Miodrag Bulatović: Crveni petao leti prema nebu
("Prosveta", Beograd, 1963; Glave 1-7; str. 7-49)
1. MASLAČAK I POČETAK

Bosa, polunaga, sva izgrebena i čupava, luda Mara ležala je na livadi. Izvaljena nauznak, s crnim kovrdžama u travi i cveću, gledala je večito plačnim očima u provaliju neba: činilo joj se da mu kraja nema, kao što ga nije bilo ni čvrstoj zemlji pod njenim plećima. Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve više zagreva. Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoočnica i mutila joj misli.

Ni o čemu važnom nije ni mislila. Samo je tako ležala, grickala kiselicu i gledala oblačak što se, poput jagnjeće kože, rastezao između šiljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio nežan i nije se mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu šavovi i on se raspadao kao što se raščinja svaka koža kad se tegli na sve strane.

Prelazila je rukama preko mladih i još jedrih grudi, stiskala ih, gnječila ih vlažnim dlanovima, uverena da će joj se bolovi u utrobi stišati. Ruke su klizile niz telo, prštile ga, mučile ga kao tuđe da je. Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i ćutala. Ruke su se, najzad, sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije hteo da pređe. I one su se, te dobre ruke pokrzanih noktiju, rastavljale i na slabinama savijale u grč. Krti i okoštali nokti grebli su kožu, ulazili u nju, sekli je: jači i oštriji bio je bol u mesu oko pupka.

Misli na nešto drugo, reče sebi kad oseti da ju je spopao hladan znoj, misli na nešto deseto. I zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema više muka i patnji, i ljudi lakše dišu i koračaju. Ni tebe više ne peče, zar ne vidiš. Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije nesrećan. Ljudska srca su puna, i nikome neće suze na oči. Hajde, jesi li već zamislila.

Zamislila sam, reče opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na sve strane je mir. Ljudi su se odjednom prodobrili i neće jedni drugima oči da vade. To mi je bilo najteže da zamislim. U početku nisam mogla da poverujem očima kojima sam ih videla. A sad su tu, preda mnom, krotki i meki.

Ne misli na bol, kad ti kažem, prošaputa u sebi. Nije toliko važan — proći će. Bolje podigni glavu i šaraj očima po nebu. Gledaj u sunce. Eto, tako. Ako možeš, zagledaj mu se pravo u oči. Vidi na kojoj mu je strani srce. Ima li duše, je li surovo, i može li išta u svojoj ključaloj glavi da zamisli. Ako ti se učini da je dobro i lepo, poljubi ga u gornju zavrnutu usnu. A ako to nećeš, ne budi dokona i misli na šta liči. Ima li kakve sličnosti s cvetom bele rade. Nema, ne liči na taj cvet. Da te ne podseća na carevo oko? Da, baš me podseća na cvet carevo oko što raste po planinama. Ali zar ti se ne čini da liči i na bolesnog pauka koji, mučen glavoboljom, gunđa i prede, i baca oko sebe nevidljive smrtonosne konce. Jeste, i na tog pauka vatronošu liči.

Na nebu je videla oblačak. Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci. Sunce je sve više hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u glavi. Sad je teže mogla da zamisli ono što je htela. Nije je mučila glad iako od juče ništa nije jela. Drugi se jedan đavo motao njenom utrobom i terao je da drhti, da se savija i opruža kao od gume da je.

Oči su joj bile pune svetlosti. Nije znala što plače. Osećala je kako joj se po licu razlivaju suze. Želela je da za večita vremena ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i unazad zabačene glave.

Neću da hulim, pomisli, neću da hulim. Jer nije loše kad se plače. Posle plakanja će mi olakšati, pa ću bolje podnositi batine i glad, i sve druge nevolje.

Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlačila sebi vlati trave i ćumice cveća i duvala u neokrnjene i okrugle glave maslačka. Gledala je kako se beli plodovi dižu a onda opet k njoj vraćaju. Duvala je jače i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u struju vetra i letele sve više i više. Duvala je još, i još, dok je bol rastao; duvala je plačući, i kroz suze videla kako se odjednom celo nebo prekrilo plodovima maslačka.

Ne, nema više neba, činilo joj se. Sve je to meka i golicava vuna maslačka. Ni sunce se više ne vidi — cvećem se pregrejani nebeski svod opleo. Ni šiljatih brda nema — šuma pobelela. Ni zemlja na kojoj leži u ritama više nije tvrda — eto postelje nevoljnicima, prosjacima i skitnicama, onima koje je jutros sretala na lješničkom putu.

Duvala je još, ne brišući suze što su joj sve više golicale jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo maslačkom i drugim cvećem da okiti i prekrije. Bolova bi tada nestalo, računala je. Patnji više ne bi bilo, zamišljala je. I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre, šaputala je.

Ležala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog semenja komeša i okreće, kako se razređuje i opet gušća, nošen vrelim vetrom; kako se trava koju je i dalje razgrtala i češljala prstima gužva, već žalosno obršćena.

A nije videla dolinu što je počinjala stotinak metara ispod nje; ni prašnjavi put koji je vodio u gradić; ni reku što se stalno i uzaludno prestizala s tom gadnom, s tom prljavom i džombastom putinom, provlačeći se kroz jošja i vrbake.

Nije videla, niti će ikada moći da vidi, kako se nekoliko najkrupnijih plodova poče da odvaja od svog uskomešanog jata; i da se, praveći bele krugove, spušta k zemlji.

Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje kruške: tu će uskoro neko doći da ispruži svoje umorne noge. Krvave, zatupaste i gotovo okoštale, noge će ležati jedna pored druge. Grejaće ih i peći prašina i sunce, i one će se micati i dodirivati. Tako ispružene, tako ostavljene, podsetiće svakog prolaznika na izranjavljene i nerazumne gušterove koji ne mogu da miruju ni trena. Četiri prašnjave, četiri jogunaste, četiri ljudske noge tabana okrenutih na istok.

Drugi plod, nalik na galeba, spusti se nasred muslimanskog groblja, koje je od puta branila samo ograda od zarđale žice: tu će neki ljudi izgubiti ono što nikad više neće moći da nađu i povrate. Teško će im pasti taj gubitak, pa će se, prvi put otkad se znaju, priljubiti jedan uz drugog. Biće zagrljeni tako čvrsto da će im se i suze mešati. Zateći će ih noć i prvi strahovi kraj belog maslačkovog ploda.

Treći i dosad najveći plod, u kosom letu zabode se u trnje pokraj bleštavo bele kućice, pokraj vesele gomile: i tu će dugorepi đavo brzo doći po svoje. Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako: čupaće se za perčine, vući će se za uši i noseve; poigraće se s pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti; pucaće za žar pticom, olovom će joj raskomadati srce. Kad se s lješničkih bregova spusti noć, keziće se na mesec, pa čak i na zvezde. Đavo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka, cerekati se i nuditi ih rakijom, već polumrtve; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti. Ljudi će blenuti u krastavog đavola i lajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.

Ostale pahuljice padale su po putu koji se, vijugajući ispod brega, gušio u nesvakidašnje šarenoj gužvi i metežu. Tuda će, pre mnogih drugih, proći pogrbljen čovek crnih, velikih — najveselijih očiju. Svi će ga poznati po golotinji, po petlu, po kašljucanju. Držaće nos u petlovom perju; žmirkaće ne stresajući sa sebe prašinu. I kad ga budu mučili, želeće da se izjednači s njima. Bosi čovek nosiće žar petla i gaziti ovčje brabonjke i bele maslačkove pahuljice.
2. TUŽNA BRAĆA

Išli su ružnim, prašnjavim putem, k reci što je tiho šumorila. Vukli su se tromo, sa zavežljajčićima na plećima. Toliko su se znali i poznavali da im se nije otpočinjao novi razgovor. Pa su išli bosi i dronjavi, prljavi i zapušteni: takve ih nepregledni i svakojaki putevi znaju već petnaestak godina.

Snaga im je bila pri kraju, videlo se, ali su koračali po navici, nesvesni lude želje da treba da stignu na kraj sveta. Nisu se osvrtali iza sebe, niti su oči skidali sa žute i tvrde zemljurine puta.

A imali bi šta i videti — svet ih je gledao: bolesna i tankovrata deca, mahom gola i kriva; šiljoglavi očevi varošlije s kesama ispod očiju; krezube ženetine razmekšanih trbušina i šotkastih nogu; beli starci i slinave babe bez glasa i težine. Bilo je tu još mnogo ljudi: svi su ih s čuđenjem gledali, jer poodavno njihovo Bijelo Polje nisu pregazile čudnije noge. Niko nije progovarao; samo su se podgurkivali i bečili oči. Ali kako su skitači odmicali, tako su se i oni oslobađali: čim strance izgubiše iz očiju, vrati im se glas, i oni brzo počeše da prevrću jezičinama, i da blebeću i o žezi koja je spržila pšenicu i ječam još u klasu, i o tome kako će poskapati od gladi i nemaštine.

Duži i crnji čovek, onaj Petar, zgrabi Jovana za ruku i steže ga. Iako je znao da taj stisak ništa ne znači, Jovan odozdo pogleda svog drugara i zinu očekujući reč.

Dugonogi je čitav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice. Nikako nije mogao da nađe pravu reč za misao koja mu je ležala na vrhu jezika. Pa ga je samo gledao, pa je samo blenuo. Njegove lepe oči izražavale su umor, a pre vremena izrovano i naborano lice dosadu i gađenje. Želeo je da pljune u pitomo i široko Jovanovo lice, uokvireno riđom bradom, da pesnicom ulupi i smrska baburasti nos što mu se crveneo pred očima.

Jovan se nije usuđivao da po drugi put podigne pogled do Petrovih očiju: gledao je nešto niže. I video je kako se modre Petrove usne rastežu, kako bubre od dobro mu poznatog besa. Jarost i gorčina često su obuzimale njegovog drugara — ni ovog puta nije hteo da mu se protivi. Petrovi prsti stezali su mu lakat i podlakticu, ali je on znao da će ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i ćutanjem.

Petar ga je sve više stezao. Jovan se malo uvi i zadrhta. Pogleda ga u oči i reče:

— Šta ti je?

— Most — reče Petar bunovno i smrači se.

— Pa šta? — reče Jovan i pokuša da oslobodi ruku.

— Pa most! — bubnu Petar. — Zar ga ne vidiš?

— Vidim. — Pa šta s tim? — reče Jovan.

— I tebi on ne zadaje nikakvu brigu? — reče Petar.

— Preći ćemo ga i — kvit — reče Jovan. — Zar je prvi?

— Ali nije ni poslednji — reče Petar gnevno.

— Hvala bogu što nije poslednji — reče bolno Jovan kad oslobodi ruku.

Petar oseti da više ne steže Jovanov lakat i obuze ga srdžba. Hteo je nečega da se dočepa, nečega čvrstog i oštrog. Ali kad spazi da u blizini ničega nema za šta bi se uhvatio ili s čim bi se sudario, on odgurnu od sebe labavog Jovana i ujuri u reku.

S crvotočnog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje i dublje — kao da su ga dole vukle zelene mahovine i mulj. Mlatarao je rukama oko sebe, tukao bezazlenu reku, tabanima pipao sumnjivo dno i povodio se za nejakom maticom. Voda mu se pope do pojasa — Lješnica je bila najdublja tu, pod mostom. Osećao je kako od njega, s vodom, odlaze bes i srdžba njegova praskava. I dah mu je postajao mirniji, lupanje srca ravnomernije, a pogled mračnih očiju blaži i mekši.

Raskoračen i s rukama na trbuhu, Jovan je s mosta pljuckao u vodu. Žmirkao je i gledao kako se njegov drug igra s rekom, kako kvasi svoju šiljatu i kosmatu glavu, i vrat svoj dugi i žilavi, i ciči pri tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale.

Našavši se nasred reke, Petar stade. Voda mu je grgoljila oko rebara. Bio je miran, i nije više želeo da raščepi široke Jovanove vilice. Sunce mu je grejalo obnažena ramena i laktove. Sve više se smirivao. Korio je sebe što je malopre onako grubo odgurnuo Jovana. Skot si, reče sebi, pravi si skot. Što ga mučiš. Ne zaslužuje to. Da njega nije, odavno bi krepao od gladi. Nemoj više to da radiš.

Oko Petrovih nogu počeše da se obmotavaju zelene alge. Pristizale su i ribice, bedna gaovica, ribice nalik na punoglavce, i pokušavale da ga načnu. Algi je bilo sve više. I ribice su u jatima nasrtale na nj. On se uznemiri. Poče da drhti. Zgadi mu se bistra Lješnica. Pogleda prema mostu i viknu:

— Ej!

— Šta hoćeš? — reče Jovan i sav se iskrivi.

— Gladan sam! — viknu Petar.

— I ja — reče Jovan.

— Ali ja sam gladniji! — viknu Petar i naježi se.

— Nisi — reče Jovan i ispravi se. — Nisi.

— Kako smeš da kažeš da nisam gladniji! — reče Petar. — Kad dobro znaš...

— Ništa ne znam — zakikota se Jovan. — Baš ništa.

— Ako ništa drugo, treba da znaš da ne smeš da mi se protiviš — reče Petar.

— Dobro, gladniji si — reče trezveno Jovan i isturi trbuščić napred. Pa šta s tim?

— Dokle ćeš da me secaš? — reče Petar.

Jovan sleže ramenima i zamalo ne prsnu u smeh.

— Vek mi pojede, đavole debeli — reče Petar. — Budućnost i karijeru mi upropasti. Otkad sam s tobom, stalno me maleri prate. Baksuze.

Raširenih ruku i pognut, na mostu se crneo Jovan; i Petru se činilo kako hoće k njemu da skoči, da zaroni. Ali Jovan čitav trenutak osta tako razapet: niti polete, niti skoči u vodu, niti bilo šta drugo uradi. Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad ljigavih i zelenih algi.

Ćutke podeliše koru hleba i pođoše putem. Iza njih je ostajalo samrtničko zapomaganje bjelopoljskog hodže, lupanje zvona koje je opominjalo na glad i nesreću, i žagor subotnje svetine na nedalekom stočnom pazarištu. Nisu dobro poznavali ovaj kraj, ali pođoše pravo, putem uz Lješnicu.

— Kad smo poslednji put ovuda prošli? — zapita Petar setno.

— Ne sećam se da smo ikad ovde bili — reče ozbiljno Jovan i obuhvati Petra oko struka.

— Ne ljuti se na mene — poče Petar tiho i s izrazom krivca u očima. — Nepravedan sam prema tebi.

— Ne detinji — reče Jovan. — Ti na mene nemoj da se ljutiš, a sa mnom ćemo lako.

Petar prebaci ruku preko njegovih ramena. Primeti da su vrela.

— Mnogo si bolji od mene — reče Petar.

— Ja sam veliki gad — reče Jovan. — Stalno se smejem. I kad treba i kad ne treba. Gad sam, da znaš: meni je sve smešno... a to tebe mnogo žesti... meni se najviše smeje kad, recimo, vidim pogreb...

— I tebe ljuti što ja stalno vičem — reče Petar.

— Ne — reče Jovan. — Sve što ti radiš ja volim.

— Pa i ja volim kad se ti smeješ — reče Petar iskreno. — Pa čak i kad sam gladan. Eto, sad bih voleo da se smeješ. Hajde, počni. Nek ti suze pođu... znaš kako se već ti smeješ...

— E, sad baš ne mogu — reče tužno Jovan. — Sad bih mogao samo da plačem, da ne sušim obraza do mrkle noći...

— A što to baš sad? — upita nervozno Petar.

— Ne znam — zacvile Jovan. — Možda zbog sunca i vrućine. Ili zbog prašine.

— Nećeš, valjda, na ovoj žezi da plačeš? — ljutio se Petar.

— Osećam da će se danas dogoditi neka nesreća — prošaputa Jovan.

— Gde? — izbeči se Petar. — Gde misliš da će se dogoditi?

— Ne znam — reče Jovan. — Negde na zemlji. Možda čak i u blizini. Ali osećam. Ja uvek osećam. Mislim da mi se i zbog toga plače.

