Snežana Bukal
Ide strašno Čohono
Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima
Višlava Šimborska



Predeli i duše oblikuju jedno drugo, pisala je, zapravo i ne tako davno, uoči drugog rata, Anica Savić Rebac u "Helenskim vidicima". Ako je tako, nestaju li , Anice , duše kada se brišu predeli, da li razorene duše razaraju predele i , konačno, kako razoreni predeli i razorene duše oblikuju jedno drugo? Pitanja. Pitanja. Sva sam od znaka pitanja. Poneki znak uzvika i mnogo puta tri tačke, koje ne volim.

Najstrašnije? Ono o čemu ne pišem u pismima svojim prijateljima, ono što ne saopštavam u porukama poznanicima, ono što nikom ne saopštavam u ovom pandmonijumu, u ovoj sumornoj repeticiji već viđenog koje sam jednom napustila a koje se sada pojavljuje, cinično duplirano, jer se dešava i tamo i ovde. Ono od čega sam otišla i za čas čak uspela i da duboko izdahnem od olakšanja - huuuu...- ponovo me okružuje. Šire se koncentrični krugovi. Rasprskavaju se ponovo nekakvi nataloženi gnojni čirevi sveta. Pale se svetla u velikoj sali, padaju maske po ko zna koji put i postaje jasno ko je ko.

Svejedno, pitanja ostaju. A da bi se pitala mora se misliti. Eto, to hoću da kažem, to je najstrašnije. Ovoga puta ne odlazim autobusom sa Trga Republike, niti Dunavom preko novosadskog mosta. Ne letim avionom na drugu stranu. Odlazim mišljenjem. Možda već stojim na ničijoj zemlji, možda već više nikome ne pripadam. Ta pomisao uliva strah u kosti, od nje mogu da se zatresu ruke, zarad nje može čovek da zatvori svesku, odloži penkalo i lati se nečeg drugog, bilo čega, da prevari vreme, da ubije dan kroz koji se ionako mora proći.

Svejedno, misliti se mora. Čak i kad se u glavi misli roje kao besne pčele u košnici, čak i kad se glas bez razloga diže za oktavu više kad se obraćamo onima koje volimo, čak i kad se na kraju dana zujanje u glavi pretvori u crno vuneno klupko zamršenih niti od kojih svaka negde počinje i negde završava, ali ja više ne umem da raspetljam niti sopstvenog života. Ko tada uspe da zaspi i zaista spava i probudi se i ponovo zaspi - taj, Vasko, igra.

Pokušvam da se uspavam sećanjem na Dunav. Iz noći u noć sabiram sve svoje reke - Korana, Krka, Sava, Mlava, Morava, Nišava i Morača - i dobijam zbir, Velika Voda, Dunav. Na tren iluminišu sećanja mrak u sobi kao svici i odaju se veselim zvukom majskih buba. Na tren je proleće ili leto. Komad nečeg zelenog, ruka koja upire prst u nešto na drugoj obali, okuka u daljini, trube velikih tegljača, nečije odmahivanje, galebovi, podvodne struje, velike ćudljive letnje oluje... a pod svim što sećanje može da dosegne pluta džinovski som, car svih dunavskih riba, arhimandrit velikih lebdećih brkova, goji se u svom podvodnom dvoru i čeka goste da im očita podvodno opelo. Nad svime, nebo, plavo, oblaci pufnasti, paperjasti, razvučeni, spori. Zvone zvona u podne sa crkava na levoj obali. Ribari bacaju mreže. Ležim u čamcu, voda me lagano nosi nizvodno, kroz poluspuštene kapke Dunav je zaista plav, vreme je večito, sve će se tek desiti, mirna i posuta suncem prebiram po oblacima i ništa, ama baš ništa u tom času ne mislim.

Pesak na Špicu. Siv i hladan kad je mokar, vruć, beo tamo gde je suv, u predvečerje kad odu svi kupači, kad Ostrvo napusti i jato galebova pošto proždere sve što je ostalo za ljudima, kad se zajedno spuštaju i veče i tišina, kad između toplote mog tela i tla više nema razlike, dok ležim, ruku raširenih tako da mogu da obgrlim i visoke krošnje topola koje se lagano njišu, i oblake koji mirno plove i poneki avion koji visoko, visoko, ostavlja beli trag i nestaje.

Pajkićev kanal, mili bože! u koji uplivavaju samo oni koji znaju desnu obalu kao svoj džep, sagnutih glava kroz tunel od nekakvog zelenog šiblja i prepletenog bilja. U kanalu voda je topla, plitka i maslinasta. Na dnu je fini pesak koji prija tabanima. Svuda okolo, lijane, bilje, drveće, divlja loza, divlje kupine, sve divlje, sve uraslo jedno u drugo. Puno ptica. Velike i male sive i bele čaplje, koncenrisano žmirkaju nad vodom. Zvuk nečijeg vesla u tišini - pljus, pljus. Puno zlatnog. Senke. Toplo. Mirisi korova i trava, miris vode i zemlje. Ponekad kroz šikaru protrči jelen i zatrese se močvarno tlo. Mirno iz daljine, raširenih prednjih nogu, posmatra me srna. Ptica prne, srna boje pozadine nestane.

Kad se isplovi iz kanala, par kilometara uzvodno, uplovljava se ponovo u Veliku vodu, vreme i svet. Eno druge obale u daljini, eno grada: Kula, Kapela, groblje i talasasta linja Gornjeg Grada, duž obale Nikolajevska crkva, Kapetanija, crvena gondola restorana Venecija, zelena linija keja, šarene tačkice šetača, šest belih solitera, stubovi stare željezničke stanice, hotel Jugoslavija, trideset spratova CK... Kraj. Ostalo je istorija. U sobu ulazi neko i kaže: So what happened behind the border is truth? Neko drugi odgovara: It seems to me to be the truth. I tako slika i zvuk koji stižu iz televizora jedu moju priču kao strašno Čohono decu. Strašno Čohono mi je otkrio Mika Antić, pesnika iz Novog Sada koji je bar pola svog veka proveo na Dunavu s dunavskim probisvetima. A njemu su ga odale Ciganke koje Čohonom u san uteruju decu koja neće da spavaju: "Ide strašno Čohono, jede decu s otvorenim očima."



Na Dunav smo otišli pravo sa Surčinskog aerodroma. Jan je samo ubacio torbu u sobu, izljubio se s baka Ivkom, razmenio par reči na Nemačkom i već smo hitali ka marini. Ivka nam maše zabrinuto s prozora kraj koga već godinama sedi u invalidskim kolicima, prevrće brojanicu među prstima i posmatra kako promiče vreme i svet. Pada jesenje veče, nad Dunavom se spušta gusta magla...

