušavajući da odrede tačan smisao Prletovog pikavca ugašenog u vinskoj čaši, jednog od mnogih tragova koje je trener ostavio posle neslavnog bekstva.

Zašto baš u čaši da ugasi cigaretu? — pitao se Zvrki. — Nije li tim, u suštini drskim i bezobraznim gestom, trener hteo još više da ga uvredi? Ili je to uradio nesvesno? Kako sve to objasniti kad se zna da Prle i u kafani i na igralištu nije bacao opuške bilo gde, nikad pod noge, u tanjire i čaše, i kad se zna da je lično organizovao radne akcije da se igralište i tribine očiste od pikavaca, a da je duž klupa, na svakih pet metara, postavio pepeljare od praznih konzervi? Zašto je ugašena tek pripaljena cigareta? I ne izbija li drskost i nadmenost iz te grubo zgnječene i gotovo neispušene cigarete? U kojem je to trenutku urađeno? Šta je posle tog poteza došlo? Šta je Prleta sprečilo da cigaretu ne popuši dokraja, na miru? Da li se u tom trenutku smejao na račun svog prijatelja? Itd.

Ujaku je pucala glava. Već je hteo da digne ruke od našeg najboljeg fudbalera. Ovaj je u svemu otkrivao trenerove podle namere, čak i u tome što je za igrače određivao dvodnevni karantin uoči utakmice, mada je bilo nepobitno dokazano da je to kratko uzdržavanje od seksa donosilo dobre rezultate našem timu.

Ujaku je, u vrlo teškoj situaciji, sasvim slučajno pomogao glavom i bradom. Prle, koji se, čekajući dan da pođe za Beograd, skrivao od sveta i Zvrkija kao miš i rupi. Ujak je na Prleta nabasao u jednoj zabačenoj birtiji, i ovaj mu je, kao čoveku u koga je imao puno poverenje, potanko objasnio kako se sve to dogodilo.

Po ujakovoj priči, odnosno Prletovoj, ceo događaj je neko vešto udesio da bi narušio prijateljstvo naših najboljih fudbalera. Taj neko je, donekle, u tome uspeo.

Ujak je tvrdio da se Prle, teško utučen, sa suzama u očima, kleo svim najdražim na svetu da ne zna kako se obreo u stanu svog prijatelja. Magla, koja se iznenada sručila na varoš, zatekla je našeg trenera na pecanju, u trenutku kad je riba najbolje radila. Magla je bila toliko gusta da se vrh štapa nije video. Iznenada, na jednom mestu, magla se proredila i tu se pojavila nepoznata, lepuškasta plavuša, gola do pojasa, koja je rukama i nemim pokretima usana mamila okasnelog ribolovca. Kao začaran, Prle je ispustio štap i krenuo za lepom neznankom, oko koje se u krugu, veličine fudbalskog centra, kao oko sveca, topila magla.

Devojka ga je vodila u centar varoši, glavnim ulicama, ne pazeći na pešačke prelaze i semafore, a Prle je koračao kao u snu, goreći od želje da je što pre stigne, dotakne, privuče k sebi. Ni na kraj pameti mu nije padalo da se upita kuda to ide, zašto na ulicama nije sreo nikog, zašto nijedan milicioner ne hapsi tu nepristojno obučenu devojku i zašto se svi automobili, bez obzira na svetlo na semaforima, zaustavljaju da propuste lepu golišavu plavušu.

Devojka je Prleta uvukla u jednu veliku zgradu, liftom ga ponela na osamnaesti sprat i uvela u neki ogroman stan. U salonu, pored raspaljenog kamima, na beloj medveđoj koži, devojka se potnuno obnažila, donela dve čaše vina i zapalila dve cigarete. Prle je pošao k njoj, spreman da joj svakog trenutka padne u zagrljaj, ali mu je neznanka pokazala na plavi dres s brojem osam, prebačen preko fotelje. Prle je odmah shvatio da plavuša želi da on obuče svoj čuveni dres, koji već godinama nije nosio. Ni u jednom trenutku on nije stigao da se upita gde se to nalazi, čiji je to ogroman stan, kako da se popne liftom do osamnaestog sprata kad u našoj varoši najveća zgrada ima svega deset spratova, i otkud tu njegov dres, koji se nalazi u spomen-sobi našeg kluba, zaključan u vitrini.