— Možda se ona već i dogodila — reče Petar muklo i tvrdo. — Ne misli na to.

— Znaš već: nesreću osećam u vazduhu — reče Jovan. — Baš sam gad. I da nije toga, to da ne osećam, ja bih se toliko smejao da bih na kraju krajeva pukao od smeha. Baš sam gad.

— Ne govori gluposti — reče Petar i namršti se.

— Da li ti mnogo smetam? — šapnu Jovan. — Ako ti smetam...

Petar je ćutao. Jovanova ramena bila su isuviše vrela, ali on s njih nije hteo da miče ruku.

— Ako ti smetam...

— Manimo se tužnih priča — reče odlučno Petar. — Nećemo, valjda, samo o tome kao tetke. Treba neki debeo hlad da nađemo, i da se lepo odmorimo.

S obe strane puta raslo je trnje. Nešto dalje kočoperile su se prašnjava aptovina i kopriva u klasu. Na posnim strančinama što su se dizale odmah od reke i puta na dve strane, zelenile su se niske kleke. Glog i šipurci smenjivali su se s bledim jošjem i jasenjem koje se crnelo oko razgrađenih i izgaženih njivica brkatog ječma i pitome pšenice.

Peklo je sunce. Hlada pokraj puta nije bilo. Ljudi su gazili prašinu kao blato i gledali žute brežuljke oko puta, s kojih su poplave, vetrovi i sunce odnosili sve ono za šta bi se gladan i nesrećan čovek mogao uhvatiti: zevale su mnogobrojne škrape, belelo se kamenje, crnele su se vododerine — bile su to njive.

Videli su i gušave čobančiće kako na vezama drže poludivlje i balježave kravice koje nisu imale šta da pasu, pa su rikale ili prosto-naprosto gledale u daljinu i sunce. Znoj im je obojici tekao niz lice, a hlada zaista nigde nije bilo.

Petru se učini da će se sručiti u prašinu, pa se nasloni na svog nižeg druga. Jovan se nape i održa ga. Petru uzbuča u glavi: očne duplje mu ispuniše prašina, opako sunce i žuta kukuruzna kora o kojoj je mislio čak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave. Sniza se pored raskoračenog Jovana, kleče pored njega i nešto smrsi.

Jovan ga ščepa za ramena. Podiže ga. Petar je otvarao oči i gledao pogaženo žito pored puta. Što su ga izgazili, suženo je mislio, što su ga goružnjali. Baš grehota. Surovi ti seljaci iz brda što idu subotom u Bijelo Polje za gas, so i brašno. Gaze žito, gaze sirotinjski hleb. Vidi, to žito je gaženo i pre klasanja. Sramota. Ali pogledaj: ječam se opirao ljudskoj nepažnji — koljenčio se, zametao zrno i utvrđivao ga.

— Eda li igde hlada? — zapita Petar kad ustade.

— Eno ga — reče Jovan kad ugleda drvo pokraj puta.

— Je li daleko? — reče Petar bunovno.

— Tu smo — reče Jovan brzo.

— Gladan sam — reče Petar s prikrivenim besom.

Jovan oćuta. Stadoše ispod divlje kruške.

Petar nežno pogleda dugački plod maslačka što mu se nadohvat ruke beleo i reče:

— I ti ovo nazivaš drvetom?

— Ipak, biće hlada bar za glavu — reče Jovan.

— A ostalo, veliš, nek gori — reče Petar.

— Pa i nek gori — reče Jovan i zacereka se. Vrlo važno.

Opružiše se jedan pored drugog.

Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje preko puta. Gurave humke zarasle u čičak, divlji ovas i nanu. Natruli drveni šiljci vire iz kupinjaka i oštre travuljine kojoj nisu mogli ništa ni stoka, ni rđava vremena, ni opako sunce. Beli i već krnji nišani s istočnjačkim šarama i slovima. Jedan sasvim svež grob — velika gomila žute i peskovite zemlje: kako li se uvijaju nesrećnikove kosti. Oko groba sijaset naherenog mramorja i običnog kamenja.

Petar je gledao zapušteno groblje. Dopada mi se, reče u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima rođenja i smrti, ni smešnih fotografija. Ležiš dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i laže. Baš divota. Samo nema smisla posađen duvan između grobova, što švercuju tako.

Jovan je žmirkao zračnim očima, naviknutim na sve, i video kako putem idu dva čoveka s nosiljkom. Ne, ne nose ranjenika, pomisli. Mrtvaca tegle. Uvijenog u belo platno nose ga na daskama.

— Ej, donose nam mrtvaca — reče Jovan.

— A ja mislim o hlebu, do đavola — reče Petar.

— Pa misli i dalje, reče Jovan.

— Okreni glavu i na drugu stranu — reče Petar.

Na šljunkovitoj ledini što se kroz jošje i vrbak spuštala rečici na obalu, belela se kuća. Ni mala, ni velika. Ali bleštava kao i sve kuće što su takve kad imaju sreću da čuče pokraj rđavog puta, i kad su pune ljudi koji piju i vesele se. Od plastova sena i slame, od gomila lanjske pleve i šaše, i od velike trešnje zaštitnice, ne vidi se baš sve. Glavno je da se pred kućom, u slabom hladu na brzu ruku sklepanog naslona, šareni mlada. Njih dvojica dobro je vide: velika glava liči joj na neku čudnu zemljanu posudu. Crne joj se velike i pomalo kose oči. Kao grad stoji na teškim nogama — ne bi je pokrenuo ni sam đavo. Iako je pod naslonom, greje je sunce: tope se pomade, boje i ulja kojima su joj namazali krute obraze, nabubrele usne, dugi vrat i crne i debele pletenice.

Petar vide kako ona dvojica spustiše nasred puta nosila s belim tovarom. Dugo je gledao kako su se ljudi klatili i grlili iznad dugačke i bele mrlje na putu.

Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag — skretali su s puta, lomili ogradu i gazili prezrelo žito koje se prosipalo. On zatim pogleda Jovana čije je lice, okrenuto prema svadbarima i nevesti, bilo zadovoljno i razvučeno u velik, širok osmeh.

— Imaćemo šta da gledamo — reče Petar. — Neće nam biti dosadno.

— Da — reče Jovan i protrlja riđu bradu. — Da.

— Predstava — reče Petar. — Prava predstava.

— Da — reče Jovan i opet ugleda šarenu mladu.

Sunce je pržilo retke grane divlje kruške.

Vetrić je ljuljao visoki plod maslačka.
3. BELI CVET

Umorni i znojavi, grobari su se vukli s mukom tegleći tovar na daskama. Bosi i dronjavi, a povrh svega i jako pijani, s bocama rakije u džepovima, njih dvojica su pleli korake putem i sve se više približavali groblju. Posrtali su i spoticali se; tovar s dasaka se ljuljao, ali mu se još nije padalo u prašinu.

Petar je gledao prvog, onog Srećka. Bila je to crna i neobrijana ljudina, očiju sitnih, iskrlještenih i nezgodno posađenih navrh lobanje. Masna i četvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu. Petar je zamatrao i proučavao njegovo mračno ali i nekako veselo lice: oči njegove, iako zapaljene i crvene, neprestano su se smešile, pa se oko njih skupljalo mnoštvo bora i borica.

Jovan je pratio drugog, Ismeta. Četvrtast i zdepast, niskog čela i isturenih viličnih kostiju, on se trudio da drži korak sa Srećkom. Pošto od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put koji je gazio, klecao je i prevrtao očima. Kako je Srećko bio duži i nepažljiviji, to se zamotani i mrtvi đavo klizao daskom: bela stopala sve više su mu se primicala licu, i njega je počinjalo da obuzima gađenje. Pijan i balav, ugibao se pod nosiljkom, i koračao nevešto kao dete koje su tek izvadili iz dupka i pustili ga da samo hoda.

Petar i Jovan videše kako se Srećko spotače, i kako kleknu na kolena. Za nosiljkom sniza se i Ismet: zamalo mu u prašinu ne ispadoše buljavo plave oči. On se pridiže, opsova Srećka i vrati na daske beli tovar.

Da su hteli da se podignu, skitači bi videli sve. S rukama ispod glave, i opruženi preko puta, oni su videli samo dugačku belu mrlju na daskama, i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj. I ništa više, sem zaslepljujuće svetlosti, kržljavog trnja oko puta, strmih njiva, i prašine koja je kao mali oblak lebdela na mestu gde su Srećko i Ismet posrnuli.

Ni čuti, tako ležeći, ništa nisu mogli: takva je žega bila.
4. S ĐAVOLOM IZMEĐU SEBE

Već pijan, Srećko potegnu iz flaše: bio je to gorki, triput pečeni i prepečeni šljivovi otrov. Vatra mu prođe ždrelom, i on zažmirka očima. Opet povuče i, osetivši novu toplinu negde u utrobi, pruži bocu Ismetu.

— Dobra je — reče Srećko — jača od one prve.

Čitav trenutak gledao je mrdanje Ismetove jabučice, i osećao da s onih nekoliko gutljaja još nije utolio žeđ.

— Nije — reče očajno Ismet i zasuzi očima. Ništa ne valja.

— Tebi nijedna ne valja — reče Srećko.

— Pio bih nešto jače — reče Ismet zlovoljno. Nešto kao benzin.

— Danas ne bi trebalo toliko da pijemo — reče Srećko.

Ismet zakoluta očima žabe.

— Ne polivaj je rakijom — reče Srećko. — Samo joj još to treba.

— Neće joj od rakije biti ni gore ni bolje — reče Ismet glasom propovednika.

— Jadna ona — reče Srećko. — Doživela je da je sahranjuju bitange za jeftine pare.

— Biraj reči — reče Ismet i podiže do nasred čela debelu obrvu.

— Otkad te znam, gad si — reče Srećko.

— Varaš se — reče Ismet brzo. — Ja sam dobar čovek. Fin čovek. Mana mi je samo to što ne mogu da živim dok ne uradim nešto loše. Samo to. Ali sam, u stvari, jako dobar čovek. To svi znaju.

— Ako i zbog kog propadnem, propašću zbog tebe — reče Srećko kao za sebe.

— Šta ti mogu kad si kukavica — reče Ismet suvo i hladno.

Srećko pokuša da ustane. Ali samo kleče na kolena.

— Jesu li je zaista toliko mučili?

— Kako ne — reče Ismet. — Gledao sam sto puta kako je dever, onaj Ibro, tuče. Bio je zaljubljen u nju i dok joj je muž bio živ. Jedva je dočekao da ostane udovica. Nije mu se dala, po svoj prilici. I on ju je svakodnevno mučio batinama i glađu.

— Kako joj je bilo ime?

— Zaboravio sam, pravo da ti kažem — reče Ismet.

— Gad — reče Srećko. — Šta mu je sve to trebalo. Bolje da je pio.

— Nikako mu se nije dala — reče Ismet. — A imao je merak na nju.

— Gadna Turčuljina taj Ibro — reče Srećko.

— Ništa gori od vašeg Spasoja — reče Ismet. — Dao rođenoj ženi konopac i naterao je da se obesi. Sve zbog jedne nosate i guzate ženetine. A pravio se anđeo — hteo je pre rata i predsednik opštine da bude. Ibro bar nije izigravao sveca.

Srećko gadljivo odmahnu glavom i pljunu u prašinu.

— Vidiš, i taj vaš Spasoje i danas nekog vraga traži — reče Ismet. — Stalno se vrti oko vlasti. Na reveru nosi tri odlikovanja, iako na okupatora nije ni metka ispalio.

Srećko je ćutao.

— Koliko nam je ostalo para? — zapita Ismet.

Srećko se sećao prepodneva. Svet, pravoslavni i muslimanski, trčao je oko trošne kućerine: svi su hteli da vide pokojnicu koju su za života više žalili nego sada. Žene su vrištale i psovale, a ljudi su nadirali preko plota. Bilo je tu i dece i staraca. Otvarali su se prozorčići susednih kuća: na sve strane videle su se samo nekakve glave, nekakve ruke, nekakvi vratovi. Jedino su bili mirni neradnici, besposličari i skitnice kojih su bili puni jendeci. Najspokojniji od svih bili su njih dvojica: gledali su mnogoglavu rulju i mislili kako da dođu do malo hleba i rakije.

Prosed, krupan i razjaren, Ibro je jurio u susret radoznalom svetu. Mahao je motkom oko sebe i sipao psovke. Ali je narod stizao sa svih strana, nadirao preko ograde koja je Ibrovu mračnu kuću delila od zaplašenog i ne tako običnog življa. Krkljao je nasred dvorišta, hvatao se za glavu, tukao se sa susedima koji nisu hteli da ga ostave. Pridošlice ni vrelom vodom nije bilo moguće rasterati.

Tada su njih dvojica, sećao se Srećko, upali u Ibrovu kuću, izagnali iz nje ostale besposličare koji su se bili dali u pljačku. Zavili su leš belim platnom i krenuli prema lješničkom groblju. Za njima je dugo trčao veliki i glavati Ibro, i neutešno plakao. Po svoj prilici, hteo je da ih stigne, da im se pridruži, ali su oni požurili. Pre no što su zamakli za breg, okrenuli su se i videli ga nasred puta: kričao je i tukao se pesnicama u glavu. Izgovarao je njeno ime. Vešti svom grobarskom, svom strvinarskom poslu, njih dvojica su, s bocama uzgred kupljene rakije, brzo nestali iz očiju zaprepašćenog, radoznalog i uplašenog sveta.

— Odgovori kad te lepo pitam: koliko još imamo para?

— Ne brini — reče Srećko. — Tri dana ne moramo dolaziti k sebi.

— Čuvaj dobro te pare — zareža Ismet.

Pogledaše se s mržnjom.

— Kako su vam gadni običaji: još se nije ni ohladila, a već je nosimo na groblje.

— Ne bi, valjda, hteo da mrtve mećemo u salamuru — reče Ismet.

— Nisam na to mislio — reče Srećko.

— Mrzim vas što obožavate mrtve — reče Ismet. Gadni ste: divite im se, ljubite ih, grlite ih. Pih!

— Pa... ona je još vruća — reče Srećko sa strahom.

— To je od sunca — reče Ismet. — I mi smo vrući.

— Čini mi se i da mrda — reče Srećko.

— Mrda tebi u glavi — reče Ismet.

Srećko otpi. Onda s mukom ustade i podiže kraj nosiljke. Obuze ga žalost koju je poodavno zaboravio. Sećao se davno preminulog oca, kom ni danas ne zna za grob, i majke, koja je proseći preminula negde pred nekom bogomoljom. U belom svetu imao je i brata, o kom za poslednjih dvadeset godina ništa nije čuo.

— Kreći — reče Srećko muklo. — Ti bi tu i zanoćio.

— Bih — reče Ismet.

Pođoše. Prašina im se usuka oko nogu.

Ismet ga je merio sa zavišću. Bilo mu je krivo što je manji. Ta činjenica uvek je u njemu podsticala zlobu i pakost, i on bi prestajao da se s njim šali. Nije hteo da mu prizna koliko ga mrzi zbog toga, koliko mu zavidi, i šta bi dao da su ga krstili u crkvi ili na bilo kom drugom mestu zemlje. Neravnopravan sam, šaputao je u sebi, neravnopravan sam. Zato i činim prljave stvari: bar u nečemu moram prednjačiti. Kad puno prljavština i gadluka učinim, siguran sam da će reći kako sam hrabar, kako sam opasan i važan. A dok ne postanem to čemu žudim, ja sam za vas samo lojava, smrdljiva i podmukla Turčuljina Ismet. I ništa više.

Nisu išli — ljuljali su se. Bela pokojnica mogla je pasti svakog časa.

— Jesi li siguran da znaš gde treba da je zakopamo? — upita Srećko. — Znaš gde se oni kopaju?

— Pazi da ti iz džepa ne ispadne flaša — reče Ismet i oseti zavist prema štrkljastom i prljavom pravoslavcu ispred sebe.

— Ne pravi se lud — reče Srećko. — Čuo si šta sam te pitao.

— Nisam — slaga Ismet i obradova se.