Priča sledi. Moja je i ne vidim zašto bih je delila. Nije tačno. Sve priče si ti delila. Sada si se uplašila. Ali, kako da se ne uplašim. Stanem, osvrnem se oko sebe i jasno je da nisam negde drugde, već tu gde sam i da godina nije neka druga, prethodna, prekretnička, već ova koja jeste, 1999. I ne usuđujem se da se pomenem imena mesta čija lista raste postojano, iz dana u dan, ne u mojim malim, intimnim igrama, već u vestima.

Sve se sažima. Sve se sažiže. Kakva bukavica, kakav horologium, kakav psaltir, kakva knjiga! U školi me niko tome nije učio. U školi je sve postojalo: i slova i istorija i geogafija i znanje.

Svejedno. Pre ili kasnije, stvari umnožene do nemogućnosti da se više prate i primaju, postaju u nekom času u budućnosti umorne samih od sebe; blede, kopne i nestaju. I tako već milenijumima traje svet. Uteha očajnika.

Ja sam živela puno godina u žutoj kući na uglu Glavne i Kestenove ulice, kako ih je zvala baka Ivka. Na pismima je inače stajalo: Maršala Tita, ili Đure Đakovića - jednog od sedam prvih sekretara SKOJA. Kestenovom ili Đurinom ulicom, za par minuta stiže se do Keja i Dunava. Desna strana ulice nestala je pre no što sam ja rođena. Počistili su je bageri da bi zemunski arhitekta podigao šest solitera, kao šest džinovskih belih mrtvačkih kovčega, koji ne samo da su kao ptičurine visili nad gradom, ne, zahvaljujući njima je gradska plaža na Velikom Ratnom Ostrvu, koje se prostire sredinom Dunava, ostajala bez sunca dva sata ranije.

- To je zato jer mu je otac bio grobar - uvek se smejuljila Ivka i odavala mi bez griže savesti sve tajne iz vremena o kome nisam znala ništa i koje nisu bile upisane u knjigama iz kojih sam učila.

Učmali svet bivše periferije carstva, hronologija palanke koja životari na obodu većeg grada, Beograda, kao i Dunav, moja Velika Voda, izronili su u Čuvarkući, osamdesetih, kada sam popisivala i zapisivala kao jurodiva arhivarka ono što ću u bliskoj budućnosti, ispostaviće se, napustiti, a što danas postoji još samo u mom muzeju nestalih događaja i mesta: O kako strašno mrzim ovaj grad, turobnu mitologiju njegovih kapija, njegovu prljavštinu tako besramno izbljuvanu na ulice, izopačenu provincijalnost i groblje jedinstveno po tome što kao ptičurina visi nad gradom, a koje će se, izvesno, jednog dana stropoštati pravo u srce grada, u Glavnu ulicu, pred Robnu kuću i Gradsku pošlastičarnicu, ravno u išlere, marcipane i saher tortu natopljenu duvanom i industrijskim vinjakom; ravno u lice onih koji su zbrisali lice ovog grada kojeg više nema, jer je više mrtvih koji su ga gradili, uzdizali i razumeli, no živih; samo Dunav i sve dunavsko volim, jer geografija prethodi arhitekturi...

I još ranije, deceniju ranije, u Tamnoj strani.

I mnogo godina kasnije, ovde u Amsterdamu, pojaviće se ponovo ista priča, pod istim naslovom - Nepostojanost, u romanu Prvi sneg.: Puzavica koja raste između dva okna njenog jedinog prozora gleda u napušteno dvorište. Ona živi u staroj žutoj kući na uglu čija je jedna fasada okrenuta prema prometnoj glavnoj ulici, a druga, u većitoj senci i tišini zagledana u sasečen drvored, kaldrmisanu ulicu i srušeni niz kuća od kojih su ostali samo fantomski, izbledeli zidovi nekadašnjih stanova. Ulica završava na keju, njom dolazi vlažni miris vode...

Između te kuće, ulice, ljudi i mene blede veze. Začudo, Dunav, Velika Voda iz mojih priča, iz moje glave, sabijen je u sećanju do atomske gustine koja ga čini danas neispričivim, nerazlučivim od zvuka, mirisa, izvesnog svetla, dodira rukom, dodira stopalima, načina kako ga pamti koža, možda dublje od svega što sam iskusila - iako je u stvarnosti to put jednostavan, ne duži od dvadestak kilometara, od Pančeva preko Beograda i Zemuna do Batajnice.



Gotovo da je noć. Magla je nad vodom sad tako gusta da se ništa, baš ništa ne vidi. Ne valja, ako si mala lađa. Ne valja ni ako si velika lađa, ali onda imaš radio stanicu i navigatora. Znam samo da se treba ove plovidbe što pre manuti, i što pre pristati uz obalu. Ali Jan je navalio kao lud. Tek je doputovao, a već mu se plovi. Šta on zna o Dunavskim maglama i tegljacima pred kojima ponekad nije moguće pobeći? Šta on zna o olujama koje se jave tako što se iza Babinog zuba, dole na dnu neba na zapadu u vedar dan nebo zacrni? O dunavskim olujama što prevrću čamce i brodove kao kutije od šibica? Šta on zna o strujama i gde su im ćudljive puti? I ko je njemu ikad pričao o dunavskom caru koga sanjaju da ulove svi dunavski ribari? Njemu je sve lako i uzbudljivo i nepoznato. Odjednom, negde iz magle, ne sirena tegljača od koje strepim, već klarinet i violina! Kao s nebesa. Kao iz nekakvog Amarkorda. Gasim motor, osluškujemo. Tik uz nas, iz belog testa magle isplovljava vrh šiklje i lagano i sama šiklja. U njoj, na pramcu, sedi vlasnik "Kod dve bele butine", dunavske birtije nekoliko kilometara uzvodno. Sprovodi svoje Cigane za tu noć na radno mesto. Plovimo tik kraj njih, prebacuje se plastični kanister s belom smederevkom iz čamca u čamac. Cigani sviraju Tužna je nedelja kada je cveće svud, ne plači dragana jer sve je uzalud...

Jan, tek stigao iz nekog drugog sveta, sa severa, iz zemalja niskih, uranja u ovaj svet kao u film, u nestvarnu scenu. Jasno mi je da ga više neću vratiti do obale i da će ove noći đavo odneti šalu.