Iz tog čudnog sna — da priču skratimo i privedemo kraju — Prleta je probudio tresak vrata, kojim je Zvrki objavio svoj dolazak. Prvo što je naš čuveni trener video bilo je: noćni stočić, na njemu slika njegovog prijatelja i dve dopola napunjene čaše vina — u jednoj ugašena cigareta. Onda je shvatio da se nalazi u malom Zvrkijevom stanu, u spavaćoj sobi, na bračnom krevetu, pored žene svog prijatelja, gole, raspletenih crnih kosa.

Ujak je čvrsto verovao da naš trener ne laže. Koliko je Prletu bilo teško, on je hteo da puca sebi u glavu, ali ga je ujak sprečio, uveravajući ga da time samo ispunjava pakleni plan te bajne utvare.

I Zvrki je poverovao, doduše, ne odmah, celoj priči. U dugim šetnjama pored reke, on je došao do čvrstog zaključka: ta plava neznanka bila je u svemu nalik na onu koja ga je čekala po izlasku iz obruča. Čak se i pojavila u istim okolnostima, u najgušćoj magli. Ovoga puta, u svojim pokvarenim namerama ona je uspela.

Kako je to moguće? Postoji li ta žena zaista? — ozbiljno su se pitali ujakovi slušaoci, iako su već bili navikli na svakojaka čudesa.

Ovog puta ujak ništa nije rekao. S visine je pogledao sve prisutne, izvukao maramicu iz malog džepa, mahnuo svima ispred očiju, zgužvao je i raširio: iz maramice je, na veliko zaprepašćenje svih gostiju naše najveće kafane, prhnuo beli golub i vinuo se u nebo.

— Ljutu! — rekao je ujak zabezeknutom konobaru i dodao: — Duplu!

Zvrki je čvrsto poverovao ujakovoj priči tek posle nekih događaja koji su ubrzo usledili.

Ta ženska utvara, koja se, prema prilici, pretvarala čas u plavušu, čas u crnku, čas u ružnu, čas u lepu, navukla je Filipa da se založi da zaposlenje koje nije zasluživala dobije neka sumnjiva devojka, poslednja varoška namiguša, a i umalo na jednoj pozorišnoj predstavi nije otkrila legendarnog junaka, koji je, zahvaljujući samo lukavosti, u poslednjem trenutku pobegao iz sale i tako izbegao da ga varoš konačno upozna.

Udbaš Andrija Pauk, posle propijančene noći, našao se na školskom igralištu, na kome je dvadesetak učenica u belim gaćicama i majicama, nalik na buket rascvetalih ruža, igralo košarku. Sav očaran i zadivljen lepotom njihovih golišavih i čulnih tela, Andrija je, raširenih ruku, pošao prema mladim devojkama, kao da je među njima ugledao plavokosu Engleskinju Meri. Ugledavši ga tako bunovnog, s ulepljenim lišćem na ćelavoj glavi, devojke su se uplašile i razbežale s igrališta, dok je Andrija, jednako šireći ruke, mucao:

— Zašto? Zašto bežite!?

A ujak se jednog jutra pojavio s tamnim naočarima za sunce, koje ipak nisu mogle da sakriju da je sviraču jedno oko zatvoreno i okruženo masnicom. Cela varoš je već znala da je te noći neki poručnik, koji se nepredviđeno vratio s vežbe, zatekao u kući svirača sa svojom ženom kako — bar tako je tvrdio ujak — hrani mlekom slepiće u cokulama, i cela varoš je unapred znala da će ujak reći da ga je tamo odvela ta opasna i prevejana utvara.

Na sledećoj varoškoj partijskoj konferenciji, koja je usledila vrlo brzo, Zvrki se odrekao onoga što je na prethodnom sastanku rekao o svom drugu Prletu, koji je već bio otputovao za Beograd. Taj kratki govor navodimo opet iz ujakove antihronike:

"Drugarice i drugovi, Prle nije izdao revoluciju. Uveravam vas da joj je verniji nego ikada. Revolucija još nije završena. Još nisu savladali razni kontrarevolucionarni elementi, koji se svim i svačim služe. Oni menjaju svoje lice, nalazeći pak pribežište među utvarama i priviđenjima. Pošto ne mogu da razbiju naše idejno jedinstvo, oni pokušavaju da naruše naše drugarske odnose. Oni bi se najviše radovali ako bismo spavali sa ženama svojih najboljih prijatelja.