— U kom se delu groblja kopaju? — reče Srećko. — Znaš li?

Ismet reče da zna. I oseti slast od laži. Prevario sam ga, reče u sebi. Ne znam gde se kopaju. Jer odavno nikog iz njihove kuće nisam zakopao. Prevario sam te, i šta mi možeš. I stalno ću te lagati. Na kraju ću ti i glavu otkinuti i baciti je psima i mačkama. Razumeš li me. I ne idi tako brzo. Pašću. Lako je tebi — prvi si i vidiš kuda gaziš. Pašću, zar ne vidiš. Samo mi još to treba. Lakše idi, kad ti kažem. Ispustiću nosila i posle neću hteti da ih podignem. Stani za trenutak. Hteo bih da povučem malo, da gucnem. Da se napijem i da zaboravim da sam strvinar koji je kraći od svog drugara za čitave dve muške glave.

Obojica posrnuše. Padoše na kolena. Ali ne ispustiše nosiljku. Bela klada se samo zaljulja, prevrnu i umiri.

— Što toliko žuriš? — reče Ismet zadihano.

— Ostavi tu rakiju — reče Srećko ozbiljno. — Kako ti se već jednom ne ogadi!

5. PETAO

— Kud se to spremaš, Muhareme? — upita seljak, zastavši nasred puta.

— U varoš — odgovori tiho sitni, neugledni i pognuti čovek. — U Bijelo Polje.

— Pa da te pričekam? — reče čovek i zaturi na potiljak okruglu kapu. — Da idemo zajedno?

— Neću ja tako brzo — reče Muharem. — Idi ti. Ne gubi vreme zbog mene.

— Onda ćemo se videti dole, u kafani — reče čovek. — Da popijemo po koju.

— Dobro — reče Muharem i od stida obori glavu.

Kad čoveka nestade, Muharem reče sebi: vidiš, ne preziru te svi. Ne budi nesrećan. Eto, komšija te pozvao. Nemoj da mu odbiješ čast Uvredićeš ga. I ne misli više kako te se svi stide. Nije tačno. Ovaj s kojim si malopre razgovarao viđen je čovek i pristaje da s tobom u kafani sedi za istim stolom. Kad to može i hoće on, činiće i drugi. Jer ti nisi najgori. Ti si samo sitan, bolestan i ćutljiv. Ako ti se jezik razveže, sve će biti u redu. Oprostiće ti što si nejak i što kašlješ. Jer nisi ti jedini bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najviše od glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti samo kašlješ i izbacuješ nešto rumeno. Samo to.

Da bi izbegao kapalj, prisloni se uz šljivovo deblo. Umiri se. Opruženih ruku i bez ijednog pokreta, gledao je u mutno prozorsko okno. I odraz njegov bio je pognut i skamenjen. A on sav tanak i pljosnat. Video je svoju dugu i koščatu glavu, i crnu kosu očešljanu i zalizanu nadole. U dnu kolibe žutela se gomilica slame u kojoj je spavao. Nazirali su se još sto od bukovine, patuljasta tronožna stoličica i furuna bubnjara koju je proletos zaboravio da odnese na tavan. Ništa više njegovo oko nije moglo da nađe.

Njegova pojava, slabo odražena u oknu četvrtastog prozorčića, krenu se. Sekiru i druge alatke ubaci u kolibu, a onda zaključa vrata. Treba se uvek osigurati, pomisli i ključ zavuče pod kamen, u koprive. Jer može naići neka lopuža ili neka skitnica, i odneti mi sve što imam.

Tamnim očima tridesetogodišnjeg grudobolnika i osamljenika gledao je svog crvenog petla. Krupan, sjajan i kočoperan, petao je perušao kokošku. Širio je muška i topla krila i dizao prašinu.

Izbolovano i zapušteno Muharemovo lice ozari stidna radost. Još čučeći kraj plota, on se nasmeši petlu koji je mlatarao krilima, zaklanjajući tako potpuno srećnu žrtvicu. Ali se brzo rastuži i reče:

— To ti je poslednji put...

Muharem otvori šaku s ječmom. Prva priđe kokoška. Kad petao s njegovog dlana poćuka i poslednje zrno, Muharem ga pomilova i uze u naručje.

Petao se nije branio. Naviknut na ovakve zagrljaje, samo je rakolio i odmicao glavu od Muharema, koji mu je tepao načetim glasom. Čovek je bez prestanka zujao, i petao ga je gledao očima pripitomljenog jastreba.

Ali moram da te prodam, reče Muharem glasno i pogladi vrat plamene boje. Moram. Gasa nemam. Ni soli. Pedeset dinara dužan sam susedu. Gazda Iliji već drugu godinu dugujem trista dinara, red je da mu ih vratim. On stalno govori da mu ih ne moram vraćati. Ne znam što mi prašta. Možda zato što me žali. E, bogami, neću više da me žali i da prelazi preko mojih dugova. Kao da sam poslednja šuša. Prodaću te, petliću, i pare mu baciti na sto. Mora ih uzeti. A ti nemoj na mene zbog toga da se ljutiš. Obećaj da nećeš.

Muharem izbi na lješnički put. Propusti brkate i namrgođene seljake s crnogorskim kapama, skloni se buljuku plavom bojom markiranih ovaca i jagnjadi, pa reče petlu: Možda te budući gazda neće odmah zaklati. Možda ćeš mu trebati za kokoške. Šta ga znaš. Ala bi to bila uživacija. Ti jedan, a njih desetak. Bolje no kod mene, samo s jednom.

Slušaj, poče opet Muharem. Potrebne su mi pare i još za jednu stvar. Otići ću s njima u kafanu gde će me čekati komšija. Rekao je da hoće da me časti. I ja ću primiti čast. A onda, kad se ljudi iz komšiluka iskupe, ja ću početi da plaćam. Lupaću pesnicom u sto i kelner će drhtati preda mnom. Napiću sve. Nudiću ih s čim budem mogao. Tamo u kafani, danas, moram postati čovek. Vreme je već da uđem među ljude. Kad se začovečim, biće mi lakše i život i bolest da podnosim. Eto, kao što vidiš, moja budućnost prilično zavisi od tebe. Biće mi te žao, ali ničeg na svetu nema što se ne bi moglo prežaliti i zaboraviti.

Stiže ga druga stoka, novi buljuci. Bilo je tu i krava, i volova, i junaca. Da ne bi gutao prašinu, on sakri nos u toplo i meko petlovo perje, i seti se perušanja pred kućom, i mirne kokoške s kljunom zagnjurenim u travu i koprive. Žalost ga obuze. Pomilova petla i produži da kašljuca: Za mene mnogo ne brini. Mučiću se i dalje. Gledaću da postanem čovek: tada bih glad, nemaštinu i bolest lakše podnosio. Ako ikako mognem, i ako ne umrem jesenas, nas sušičave obično s jeseni kosi, gledaću da se vratim u vodenicu. Bolestan sam ti mnogo, i iznemogao, i nisam više ni za kakav teži rad, a ponajmanje za napolicu. Gazda Ilija ne traži od mene mnogo, sve mi prašta, ali to je ono što me najviše čudi i vređa. Vidi da mu upropašćujem imanje, da nema od mene vajde, a ćuti. I stalno me gleda i ispituje ćutke. Izbeči na me oči pa po čitav sat ne trepće. I mene je pomalo strah od njega. Volim ga kao da mi je otac, ili stric, ali ga moram napustiti — sram me živog pojede što mu imanje upropastih. Ići ću u vodenicu, odakle me i doveo. Ne znam šta će on na to reći. Neka misli šta hoće, ali neka zna da ja želim da postanem čovek, i da radim ono za šta imam snage. A to je vodenica...

Bosi Muharem gazi prašinu i ovčje brabonjke, a petao sve više izdužuje šiju i gleda sve nova i nova stada ovaca i jagnjadi. Petao zbog nečega strepi i žmirka, a Muharem prebira po glavi hiljadu puta lomljenu misao: upali li mi kec s vodenicom, i ako me i na proleće preskoči smrt, ići ću da prosim devojku.

Preturao je po mislima i sećanju sve one koje bi smeo da zaprosi. Ismetu Hasanovu neću, jer je previše vesela i raskalašna, pomisli. Šačiru takođe. Hajru ću zaobići zbog jedne druge stvari. Te tri bi me htele. Sudeći po onome što sam čuo da su govorile o meni, zameraju mi samo bolest. Hajra je, čak, rekla da to nije tako strašno što sam sušičav. Ali nju neću, jer je tri muža pod zemlju oterala, pa ja lako mogu biti četvrti: zato joj ne smem prag prekoračiti — godine mi njene pogoleme ne bi smetale, dosta je starija od mene, počele su glavu da joj osvajaju bele, i mislim da se ne bi hvatala za tuđ gatnjik.

Odmičući putem, dođe do grešne misli, do Ivanke. To je dugački, beloputi i brkati anđeo s žućkastim žilicama u očima. Iz susednog je sela, s onu stranu Lješnice. Ništa što je usedelica, reče sebi, ništa za to. I šta s tim što smo drugih vera. Ti, Muhareme, nikad ne bi dirao njenog Hrista, a ni ona tvog Muhameda. I sve bi bilo lepo. I ako bi ti zamerala što si bolestan, na nju se ne bi ljutio.

Osećajući kako se vreli petao miče u njegovom naručju, Muharem se seti kokoške i njenog žalosnog položaja: nije se videla, zaklanjala su je crvena i raširena krila njegovog petla. Kad god bi ugledao to veselje, Muharema bi obuzeo i stid, i neka čudno tiha radost, i želja da promeni svoje samotničko životarenje u čiča-Ilijinoj kolibici, u koju su, pre njegovog useljenja, svraćali goveda. Želeo je da se u paprati, u slami svoje izbice, ili na bilo kom drugom mestu zemlje, nađe nasamo s Ivankom. Udenuo bi se nekako između njenih okruglih kolena, i ispričao joj otkad želi da su tako na gomili. Samo bi joj istinu govorio. Kazao bi joj da misli na nju, i danju i noću, i kad motikom križa tuđu zemlju, i kad se zaburuče u usitnjenu slamu svog skrovišta. Rekao bi joj da mu u san dolazi, i da mu dreši čakšire. Ne smem ni u snu da budem do kraja čovek, rekao bi joj. Jer čim me se dotaknu tvoje svete ruke počinjem da gubim ljudske oblike. Izgubim sve što može da ima čovek. Brzo se pretvorim u svog crvenog petla. Ti se zavučeš u kožu kokoške i odeneš se njenim lepim perjem. Onda trčim za tobom, gonim te po koprivama i korovu. Pa kad se posle perušanja probudim, dugo mi se čini da nikako neću moći da se preobratim u čoveka. Kazao bi joj još: ej, gledam te već punih deset ili petnaest godina, i znam kako dišeš. Ti si moja kraljica, i ne ljuti se što hoću da te preko Lješnice prevedem, i da te za večita vremena zatvorim u moju kolibu... I ko zna koliko bi još kašljao i vezao, klečeći na kolenima, nesigurno uglavljen između njenih debelih i modrih nogu.

Muharem ubrza hod. Izgleda da sam poprilično zadocnio, zaključi i obuze ga strah pri pomisli da će za sat-dva neko drugi držati u naručju, njegovog petla. Šta ću ja onda bez njega, zapita se. Kad njega ne bude bilo, neću moći da sanjam da sam čovek. S Ivankom će onda biti gotovo: ni u snu neće mi biti blizu. A pošto ni s jednom drugom neću da se ženim, pošto nju čekam...

Tada se sledi. Po svoj prilici već mi je kasno za pazar, pomisli i vide veliko sunce kako iznad njega lebdi kao dečji zmaj. Ali, možda je i dobro što sam zakasnio, reče u sebi pa nastavi: baš je dobro to te neću prodati, petliću, baš je dobro. Zaceniću te. Tražiću za tebe dvesta hiljada. Onda ću i dalje gledati kako rakoliš i kako opkračeš kokoške. Pa zašto te onda nosim čak u Bijelo Polje kad nikako ne želim da te prodam. Šta ću s tobom u onoliku subotnju graju na pazarištu. Uostalom, i ti vidi malo sveta. Biće tamo i kokošaka, pa može biti svašta. A nisi mi težak.

Seti se Ivanke. Obično čuva stoku oko Lješnice. Legne na leđa, raširi ruke i noge, i čupka travu. On ide putem, pa čim je ugleda, čučne u jošje i posmatra. Vidi joj okruglu glavu i sve druge izbočine s prednje strane. Otvorenih usta ona blene u oblačiće ili sunce što se kloni smiraju, i leži dugo kao mrtva da je, kao perušana da je, kao da čeka samo nebo da se na nju svali. On puzi po zemlji i oseća da ga počinje obuzimati neko čudno, roditeljsko osećanje prema brdu od mesa, prema kladi od krpa i stidnih izbočina. Tada samo želi da joj priđe i neprimetno podvuče pod nju svoj kaput — da se zamišljeno i žalosno dete ne prehladi.

Nikad s njom nije progovorio ni reči. A često mu se za to pružala prilika. Jer je stoka koju je čuvala stalno prelazila preko reke i harala čiča-Ilijine njive. Jednom se njihovo ždrebe ujurilo u gazdin ječam. Došla je da ga vrati Ivanka. On ga je uhvatio i doveo do blizu nje. Nije smeo da joj priđe. Samo je držao ždrebe za grivu. Milovao ga je po glavi, po toplim plećima, po trbuhu.

Ivanka se čudila iskraj plota: nije pominjao štetu, niti je bilo šta progovarao. Zadihana, prsata, bosa; raskoračena, kao da se za trku spremala, mokra od rose; s tankom haljinom koja joj se pripijala uz usedelički jaka bedra. Obuzeo ga je strah. Osetio je koliko je slab i nejak prema njoj, namrštenoj i narogušenoj. Zaželeo je da padne pred njene noge, da joj tankim rukama obgrli gola i od rose mokra kolena, da joj kaže kako se ne ljuti što je njihovo ždrebe načinilo štetu — vrlo važno, ječam je ionako pregust — i kako je srećan što je baš ona došla da ga vrati.

Ali nije imao hrabrosti ni da joj nazove dobar dan. Držala je suknju koja joj je otkrivala i kolena i nešto više, i bila malo izbočena, tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat. Pobrkale su mu se misli. Mokar i musav, gledao ju je preko ždrebeta. Ivanka mu se čudila. Nije se micala, niti je suknju spuštala preko kolena.

Ždrebe se odjednom okrenulo, ščepalo ga za ruku, negde za košulju na plećima, ugrizlo ga i odgurnulo. Sa zemlje, iz trave i kupina, gledao ga je kako trči, želeći i od Ivanke da pobegne. Ali ga je ona zgrabila za ćubu i brzo zaularila. Video je kako je đipila sa zemlje i kako se brzo našla gore, na ravnim ždrepčevim leđima. Udarala ga je nogama u slabine i štapom po sapima. I jurila je tako, povijena napred, pripijenih golih nogu uz ždrepčeve bokove. Proleteli su pored njega i brzo nestali. Vadeći se iz kupina i trnjaka, rekao je sebi: Eto, ne da ti se nikako da postaneš čovek...

Danas se sećao samo trenutka kad joj je vetar zadigao mokru haljinu i obnažio joj debele i mišićave noge sve do sastavaka. Nikad mu se više za razgovor s njom nije pružila bolja prilika.

Prašnjav, znojav i iznuren, Muharem izbi iza okuke i spazi belu kuću pokraj puta. Svezani za plot i dovoljno udaljeni da bi se grizli i ujedali, konji su se tukli zadnjim nogama. Bleštava kućica tresla se od pesme i vike. Nasred puta se okretalo crnogorsko kolo. Ispod naslona, ali uglavnom sva na suncu, šarenela se mlada. Činilo mu se da je zgodna.

Bravo, Kajice, reče glasno, bravo, Kajice. Ti se, bogami, oženi. Lepo. I ja ću uskoro. Sram te bilo, nisi me zvao u svatove. Ja ću tebe zvati — nismo uzalud odrasli zajedno.