Zašto sam se baš toga setila? Možda jer sam lica iz "Kod dve bele butine" srela ponovo, par godina kasnije, 1993, na keju, preko puta restorana "Venecija". One noći točilo se vino preko pijanih Cigana; Ciganke su zvečale grudima i stomacima i palacale jezicima; lepile su se marke, dinari i guldeni po nečijim čelima; zlatili se zlatni zubi iz jama usana, pucala dugmad na košuljama na debelim stomacima, osvajao se svet, naprečac, blic krig na sve četiri strane sveta, neko je udario čelom u čašu da to proslavi, neko je udario šakom u čašu. Rasprskavalo se staklo i krv. Točilo se vino. Nad Dunavom se lagano tanjila magla, tamo je sve tonulo u debeli duvanski dim. Servirale se masne kečige. Tapšalo se po leđima, grlilo bratski i silne se suze ronile. I mnogo se pevalo, glasno i promuklo očiju crvenih od masne hrane, strasti i previše vina, do pred zoru, o vojvodama i nekoj zemlji koja neće više da bude mala i cveću što se trese na šubarama...

1993, na sred Dunava, Dunavska ruža kontroliše rečni saobraćaj i pljačka strane kapetane dunavske plovidbe. Na keju štrand Dunavske ruže. Dele lica iz one noći narodu značke i drže duge govore s podijuma okićenog crvenim ružama, zlatnim orlovima i trobojkama. Jedu se kokice vruće i slane. Neko šutne nogom goluba ili vrapca. Terasa restorana Venecija puna. Dimi se roštilj iz novoniklih splavova duž keja, na vodi. Ljudi mnogo pričaju, pričaju, pričaju. Svako ima mišljenje o crnim rupama u svemiru a da pri tom, začudo, čak ni ne primećuju crnu rupu pred svojim nosem, tu na keju i Dunavu od koje sam se ja još one pijane noći na smrt uplašila. One noći sam uspela da se iskradem u zoru i da odvučem do čamca pijanog Jana koji mrmljla reči pesme koji mu ništa ne kazuju, zahvaljujući Ivki, dobrom zemunskom duhu, koja je provela celu noć kraj prozora šapućući dobre reči u svoju brojanicu.

1993. sam provela tri nedelje u Zemunu. Vratila sam se da još jednom razmislim, da nešto proverim. Odšetala sam se pvog jutra odmah do keja. Ne verujem svojim očima. Trešti razglas muzike s Velikog Ratnog Ostrva i gradske plaže. Pomislim, toliko ima ljudi, potonuće ostrvo. Iz šume se dime roštilji, skela i čamac ne mogu da se naprevoze ljudi. Prže se girice i kuva kukuz. U marini više jahti nego čamaca. Kažu mi da su pokradene u veme dubrovačkog i šibeničkog rata. Do čamca prevozi mladić s Popaj mišicama i zlatnim lancem dovoljno debelim da se veže bicikl. Svi imaju u rukama neverovatno debele svežnje novčanica. Čak i u mom haustoru, u uglovima, zgužvan i bačen novac koji gubi vrednost iz sata u sat. Na Ivkinoj sahrani nikoga. Svi njeni prijatelji otišli su mnogo godina pre nje. Jan je u Amsterdamu ili možda putuje negde svetom u potrazi za pravim životom i egzotičnim mestima. Likovi koji su izronili iz nekakvih laguma one noći sada se mirno šetaju gradom. Ceo gornji Zemun, Kalvarija, podignut je nad ugarskim lagumima. Možda su tamo, u tom mraku čekali godinama svoje vreme. Leto je 93, doputovala sam iz Amsterdama u Beograd, da još jednom premerim svoju odluku. Vratila sam se ranije no planirano. Dunavom sam plovila samo rano, rano ujutro. Kad sem ribara niko ne plovi. Jednog jutra sam sedela u nekoj uvali na drugoj obali, u tišini. Jela sam kupine, disala duboko i shvatala da po drugi put odlazim.

Od tih crnih kupina, prsti su mi bili ljubičasto-crveni još celu nedelju po povratku u Amsterdam.



Dete sam i učim svet koji je samo jedna ogromna belina u koju počnjem da ucrtavam imena: Dunav izvire ispod planine Švarcvald i uliva se u Crno more, sriču usne jednu od prvih lekcija iz geografije. Crna šuma ispod kojih izlazi reka i ide u nekakvo crno more! Ako ne računam imena sela koje znam jer tamo putujem svakog raspusta (Peršaves, Perša-ves, Lepršavo selo, selo koje leti, sletelo na vrh brežuljka, sa sve školom, grobljem i crvenim crkvenim tornjem; Brzohode, Brzo-hode, oni koji brzo hode, hodaju, jer su prvi stigli na Kosovo polje kada je car Lazar pozvao da se dodje u boj) moj atlas počeo je sa Crnom Šumom, Dunavom i Crnim morem. Švarcvald i Crno more su ostali moćni, ali nestvarni i daleki. Dunav je isplivao, komad po komad. Prvo iz majčinih priča. Mama - Dubravica, selo na Dunavu gde je deda Milutin sveštenik i gde se ona baš uoči promene parohije, uoči selidbe rodila. A malo dalje, kod Smedereva, gde je Dunav najširi, mladići maturanti ga preplivavaju u maju, na dan položene mature. Tako se udavio brat dede Milutina, davno, davno, davno, pre drugog svetskog rata. Svejedno, ja sam već kao dete sve o tom davljenju znala: kako je on već mrtav, i nose ga dunavske struje, a u selu Brzohodu, u rodnoj kući, čerupaju se pilići, kuvaju se supe, mese se kolači, pretače se vino iz buradi u staklene bokale, prostiru se beli stolnjaci preko stolova u dvorištu, štimuju cigani violine, stižu već prvi gosti i puca u bezbroj komada flaša cvenog vina tek izvađena iz podruma i spuštena na beli čipkani stolnjak, čuvana mnogo godina za dobar dan.

Zbog crnih šuma, zbog crnog mora, zbog nikada viđenog Miroljuba, utopljenika iz mojih dečjih košmara, zbog crkvenjaka Živojina koji mi u predvečerje, na klupi u porti priča priče o somu, dunavskom caru koji voli da utopi decu, devojke i mladiće, tek... ja sam sa Dunavom bila oprezna, nikada nisam žurila da plivam, kao ni ribari koji provedu vek na Dunavu a ne okupaju se. Ja sam se kupala tek ako od vrućine nije moglo da se diše. A i tada, nerado, tik uz čamac, s one strane gde su stepenice. I svaki put kad bih zaplivala, znala sam da podamnom, u neprozirnoj braonkastoj vodi, među korenjem i biljem negde na dnu, lebdi dunavski car i večito čeka podvodne goste.