Ti isti kontrarevolucionarni elementi su pokušali da poseju razdor izmeću Prleta i mene, ali nisu uspeli.

Drugarice i drugovi, budimo na oprezu, otvorimo četvore oči i pronađimo što pre neko sredstvo za rasterivanje magle".

Zvrkija su opet prekinuli, rekavši mu da skreće diskusiju s glavne tačke: razvoj turizma u našoj varoši. Više nego očigledno je da turizam postiže lepe rezultate, a Zvrki priča o kontrarevolucionarnim elementima. Konferencija je završena tako što naš centarfor ovoga puta nije, na jedan diskretan način, izabran ni u jednu komisiju i rukovodeći organ.

Ništa nije moglo spasti naš tim od neizbežne propasti. Gubio je utakmicu za utakmicom. Naš čuveni Zvrki, centarfor oko koga se otimalo devet okolnih gradova, pružao je sve slabije i slabije partije. Maštovitost i duhovitost njegove igre, koja je dovodila do ushićenja ceo stadion, nestale su preko noći. Šutevi su mu bili mlaki i neprecizni. Dešavalo se da je po čitavih desetak minuta bio potnuno odsutan iz igre, lopte su ga udarale u glavu i noge a da ni prstom nije mrdao, što je samo bio znak da još nije raščistio s nekim od hiljadu zagonetnih pitanja koja su ga mučila.

Kraj Zvrkijeve fudbalske karijere bio je tužniji od kraja mnogo manje čuvenih igrača: bez cveća, počasnog gola, iznošenja sa igrališta na rukama, oproštajnih govora, svečane večere. Na njegovoj poslednjoj utakmici, koja se igrala po kiši i magli, lopta uopšte nije htela naš tim: prelazila im je preko nogu, bežala od njih, odlazila tamo gde je ni u snu ne bi uputili. Naš tim je izgubio s rezultatom koji nije zabeležen u istoriji varoškog fudbala 33:0 ("i slovima: trideset i tri prema nula" — govorio je ujak), kao da su svih dvadeset i dva igrača igrali na jedan gol. Na toj utakmici golman protivničkog tima napravio je čuveni "štos", koji je kasnije uveliko korišćen kao otrcano poređenje kad god je bilo reči o slaboj igri navalnih igrača: skoknuo je u obližnju kafanu, pojeo deset ćevapčića i popio flašu piva, bez ikakve bojazni za svoj gol.

U jednom trenutku te nikakve igre Zvrki je ispod gaćica izvukao revolver i ispalio čitav šaržer u loptu.

— Zar je ne vidite!? Plavuša! — uzvikivao je Zvrki, vitlajući revolverom, dok su preplašene sudije i igrači glavom bez obzira bežali sa igrališta.

Naš tim je, za nekoliko sezona, ponovo vraćen u ligu iz koje je, odmah posle rata, i krenuo. Nije nam ništa išlo naruku: ni novo igralište napravljeno po poslednjoj reči tehnike (kamena podloga, drenaža, buseni trave izvađeni s planinskih vrhova), ni mnogi mladići kojima je fudbal bio zanimanje, ni nova oprema, ni lopte nabavljene u inostranstvu, ni čitav klupski štab sastavljen od prvog, drugog, trećeg trenera, masera, lekara, psihologa.

Ujak, čovek starih vremena i zaljubljenik svoje mladosti, u svim novinama video je okolnosti koje neminovno vode ka propasti jednog od najpopularnijih sportova naše varoši. Još uvek glavna zvezda u bašti naše najveće kafane, ujak je i dalje pravio svoje usmene novine (one su s pažnjom slušane, iako su u varoši već odavno izlazila dva dnevna informativno-politička lista i jedan sportski), sipajući kao iz rukava pred svojim slušaocima jed i žuč na stanje u današnjem fudbalu:

1) Nema više dobrog fudbala čim su nestale divlje poljane (tu su sada parkovi i stambene zgrade), s kojih su, obično, dolazili najbolji igrači.