Kad se bliže primače gomili, Muharem se ohladi. Zažmuri i zaustavi dah. Zapamti poslednji kliktaj pesme, ukipi se i oseti da će mu se iz naručja, ne prestane li da drhti, oteti petao, i da će onda poleteti na suprotnu stranu, prema nebu.

Pognuta i s izrazom bola i patnje na licu, luda Mara stajala je u šipražju kraj puta. Gledala ga je očima koje više nisu mogle da plaču. Pratila ga je budno i pitala se što toliko žuri. Ne bi mu se glasnula da je nije primetio. Pustila bi ga da prođe, i da dižući za sobom prašinu sam sa sobom razgovara.

— A ti na svadbu, Muhareme? — reče luda Mara.

Muharem zbunjeno zatrepta očima.

— Pa zar se na svadbu ide sa živim petlom? — opet upita luda Mara.

— Ne idem ja ni na kakvu svadbu, luda Maro — reče Muharem.

— Proći ćeš pored nje hteo ne hteo, Muhareme — reče luda Mara.

Muharema prože studen. Upitno je pogleda u oči. I ona reče:

— Kajicu danas žene.

— Pa neka ga žene.

— Eh — jeknu luda Mara.

— A valja li mu šta mlada? — upita Muharem.

— Ima u njoj sto kila — reče luda Mara. — Sto kila.

— Uh — ote se Muharemu.

— Izgledaju kao mačka i miš — reče luda Mara. — Može ga nositi u zubima kao ništa.

— Uh, uh — nastavi Muharem s izrazom žaljenja na licu. — Siromah Kajica.

— Hajde da se ja i ti uzmemo, Muhareme — prostenja luda Mara i usne joj iskrivi bol.

— Na drugu sam bacio oko, luda Maro — reče Muharem toplo.

— Ima li i u toj tvojoj sto kila? — upita luda Mara sklonivši s lica crne kovrdže.

— Ima i više — reče Muharem spontano i odmahnu rukom.

— Pa udaviće te, jadan bio — reče ona tužno.

— Neće, luda Maro, neće, — reče on kašljucajući. — Ne da se Muharem tako lako udaviti.

I rekavši to, Muharem produži.

Gledala ga je kako, umoran, zastajkuje, propušta ispred sebe markiranu stoku, i rukavom slobodne ruke briše znoj s lica i s čela.
6. STARAC I OSTALI

Krupan, mrk i podbuo, starac Ilija stajao je prislonjen uz krilo kuće. Leđa je okrenuo dugačkoj i prepunoj trpezi oko koje su se gložili i veselili siti i pijani svadbari. Grebla mu je po mozgu kreštava i neujednačena svadbarska pesma, i on je želeo da bude što dalje od te šarene i dosadne rulje. Bilo mu je tesno u novom crnogorskom odelu, u tom trobojnom oklopu, i nije znao kako te neugodnosti da se oslobodi: pljunuće ubuduće na sve trobojke, makar bile i zastave. Oči njegove velike, nekad kose i pune vatre, a sad poprskane krvavim žilicama i umorne, strogo su merile poslugu koja je s punim sudovima trčala iz kuće prema trpezi, što se ugibala pod pićem i jestivom. Sunce mu je udaralo pravo u teme i njemu je počinjalo nešto da šumi u ušima. Bojao se tog zujanja, te tanane i nežne piske; poslednjih godina, otkad mnogo jede i pije, to zujanje obično je prethodilo kratkim nesvesticama i ubrzanim lupanjima srca. I nemoć za koju nikad nije znao počinjala je da mu se javlja: posle nje dolazile su glupe, meke i vlažne tuge i otrovne misli koje su ga dovodile do strašnih zaključaka i crnih ideja; i teskobe, kad je najviše želeo da nečim prekine svoje životarenje, da noževima izbode svoju punu i trulu telesinu, i da se nekako u nadljudskim bolovima izgubi i zaboravi; i gađenje, jezivo gađenje nad samim sobom, nad svojim gnusnim i lažnim životom, i nad svetinom koja ga je okruživala. Trebalo mu je samo da popije nekoliko rakija, pa da oseti ono što je sad osećao: hladnu pustoš u srcu, krvavu izmaglicu u prostranoj lobanji, i veliku, opipljivu mnogoglavu laž pred očima i na domaku ruku. I isto kao i danas, uvek se gnušao svadbarskih, neukusnih i odvratnih pesama; izbegavao je takve skupove, žalbe i parastose, jer je znao da neće moći da se odbrani od rakije i ogavne sete koja je za njom dolazila. Pa je zato najviše voleo da se iz gomile izdvoji, usami, i na miru nagleda neba, sunca, bilja i zemlje.

U oku mu se zaiskri suza. On se tome začudi: ni o čemu ružnom nije mislio. Želeo je samo nekoliko trenutaka da bude sam. Oseti i drugu suzu. To ga još više zbuni. Teškom rukom pređe preko očiju i mrkih obraza.

Ne oseti nikakvo olakšanje. Dođe mu da zgromi šaku koju je malopre podigao i otvorio: najradije bi pljuvao i ponižavao tu podmuklu, tu osramoćenu ruku: toliko bi je pljuvao i vređao da joj nikad više ne bi palo na pamet da se podiže i da time pridaje važnost suzama.

Starac se obradova kad vide mladoženju. Sitan i zakržljao, zelen u licu, ruku jako dugih i opuštenih niz krhko telo, i potpuno nezainteresovan za veselje priređeno u njegovu čast, Kajica se igrao s dečacima pored rečice. Golobrad, utučen, neveseo i povučen u sebe, Kajica se samo po smehu razlikovao od svojih drugova u igri: smeh njegov bio je načet, suzdržan nekako, više krt no iskren. I tek kad bi se nasmejao i borice mu zrakasto napale sive i bezizrazne oči, videlo se da je nešto stariji od dečaka njegovog rasta.

— Kajice!

Bilo je u tom pozivu, u tom poviku, i mržnje, i gnjeva, i roditeljske strogosti, i ljubavi od koje se oko srca hvata leden krug. Tužan je bio starčev glas. A još žalosniji njegov izgled: zaljuljao se kao staro, kao debelo drvo koje godinama truli iznutra i sa strahom i jezom očekuje prvi snažniji vetar. Kruti obrazi se malo nabraše, iskriviše. Na oči se opet navukoše teški, namreškani i crni kapci. I tako nepokretan, s tupim bolom u potiljku, vide kako se njegov sinovac Kajica prenu.

— Kajice!

To više nije bio glas kojim se neko drag i blizak poziva. Bila je to kruta, hladna, predsmrtna opomena posle koje se nije moglo ni s kim igrati. Velika i brkata starčeva glava malo se prikloni grudima. I tek kad oseti da pred njim neko sipljivo diše, otvori oči i kroz toplu maglu predsna spazi mladoženju.

— Tu sam, striče.

— Dobro je što si tu — reče starac.

Kajica ovo shvati kao šalu i razvuče tanke usne. Ukazaše se sitni, nareckani zubi ribe. I tek kad se starac uvređeno nakašlja, Kajica usnama pokri modre desni i kratke zube.

— Slušaj — reče starac i položi ruku na mladoženjino rame. Slušaj.

— Slušam — šapnu Kajica.

— Dobro zapamti ovo što ti govorim — reče starac. — Govorim ti u ime oca, koji me na samrti zakleo da vodim brigu o tebi. Jesi li me čuo? Jesi li razumeo?

Kajica klimnu glavom.

— Današnji dan važan je za sve nas — reče starac mračno. — Za tebe je najvažniji. Devojku smo ti doveli. I te kakvu devojku. Svaki drugi na tvom mestu bio bi srećan.

Kajica se kiselo isceri.

— Uozbilji se već jednom — reče starac muklo.

— Krajnje je vreme. Ne brukaj nas. Gledaj kako nas njena rodbina motri. Treba da se pokažemo. Bar danas...

— Hi-hi, hi-hi — zacereka se Kajica.

— Ne uzimaj mi obraz, Kajice — reče starac strogo.

Kajica ga nije shvatao. Šarao je očima levo-desno — nije znao na koju stranu da strugne.

— Nemoj više da kradeš — procedi starac kroz zube. Bije te glas da si najobičnija jajara. A počeo si i piliće da dižeš. Jeste, jeste, sve znam. Sve mi je tvoja majka rekla. I mene zbog svega toga srce boli. Da znaš. Hteo bih da jednom postaneš čovek. Imaš punih trideset godina a ne rastavljaš se sa decom. Ali sve to može da se popravi. Uvek može da se postane čovek. je l' da je tako?

Kajica ga je uplašeno gledao.

— I kakvog smisla ima što stalno bežiš od kuće! hrupi starac uplašivši se da ga je neko čuo. Samo ludi ljudi i krajnji nesrećnici beže ispod svog krova.

Kajica se spremao da zaplače. Starca to dirnu, pa produži malo nežnije:

— Sramota, sine moj, sramota. Spavaš po tuđim kućama kao skitnica, a tvoj lepi dom pust. Bruka! Umesto da vodiš kuću i da zameniš oca, ti čuvaš tuđa goveda. Sva sreća što prijatelji to sve ne znaju.

— Znaju — promuca Kajica.

— Uverićemo ih da su to klevete — planu starac. Je l' da hoćemo? Dok je tebi strica — ne boj se.

— Ali ja volim da skitam — šapnu Kajica.

— To je zato što si bio bez žene — reče starac. Odsad nećeš. Vezaće te ona za svoju sisu, ne boj se. Nje se drži, sine, nje se drži. Vidi samo kakva je — grad čitav. Planina!

— Ne volim što je onolika — reče Kajica glasno.

— Zašto ne voliš? — izbeči se starac. Zašto?

— Tako... ne volim, oteže Kajica. — Bojim se...

— Nema čega da se bojiš, sine — raskravi se starac. Važno je prve noći da budeš dobar. Posle joj neće pomoći ni da je još onolika. U to budi siguran. Nigde je neće biti. Biće mala i nemoćna kao žaba izvrnuta na leđa.

— Ja sam se nje oduvek bojao — reče Kajica iskreno i glasom koji je drhtao.

— Zašto da se bojiš? poče starac tužno. Kad je kod tebe na donjem spratu sve u redu. Zašto? Je l' da je sve na svom mestu? Znaš na šta mislim. Ne stidi se. Reci stricu slobodno. Kaži. Oslobodi se. Zamisli da sam ti drugar. Kaži da je kod tebe kao i kod drugih. Obraduj strica...

— Jeste, reče Kajica i pocrvene. Baš kao kod drugih.

— I nije kao žir? reče starac ne gledajući sinovca u oči.

— Nije kao žir — reče Kajica.

Starac se izmače i udari ga po ramenu. Kajica se uvi, zanese, ali ne pobeže. Starac se grohotom zasmeja, lupi šakom o belo krilo kuće, i poče:

— Pa kad je tako, neću više da mi govoriš o strahu. Tu reč da nisam čuo iz tvojih usta. Ne govori mi više o tome. Takva momčina, pa se boji. Bruka! Hoću da mi govoriš o drugom. Da mi pričaš kako ćeš doveče da je usučeš i opleteš. Kako ćeš da je čerečiš i uništavaš. Kako ćeš da joj praviš decu. To stricu da pričaš. I deca će da je doje i razvlače kao vučicu. To ti meni pričaj. Sit je tvoj stric bljutavih i tužnih priča. Sad hoću nešto masno... i to od tebe... od moje krvi... naslednika da nam napraviš — jednog crnpurila... jer nam se krv razvodnila, pa svi očekujemo da nas ti spaseš... za nju ne brini — zdrava je i jaka kao ždrebica... sad samo ti da stisneš petlju i da ukrešeš — nema ko drugi, da znaš...

Starac se zagrcnu. Crven u licu i znojav, on se prisloni uz ćošak kuće. Kajica pokuša da se izvuče ispod njegove levice, ali ga on još više privuče k sebi.

— Obećaj da ćeš me poslušati, poče starac tiho kad oseti da mu se krati dah. Obećaj stricu svom. Hajde. Ponovi sve ono što sam ja malopre govorio. Hoću iz tvojih usta da čujem one reči.

Starac mu se unosio u lice. Bečio je oči, drhtao i šaputao:

— Počni. Kaži šta ćeš doveče da joj radiš. Ispričaj mi to pravim rečima, onako kako se to kaže. Sve mi natenane ispričaj. Ne stidi se. Stric tvoj sve zna i sve razume. i ni od čega ga više nije sramota. Pa se ni ti ne stidi. Ostavi to babama. Deder, počni, muškiću moj...

— Sve sam zaboravio, priznade tiho Kajica i brada mu zadrhta.

— Pokušaj da se setiš, reče starac i oseti kako mu se preko očiju navlače kapci koje neće moći lako da podigne. Govorio sam ti kako ćeš doveče da je razapneš, i kako ćemo pre ovog doba godine dobiti naslednika...

Starac zadrhta. Ruka kojom je držao uza se Kajicu pade mu niz telo. Primeti kako Kajica odskoči u stranu.

Možeš reći i odatle, šapnu starac. Slušam te. Samo ništa ne preskači. Pričaj sve. Izgovaraj sve reči.

Kajica se osvrnu oko sebe: u blizini nikoga nije bilo. Kad shvati koliko je starcu stalo do njegovih reči, poče šapatom:

— Striče, sve ću ovo ponoviti ako mi nešto priznaš...

— A šta to, sine? — upita starac podigavši glavu. Šta to?

— Prvo da mi u poverenju kažeš: što ste mi je doveli — zamuca Kajica. To da mi objasniš...

Starac izbeči oči. I vide kako Kajica, tiho cvileći, odjuri u jošje.

Iz kuće izađe Kajičina majka, sredovečna žena sastavljenih crnih obrva.

— O čemu onoliko pričate? zapita ona bojažljivo prišavši starcu.

— Zna se o čemu, Anđelija, procedi starac.

— Pa reci mi, reče ona.

— Govorili smo o onim stvarima, ženo, reče starac muklo. Pričao mi je kako se naoštrio za doveče. Kaže da jedva čeka noć. Smotaću je, veli, striko moj, i zgužvati kao krpu. A meni lupa srce od sreće. Lom ću, veli, da napravim. Satreću je, kaže i stiska zube. Rusvaj će to da bude, veli. I dođi, kaže mi, sutra, da vidiš kako će izgledati. Đavo mali!

— Eh, poče majka razdragano. Snažno je ono kao zemlja. Jedina mu je mana što je malen.

— Snažan je i vešt, da znaš, reče starac gledajući u zemlju.

— Ako se na strica bude metnuo, znaće i gde đavo spava, reče majka i oseti da joj se vraća pouzdanje.

— Veli on meni, ženo: striko, dva sina ću odjednom da napravim. Da nadoknadim, veli, izgubljeno vreme. Jer mnogi moji vršnjaci imaju već odraslu decu. I ja mu, Anđelija, sve verujem. Naša je to krv. Ne da se naša kost!

Smrači mu se pred očima. Utroba poče da mu se prevrće. Da ne bi grunuo u plač, on grubo prisloni čelo uz ivičnjak kuće. I tu, učini se Anđeliji, zareža. Zaškrguta zubima i zažele da na najstrašniji način sebe osramoti i ponizi.

Što je lažeš, reče sebi, što je tako lažeš. Što ti je to trebalo. Najgore je to što će poverovati. I doveče će, čim se gosti i prijatelji raziđu, da traži po tavanu staru kolevku — nek bude spremna. Neće moći da spava. Obigravaće oko njihovih vrata i prisluškivati. A loma i rusvaja neće biti. Jer on je još zelen i nejak. I sutra ujutro, kad uđe u njihovu sobu, neće ga zateći među njenim kolenima, ni na krevetu uopšte. Ležaće iza vrata kao premlaćeno kuče koje je neko pustio pod krov da ne kisne. Što si to uradio, ludi stari.

Anđelija ga povede stranom. Pao bi, srušio bi se na zemlju da ga nije, onako sitna i kočoperna, držala za ruku. Upita ga:

— Šta ti je, stari? Bolestan si?

— Nisam, poče neubedljivo starac. Malo mi se zavrtelo u glavi. Ništa više. Proći će to, ženo.