Gotovo svake zime Dunav se ledi. U proleće puca led i kreću sante, čuje se danima u gradu zvuk santi koje se sudaraju. Par puta je led bio tako debeo da se moglo automobilom ili peške preći na drugu obalu. Početkom devedesetih beše najniža noćna temperatura u veku. Zaleđeni Dunav je zarobio čitavo jato galebova koje je bilo sletelo da se tu odmori. Dva dana su gradom odjekivali krici umirućih galebova. O tome, u priči Mitridates. Mitridates je naziv za antidot u medicini, po pontskom kralju Mitridatesu koji je znao protuotrov za svaki postojeći otrov. Moja priča je u stvari vrlo jednostavna. Kako je bio pesnik ledenoga srca pa je zbog njega u dunavskom ledu umrlo jato galebova. Ili, još jednostavnije, kako je neko kome sam verovala bio sposobnim za izdaju. I tako je ova priča bila moj odgovor, moj antidot koji me je od otrova izdaje izlečio. A vlasnik izdaje, koji je i sam rado šetao kejom i koga bih ugledala još iz daljine, ostavio mi je zauvek grad koji u njegovim pesmama ima smisao, red i lepotu: Nikolajevska crkva: Mirna, kao žižak pre no što se ugasi.

No, sve to više nije važno zato jer je prošlo. Znači, i ne postoji više, sem ovako, na papiru. Ili, samo u glavi. Ali, to nije ono što mene buni. Dođavola s prošlim! Buni me to što se prošlo izjednačilo sa sadašnjim i više nema razlike. I sadašnje nije bitno, prosto se dešava i mi u dešavanju učestvujemo kao plivači ili barke kad ih zahvati struja koja ume da se javi na jednom sasvim drugom mestu, u blizini ostrva Mosko.

Je li pisanje medicina, gorki lek, ljuta trava?

Žika Pavlović me je jednog dana pre par godina upitao "A zašto Vi, Snežana, mislite da smisao postoji?" Ja sam i dalje podjednako zbunjena i bez odgovora i pomalo ljubomorna da se nikada sama tog pitanja nisam dosetila i nisam sama sebe nikada to upitala.

Apropos, ribari u šikljama bacaju mreže na sredini Dunava. Pecaroši se svi načičkaju kraj mesta zvanog Govnara, oko izlaza glavnog gradskog kolektora. Dok plovim kraj njih, dobro im se zagledam u lice, za slučaj da se pojavi na Ribljoj pijaci.

Kad prolazim kraj ribara, mahnem rukom.

Odmahuju. Ako uzviknu: Hoooj, znam da je ulov dobar.



Galerija je do posle drugog rata bila Kapetanija Rečne Plovidbe. A pre toga, za austro-ugarske, karantin u kome su morali da odleže i ljudi i stoka, pre no što uđu u Ugarsku. Tik iza Zemuna i karantina-kapetanije-galerije - Bežanija, grmljem i retkim drvećem obrasli brežuljci preko kojih se ilegalno bežalo na ovu ili onu stranu. Na Bežaniji se nalazi bolnica u kojoj su s lakocom zapisani Zapisi meseca etanima.

S one strane Dunava, od Zemuna i dalje na sever, žive Srbi-Prečani. Dunav je prirodna granica. Prešla su je u prošlosti bar dva patrijarha i svo njihovo Srblje bežeći i noseći nekakve zavežljaje, kokoši i stoku za sobom. Prelazio je često u devetnaestom veku Vuk. Vuk Karadžić. Vuk sa tuberkulozom kostiju, drvenom nogom i izvesnim snom u glavi. Nosio je sva svoja i tuđa znanja tamo-amo kao da od toga zavisi opstanak vasione.

Kome?

Početkom devedesetih, jedan prosvećeni Srb, pokazujući s ponosom na tek rođenu devojčicu koja je žmirkala iz kolica, reče da su je krstili "dobrim, starim, našim imenom". Mina. Bilo mi ga je gotovo žao, kada sam mu rekla da je Mina ime od milja za nemačko ime Wilhelmina, kako se zvala rano preminula Vukova ćerka iza koje je ostalo ime i njen Poesie album. Zbog Mine je od tuge i tuberkuloze umro mladi Branko Radičević, pesnik Prečanin, iz Karlovaca koji je u jesen, uoči smrti napisao: Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada, zelenoga više ja nikada videt neću. I jednu pesmicu, koju je pevala mama: kako je na sred Dunava u čunu zaspao mali ribar. I u snu hitnuo udičicu, i upecao ribicu, i stavio je na prutić i ispeko i taman kad je prineo ustima i pod nosom mu zamirisala "pirnu vetrić, čun se ljuljnu, ode sanak pusti". San tog malog ribara putovao je čudnim putima i osvanuo je u jednoj knjizi na holandskom kao ribar koji je zabacio udicu nad dinama. Ja sam ga posmatrala, začuđena, kao što zapanjena gledam kako raste linija reči na ekranu preda mnom, u ušima mi je bio mamin glas, bistar i dečiji, i ne sam glas, i pomalo iskrivljena usta i širom otvorene oči, i nekakve plavičaste vene niz vrat i smeh na kraju svega.

Eto, tako, baš kao i vode, putuju misli. Mirne uz obale. Još mirnije u skrivenim kanalima. Virovite u sredini toka. Pune ćudljivih struja. Oluja. Neprozirne, mutne. A tek pod nekim uglom, igrom optike sećanja promenjene u lazur vedrog dana. A pod njima, uvek, veliki dunavski car, debeli som sa dugim brkovima, dugovečan kao i voda, pluta i čeka.

Ide strašno Čohono, jede decu s otvorenim očima.

Verovatno sam i 1997. verovala da mesta s kojih beže snovi i dalje opstaju, sama. Inače ne bih mogla da napišem Veliko ratno ostrvo.

Rukavci i kanali. Glavni tok, reka široka pola kilometra. Na levoj obali grad. Na desnoj kanali, divljina, mir, tišina. I nekakvi bageri koji se lagano približavaju obali. Iza njih duševna bolnica. Na sredini, Veliko Ratno Ostrvo na kome dečak s teodolitom iz istoimene priče koristi vrh Nikolajevske crkve, krov duševne bolnice i nedavno bombardovani soliter CK da pozicionira sebe u prostoru, pre no što ode.

