Smrt a.k.a. Grim Reaper :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Херувими

ХЕРУВИМИ (грч: χερουβείμ; јевр. heruv, мн. heruvim, наша множина херувими је двоструки плурал), бестелесна небеска бића, служитељи Бога као и сви Анђели, други анђелски чин у небеској јерархији. У Библији се спомињу 92 пута (91 пут у Старом Завету, а у Новом Завету само у Јев 9,5), и то на самом њеном почетку; после изгнања Адама и Еве из Раја: "И постави (Бог) пред вртом едемским херувима, с пламеним мачем... да чува пут ка дрвету од живота" (1 Мој 3,24). Затим се ο њима говори приликом изградње скиније у Мојсијево време (2 Мој 25,18-22) и зидања Соломоновог храма (1 Цар 6,27; 8,6-7; 2 Дн 3,10-13). Тада су били изображени у људском лику, али с крилима, и постављени над ковчегом завета у Светињи над светињама, лицем окренутим према ковчегу - знаку присуства Божанства - чиме се жели нагласити да су херувими као виша духовна бића удостојени нарочитом близином Божјом - стоје пред његовим престолом, увек спремни да извршавају његову свету вољу (2 Мој 25,18-22).

У псалмима (18,10; 99,1), код Пророка Исаије (37,16) и на другим местима (1 Сам 4,4; 2 Сам 6,2; 22,1), Господ се представља како седи на херувимима. Пророци Мојсије и Језекиљ и јеванђелиста Јован говоре ο њима као ο анђелским бићима (Јез 1 и 10; Отк 4,6-9). Херувими чине нарочити виши ред у небеској јерархији, различит од анђелског (Отк 5,11-14; 7,11). Бог их је обдарио посебним способностима и моћима за извршавање издвојене службе. Херувим чува приступ дрвету живота у Рају (1 Мој 3,24), херувими над ковчегом завета у скинији, одн. храму, осењују очистилиште (Јев 9,5). Херувими окружују престо Сведржитеља и Јагњета на небесима, и неуморно прослављају безгранична савршенства његова, не само због великог дела стварања него и ради нашег искупљења. У њима је пуноћа вишег живота (Јез 28,14; Отк 4,6-8).

У Небеској јерархији (гл. V-IX) Св. Дионисија Ареопагита херувими су одмах после серафима, тј. на другом месту у реду девет анђелских чинова. У Црквеној уметности, Херувими се сликају плавичастим тоновима.

Литургијска химна "Иже херувими..." - Херувимска песма, херувика, управо изражава оно тајинство, заступништво херувима за грешне људе који "невидљиво изображавају херувиме". Ова химна, на самом почетку Литургије верних, пружила је композиторима прилику и надахнуће да доведу до изражаја своје музичке способности.

Серафими

СЕРАФИМИ (грч: σεραφείμ; јевр. seraf, мн. serafim; наша множина серафими је двоструки плурал), један од назива највиших духовних бића, први од девет чинова небеске јерархије. Значење речи је тешко одредити, мада се може довести у везу са јеврејском речи srf (горети, спалити). Самим тим, серафими представљају огњено биће, оно које је у непрестаном огњу. Овом речју, најпре је названа отровна змија (ватрена змија), која наноси смртну рану (4 Мој 21,6), (5 Мој 8,15). Поред тога, сераф се употребљава и у смислу лечења: према (4 Мој 21,8), поглед на серафа подигнутог на мотку доноси оздрављење ономе кога змије уједу (2 Цар 18,4; Јн 3,14). Пророк Исаија користи исти израз да би њиме означио крилата небеска бића (Анђеле), које посматра у своме виђењу приликом позива на своју пророчку службу (Ис 6,1-7).

У Исаијином виђењу серафими су представљени како окружују Господњи престо. Они имају човечији лик, а сваки од њих има шест крила: једним паром крила прекривају своја лица, јер су недостојни да гледају Господа; другим паром крила - ноге, недостојни да их Господ посматра, а трећи пар крила служи им да лете, како би непрестано извршавали небеске заповести свога Цара и Господа. При том стално су певали песму "Свјат, свјат, свјат (јевр: кадош, кадош, кадош) Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе његове!", и од грмљавине овога гласа потресли су се темељи храма и храм се напунио димом. Из овога се види да серафими нису само духови, него и да су највиша духовна бића, најближа Богу. Према Небеској јерархији Св. Дионисија Ареопагита (гл. 5-9), серафими заузимају прво место у првом реду, од три реда по три лика небеских бића.

Име серафим јасно изражава њихово непрестано и вечно делање у близини Бога, њихову ревност и опредељеност; изражај њихове снажне, неисцрпне и неуморне активности, њихове уздигнутости у односу на анђелске чинове испод њих; нескривени, неугасиви и непромењиви сјај и снагу која сатире и уништава силе мрака пред собом. Споменути су и у Откривењу Јовановом, где се каже да су заувек у Божијем присуству непрестано Га славећи, и дању и ноћу.