— Zovu te, stari, reče Anđelija brižno. Prijatelji te zovu.

— Šta ću im? reče starac i protrlja lice šakom.

— Da se kucneš s njima, stari, reče Anđelija kočoperno.

— Ne pije mi se više rakija, reče starac tvrdo.

— Hoće zdravicu da drže, stari, reče Anđelija. Neko im s naše strane mora otpozdraviti. Ko će ako ti nećeš.

— Bojim se da neću imati šta da im kažem, reče starac.

— Moraš, stari, reče žena. Ti si sad glava naše porodice. Sve ostalo je tanko i mršavo.

Žena ga privede trpezi. Uzbuča mu u glavi. Nije mu bilo jasno otkud im snaga da onoliko viču, i da onoliko urlaju. I pre no što ga posadiše u čelo sofre, on mučno podiže flašu s rakijom.

— Zdrav si, glavni prijatelju! iskezi se s onu stranu trpeze brkat, nosat i crven starac. Zdrav si!

Čitav trenutak starac Ilija gledao je kroz paru što se dizala s jela svog krezubog prijatelja. I ništa nije mogao da mu odgovori. Izgledalo mu je da mu se jezik u pet čvorova zavezao. I dok je krezubi kreštao i bulaznio, ljuljajući se, starčeva ruka s crnom bocom štrčala je nad mnogoglavom trpezom kao ugljenisana da je. Podli očni kapci prevlačili su se preko zenica, i gusti mrak sve više se zgušnjavao oko reči škrbavog prijatelja nazdravičara.
7. MLADOJ JE IME IVANKA

Nepokretna ispod naslona, Ivanka je gledala Muharema. Gledala ga je ispod oka i ovlaš, kao da to on uopšte i nije bio; gledala ga je pogledom kojim je malopre tražila Kajicu.

Videla je kako je, priljubivši se uz plot pored puta, zavukao pljosnati i zašiljeni nos petlu u perje ili negde pod krilo, i kako je celo šareno veselje posmatrao iznenađenim očima. Pognut napred, kao da se spremao za kašalj, dronjav i bos, propuštao je pored sebe seljake glava velikih, četvrtastih i brkatih: u odelima od crnog sukna i u goveđim opancima, zajapureni i neumorni, gonili su stoku. I njih je Ivanka gledala pogledom bezbrižnog čobanina. U stvari, ni njih nije gledala — samo ih je videla.

Začudi je pogurena Muharemova nojava. Bože, što je onako iznenađen, pomisli Ivanka, pa produži tromo i bezvoljno: zašto onako zeva u nas; šta li mu je to toliko neobično. Ne vidi, valjda, prvi put svadbu i veselje. Oh, kako je gadan i čudan taj naš komšija Muharem. Zapušten i žalostan, pa još i s petlom u naručju. Uopšte, šta će njemu petao — nije ovo prvi put da ga vidim s tim crvenim đavolom u naručju. I još se ovom čudim: što se bar ne obrije? Ovako izgleda da se sprema za hodžu. Bože dragi, kako su mu krupne i tužne oči. Pa on, po svoj prilici, hoće da zaplače. Od vrućine verovatno.

Držala je teške ruke skrštene na trbuhu. Niz njeno široko lice slivao se znoj. Pomerala je pogled udesno. I videla je veselje, podnapite i sasvim pijane svadbare. Trčali su oko nje, jurili na sve strane, psovali i pevali na sav glas.

U obesnim vragolijama prednjačio je Kajičin rođak, zubati Mrkoje: nije se smirivao, i velika usta neprestano su mu bila razjapljena. Jakih, širokih leđa i krivonogi, njeni rođaci, mahom stariji ljudi, vodili su tobož važne razgovore sa starcem Ilijom: između njih se cerilo nekoliko neoglodanih jagnjećih glava. Sitan i bezvoljan, dever njen, Kajičina daljna svojta, ležao je pod plotom; pokušavao je da ustane, blebetao nešto i pružao joj neljudski tanku ruku.

Pogledom je tražila Kajicu. Nije ga bilo. Nije bio ni u znojavom i pijanom kolu u kom se orila nesložna i škripava pesma, ni u kući iz koje je izbijao otužni miris kuvane ovčetine i zapaljenog sira, a ni među ljudima koji su iza nje govorili i kuckali se kilenjačama.

Baš me briga što ga nema i što je onakav, pomisli Ivanka. Važno je da nisu sirotinja, i da neću morati da idem u tuđu njivu. Uostalom, za mene kao usedelicu i ovaj je dobar. Bolje išta no ništa. Možda će i ovako biti lepo. Ako on išta bude mogao, nakotiću im pun tor dece. I biću gazda u kući. Bogme, skupo ću ih koštati. Povući će mačka za rep što im je Kajica onako nesojast... a možda će porasti kad ga ja budem počela hraniti...

Čula je kako ga njeni stričevi, rođaci i komšije zovu. Nazdravljali su mu i čestitali. Nije joj bilo jasno što je Ilijino široko lice bilo onako crno.

Kajicu su opet svi, s podignutim čašama i bocama, zvali da dođe i primi čestitanje. Rodbina nevestina htela je još jednom da ga vidi, da se s njim rukuje i malo bolje upozna: zanimala ih je najviše zemlja koju je njegova majka nameravala da kupi odmah posle venčanja.

Sam u šiblju i ševaru, pokraj rečice, Kajica se igrao s punoglavcima i ribicama. Dražio je i tu mačke koje su na nj kidisale. Čuo je kako ga svadbari zovu, najgrlatiji je bio čupavi Mrkoje sa zubima nalik na kukuruzna zrna, kako ga mole da dođe i primi zdravicu glavnog prijatelja, Ivankinog strica. Zvala ga je i majka, glas joj odmah poznade, i starac Ilija. Zvali su ga svi, činilo mu se, dok je mačkama bacao vodozemce, i dok je strepeo od noći koja ga je očekivala kao crno i tvrdo brdo preko kog je, bez dovoljno snage i volje, trebalo da pređe.

Kroz svetinu se probijala luda Mara. Svadbari su je zadevali i napadali dok je prolazila pokraj belog maslačkovog pera. Nije se branila, i oni su je nepoštedno hvatali i štipali.. Ivanki se činilo da k njoj žuri, da ima nešto da joj kaže. Pa oka s nje nije skidala. Gomila je brzo zakloni, a ljudi je negde povedoše, i Ivanku to ražalosti. Dođe joj da napusti dosadno mesto na kom je stražarila i premeštala se s noge na nogu, kao zavladičena da je, kao pred oltarom da je, i da rastera pijanu rulju koja se povela za opipljivim tragom nerazumne i nezaštićene žene.

Ivanka je gledala kako se putem miče čudna slika: dva čoveka nose nešto belo i čisto među sobom — kao na svadbu s poklonom da su se namerili. Teturaju se i klecaju, prašinu silnu dižu, dok sunce peče dasku na kojoj se ljulja lešina.

Ljudi, po svoj prilici, pevaju, pevaju ili se svađaju; ili, prosto-naprosto, govore glasno i o običnim stvarima po starom strvinarskom običaju. Izgleda da su bili zadovoljni što im do groblja nije ostajalo još mnogo, pa nisu ni pazili hoće li se ugruvati u krpe i čaršave zamotano telo.

Ni skitači nisu bili daleko od nje. Ležali su pod divljom kruškom i kroz trepavice gledali put neba i sunca. Bose noge dosezale su im do nasred puta. Izgleda da ništa ne progovaraju; pomisli ona. Kao da su nemi. Otkad su se onde zaustavili, po svoj prilici nisu progovorili ni reči.

Misleći o skitačima, spazi Kajicu. Čučao je u ševaru i trski. Bio joj je okrenut licem. Na suncu se sijalo njegovo malo i čvorugavo čelo.

Ne sekiraj se što se igra s mačkama i ribicama, reče ona sebi. Ne misli o tome. Neka se igra s čim god hoće. Šta te se tiče. Važno je da si se udala, da ćeš biti sita, i da ti u novoj kući niko neće motkom brojati rebra. A njemu eto i ribica i punoglavaca. I svega mu eto... ne bilo primenjeno, baš mi se čini kao da je Muharemov brat. Obojica su ćutljivi, stidljivi i sipljivi. Slično i idu, i govore, i mrdaju obrvama.

Videla je i prosjake i jurodive što su izvirali sa svih strana, nicali iz šiblja, i primicali se trpezi. Ljudi su im bacali kosti, i oni su se, mnogo njih, jagmili i tukli. Kljasti i sakati, gušavi i nakaradni, sve više su se primicali i njoj i trpezi. I nju je počinjalo da obuzima gađenje.

Majčice moja žalosna, pomisli, majčice moja tužna. Gde si danas da vidiš u kakvom sam ti narodu, u kakvom gadluku. Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve još u utrobi grom spalio.

Opet joj se nametala oku slika dvojice mirnih, dostojanstvenih i čudnih putnika.

Miodrag Bulatović: Insekti
("Znanje", Zagreb, 1965; Suvremena jugoslavenska novela; str. 14-35)

O da bi se dobro izmjerili jadi moji, i zajedno se nevolja moja metnula na mjerila.
Pretegla bi pijesak morski; za to mi i riječi nedostaje.
Jer su strijele svemogućega u meni, otrov njihov ispija mi duh, strahote božije udaraju na me.
Knjiga o Jovu, gl. 6
IGRA SUDBlNE PUTEM

Pre svega morali su se za trenutak zaustaviti kako bi propustili onu bakicu, onu Ljubicu. To shvati prvo Aćim, zatim Petar, pa tek tada Nikifor. Sima je tada bio negde nasred povorke. Milan, onaj bledoliki slikar s bradicom, što je nosio pod pazuhom blok sa slikama, nije morao da se sklanja, jer je išao pored gomile: bio je malo udaljen, i to naročito kako bi pod okom imao sve, kao da je na nekoj visini.

Aćim prvi stade. U tom momentu Ananije nešto smrsi Nikiforu i izgubi se. Milan malo podiže glavu i strogo odmeri pometnju i stisku. Nikifor se ukipi tek kad Aćim pođe.

Milan stade da žmirka okom, da tako obuhvati skupinu.

Ananije je gledao golubove koji su se nadletali ispod oblaka i trudio se da odmah sastavi pesmu o njima.

Da se nisu zaustavili, naročito Aćim i Nikifor, pregazili bi Ljubicu. Ona je išla. A bila je mala i seda, gotovo kao utvara. Aćimov potiljak nalazio se tik uz mrtvačeve tabane.

Još u stvari ne behu ljudski ni pošli, kadli se starica krenu i šmugne ispod leša. Jedino je od nje bila dronjavija neka sredovečna žena koju niko, pa čak ni Ananije, nije poznavao. Nepoznata žena bila je posle Sime najduža, da su se ljudi čudili.

Ljubica ispod leša izađe veselija. Uzalud je za trenutak stajala pod sandukom: nije ga mogla dohvatiti, mada je pružala ruke. Pod mrtvacem bila je čudno zgrčena i iskrivljena, tako da je sličila na insekta. Aćim je iskosa pogleda i nastavi hod.

Golubovi su ih pratili ćutke. Aćima je boleo potiljak. Ljubica se sakri iza nečijih leđa, izgleda da su bila ženska, jer su se širila od vrata prema petama. Ljudi su je gledali i čudili joj se. Začudi se čak i stari Raša koji se nikad ničemu nije čudio. Stari Raša se zgleda sa Simom. Stari Raša reče:

— Zavukao joj se neki đavo pod kožu.

— Žali ga — reče Sima.

— Da ga žali, plakala bi — reče stari Raša.

Stari Raša i Sima išli su barabar. Sima je bio viši od svih za glavu, pa čak i za dve. Njeno lice bilo je sitno, zbrčkano i izgrebano. Stari Raša je gledao iznad mrtvaca. Kroz šeširić probijali su joj se beli pramenovi. Sima se saginjao starom Raši, šapućući mu. Ona je nosila u rukama Fotijevu knjižicu i sliku. Stari Raša zapita Simu što se stalno krije i protrčava ispod leša. Sima reče da je ožalošćena. Stari Raša na glas odgovori da je šašavija čak i od Ananija. Sima reče:

— Bio bi to divan par.

— Ne bi, dosadio bi joj pesmama.

Povorka opet pođe. Kovčeg je bio obojen. Sunca nigde nije bilo, tako da se moglo pomisliti da nije ni postojalo. Kovčeg je bio kratak, kao da nije pravljen za mrtvaca, već za Aćima ili Ljubicu.

Ona se obrete ispred Sime. Oblaci su bili gusti i puni i ništa ih, pa ni sam vetar, nije moglo krenuti. Njene oči bile su okrugle i male. Preko njih se prevlačila plavičasta skrama starosti. Ispred nje išla su deca, dečak i tri devojčice, i nosili vence. Venci su bili zeleni, mada je još vladala jesen. Videlo se da su daske od čamovine. Sa drveća je padalo lišće: list se prvo otkidao, zatim je leteo kosimice i porebarke kao hartija, i najzad se lagano spuštao na zemlju. Deca su bila mršava i bleda.

Kad su prošle nedelje sahranjivali starog generala u penziji, sveta je bilo više: lepo obučenih i uniformisanih ljudi, žena i baba, staraca i dečaka. Jednom rečju: pola grada; povorka nije išla brzo kao danas, no se zaustavljala na uglovima, na raskrsnicama pogotovu. Pop Cvetko je išao ispred generalovog sanduka i pevao i mahao kandilom oko sebe kao da tera leptirove.

Ljubica je išla lagano i gledala u kovčeg. Gledali su je kako nosi Fotijevu knjižicu i sliku. U očima joj je bleštalo nešto nalik na suze. Kovčeg generala Šijakovića bio je politiran i okićen svilom, resama i cvećem. Sanduk koji su nosili Aćim i Nikifor sa još dvojicom bio je sklepan od starih dasaka: to se jasno videlo, jer čamovina nije svuda podjednako primila boju.

— Misliš da bi joj dosadio pesmama?

— Mislim. Več je dosadio celom svetu.

— Da, da, čudan čovek taj naš nesrećni Ananije.

— Kažu kako svuda priča da je najveći srpski pesnik.

— Da, da, vrlo je čudan, nesrećnik.

Ljubica je bila bleda. Išla je za Nikiforom i govorila mu kako je smrt strašna. Ananije joj se pridruži. Ona pusti iz sebe neki čudan zvuk, sličan cviljenju, i šmugnu ispod leša. Milan to spazi i pogladi bradicu. Požele da naslika staricu pod lešom. On joj reče da smrt nije strašna. Ljubica zadrhta. Ananije reče da se smrti ne treba bojati jer ona ne boli. Ljubica ga pogleda odozdo. Ananije reče značajno:

— Ničega se ne boj. Samo se ti mene drži.

Stari Raša vide kako Ljubica viri ispod Ananijevog skuta.

— Kažem ti, bio bi to divan par — reče Sima.

— Bi, da nije ćopav i šašav, nesrećnik.

Povorka zaobiđe spomenik. Ljubica otrča s Ananijem na začelje i tamo izjavi da zna ko je krivac za Fotijevu smrt. Ona reče da je najviše kriv Aćim, a zatim Nikifor i Sima. Ananije reče:

— Da čuo sam da nisu hteli da mu daju penziju.

Aćim šapnu Nikiforu da se umorio. Nikifor pogleda Simu.

Sima pogleda preda se. Ljubica izjavi da je Fotije bio najveći srpski pesnik. Ljubica i Sima okrenuše se i videše: ulicom je bežao Ananije; vukao je za sobom osušenu nogu, pomažući se štakom. Osvrtao se često ne bi li video motre li na njega; pre no što zamače za ugao, pade. Ljubica ga zovnu. Ananije se dizao. Ljubica ga opet zovnu. Sima reče:

— Pusti ga neka beži. Doći će i na njega red.

— Da ga nije ko uvredio?

Oblak se dizao i spuštao iznad sanduka kao kišobran.