Do Velikog Ratnog Ostrva kupače i putnike bez čamca prevozi skela. A na drugu obalu može da se stigne ili čamcem, ili okolo, okolo, preko pančevačkog mosta. Iz Pančeva povremeno, nerado šalje svoje sumorne apokaliptične e-mail poruke Vasa Pavković.

Vatre se pale. Dunav teče bez brodova. Nosi čapljama iz delte crno zlato. Šume se crne. Dunav teče, zvrje prazne kapetanije i lete u vazduh.

A na jugu, pakuju se zavežljaji i nekakvi ljudi nestaju ili odlaze. Otvara se preda mnom, čudo! anatema! tamo gde je nekada bila belina, ogromno crno more.

Amsterdam, maj 1999.

Pismo beogradskom prijatelju

Jutros je iz zaborava izronila slika koja mi vec, evo satima, ne dâ mira. To je scena iz serije »Muzikanti«, snimljene osamdesetih godina u Srbiji: glavnog lika koji je nesto zabrljao njegovi pajtasi stave na nekakav rasklimatan ringispil, ukljuce na najjace, i dok on polupijan leti vazduhom i urla oni mu pevaju cinicnu i vulgarnu pesmicu. Ringispil se sumanuto vrti sve brze i brze, dok konacno preopterecena masina ne eksplodira i citava konstrukcija se raspadne. Slika mi ne dâ mira, ne samo kao filmska scena u kojoj je sabijena ogromna kolicina »mucnine«, vec i kao mucna metafora koje ne mogu da se otresem, a u kojoj je transcendovan dozivljaj dogadjaja, u epicentru, tamo gde je pre trinaest godina sve pocinjalo. Ja sam se ponovo, i ne primetivsi, zavedena sopstvenim slikama, nasla na tom ringispilu. Nakon nedelje vitlanja, spustivsi se ponovo u stvarnost sopstvenog zivota, u Maastricht, u sredu 3. 10. 2000, jos puna vrtoglavice i mucnine otvaram svoj palimsest i ponovo zapisujem iste redove:
*
Aprila 1987. na Kosovo odlazi delegacija komunista iz Republickog komiteta koju predvodi S. Milosevic. Sacekuje ih neprijateljska masa naroda, Srba i Crnogoraca. Iz mase besnih povika izdvaja se jasno jedan promukli glas: »Biju nas, biju«. Milosevic izgovara: »Niko ne sme da bije narod«. I ta recenica, ta fraza, konacno ta laz postaje opstim mestom, magicnom formulom, fascinatio et incantatio daemonica u izvorima, dokumentarnim i pisanim zapisima o pocecima jugoslovenske drame.
Nesto se nesumnjivo desilo u tom danu, ispred nekakvog komiteta, na improvizovanoj bini, pred nekakvim ljudima koji vicu i koji nisu dobre volje, kraj crnih komitetskih »mercedesa« i naocigled prisutnih novinara i TV kamera. Nekakav »borhesovski« slozen momenat koji u sebi vec sadrzi sve buduce momente. U coveku koji gubi tlo pod nogama i koji vidi kako se u nista raspadaju duge godine strpljivo gradjene i samo od politicki korektnih poteza sastavljene birokratsko-partijske karijere ne docekavsi nekakav cekani vrhunac; u coveku koji zna da sedi u partijskom predsednistvu zemlje koja se raspada mozda je zaista bas u tom momentu sazrela misao da sve jos nije izgubljeno, jer »ako postoji smisao za realnost, mora postojati i smisao za mogucnost«. Ono sto znamo je da je u tom casu ovekovecenom kamerama u nasoj percepciji proslih dogadjaja poceo jedan napokon oslobodjen, iscauren, individualizovan Milosevic. Poceo je na frazi koja nista ne znaci jer nikada nije konkretizovana i na dogadjaju koji nista ne znaci jer u slici u casu kada je posmatramo, aprila 1987, ne vidimo nista neobicno, ne prepoznajemo vec zacetog eidelona koji je u tom casu tek jedna u nizu situacija koje su tih dana svakodnevno potresale stvarnost.
*
Bas kao u jednom romanu, u nekakvim privatnim salonima, u nekakvim glavama opsednutim visim ciljevima, u nekakvim komitetima, u nekakvim patrijarsijskim sobama, u nekakvim redakcijama knjizevnih casopisa, u nekakvim kafanama uz pice i obilno jelo razvijala se akcija paralelna sa zivotom dvadeset miliona ljudi.
Unutar srpskog partijskog vrha odvija se prestrukturiranje centra moci: sa Stambolica na Milosevica; sa liberala na konzervativce; sa federalista na republikance, sa supranacionalista na nacionaliste, sa materijalista na etno-simboliste, sa modernista na primordijalce, sa dijalekticara na filogeneticare. Uspostavlja se alijansa izmedju do tada nespojivog: SANU, UKS, SPC, Univerziteta, intelektualaca, SK, armije i policije. Nedostaje toj alijansi samo jedno: narod. Drzavni sluzbenici, arheolozi nacionalnog pitanja – kaludjeri i popovi, profesori, psihijatri, pesnici, pisci, zubari, istoricari, profesionalni politicari i njihovi sateliti – zasukace rukave i krenuce na uvek zgodna nalazista naroda – srpska groblja i masovne grobnice u Hrvatskoj iz Drugog svetskog rata; bacice se u jame i vrtace doista bogate artefaktima i zasuce nas iskopanim lobanjama i kostima. Raskopavaju se pedeset godina zabetonirane masovne grobnice i zahvaljujuci mediju koji ima moc i slike i zvuka pred pukom nicu srpske decje lobanje razbijene maljem Drugog. Osvecuju se kosti, pale kandila, metanise, a pandemoniumu glasova zivih prikljucuje se i pandemonium glasova mrtvih. Prosiruju se granice Srbije i na svet mrtvih. Mesa se istorija i mit, koncept i pohlepa, Sava i Leta, Drina i Aheront u rakiji od sljive sa drveta lazi, jaci od »duple ljute«, nazdravlja se i ispija do dna.