2) Dobar fudbal neće nam doneti ni dresovi od prirodnih i veštačkih vlakana, ni kopačke nabavljene u inostranstvu. Stara je istina da utakmicu ne dobijaju dresovi i konačke, odnosno da je svaka puška u rukama Vuka Mandušića ubojita, kako je voleo da kaže ujak, najbolji poznavalac Njegoša u našoj varoši. Zvrki je u jednom dresu, iskrpljenom na stotinu mesta, igrao tri sezone, a ko ne veruje može taj dres, natopljen znojem našeg najboljeg fudbalera, videti u ujakovom podrumu, gde ga, u jednoj vitrini, drži kao najveću svetinju. Prle je svoju prvu utakmicu igrao u gumenim opancima, a kad su mu se kaiševi pokidali, nastavio je u vunenim čarapama, pa mu nije smetalo da zabije tri sjajna gola.

4) Ponajmanje će dobar fudbal doneti plate i nagrade fudbalerima, duge pripreme, bolje reći besplatna letovanja i zimovanja, na moru i planini. Zašto fudbalere tako maze? U ujakovo vreme, a to će reći u najslavnije vreme u istoriji varoškog fudbala, igrači su bili srećni ako bi posle utakmice dobili bocu piva i pljeskavicu od deset, s malo više luka.

Varoš je preko noći izgubila interesovanje za fudbal. Ujak se više nije pojavljivao na utakmicama, a nije imao dostojne zamene koja bi mogla preuzeti njegov orkestar najbučnijih navijača. Slike našeg tima i našeg ljubimca Zvrkija polako su nestajale s javnih mesta. Doduše, u dnevnim listovima povremeno su objavljivane fotografije naše druge čuvene zvezde, Prleta, koji je, odavno zaboravivši na našu varoš, u glavnom gradu vrlo uspešno krčio put ka političkoj slavi. U varoši je ostala legenda o dvojici naših najboljih fudbalera, koju je ujak, ponekad, za kafanskim stolom, podgrevao pričama o starim dobrim vremenima kada se igrao pravi fudbal.

Milisav Savić: Ujak naše varoši
(Beograd, 1977)
Vuk

Iznenadni, veliki snegovi, kakve ni starci nisu upamtili, odagnaše od našeg sela sve putnike i goste, ali privukoše druge, neželjene namernike: vukove.

Sneg je padao danima, u gustim, teškim pahuljama. Nebo se prilepi uz zemlju, veče i jutro se stopiše. Sneg naraste do prozora, poravna uvale i izbrisa plotove i međe. Prtinu ni do bunara ni do štale nismo uspeli da napravimo — dok bismo zahvatili vode i nahranili stoku, sneg bi zavejao naše stope. Svaki ljudski trag iščeznu pod snežnom belinom.

A kad se nevreme stiša, već prve noći, mesečne i mrazovite, pojaviše se čopori vukova, udariše na torove, dosta ovaca odnesoše i još ih više ostaviše poklanih. Tako učiniše i sledeće noći. Naši psi su prestrašeno cvileli na pragovima, besomučno grebući vrata ne bismo li ih pustili unutra; a ako bi se koji i osmelio i jurnuo na vukove, za tili čas bi bio raskomadan.

Selo ustade da se brani od napasti. Iskopasmo jame, postavismo gvožđa, zatrovasmo nekoliko jagnjadi (svoje pse vezasmo) i pojačasmo ograde torova. Ali malo uspeha imasmo. Bolje sreće nisu bili ni lovci sa svojim kremenjačama i sačmaricama: ili su rđavo gađali, ili ih je u zasedi san varao, ili su čekali na mestu koje su vukovi obilazili kao đavo oko krsta.

Sve u svemu, dok su nam vukovi oteli i poklali oko stotinu brava, sve lojastijeg do lojastijeg, mi ih — što ubismo što pohvatasmo — izbrojasmo svega četiri, i to iznemogla i onemoćala; predvodnici i samotnjaci ostaše nam van ruke, na snežnim bregovima iznad sela, odakle su noću otegnuto zavijali da nas je i u snu ledena jeza podilazila.

Pobesneli i ogladneli, počeše da napadaju i čeljad.

Seoskog vodeničara rastrgoše noću, da od celog čoveka na snegu osta malo smrznute krvi, šubara, parčići odela i cokule.