Do groblja su mogli i Albanskom, ali Aćim udari Grobljanskom ulicom. Ljudi su ih gledali. Neki su virili iz svojih radnjica, a neki su stajali na ulicama. Iza ugla povorku dočeka vetar i skide Aćimu šešir s lobanje.

Ljubica je razgovarala sa Simom o Ananijevom bekstvu. Sima je tvrdio da je Ananije pobegao zato što ga je neko uvredio, a Ljubica da je zaboravio nešto da ukrade.

Aćimovo lice se iskrivi. A bilo je okruglo i crveno. Ljubica zapita Simu da li se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik. Sima reče da je Ananije poznati kleptoman, ali da ne veruje da mu je baš danas na um palo baš to.

Aćimov šašir jurio je ulicom. Za njime se dizala prašina s opalim lišćem. Šešir se okretao kao kotur. Sima je gledao kako postaje manji.

Oblak je nadolazio kao voda. Aćimova glava bila je gola. Ljubica reče Simi da danas nema više prijatelja kao nekad. Šešir se primicao uglu. Ljudi su se iščuđavali što za njim niko ne trči niti daje bilo kakav znak.

Aćimova glava bila je dugoljasta i glatka kao školjka. Vetar dokopa šešir i zavitla ga preko ograde u groblje. S jasenova je opadalo lišće. Ljubica ugleda humku iskopane zemlje i reče:

— Nema smisla što ga sahranjujemo kao nehrišćanina.

Povorka umile u groblje. Aćim i Nikifor naglo spustiše teret na iskopanu zemlju, te se Fotije prevrnu u sanduku.
DUBOKO SMO DIRNUTI

Spustiše sanduk. Milan se obrete nad rakom koja je zjapila u ljude. Iz iskopane zemlje virile su gotovo sagnjile cevanice, upravo razdrešeni čvorovi kostiju. Lobanja je bila krampom raspolućena pri kopanju ili vađenju, tako da je gledala samo jednom očnom dupljom. U vilicama nije imala ničeg sem zemlje, lišća i peska.

Milan je držao vrh bradice palcem i kažiprstom.

Kraj njegovih nogu crnelo se parče daske. Aćim okom potraži šešir, zatim maramicom obrisa znoj sa čela. Aćim je gledao u zemlju a šešir je ležao zaglavljen između groba i ograde. Ljubica se pobode uz Aćima. Aćim nastavi:

— Smrt je danas otela jednog od najvećih naših boraca, stvaralaca i mislilaca. Od danas ćemo se sami boriti za velike ideale čovečanstva.

Nebo se gibalo nad krovovima. I činilo se da će svakog časa pasti i sve saterati u raku. Neke ptice čučale su na ogradi i gledale gungulu. Mirovale su, kao da nemaju krila. Aćim je maramicom pipao čelo i sa strahom gledao u sanduk; očekivao je da se prevrne i da pukne bruka. Sima donese poklopac i stavi ga na sanduk.

Grobovi su bili poređani kao leševi. Stari Raša gledao je iznad raka i video krstove. Bilo ih je toliko da ih nije mogao izbrojati. Svi su bili različiti, neki gvozdeni i crni, a neki od najobičnijeg drveta, neki mali i zarasli u travu, a neki sasvim izbočeni. Mrštila su se s njih imena, datumi i godine, rđa je najedala slova, mahovina je osvajala prekrštene palice.

Ljubica je šaputala Nikiforu kako poklopac treba dići da bi mrtvaca svet mogao poslednji put videti. Nikifor se žestio na njene reči, govoreći kako poklopac mora tako ostati, jer se već oseća vonj. Ona mu se sakri pod skut kaputa i reče da je Fotije bio veći pesnik od njega. Nikifor reče:

— Istorija će dati svakome svoje.

Sima dodade da se već zna ko je najveći, ali da tom razgovoru nije sad mesto. Ljubica pokaza Fotijevu knjižicu i sliku. Sima zaigra prstima po prsluku.

Pet ili šest koraka ulevo od sanduka nicala je ograda s čipkama bodljikave žice, u stvari najobičniji plot, samo malo ofarban. S one strane ograde počinjalo je neko drugo groblje: bilo je čudno: prostrano kao i ovo pravoslavno, srpsko, po rubovima zaraslo u travu i korov; iz samih glava nicali su stubovi od mermera.

Milan je u rukama držao blok sa crtežima. Negde su se videli venci a negde nije bilo ni mramora, nego najobičniji papirni venci ili oni od zadocnelog jesenjeg cveća i gorobilja. Cvetovi su visili, s krunama okrenutim nadole, latice su se s njih same otkidale i padale.

Aćim je gledao ptice. Nisu se plašile gomile ni žagorenja, niti pak iznenadnih ženskih jauka. Ptice su bile krupne, kafeno-smeđeg perja i trome. Čitavo jato okamenjeno na ogradi. Pomisli na Fotija, jer mu je Ljubica pod nos podnosila njegovu knjižicu i sliku. I na slici je bio mali, uskih ramena i snužden: činilo se da će iz njegovih očnih duplji, napunjenih plavim vidom i trepavicama, grunuti suze. Glava mu je bila spljoštenih slepoočnica i duga, s jedva vidljivim izrezom usta i nozdrva. Na lobanji je nosio šešir ispod koga su štrčali beli pramenovi.

Aćimovom šeširu primicalo se dete. Aćim u sebi opsova Fotija i, pogledavši Nikifora, presta da misli o grobu i sanduku. Zatim spazi Simu kako prilazi Milanu. Sima ga zapita:

— Želiš nešto da naslikaš?

Mladić se uhvati za bradicu, prižmiri na oba oka i odgovori tiho:

— Želim da naslikam smrt.

— Onda moraš često biti na groblju.

— Nema dana kad nisam ovde — reče Milan.

— Pravilno, druže, pravilno — reče Sima.

Aćim ih izgubi iz vida. Ptice su gledale s ograde. Aćim pomisli na Fotija tek kad se veliki insekt, neki tvrdokrilac crveno-ljubičastog oklopa na leđima, zavuče pod sanduk. Aćim se prepade da se nešto ne dogodi, požele da vidi svoj šešir i nastavi:

— Nas umetnike život ne štedi, a i ljudi se ponašaju prema nama tiranski, ne znajući da smo njihova esencija. A naš pokojnik nije mogao da se odupre životu i podlegao mu je pre vremena.

— Ni vi, njegovi drugovi, niste hteli da mu pomognete! — povika Ljubica. — Gledali ste kako gladuje i nije vas se ništa ticalo.

Aćim produži.

— Nije dobio penziju zato što mu ti, Aćime, nisi hteo da potpišeš ...

Iznad sanduka drhtao je hladni Aćimov glas:

— A za nas stvaraoce, umetnike i mislioce, ne bi trebalo da važe zakoni. Nama treba sve dozvoliti, jer mi, jer samo mi predstavljamo i državu i njenu kulturu i njen narod, i njenu diku i ponos, i što je još najbitnije, mi predstavljamo prapočetak sveta i njegov završetak. S nama je počela zemlja svoje obrtanje i s nama će ga završiti. Ali tragika sveta je u tome što nas obični ljudi ne razumeju i progone. Sede u svojim gnjilim gnezdima, uljuljkuju se malograđanskim maštanjima, a mi, a mi mučenici i jadnici, mislimo o sudbini čovečanstva i najobičnijih trava, mislimo o ljubavi ptičjih jata i sudbinama ljubičica. I što je najčudnije, mislimo o sudbinama baš tih ljudi koji nas progone.

Prvo Sima i Nikifor spaziše Ananija. U tom trenutku su nešto govorili. Gestikulisali su rukama, dizali obrve, bečili se i mrštili. Ananije je išao.

Sa Siminog mršavog lica nije silazio strah. Nikiforovi upali obrazi odavali su večitu potištenost. Ljubica je išla k njima. Male i okrugle usne bile su joj zavezane u grč. Pre no što stiže do Sime i Nikifora, neko joj prepreči put i nje nestade. Stari Raša joj priđe i kaza da se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik, iako nije čitao njegove neobjavljene rukopise.

Ona mu reče nešto strogo. I Nikifor je izgubi iz vida.

Oblaci su sličili na zgužvanu kučinu. Na Ananijevu šaku pade kap kiše. On je bio omalen, nešto veći od Aćima i ozbiljnog lica. Na sebi je imao pohaban mantil i šešir. Išao je ni brzo ni sporo, već sakato. U očima je imao nešto crno i nepojmljivo, u pogledu nemir i uzrujanost. Bio je zbunjen i sed oko slepoočnica. Iz njegovih džepova virile su neke hartije, već obršćene i umašćene. Nikifor je znao da su to poeme i drame u stihovima.

Ljubica je razgovarala sa starim Rašom. On ju je tapšao po ramenu. Ljubica ga je gledala odozdo. On joj reče da će razmisliti. Ona izjavi da će se potruditi da pronađe najkrivljeg.

Tada Ananije priđe Simi i Nikiforu. Bio je bleđi no obično. Gomila je slušala Aćima. On je podizao ruku, katkad i obe, i pretio kažiprstom. Množinu ljudi i žena, i to obično starijih, zabrinjavale su njegove reči. Tiho su šaputali i uvređeno mahali glavom. Ananije je stajao kraj Nikifora. Stari Raša slušao je Aćima.

— Zašto si malopre bežao? — reče Ljubica.

— Nisam bežao — odgovori Ananije.

— Ja sam te videla — reče Ljubica.

— Da te nije ko uvredio? — zapita Sima.

— Ja ipak nisam bežao — reče Ananije.

— Pa šta si onda radio? — zapita Ljubica.

— Nisam ... bežao ...

— A zašto si napustio povorku?

— Bio sam zaboravio naočare i svesku s pesmama.

Zemlja se osipala sa gomile i sipila u raku. Ananije je bio malo pognut i ozbiljan. Nikifor i Sima razgovarali su o vremenu. I drugi su stalno zagledali oblake nad Zemunom. Od Zemuna je uvek dolazila kiša.

Ljubica je bila ljuta i male oči nemoćno su joj sevale. Sima reče Nikiforu da će ih kiša zateći na groblju ako ne požure sa sahranom. Još jedna kap pade na Ananijevu šaku. Vrat mu je stezala kragna od kaučuka. Ljubica mu reče:

— Sram te bilo! Večito si mu se izdavao za prijatelja i donosio pesme da ti ih popravlja, a danas pobeže sa sahrane.

— Nisam pobegao. Bio sam zaboravio svesku sa stihovima.

— A zar danas možeš o tome da misliš?

— Hoću da opišem onaj trenutak kad ga budemo spuštali u zemlju. Sve moje pesme su mračne.

— I smrt svoga prijatelja za to koristiš? — reče Ljubica.

— Isto bi on to radio da sam ja umro — reče Ananije i mala sen stida osu se njegovim obrazima.

Stari Raša vide kako Ljubica obigra kovčeg. Aćim je govorio:

— U našim ranjenim srcima večito će svetleti njegov tragični lik ...

Oko kovčega bilo je mnogo sveta, stotinak žena i nešto više muškaraca. Neki su bili u uniformama a neki u običnim odelima ili u crnini. Fotograf izbi iza ugla i obigra gomilu. Stari Raša, Nikifor i Ananije zauzeše pozu. Fotograf se uputi sanduku. Bio je to neki mladić s bereom na glavi. Kad upravi kameru prema raci, Aćim napravi na licu grč, namršti se i odmače hartije s govorom. Niko ni reči ne progovori dok aparat ne škljocnu: lica su bila mirna i naročito nasmešena za slikanje; svaki je želeo da ostane s izrazom koji je najviše voleo pred svojim ogledalom.

Sijaset ruku bilo je nadneto iznad rake koja se crnela kao sumrak. Ananije potrča prema fotografu. Aćim je čitao sa hartije:

— Na zemlji će zavladati blagodet i sveopšta sreća tek kad pesnici i umetnici uopšte budu imali prava da čine šta hoće. Jer mi gospodarimo svetom, iako nas progone sitne duše, zakoni i države. I kada naše pesme jednoga dana osvoje svet, nastaće sveopšta sreća, mir i bratstvo među ljudima svih rasa, krvi i boja. I sve će tada postati poezija. I budući naraštaji setiće se s tugom i bolom našeg vremena, našeg pokojnika, čija je sudbina uzidana u budući i velelepni hram umetnosti ...

Neko iz gomile povika:

— To vreme nikada neće doći. Slobodno se ne nadajte!

— Hoće, doći će to vreme i to uskoro! — povika Sima.

Jedan tromi tvrdokrilac zavuče se pod sanduk.

Ipak se nešto dogodi.

Jedan tromi tvrdokrilac.

Zatim dva.

Dva troma tvrdokrilca.
IGRA SANDUKA I TAME

Fotije se opruži u sanduku. Noge su ga bolele, te ih je morao lagano istezati. Činilo mu se da je pod zemljom. Aćim je govorio kako umetnici svih zemalja treba da se dignu na bunu i da se bore za svoja prava.

Fotograf je zaobilazio Ananija, koji je stalno zauzimao pozu: pokušavao je da se nasmeši, ali se osmeh nije lako lepio na njegove tanke i duge usne; želeći da se nasmeje iskretao je glavu malo u stranu, tada mu je lice postajalo još tužnije i oglodanije. Nikifor je očekivao da se podigne poklopac sanduka.

Unutra je bilo mračno tako da nije mogao videti svoje ruke koje je držao ispred očiju. Ljubica je šaputala Simi pretnju.

Fotije je mirovao. Zemlja na kojoj je ležao sanduk bila je vlažna i meka i mirisala je. Bol mu se skupljao u čašicama kolena: tu je prskao, čvorovi kolena pucali su i bol se razlivao po udovima. lzgledalo mu je da se daske sanduka raspadaju od jačine njegovog bola i da se opet, kad udahne vazduh, sastavljaju. Učini mu se da zamirisa tamjan kao jutros u mrtvačnici. Preležao je u njoj ceo dan, upravo otkad je Ljubica ušla pred sandukom kad su ga uneli, pa dok se vratio sa Nikiforom i Aćimom da ga iznesu. U njoj je bilo hladnije i memljivije no u sanduku. Golicao mu je nozdrve sladunjavi miris lešina. Zidovi su bili nagnuti, te mu se činilo da će se sručiti na njega. Video ih je kroz rupice na pokrovu. Upravo, video je samo dva duvara i ugao koji su pravili naslanjajući se jedan drugom na ramena. Vijorila se mrežica paučine, iako se nije osećao vetar.

Aćim je čitao svoj govor iz početka. Fotograf je prolazio ćutke. Ananije je bio podbočen uz sanduk. Fotograf se za to vreme svađao sa Simom i Nikiforom. On im reče da neće da ih slika. Sima se naljuti i reče mu da je najobičniji čovek i da s njim ne treba ni razgovarati.

A dok su ga unosili u mrtvačnicu, spazio je neka lica. Bila su ukočena i modra. Jedno je bilo muško a dva ženska: devojčica s paučinastim nitima kose po čelu i starica upalih usta. Muško lice što je ležalo do njega videlo se samo do nosa: nije se znalo šta je na njemu crnje, očni kapci ili slepoočnice, zašiljeni obrmi ili podočnjaci. To lice bilo je gordo.

Dok je Aćim govorio, Fotije se bojao bola u kolenima: činilo mu se da će mu taj bol iz nogu pokuljati kroz utrobu i preprečiti se u dušniku.

U mrtvačnici nije bilo dugo tiho. Došla je neka starica i stala da nariče kraj Fotija. Ali čovekovo lice bilo je mirno i gordo. Nije mogao videti kako se zaklatila i pala. Polivali su je vodom. Držali su testiju. Došle su neke druge starice i odnele oboje: njega, sedog i gordog, i nju izgrebanu i poluživu. Lice one starice u uglu zadugo je bilo samo. Najzad je odneše neki ozbiljni ljudi bez reči. Uhvatili su je za noge i čuperke i bacili na nosila. Kad su je pronosili pored njega, zinula je.