Sta je popijeno?
Oko toga se toliko mastila i reci prolilo ne samo u deceniji sto je iza nas, mastilo se proliva vec dva i po veka, no odgovor–konsenzus jos uvek nije pronadjen. Taj napitak dobro poznat u istoriji ljudi predmetom je intenzivne naucne i intelektualne rasprave. Ukljucujuci se u raspravu ja unapred priznajem da ne znam sta je formula napitka. Ali, zato o efektu napitka znam sve jer sam sve svojim ocima gledala, from bellow. Za mene nacionalizam nije gramaticka kategorija, niti apstraktna geometrija ociscena od naslaga iskustva i oslobodjena morala. Rizikujuci da mi je visa istina promakla zarad zakljucivanja zasnovanog na teroru sopstvenog iskustva, koje se doduse ne dâ uvek apstrahovati ali je u stanju da razlikuje ucesnika od zrtve, tvrdim da je to bila jedna abrakadabra drzavna rabota kojom se zaba pretvara u Srbendu ili Majku svih Srbenda. Za one koji ovu bajku nisu nikada citali Srbenda i Majka svih Srbenda je: ljut/a, destruktivan/na, opsednut/a fantomima iz proslosti i okruzen/a Drugima sa nezasitom potrebom da prema Drugom isijava jedno elementarno osecanje – mrznju. To je mrznja kolektiva, dakle suma sumarum i kongruencija mnogih koji mrze. Mrzi se Drugi i nad njima se svakodnevno verbalno izrazava krvozedna potreba za namirivanjem nekakvog vekovima akumuliranog i napokon osvescenog besa i precutanog, jednom velikodusno oprostenog, a nenamirenog istorijskog racuna.
Ova akcija objavljena kroz sve visokotirazne i mnogogledane i slusane javne medije, u kojoj, zaista, nestaje granica izmedju onih koji je vode i onih nad kojima se sprovodi, te tome proporcionalna silina njenog udara ima za posledicu jedno drugo, nista manje elementarno osecanje od mrznje – strah. Strah je mentalno stanje, stanje duha. Ali i vise od toga. Strah znoji. Strah pusta zmarce niz ledja. Strah jeste filogenetski. Svejedno je da li zubi cvokocu u pecini okruzenoj ocima koje svetle u mraku, pred koracima koji se priblizavaju ili zubi cvokocu u sobi u kojoj svetli oko televizora iz kojeg prema tebi ide nesto zastrasujuce i nesumnjivo vece od tebe.
Sve se to desava ne u Muzilovom romanu vec u mojoj stvarnosti: na ulici, u tramvaju, u autobusu, na radnom mestu, u supermarketu. U virtuelnoj stvarnosti televizora, novina, radija. I u nista manje vaznoj stvarnosti ljudskih glava. Napusta svoje ontolosko postojanje nacionalno bice i eto teledirigovanog pira koji pocinje kobnom lakocom urlanja, a zavrsava se negde drugde, za nekog drugog, Igoovom kobnom lakocom umiranja.
U juznoslovenskoj narodnoj prici strasnom Bas Celiku, prici o raskovanom, oslobodjenom zlu nesumnjivo je sublimirano necije znanje da je zlo lako osloboditi i da je jednom oslobodjeno zlo tesko unistiti jer ono poprima mnoge oblike i lica. Tako je bilo i u stvarnosti krajem osamdesetih, u Srbiji. Lisica je bila cas komunista, cas socijalista, cas demokrata, cas nacionalista, cas liberal, cas radikal, cas clan pokreta kvaziobnova, cas partizan, cas cetnik, cas vojnik, cas policajac. Prelivala se iz jedne forme u drugu i ponovo nicala tamo gde je covek ni najmanje ne bi ocekivao. Ali, njena snaga nije bila u tome. Lezala je i u kolektivnoj demenciji, u zaboravu sopstvenih kroz vreme sublimiranih znanja, u nemogucnosti da se lisica vidi kao lisica ma koji »bajkoliki« oblik na sebe uzela i u odbijanju da se prizna da je u toj lisici srce u kojem Bas Celik krije svoju snagu i svoj kraj.
*
Sve je u nacionalnom zanosu – pseudo. Jer je njegov pocetak u lazi. Nacionalista je pre svega lazov. Nacionalista je psihicki fenomen kompulzivnog lasca i logicki fenomen zakljucivanja na osnovu laznih premisa.
No, kada se u ljudskom bicu sretnu covek i nacionalista i pruze jedno drugom ruku rec je o slobodnom izboru.
Instrumentalizovani nacionalizam, nacionalizam koji postaje instrumentom drzave ili instrumentom centara moci u uspostavljanju ili odrzanju vlasti nije ideologija. To je tehnika kojom se realizuju odredjeni politicki ciljevi. Element strasti kao bitni deo techne proistice iz same potentie u kojoj »nacionalizam« prebiva: iz jezika, iz kulture, iz religije, iz mitoloskih slojeva, iz istorije i iz totalnosti naseg pripadanja njima. Arhetip o pojedincu neodvojivom od odredjene zajednice u izvesnom obliku uvek postoji, jer ziveci, umiruci i radjajuci se mi prenosimo i delimo jezik, zajednicka secanja, zajednicke rituale, verovanja, navike, obicaje koji su neodvojivi od nas i nama vazni, jer su delovi i vreme nasih zivota.
Drzava, centar moci, alijansa, vladar koji sa masom uspostavlja »nacionalnu« komunikaciju, nalazi se u misaonom kadru totalne idolatrije, a ne totalne ili bilo kakve druge ideologije. Instrumentalizovani nacionalizam karakterise upravo suprotno: potpuno odsustvo ideoloskog ili bilo kog klasnog koncepta. Jednom raskrinkani njihovi »koncepti« napokon oslobodjeni slojeva »nacionalnih interesa« i napokon vidjeni u svojoj punoj ogoljenosti, zapanjuju nas svojom banalnoscu. Hanna Arent je u pravu: zlo jeste banalno. No mozda treba dodati i: banalno je po – zivot opasno...