Na jednog mladića kidisaše u šumi, ali im on izmače na drvo i tu osta ravno pola dana, gotovo smrznut, uzalud dozivajući u gorskoj pustinji da mu neko priskoči u pomoć. Za to vreme vukovi su trčkarali oko drveta, zaskakali stablo i grizli koru. Mladić je počeo da gubi svest, da tone u slatki san, n sigurna bi se ili smrzao, uklešten među rakljama, ili strovalio u čeljusti razbesnelog zverinja, da mu na um nije palo da skine odeću i baci je na zemlju. Vuci su sukno omirisali, rastrgli i tek onda otišli, a nesrećni mladić se go i bos dovukao u selo, strašno prestravljen, da su ga najveštije vidarke petnaest dana, ni živog ni mrtvog, zapajale.

I još na mnoge ljude su nasrtali, ali su ovi srećno prošli: umakavši na drvo, zapalivši vatru, ili ih rasterujući gvozđenim vilama, od kojih se, kao od noža, ne odvajahu.

Ali najveća nesreća koju ova napast nanese selu desi se pri kraju zime, kad je već sneg bio počeo da kopni i kad su se vukovi spremali da se povuku u planinu i da se kote i brinu o svojoj mladunčadi — kako im to priroda nalaže. U svom oproštaju do iduće zime, oni sa izvora ugrabiše najlepšu devojku sela, jedinicu seoskog gazde, čoveka kome su pripadali najbolji pašnjaci, voćnjaci i plavne njive. Pored izvora nesrećni otac nađe samo prevrnuti krčag i stope ogromnog vuka koje su se gubile u ledenoj planini.

Od krvi ni traga.

Celo selo obuze žalost, a najviše njene najbliže: roditelje i rodbinu. Neizmerna žalost obuze seoske momke, pa čak i one čiju je ruku devojka odbijala. Taj događaj dirnu srca i zavidnih devojaka.

Skupi se potera da se bar nešto, kosti ili pramen kose, nađe od nesrećnice.

Ali od vukova ni traga ni glasa. Bila je udarila jugovina, sneg se topio, tragova nije bilo, a psi su se, opijeni mirisom prolećnog bilja, vrteli u krugu, ne raspoznajući vučji zadah.

Izgubismo svaku nadu da ćemo od najlepše seoske devojke išta, selu i njenima za pomen, naći.

Tužni otac joj na samom ulazu u groblje podiže lep spomenik, u čijoj blizini zasadi tri mlada bora.

Drugu zimu spremnije dočekasmo. Dobro ogradismo torove, nabavismo veće pse, kupismo — za par volova — jednu očuvanu karabinku. Manje smo imali štete, ali nam prokleta napast opet, u gluvo doba, kad se nismo nadali, znatno okrnji naše blago.

Posavetovasmo se i rešismo da treću zimu još spremnije dočekamo kako bismo jednom zasvagda istrebili vukove ili ih tako dobro udesili da će naše selo obilaziti kao ukleto mesto.

Posle prvih snegova, naš šumar donese vest koja nas, iako u nju nismo verovali, potpuno zbuni: njega su bili opkolili vukovi i on bi i pored svoje dvocevke verovatno nagrabusio da u blizini nije prolazila neka svadba pa se zverinje od vike snatova i jeke talambasa razbežalo. Šumar je tvrdio da je pored jednog ogromnog vuka video živu najlepšu devojku našeg sela, doduše malo nalik na vučicu, okruženu vučićima, verovatno svojim mladunčadima. Dobro se uverio da je to naša lepotica: iako je išla četvoronoške, ona je zadržala svoj pređašnji, ljudski oblik.

— Još uvek je lepa, najlepša od svih! — reče šumar, dodavši da i vučići imaju glavu nalik na ljudsku.

Bunca, prestravljen, kazasmo.

Ubrzo se pokaza da šumar sve to nije ni sanjao ni izmislio. Sve je ukazivalo da se među vukovima nalazi ljudska ruka i ljudska pamet: na torovima smo nalazili otvorene kapije, a gvožđa odapeta i prazna. Jame su nam bile zatrpane i razotkrivene, a zatrovana jagnjad osvanjivala su pred našim pragovima oko kojih su crkavali naši psi.

Umalo da se zakrvimo među sobom, sumnjajući da neko od nas, sulud, ometa istrebljenje napasti.