Onda je video kako se neki muškarčić, više dečak no mladić, mota oko devojčice. Bio je dronjav i plakao je. Lice je imao blago a čelo visoko. Ona je gledala s oba oka. Došla je neka žena i stala ga terati. Rekla mu je da će zvati miliciju ako ne ode. Nije poslušao, ostao je kod vrata. Plakao je. Kad mu je rekla da je on kriv za njenu smrt, pobegao je.

Fotije se seti i Milivoja, kog su iznosili iz mrtvačnice baš u trenutku kad su njega spustili na crni glomazni sto. Milivoje je pisao pesme, nosio ih po redakcijama i pio. I kad nije bio pijan, govorio je da mu nema ravnog u sastavljanju stihova, ali da neće da mu štampaju pesme zato što je najveći.

U sanduku je postajalo sve hladnije i tesnije. Ubrzo su napunili mrtvačnicu. Toliko je bilo leševa da su ih oni ozbiljni ljudi, što nisu govorili, morali ređati po podu kao ribe.

Fotije oseti kako mu daska žulji bedra i laktove. Ljubica je plakala. Čuo ju je samo kad bi se stišalo žagorenje.

Fotije se s mukom prevrnu. Bilo mu je tesno. Ananije se prepirao s fotografom. Fotograf mu viknu na uvo da je hulja, misleći gluv je. Ananije zatrepta. Aćim je čitao govor.

I Fotije se seti. Kad se mrtvačnica ispraznila, tako da su oni ozbiljni ljudi mogli njome koračati ne preskačući mrtve, prišao mu je Aćim. Mirisao je tamjan. Napolju je trubio automobil. Aćim je pogledao oko sebe i tiho ga zapitao da li je gladan. Odgovorio je da jeste, ali da mu glad nije ništa prema žeđi. Ačim mu je šapnuo neka izdrži. Fotije je zapitao da li se čulo po narodu o njegovoj smrti. Aćim je odgovorio da jeste. Zapitao je rade li škole. Aćim je odgovorio da rade, ali da je omladina pogođena. Zainteresovao se ima li crnih zastava po gradu. Aćim je rekao da je sve ispalo bolje no što su se nadali. Aćima je zamenio Nikifor. Zvonio je tramvaj u blizini i glas mu je bio prigušen nad rakom. Automobil je trubio. Ljudi su govorili oko kovčega. Ubrzo je ostao sam i zapitao se: da li su po Beogradu istakli crne zastave. Zamislio se i sam sebi odgovorio: Crne zastave istaknute su samo na državnim ustanovama.

U stvari, cela stvar počela je kad se rodio ili onog dana kada je doživeo prvo poniženje u dečjoj igri. Niti je mogao se brani, niti da ih moli da ga prestanu tući. A tu je bilo i slabijih i nižih od njega. Ni u dvadeset osmoj, kad je propevao i ponudio prve pesme, nije smeo da se naljuti. Dok je bio dete, govorili su mu da je glavonja, a kad je odrastao, da nije izrastao iz deteta. Proglasili su ga ženom baš kad je gledao u opipljivi trag susetke. Tako je obrukan i prelomljen pre no što je saznao šta je i gde je. Aćim je tvrdio da su mu gaće prazne i da bi trebalo da nosi suknju. Fotije ga je samo gledao. To je bilo prošle godine.

U sanduku je bilo memljivo, činilo mu se da mu oči mreži paučina. Nešto toplo i vlažno, mnogo gušće od njegovog nareckanog daha, prosipalo mu se po licu i očima.

Nisu ga primali na skupove umetnika. Sima je zapretio da će mu uši iščupati ako mu se ne bude sklanjao s puta.

U sanduku je bilo toplo, tako da mu se čelo vlažilo. I ruke su mu bile toliko znojave da su se mogle raspasti. Tog trenutka neki se insekti zavukoše pod sanduk.

Fotije zadrhta. Ko me je više zlostavljao, Aćim ili Nikifor, zapita se i sam sebi odgovori: Ne znam. Opet se zapita: Zašto ih nisam poubijao sve i ja jedini ostao u literaturi. Ta ga misao sledi. Opet pomisli: ako ostanem živ, zapaliću ceo svet i ostati sam, i poteći će od mene novi ljudski rod i to rod dobrih i velikih.

U stvari, najvažnije se dogodilo one večeri u kafanici kod železničke stanice, u onom podrumčiću gde je i usred dana bilo crno i memljivo. Sedeo je u uglu i pio i bojao se da progovori. Prvo su pili neki urednici dok nisu popadali oko stolova. Posle njih odneli su slikare, one bradate đavole što su večito krstarili po gradu i od kafane do kafane s naramcima svojih slika. Odneli su ih na ćebadima. Doleteo je odnekud i Milan i rekao im da su najobičniji pigmeji, beskičmenjaci i priviđenja, koje će jednog dana posuti gasom i zapaliti. Nikifor je grlio Aćima a s njime Ananija. Tada je Aćim rekao: Ti si, Fotije, najgori pisac na svetu, zar ti to nije jasno? Fotije je odgovorio: Jasno mi je, i počeo da drhti. Pa kako te nije stid da sediš s nama? zapitao je Aćim, namrštio se i viknuo: TI SI NAJGORI. Fotije je poleteo k njemu, zgrabio mu ruku i stao je kvasiti suzama. Tada mu je Aćim opsovao dušu srpsku i srce pesničko. I Nikifor se digao sa stolice. U podrumu je bilo sparno i dim se preplitao sa glasovima, paučinom i pesmom. Fotije je grlio Aćimova kolena, ljubio ih i grcao: ZNAM DA SAM NAJGORI. Dugo je ležao na podu i gledao nečija lica nad sobom. Polivali su ga vodom, sećao se ulubljenog i crnog dna lavora. Kelner je imao belu bluzu s rukavima. Aćim je bio ljut i psovao mu je bolesnu i sluznu slovensku dušu. Zadugo posle toga u podrumu nije bilo nikoga sem Nikifora, Aćima i kelnera, koji je bio miran.

U kovčegu se mrak zgušnjavao i utkivao mu se među trepavice. Sto je bio pretrpan čašama i bocama. Sve je mirisalo na rakiju i vino. Činilo mu se da ja sanduk kraći od njega: palčevima nogu grebao je dasku koja se krunila.

Tada je napolju pljuštala kiša. Sećao se da je došao kući pred zoru mokar i blatnjav, i da ga je komšinica videla kad je otključavao vrata svoje jazbine. Na obrazima je video ogrebotine i modrice. Dok je ležao na podu, pružajući nekome ruke i zagrljaj, Aćim ga je udarao vojničkim cokulama. On tog jutra ne bi otišao u svoj stan da mu nisu rekli. Kazali su mu da ide kući i napravi se da je mrtav. Dok ga je Aćim gurao od sebe pijano ponavljajući TI SI NAJGORI, Nikifor je prošaputao: OGLASIĆEMO DA SI UMRO, A KAD BUDEMO HTELI DA TE SPUSTIMO U GROB, TI USTANI — TAKO ĆEŠ OSTATI SLAVAN. U sanduku je bilo sasvim tesno. Pristao je. Najeo se, legao i setio se da mu je kama mirovala u nedrima dok je grlio Aćimova kolena. Kama mu je i sad ležala pod košuljom. On napreže sluh i začu suludo zavijanje fabričkog tornja. Pomisli: Možda oglašavaju građanstvu moju smrt, i mače ruku s čela. Zavijanje je bilo tužno i napuklo i mnogo tiše od ostalih dana. Ananiju se činilo da je zloslutno i da nagoveštava nešto strašno, pogotovu što su se iznad krovova crnele vrane, i kružile povrh sanduka i onih krupnih ptica što su gledale s ograde. Aćim nije čuo zavijanje tornja. On je mislio: šta ću bez šešira? Žena mi neće verovati da ga je vetar odneo. Reći će da sam ga propio.
U PITANJU JE ZVONO I NEMOĆ

Stari Raša i Sima uputiše se Aćimu. Pramen oblaka odvajao se od neba i sam se uvrtao; on se najzad sasvim otkide i zaveza u crni čvor. Išli su barabar s nekom namerom, tako da neveseli Ananije nije znao ko će zauzeti Aćimovo mesto. Ananije u prvi mah pomisli da će to biti stari Raša, jer mu se na licu video veliki grč žalosti. Crni čvor oblaka plovio je lagano. Odjednom obojica stadoše. Ananije zamalo ne pođe da zameni Aćima, koji je završavao govor, kadli odjednom Sima krenu. U rukama nije imao nikakvih hartija, te Ananije zaključi da govor zna napamet.

Sima stade. Zatim skupi obrve i nakašlja se. Stari Raša osta na mestu ukopan, i u trenutku kad se Sima pope gore, zaboravi govor koji je hteo da održi.

Ljubica je gurkala Ananija. On se vrpoljio i zbunjeno šištao kroz zube da je đavo u ženskom obliku. Milan je bio prislonjen uz neki spomenik. Lice mu je bilo mlado, ali bledo i upalo. Gladio je bradicu i hteo jednim pogledom da obujmi gomilu.

Sima se opet nakašlja. Lice mu još više poblede. Zvona su zvonila napuklo. Osećao se vetar. On je nosio zvuk za zvukom preko krovova. Zvono je bilo bolesno, to se videlo po zvuku koji je bio nagnjio, i tamno kao zemlja pokraj rake.

Ananije je gledao put zvonika i video otvor u čijoj se svetlosti crnela maljica na vrhu konopca. Jedan mali oblak bio je okrugao kao maslačak; on je lebdeo odmah iznad crkve.

Sima opet stade. On se upravo pobode uz sanduk. Iza njegovih ramena videle su se glave koje su čekale. Nadnosile su se nastrešnice, siveli su se golubovi. Toliko je bio dugačak i suv da su ga gledali u ramena i isturena pleća na leđima. On poče ozbiljno:

— Tužni zbore ... danas se rastajemo sa našim vrlim drugom i saradnikom. I samo mi znamo šta gubimo danas, mi koji smo delili s njim poslednju mrvu krvlju zarađenog hleba, mi književnici i umetnici.

Tog trenutka pored Sime obrete se Kokan sa slikarima. Kokan je među njima bio najsuvlji i najtužniji. Ostali su bili umazani bojama i imali su bradice. Kokan zgužva lice nad svojim blokom i stade meriti Simine ruke. Ljubica im reče da je i ona akademski slikar. Kokan joj odgovori da su jedini slikari oni koji su napustili akademiju ili su isterani iz nje, pošto talentima nije mesto u klupama.

— Njegovo delo predstavlja veliki doprinos našoj književnosti. Ono predstavlja čak i datum i preokret. Zato ova smrt znači veliki gubitak za naše narode, za našu kulturu, a najviše za nas stvaraoce, koji u njemu gubimo nezamenljivog druga.

Fotograf kleče na zemlju i kresnu aparatom, uhvativši samo sanduk i Ljubičin smešak pod šeširićem. Sima se malo saže i podiže obrvu, ali fotograf s bereom već se trudio da pohvata likove slikara. Sima nastavi. Nije se znalo šta je crnje: truli i ljuspasti krovovi, sagnjilo lišće između grobova ili nebo u čvorovima.

— Potpuno se slažem s mišljenjem druga Aćima da mi umetnici, mi večiti mučenici, treba da podignemo veliku bunu. Da izvojujemo sebi opstanak i carstvo poezije i hleba. To će doba doći, a kad, to zavisi o nama, o svima nama koji smo danas došli da ispratimo našega druga.

Aćim pogleda oko sebe, pa kad spazi da ga niko ne gleda, odvoji se od gomile. Trava se žutela između grobova, trske su se naginjale jedna drugoj vratovima. On zaobiđe Milana i Kokana koji su šaputali.

Zapitaše ga kuda će. Odgovori im da hoće da obiđe Dobrovićev grob. Milan i Kokan rekoše mu da bi hteli da naslikaju grob velikog slikara. Aćim je šarao očima između grobova i mramora. Trava je bila žuta.

Oni pođoše za njim. Aćim im reče da mu ne trebaju i naduri se. Milan mu preko nečijeg spomenika kaza da je najobičniji pigmej i insekt.

Oni drugi slikari crtali su Ljubicu. Žmirkali su očima, žmirkali, merili i izmicali se, bojeći papir. Ona je ispružala tanki i nabrani vrat i okretala im profil.

Sima je govorio o revoluciji umetnika.

Aćim nastavi traganje za šeširom. Grobove je opasivala kupina. Bilo je tu običnih grobova, ali i onih od dve ili tri stope, onih dečjih bez krstova i bilo kakvih znakova sem trave, mramorja i korova. A video je i krstove, sasvim male, koliko da je krst a ne šiljak.

On je išao i pazio da ga ko ne umotri. Glavu je uvlačio među ramena, usne je razvlačio u bol kao da je žalostan. Ptice su ga gledale. Niti su se plašile njegovog glasa, niti tramvajske zvonjave. Ptice su imale sasvim okrugle i mirne oči. Aćim podiže ruku do lobanje. Ptice ne trepnuše. On ču Simin glas, pomisli na Fotija i poblede.

Milan i Kokan videše kako se Aćim saže. Aćim je držao u rukama neku najobičniju kapu, neki kačketić. On po drugi put prođe pored ptica. Baci preko ograde kačket.

Najzad spazi šešir. Ležao je zaglavljen između groba i ograde. To u stvari nije više bio šešir, već najobičnija krpa, pocepana i blatnjava. Crneo se u kupinovoj lozi kao mala pećina, kao gnezdo. Do raskrojenog oboda mirovala je buba, velika kao početno slovo imena koje je stajalo prilepljeno na kamen spomenika.

Milan i Kokan dugo su posmatrali kako Aćim zuri u šešir. Aćim se opuštenih ruku uz telo uputi natrag gomili. Buba umile u šešir i leže.

Simino lice sve je više bledelo. Glas mu se često prekidao. Govorio je:

— Još pre tridesetak godina, kada se javio sa svojim mladićkim stihovima, otkrivajući bol i patnju svoje duše, kritičari su zapazili njegovu izuzetnu darovitost. Otada on stoji u prvim radovima naših naprednih stvaralaca.

Stari Raša pokušavao je da se seti svog zaboravljenog govora, jer je hteo da se popne na zemlju. Fotograf je hvatao kamerom Ljubicu i slikare. Ona im reče da je svaka Fotijeva pesma njoj posvećena.

Ja sam zaista genije, pomisli Fotije. Oduvek sam to bio, samo su me neprijatelji spoticali iz zavisti. Tačno je što Sima kaže. Oduvek sam bio najčudniji, najzagonetniji i najdublji srpski pesnik. Njegoševo delo je već zastarelo, Branko nema dubine, a Đura je bio poznat kao pijanica. Lud je ovaj Sima, proglašuje me za velikog, a ne zna da ću za koji čas izaći odavde i u očima ljudi ostati veći no što je on. Ja sam zaista najveći, zaključi po stoti put i krv mu se u udovima uzmuti.

Učini mu se da izrasta, da postaje ogroman zajedno sa sandukom i da će sve oko sebe pretvoriti u prah. Ali kad pomače laktove, koji su bili priljubljeni uz dasku, oseti nemoć. Glavu spusti na grudi, rukama stište slepoočnice u kojima se svrdlila nesvestica. Pomisli kroz bol: čim ustanem, sjatiće se oko mene izdavači i ponuditi mi da štampam sve što sam napisao, postaću poznat u celom svetu. Aćima, Nikifora, i Simu zaklaću i baciti u bunar. Ananije je nesrećan otkad ga znam i posvetiću mu najdužu pesmu. Nahraniću ga i kupiti mu odelo. Poslaću ga u inostranstvo da izleči bolesnu nogu. Od Ljubice ću i dalje bježati i oženiti se onom devojčicom, onom učenicom ...

Oko Ljubice i slikara, koji su završavali njen portret, okupi se gungula. Oblaci su se spuštali. Aćim u rukama nije imao ništa. Milan se smeškao i prezrivo gledao Ljubicu i slikare. Kokan je bio zbunjen i držao je glavu malo nagnutu u stranu. Ljubica pokaza Fotijevu knjižicu i sliku. Brada joj je drhtala, u očima je imala neki čudan, magličast sjaj koji se nije mreškao ni kad se smešila. Toliko je bila mala — a stajala je — da je nisu gledali u oči, već u teme. Tada neko zapodenu razgovor.