Sve ce se od tog casa desavati strmoglavom brzinom i uvek uz podrsku »velikih masa radnih ljudi i gradjana«. Obecanom »olakom brzinom«, Milosevic ce doneti novi ustav Srbije, rasterati rukovodstvo na Kosovu, Vojvodini i Crnoj Gori, raspustice se Skupstina Autonomne Pokrajine Kosovo, rascistiti s mangupima u srpskim redovima i u preduzecima, fabrikama, medijima, na univerzitetu, po skolama, u vojsci i policiji i uspostavice se ovom cito citissime akcijom drzavnost nad citavom teritorijom.
Nakon toga kosovski Srbi su pali nekoliko godina u zaborav, bilo je vreme da se desi narod i u Hrvatskoj i u Bosni.
Ostajace roditelji bez dece i deca bez roditelja. Budice se ratnici i ne samo oni iz anestezija koje ce im odneti ruke i noge. Palice se domovi. Rusice se mostovi. Nestajace sela. Od gradova ce ostati razvaljeni kosturi. Sticano godinama, nestajace u trenu. Odlazice se u »tudji svet«, sto dalje to bolje. Milioni uvuceni u bedu, smrt od gladi; smrt od komsije; smrt od noza i metka; zbegovi; plasticne kese; obezglavljeni, opljackani, prevareni, osiromaseni, sahranjeni i nesahranjeni. Mrtvi, neprebrojani i neregistrovani: starci, starice, decaci, devojcice, zene, muskarci, meso koje truli pod zemljom koja krije nove masovne grobnice.
Ostaje na nama da se sacini sumorna statistika koja ce popisati broj unistenih zivota, broj osakacenih zivota, broj zalud utrosenih godina ljudskog rada, broj samoubica, broj depresivnih, broj poludelih, broj radno nesposobnih, broj godina ukradenih iz nasih zivota, broj prekrojenih porodicnih sudbina, broj narkomana, broj alkoholicara, broj silovanih, broj ratnih zlocinaca. I da se iscrtaju grafikoni na kojima ce se izvlaciti linije pada.
»Zasto se sve to desilo? Kako je bilo moguce da se desi? Zasto je bilo moguce da se desi?« Ne znam. Ali znam da vreme u kojem je ljudski zivot kao raljama scepan nekakvom visom silom slucaja i desavanja ne dosudjuju nikakve Parke, vec ljudi, ljudi s imenom i prezimenom, a kroz institucije i u ime drzave od koje funkcionisu kao u vreme okivanja Prometeja, samo dve – sila i vlast.
*
Pokrenula se Birmingemska suma.
Skripi rasklimatani karusel. Raspada se slika, fantom, idol, u svesti naroda koji je u sliku verovao trinaest godina.
Medju srpskim intelektualcima (Mirjana Miocinovic, Latinka Perovic, Drinka Gojkovic itd.) cesto se pominje potreba za kolektivnim samoosvescenjem, potreba za direktnim suocenjem sa sopstvenom novom i novijom istorijom te neophodne kolektivne katarze koja bi tek nakon toga usledila. Da li ce do nekakvog kolektivnog saznanja i pomaka zaista i doci, ja ne znam. Ako do toga dodje, hoce li »kolektiv« umeti da zivi sa svescu o ucinjenom? Ne znam. Poznajuci ljudsku sklonost ka zaboravu kada se radi o neprijatnim secanjima ili cinovima, pre bih rekla da ce i kolektivna svest teziti da sopstveno kolektivno cinjenje ostavi za sobom, negde na periferiji, u magmi proslog, poludefinisano, nedefinisano, nerazluceno, mitologizovano. Hoce li biti snage da se toj teznji suprotstavi? Da li ce u »novo« akademsko misljenje, u novo pisanje istorije biti ugradjeno bar nesto od onoga sto je Krleza smatrao po zivot i buducnost ljudi i zemlje bitnim: revizija »mutnih pojmova i krivih vrednost kao dela akademskog i univerzitetskog rada«, odnosno potreba da se »kodificira i formulira ono sto su pokolenja iz mnogih fatalnih razloga propustila«. Hoce li se mnogim »tektonskim slojevima mrznje« na koje je celim svojim opusom upozoravao Andric ponovo dodati jos jedan sloj, ne znam. Hoce li se mitologizovanoj masi haoticnih dogadjanja i samoj blizoj i daljoj proslosti ikada vratiti prvobitna transparentnost u obliku uspostavljanja svesti o uzroku i posledici, ne znam takodje.
No, znam da sam ’92. uz nesto prtljaga ponela i svoj razlog odlaska na koji sam utrosila u potonjim godinama trideset hiljada palimsestskih reci, a koji u skracenoj verziji glasi ovako: mene je oterala nepromisljenost kojom se masovno podrzavalo zlo; odsustvo logicnog, zdravorazumskog rasudjivanja; nacin na koji je pozdravljena banalnost i ispraznost; lakoca kojom je progutana laz da sreca »nas« lezi u unistenju »njih«; kolektivna demencija; ubistva; masovna ubistva; silovanja; razoreni gradovi; vladavina sljivovicnih isparenja; vladavina sljama; vladavina ubica i lopova; vladavina lazova i mizantropa; bestiarium proglasen drzavom i magnum crimen nazvan nacionalnom politikom. Ovim cinovima prekrojen je i moj zivot i zivot moje dece, a u tom prekrajanju nas tri smo danas mozda zive samo zato jer smo imale puku srecu da nismo bile rodjene ili zivele na nekom od onih mesta gde su smrt i glad i strah i ponizenje i ogoljenje i svedenost zivota na najelementarnije bili danima, nedeljama, mesecima i godinama Dobro jutro, Laku noc i Gospodi pomiluj. I ne samo da ja to necu da zaboravim. Ja nemam pravo da to zaboravim. To pravo nije nigde zapisano i nije nikakav uzviseni moralni imperativ. To je moj mali imperativ, zemaljski i amoralan i bez njega ja nisam spremna da postojim.