Ali kad oko torova primetismo poluvučje-polučovečje stope, poverovasmo šumarovoj priči. Poslednju sumnju u njenu istinitost odagnasmo kad ubismo jednog vučića: zaista, njegovo lice, sem velikih očnjaka, uopšte se nije razlikovalo od ljudskog, a prednje šape su bile nalik na naše ruke. Neko predloži da se vučić ne baci u jamu već da se zakopa na groblje, kao svako čeljade, u ionako prazan grob naše najlepše devojke.

Celo selo se uzbuni: skoči na nesrećnog bogataša, reče mu da je rodio vučicu a ne devojku. Stari čovek se branio koliko je mogao, koliko tužan toliko i srećan što mu je kći, lepotica i miljenica, još uvek živa. Čak se nadao da će je iz vučjeg čopora otrgnuti i ponovo vratiti u njeno pravo stado. Obećao je silno blago ko potamani vukove i dovede mu živu kćer.

Napast je bila opasnija od svake dosadašnje. Talambasi, udaranje u bakrače, prangije, vika — to više nije moglo uplašiti vukove. Ni oganj, ni žar. Prilazili su slobodno vatri, kao da su želeli da ogreju svoja ledena srca i promrzle šape.

Bojali su se jedino puške, noža manje. Naoružani, po svoj prilici, ljudskim znanjem koje im je podarila lepotica, izbegavali su sve zamke.

Uzalud smo organizovali potere. Prozebli i neispavani, vraćali smo se kućama, moleći svevišnjeg i sve đavole da odagnaju zlo od nas. A noću smo, prestrašeni, slušali njihovo zavijanje, koje je ličilo na zloslutno naricanje, kao da je kraj sveta. Posle bogatih gozbi u našim torovima, vukovi su se, raspomamljeni, igrali na obližnjim bregovima, ispuštajući urlike koji su bili nalik na naše svatovske i slavske pesme.

Spasonosna misao pala je na um jednom siromašnom mladiću, koji je bio zaljubljen u najlepšu devojku sela, a koja ga je, biće zbog siromaštva, odbijala.

— Prerušiću se u vuka! — reče.

Mi se mnogo ne obradovasmo, gotovo ubeđeni da napast nećemo od sela tako lako oterati.

Mladić navuče golemu vučju kožu, namaza se vučjim lojem i s dugim, oštrim nožem za pojasom krenu u planinu.

Po preklanim vukovima, koje smo iz dana u dan nalazili na puteljcima, oko lisnika i torova, videli smo da je mladić u svojoj zamisli uspeo i da je živ.

A jednog jutra naš junak se svečano pojavi u selu s otetom devojkom vučicom. Nesrećnicu odmah zatvori u štalu i reče berberinu da joj skine naraslu dlaku.

Pukoše puške, razleže se pesma, udari se u ciku i podvriskivanje, rakija zaklokota u grlima ... Celo selo, od mladog do starog, od muškog do ženskog, slavilo je pobedu nad krvoločnim nemanima.

Hrabrog mladića ponesosmo na ramenima i darivasmo od srca, po svojim mogućnostima: ko dukatom, ko ćilimom, ko košuljom, ko ubrusom, ko pršutom, ko hlebom i solju. Najbogatije ga dariva devojčin otac: konjem belcem i sedlom srebrom okovanim. Starac je koliko bio srećan toliko i tužan: brinula ga je dalja sudbina njegove miljenice. I s pravom: jer kad se dobro podnapismo, zgrabismo motke i kamenje i krenusmo k štali da ubijemo seosku izrođenicu, vučju položnicu.

Kod štalskih vrata ispred nas se ispreči hrabri mladić.

— Stanite! Uzeću je za ženu! — reče.

Njegove reči ne uzesmo ozbiljno, mislili smo da se, pripit, šali i krenusmo k bestidnici i odrođenici. Iznenada, mladić zatrese glavom i iskezi zube prema nama: u isti mah primetismo da su mu prednjaci kao u vuka. On otvori štalska vrata, pusti devojku napolje i dugim, vučjim skokovima, zajedno s lepoticom, odjuri u planinu.

Mi zanemesmo, okamenjeni.

Oči dugo nisu mogle da nam se odvoje od velikim stopa, koje su se, poluvučje-polučovečje, gubile u snegu.