— A zna li se od čega je umro?

— Kažu da se poslednje vreme žalio na srce.

— Izgleda da je imao rak.

— Nije imao rak — planu Ljubica.

— Rakija je kriva. Rakija.

Ljubica je gledala unezvereno.

— Priča se da je imao nekakvu kvržicu na kičmi.

— Nije imao kvržicu na kičmi — reče Ljubica.

— I ta mu je kvržica stalno rasla dok nije umro.

Fotije se uznemiri. Zamirisa mu rakija: oseti želju utrobe i usana za njom. Niko na svetu nije mogao popiti više rakije od Sime. Sima je govorio. Ni kad je bio pijan, Ananije nije umeo da se razveseli. On je molio slikare da ga slikaju. U sanduku je bilo sve mračnije. Fotije pomisli kroz nesvesticu: Možda imam kvržicu na kičmi možda imam rak — ja sam strašno bolestan, ja sam sav bolestan — srce mi je slabo srce mi je svrabavo — sav sam truo imaju pravo takav sam uvek bio i imali su pravo da me zlostavljaju — ja sam najobičnija pijanica — ja u stvari nisam živ mrtav sam mrtav sam — ovo što leži u sanduku nisam ja već moj leš moji ostaci moje rite — a ja sam umro čim sam se juče zaključao i opružio po podu — nisam bio živ ni kad je Aćim sa Nikiforom doneo sanduk i stavio me u njega i sakrio mi lice od sveta — da li sam ikad i postojao postojao je neki drugi čovek pa mi se činilo da sam to ja bio — kad sam živeo i šta sam video — ako sam i živeo nekad već sam se pretvorio u najobičniju kvržicu u bolest u živu smrt u paučinu — i ta kvržica što leži u sanduku slepa je oslepela je ogluvela je — ta kvržica je pevala pesmice o vrapcima i golubovima i ljubavnim patnjama i cveću — ne ta kvržica nije pisala pesme ona ih je krala prepisivala iz raznih novina i starih pesmarica pa ih prepravljala i preudešavala ali nikad nije uspela da ih štampa sem šest — jesam li još živ jesam li živ šta je ovo i ko je ovo u sanduku ...

— Još je jedan umro od kvržice, prošle nedelje.

— Da, pojavile su se neke kvržice.

— A da nije imao kakvu zarazu?

Ljubica ih je gledala. Zatim povika:

— Nije imao nikakvu zarazu! On je samo mene voleo. Samo mene!

— A što se nije venčao s tobom kad te je voleo?

— Govorio je da nisam dostojna njegovog talenta.

— A zašto si izdržavala celog veka tog lenjivca?

— Živeo je i umro kao čestit. Ne klevetajte mi ga mrtvog!

Neki čovek je značajno mahnuo kažiprstom i ponavljao:

— Zaraza je posredi, kažem vam. Umetnici su obično puni zaraza.

Fotije pomisli kroz mrak. Da li sam pošten da li sam živeo pošteno — sad sam mrtav, da li sam umro pošteno — ne, nasilno sam umro, pošteno, nepošteno, pošteno — nisam bio pošten, jer sam celog veka potkradao sve i svašta i tako živeo vek ove kvržice u sanduku — krao sam rime od Aćima i Nikifora, od Sime i Ananija, od Branka i Đure, od mnogih drugih — jesam li umro od zaraze, jeste, umro sam od raznih zaraza, išao sam kod Mariške, one Mađarice, kod Milunke, a posle me je bolelo — nisam hteo da uzmem Ljubicu jer sam voleo Kleopatru, onu grčku, celog veka, o njoj sam sanjao i pisao joj pesme i ismevao je — a ti, mala, okamenjena od ljubavi i dobrote i ludila, što stojiš kraj sanduka, beži, beži, beži, jer si uboga, jer si krmeljava, jer si kvržica kao i ja, ti mala i suluda utvaro.

Svi obgomiliše Ljubicu. Nikifor se ukipi uz Aćima. Aćim zakloni uvo šakom ne bi li mu čuo šapat. Oblak što je visio nad sandukom i gomilom bio je crn i mokar kao zvuk zvona.
IGRA KRAJA I INSEKATA

— Bojim se — šapnu Nikifor.

— A čega se bojiš? — zapita Aćim.

— Ovoga đavola u sanduku. Što već ne ustaje?

— I ja se to isto pitam.

Oni se razdvojiše. Između njih prepreči se Ananije. Držao je svesku i hteo da se nasmeši. Čekao je. Aćim zabrinuto pogleda Nikifora. Između njih pojavi se Ljubica sa slikarima. Ovaj u sanduku najobičniji je lakrdijaš, pomisli Aćim. Slikari su nosili slike. Svi su bili bradati, samo nijedan nije imao lepšu bradicu od Milana, koji se mrštio na zvuk zvona. Ovaj u sanduku je najobičniji bogalj, koji će nas danas obrukati, pomisli Nikifor. Neki slikari su zavirivali Ljubici u lice pa onda gledali u slike. Drugi su iskosa gledali u Milana i Kokana. Neki nisu gledali nigde. Milanu priđe Branko i dade mu pismo. Branko je bio mali i upalih obraza.

Treći put Ananijevu šaku okvasi kap kiše. On priđe Milanu i reče mu da mu se od svih slikara najviše sviđa, jer je čudan i mračan. Milan mu ne odgovori. Ananije ga zapita da li bi hteo da ga slika. Milan mu odgovori da je najobičniji sakati insekt. Ananije snishodljivo izjavi da ga više ne priznaje za umetnika i da je najčudniji i najmračniji Kokan. Ni Kokan ništa ne reče. Kap kiše okvasi sanduk. Na zemlji je stajao Sima i govorio:

— Ja i on smo jedini koji sa svojom poezijom mogu van granica ove zemlje, jedini koji su veliki i neprolazni. Svi ostali nisu nam ni do kolena. Bili smo nerazdvojni drugovi, mada svet za njega nije znao koliko za mene. I čini mi se da je meni danas najteže.

Stari Raša bio je ljut, to mu se videlo na licu: sve više se primicao zemlji i sanduku jer je hteo da smeni Simu. Ananije je išao za njim. Ljubica je nešto uveravala Milana, koji joj se smešio u bradicu. Opet se odvrze razgovor.

— Da slučajno nije izvršio samoubistvo?

— A zašto bi to učinio baš na vrhuncu slave?

— Veliki pesnici obično tako završavaju.

Oblaci su se jatili i umirivali za kišu, i neki ljudi, gledajući u njih, odoše s groblja pre no što se stari Raša pope na zemlju.

Petar se pojavi sa žitom na poslužavniku. Žito je bilo zašećereno i Ananije se oblizivao. Petar je sličio na Simu, iako nije bio podnapit. On je išao od grupe do grupe i nudio žito. Sima je za to vreme gledao preda se i lagano se klatio nogama. Neki rekoše da ima flašu s rakijom.

Pre no što proguta drugi zalogaj, Ananije stavi kašiku u džep i izgubi se. Petar pogleda oko sebe ne bi li spazio u nekoga kašiku. Ananije je išao fotografu.

Petar glasno potraži kašiku. Čim ču da se pominje kašika, Fotije zadrhta i ohladi se.

— Gde je kašika? — reče Petar.

— Ne znam — odgovori Aćim. — Zar da na današnji dan raspravljamo o kašici?

— Kašika je ukradena, molim lepo — reče Nikifor. — I to znači da se među nama nalazi neki lupež. Neki stari lupež, koji živi od krađa.

— To mora biti neki stari lopov, zaista.

Petar je išao s poslužavnikom. Ljudi su gledali u žito i Petrove ruke.

— Ovamo tu panaiju.

— Šta, zar da obesimo lopova? Zbog kašike?

Ananije dotrča Aćimu i reče mu da se osvrne. Aćim i Nikifor videše nekoliko milicionera. Išli su lagano, iza svog komandira. Nosili su venac na kome je pisalo:

Narodnom književniku — Narodna milicija.

Sima glasno saopšti da dolazi milicija. Fotija obli hladan znoj. Milicioneri su bili različitog uzrasta i izgleda. Samo je jedan od njih bio mali. Fotije ih se uvek bojao, pogotovu danas. Oni uđoše u groblje i uputiše se sanduku. Fotije ču kako neko reče da će se obračunati sa starim lopovom, i oseti strah. Nastavi misao: Doznaće da sam ja lopov i da sam je ja uzeo i izvešće me pred sud, i seti se. To je bilo pre desetak godina, upravo onda kad je o svom trošku izdao zbirčicu stihova. Išao je ulicom, sećao se kroz bunilo. Nebo je bilo mutno tog popodneva. Udario je Nušićevom ulicom i sreo Ananija. Ananije je imao na sebi pohaban crn mantil. Ušli su u radnju da kupe lampu i bravu.

Baš u trenutku kad je Ananije vadio novac iz džepova, trgovac se savio pod tezgu. Ananije je zgrabio kašiku i stavio je u džep. Kupio je bravu i rekao da je isuviše skupa. Trgovac ga je gledao.

Kad su izašli na ulicu, Fotije ga je zapitao zašto je ukrao kašiku. Kašika je bila niklovana. Ananije je odgovorio da ne zna zašto ju je uzeo. Kašika bi bila brzo zaboravljena da Ananije nije svuda proneo vest kako ju je Fotije ukrao. Fotije se isprva branio, zatim je priznao da je lopov. Ali glavno je počelo kad je Ananije raširio glas da je Fotije najveći kleptoman u Beogradu i da je trgovac iz Nušićeve ulice saznao ko je lopov. Fotije se bojao svake senke, čak i svog hoda. I preko dana zaključavao je vrata svoje jazbine. A kad je čuo da je trgovac potplatio naročite ljude koji će tražiti lopova, potkačio je vrata direkom, skinuo s njih ceduljicu s imenom i zanimanjem. Iskakao je kroz prozor, obično u sumrak, do pekare i krčme. Tako je njegov strah trajao godinama. Kad je išao ulicama, činilo mu se da ga neko prati. Bežao je ponekad čak do periferije. Jutros u mrtvačnici učinilo mu se da ga je neki čovek s brčićima naročito zagledao. To je bilo pre no što je onaj dečak plačući pobegao od devojčice. Čovek je prišao na prstima i lagano podigao pokrov. Fotije je stisnuo vilice i zažmurio. Čovek je spustio pokrov i udaljio se. Zatim je dugo zagledao ostala lica. Bio se rešio da beži iz mrtvačnice, a zatim i iz Beograda.

Milicioneri opkoliše sanduk i spustiše venac. Čuo im je korake. Osećao je kako se pod njihovim čizmama ugiba i kravi zemlja. Pomisli: To mene traže. Poslao ih onaj trgovac. Podići će poklopac i videće da sam živ. Provešće me kroz Beograd, preko Terazija, i osuditi na robiju. I tamo ću umreti kao pas. Udaviće me robijaši. Svuda će se znati da sam lopov.

— Lopova na vešala! — povika Sima.

Petar je nosio žito ispred sebe. Stari Raša je govorio kako je za revoluciju još rano, ali da ona mora doći. Aćim i Nikifor su se gledali. Ananije i Sima spremali su se da spuste sanduk u zemlju. Podizali su krajeve užeta, pri čemu se poklopac sanduka, koji još nije bio zakovan, pomerao. Žurili su, Ananije više.

Stari Raša završavao je svoj mucavi govor kako su bili nerazdvojni prijatelji i da će biti prvi koji će priložiti novac za spomenik. Ljubica je obletala oko milicionera koji su raspravljali o kašici. Oči su joj se sijale: tek tada se videlo koliko su gnjile i uvele.

Slikari su uveravali milicionere da lopova ne treba obesiti zbog obične kašike. Komandir milicije reče da će na licu mesta obesiti lopova, makar to bio i poznat čovek.

Fotije pomisli kroz strah: Ja sam lopov ja sam najveći lopov svih vremena — jesam li živeo pošteno jesam li nisam — ja sam lopov a Ananije je digao kašiku ali se meni broji on je večito krao sitnice jer nije smeo ništa krupnije — on je krao ljudima iz džepova tabakere šibice maramice — jesam li ja kvržica ili Fotije — ja sam najobičnija rana ja sam najobičniji crv — da li sam ikad postojao kao čovek kao ljudsko biće — glava mi tone u vodu i to pod njom nije jastuk no bara i bolest i krv — ko ovo živi sa mnom u sanduku ko je ovo u meni i pored mene i poda mnom — čije su to ruke u mojim čiji je to vid i mrak u mojim očima — ja sam ukrao kašiku ja sam ukrao sve što su drugi ukrali — Ananije ne boj se milicije mene će obesiti neće tebe jer meni se pišu grehovi svih vas.

Ananije je bio bled. Fotije ču komandira milicije koji naredi da se pretresu svi prisutni. Ananiju su drhtali prsti na konopcu; okretao se oko sebe: ograda je bila visoka i na njoj su čučale ptice kao čudni cvetovi; na kapiji stajala su dva milicionera.

Fotije stade da se trese. Ananijevo lice se iskrivi, kao da hoću da se zaplače ili kine. Uhvatiće me, uhvatiće me, pomisli. Fotije napipa dršku noža ispod kožuha. Ona je bila znojava i topla kao krv, kao kašika. Stezao ju je čitav trenutak ne znajući šta drži, običnu kost ili nož koji mu razdire utrobu, iz koje šiklja krv i smrad. Oseti kako mu prsti zaigraše na oštrici. To ga opomenu. Činilo mu se da ta oštrica raste a onda da urasta, njom proboden i krvav. Nož mu je ležao u nedrima.

Ananije jo gledao slikare koji su dizali ruke pred milicionerima. Nije smeo da ispusti konopac, jer je osećao da će izgubiti ravnotežu i skljokati se preko sanduka u raku. Fotije shvati da i revolver ima u nedrima. Video je celu skupinu u ogromnoj šupljini njegove cevi. Skupina se smanjivala, ljudske glave visele su po rubovima šupljine, iz cevi je sukljala vatra, koja mu je palila utrobu. On steže oštricu, s mukom se prevrnu na bok i, sa sumaglicom pred očima, pomokri se.

Ananije cimnu konopac. Sanduk se malo pomeri. Fotije je mirno ležao. Venac pade na zemlju, poklopac se pomeri. Fotije se nije ničega plašio.

Ljubica poče da kriči i moli da ga vidi poslednji put. Fotija nije uznemirivao njen glas. Ona obigra gomilu i priđe sanduku.

Stari Raša nije silazio sa zemlje. Fotografi su čekali da uhvate Fotijev lik. Aćim i Nikifor stajali su kraj sanduka. Ananije nije gledao nikamo, čekao je.

Lišće je lagano padalo s drveća: lepršalo je nad zvucima zvona i sletalo po grobovima. Milicioneri su pipali slikare, koji su odgovarali da nisu lopovi i propalice ako su umetnici.

Pre no što se pljusak zasive povrh krstova, Ljubica kleknu na zemlju i podiže poklopac. Sličila je na stonogu. Fotografi su čekali. Milicioner je išao prema Ananiju, koji je u oblacima video ogromnu niklovanu kašiku. Ptice su sve gledale. Tvrdokrilci su mileli preko zemlje. I kao da su se uplašili od kiše, zavlačili su se pod sanduk nemilice; Fotije nije hteo ni da mrdne nogom koju su mu grepkali. Aćim i Nikifor stajali su jedan prema drugom, oči u oči. Ljubica nije kričala. Niko nije govorio niti se kretao. Svi su gledali iznad Fotija.

Fotije je bio mrtav. Ležao je malo iskrenut na bok. Glava mu je bila mala, gola i znojava. Bio je umokren.

Milan se prezrivo smešio i mislio da je potrebno videti hiljadu smrti da bi se naslikala jedna, sveopšta, najcrnja i jedina.

Fotije je jednim okom nevino gledao u dasku. Onako zgrčen i mali, sa šakama kojima nije mogao sakriti celo lice, sličio je na insekta.

Kiša je kvasila glasove i zemlju.