Snezana Bukal         
Maastricht, 8. 10. 2000. 

Snežana Bukal
PRVA MENA





Bila je to u vreme prave, danas nepostojeće magije. Ta kuća bila je u drugom svetlu -tamnijem, među drugačijim mirisima - egzotičnijim, i vremenu - sporijem, od kuće, od grada u kome se nalazila. Mada mi se danas čini da ni sama kuća, u akvarelu platana, ni sam grad razapet na šiljcima Katedrale, više ne postoje.

Ja sam uvek trčala ispred oca i majke, a srce je poskakivalo i bučno kucalo: Idemo na Krijesnice! Idemo na Krijesnice; prva sam otvarala kapiju od teškog gvožđa, kovanog u obliku paunovog repa, prva sam ulazila u vrt, prva sam duboko udisala mirise - ariši, tise, tuje - prva bih stala pred vrata kuće i pobedonosno spuštala ruku na zvekir u obliku lava sa strašnim iskeženim zubima, iskolačenim očima i naduvanim obrazima. I mene bi prvu ugledala baka i rekla bi nešto ljubazno i mirno, baš kao da joj dolazim svakog dana, a ne samo jednom godišnje. A onda glasnije, prema polumraku i sobi, onoj sobi, kao da je on može čuti. I tek onda, evo i porodice, stižu za mnom. I dok bi oni sedeli u trpezariji, na neudobnim crnim stolicama s visokim naslonima, ja bih već bila u vrtu, kraj svog ribnjaka, ovalnog, punog lišća gde u sredini, u nepomaku lebdi ružičasti mermerni delfin. I kao što je u vrtu sve polumračno, polumirišljavo, divlje i načeto, pa ipak godinama isto, tako je i u kući sve mračnije i veće od svih drugih kuća u kojima sam bila. Tu provodim duge letnje dane u istraživanju, u lutanju, jer tajne te kuće nemaju kraja. I ne samo tajne, ne iscrpljuje se ona u tajnama. U njoj sve drugačije zvuči, njene stvari imaju svoju muziku. Rekamije! koji više nikada, ni u jednoj kući neću videti, a na kome nogu sklupčanih poda se listam knjige: Uber de simpucibus Benedicti Rinij punu kaligrafskih natpisa i bakroreza bilja čudnih imena - zvončac, dubčac, oralj-nokat, volči-bob, telsti koren, vulčeće jabolka, pasje muče; Erbario Italiano-illrico, Freyerovo Biljarstvo, Herbario nuovo di Castore Durante pun slovenskih imena koje je dopisao neki sveštenik sa Cresa, Flora kneževine Srbije, Lazićeva Naravna istorija, Šulekov Imenik bilja. Herbariji i sveske u kojima su pedantno, zelenim mastilom, s nazivima na latinskom, češkom i nemačkom opisana imena bilja koje je moj deda - biljar, prirodopisac, filolog, vidar - nalazio na svojim dugim putovanjima po Dalmaciji. Sve je u ovoj kući bivše, sve na nekog podseća i na svemu je valjda otud magija, jer nemam druge reči za to svetlo, te boje, te senke i mirise, tu tišinu, gugutke koje me bude u zoru, na svemu se oseća nepomak, suva prašina i srebrnasta paučina.

Ponekad me baka uvede u dedinu sobu koju bih i žmureći mogla da nađem, uvek. Po jakom peckavom mirisu kamfora i mente i nečeg neovdašnjeg čemu nikada nisam otkrila ime. A u sobi, u velikom krevetu, uvek isto , već godinama, i pre no sto sam se ja i rodila, leži deda - uredno pokriven belom plahtom do vrata, s rukama složenim na grudima, nepokretan i samo njegove oči, crni pokretni prorezi odaju da u njemu ima života.
Možda je sećanje dodalo nešto pozlate i tame ovoj kući.
Svejedno. U odnosu na jeftine poratne stanove u kojima sam živela, bio je to najneobičniji dom moga detinjstva. Mnogo važniji zbog jednog drugog događaja koji se tu odigrao. Jednog ranog jutra, budim se u prevelikom, bračnom krevetu, sama u sobi, plavo jutro tek sviće, još se u rubovima okana oseća noć i noćna svežina; budim se s čudnim osećanjem, s bolom, otkrivam se, gledam u čudu, s nevericom: i bela spavaćica i bele plahte obrubljene čipkom, sve je u krupnim, crvenim mrljama. I onda, u ničim pomućenoj tišini , u tom prvom, ranom svetlu, sama sa sobom, s pobedonosnim osmehom na licu, proslavljam prvi, pravi, željeni, čitavu godinu potajno iščekivani znak svoje oduvek budne ženstvenosti.

Kada danas, posle mnogo godina o tome mislim, čini mi se, naravno, da se baš tu, u toj kući, uvek u isto vreme i bliskoj i beskonačno dalekoj, otuda nestvarnoj, u toj kući, u prvoj zemlji smrti koju sam upoznala, da se baš tu, jer ja sam upravo takva, to moralo desiti.


Beograd 1989

Iz zbirke: Tragovi prisutnosti , (c) Snežana Bukal

Snežana Bukal
Entelehija

Sve prozore držim uglavnom zatvorenima. Ponekad, sve ređe i ređe, poludim i zamahom koji bi otkinuo glavu i jačem od mene, otvorim poneki od njih. Pogled u bivšost ispuni me nelagodnim osećajem sopstvenog nepostojanja. Đavolji je to posao, bez sumnje, baviti se vremenom koje kao i voda kao i vatra ide svojim putem i nema tu nikakve utehe. Marina kaže: lepo je vratiti se u san. 'Ali, Marina - vičem glasno, da me čuje preko Okeana - šta potom?' Kako se vratiti nazad, u ovu prazninu koja odjekuje. Ništa ovde nije jasno, ovo je jedna zbrka od reči. Svejedno.

Šta je ostalo od svega? Ništa. Zašto se osećam krivom pred ničim? Jesam li pokušala sve. Na neki način jesam. Svejedno, sve se raspalo, lagano, neprimetno i sad je pod prstima tastatura od prašine. Ako dunem, phu, neće više biti ničega.

Ta sličica stigla slučajno, komplikovanim elektronskim epistolarnim putevima, ne da mi mira. Uvećavam je, ne bih li prevrnula durbin i videla je iz blizine, podjednako nestvarne kao i daljina. Neki kubizam se tu dešava, neka ostrva boja, geometrijska, nekakve druge forme, bez obline, bez mekoće. I ubijena i ubice izjednačeni. Razbijena optika. Veliki vajar, vreme, kaže Yourcenar.

Katarina je rekla Vidosavi, Vidosava Veroslavi, a Veroslava meni, na samrti, gotovo poslednje reči, u sobi bolnice Svetoga Save, uplašena nesumljivo, mahnula je rukom da se sagnem, usta su joj dodirnula moje uvo, razumela sam je kožom, već je bila kretala ka nemosti. Koža je čula ove reči: Ostala je još samo jedna slika. Htela sam da je pitam nešto važno, ali je došao doktor i sestra, još neki ljudi, užurbani, zadihani, trebalo je obaviti posao do kraja, nije im bilo do odugovlačenja. Pogledala sam je još jednom, s vrata, mahnula, biće i nasmešila se i otišla. U tramvaju sam gledala u vrhove svojih tirkiznih cipela i mislim da je bio čas u kome nisam ništa mislila. Vreme se to veče u 9 i 20 podelilo za uvek na vreme pre i posle njene smrti. To sam znala samo ja. Sreda nije znala i nadovezala se za prazni utorak. I sve je bilo nepodnošljivo isto: disala, jela, spavala, smejala se, pustila da me nešto pomera od juče ka danas.

Posle se toliko toga desilo, no mene me mrzi da prepričavam gotske romane.

Kuckam prstom po njenoj slici, jedinoj koju imam, sve druge su ostale tamo gde mene više nema, i pitam se kako je mogla znati? Prevrćem durbin u rukama, zalud. Samo ponekad, na ivici sna, kad se oslobodim dosadne sebe, kad iskoračim iz sobe, osetim kako joj se usne pomeraju, tik uz moj obraz i uspostavlja se nekakva entelehija.



Maastricht, septembar 2001.