Jeste li znali da je biber, Piper nigrum, jedna od retkih biljaka koja je od davnina poznata u celom svetu? U stvari, poznat je i omiljen njen plod, bobice prijatnog mirisa i jednistvenog ljutkastog ukusa koje se cele, izmrvljene ili samlevene koriste kao začin u svakoj kuhinji, piše "Zabavnik".

Povod za velika prekomorska putovanja kroz istoriju bila je potraga Indijom, postojbinom začinskog bilja koje je jelima poboljšavalo ukus i donosilo takav užitak da žitelji Starog kontinenta više nisu mogli bez njega.

Veruje se da je biber kao dodatak jelima bio poznat u mnogim drevnim kulturama još pre više od 3.000 godina. Ipak, ostaće misterija kako su otkriveni mirisni i ukusni plodovi biljke povijuše iz tropskih predela Indije.

Poznato je da su još stari Grci upotrebljavali biber kao dodatak hrani, ali i kao lek. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama.

Oporoj ljutini bibera nisu odoleli ni Rimljani. Ali, oni su u njemu više uživali tokom gozbi nego što su da koristili kao lek. U prvom veku dopremali su ga brodovima, a kasnije, kad su kineski carevi uspostavili kopneni put poznat kao Put svile koji je dosezao do njihovog carstvam finu tkaninu i mirisne začine plaćali su velikim bogatstvom u zlatu i srebru.

Za biber se nisu cenjkali, davali su koliko se tražilo. Jer, osnovno pravilo rimske kuhinje nalagalo je da se u svako jelo stavlja biber, čak i u mleko, med i kolače.

Ljuti dodatak pojačavao je apetit i uticao na probavu, a kulinari su otkrili da jačinom ukusa i mirisa koji tera na kijanje prikriva i neprijatan zadah ustajalog mesa.

Za biber se nija samo mnogo plaćalo, njime se i plaćalo. Poznato je da je Alarih I, kralj Vizigota, pre nego što je 410. godine osvojio i poharao Rim, ponudio carskim namesnicima da plate otkupninu kako bi poštedeo grad. Naravno, ponuda je bila sramotna: uz tovare dragocenosti, nezajažljivi Alarih I tražio je i 1.500 kilograma bibera.

Vreme koje je prolazilo nije uticalo na omiljenost bibera, niti je potreba za njim opadala, čak ni u srednjem veku. Iako je cena bobičastog začina iz Indije bila visoka, uz so i sirće, biber se naveliko upotrebljavao za očuvanje hrane, posebno mesa.

I bogati i siromašni želeli su da ga imaju. Tako je biber dugo bio platežno sredstvo mnogih zanatskih i poljoprivrednih usluga. Cenjen je bio otprilike koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.

Otkrivanje pomorskog puta do Indije u 15. veku pojačalo je trgovinu ovim začinom, ali je cena "paprene prašine" još dugo bila – paprena.

Tokom proteklog veka biber je izgubio vrednost kao roba. Rasprostranjen po celoj Indoneziji, Brazilu i drugim tropskim krajevima, postao je dostupan i jeftin. Ali, među začinima i dalje drži vodeće mesto, ljudi ga se nisu zasitili.

Danas postoji više "sorti" bibera – crni, beli, crveni i zeleni, ali svi oni potiču od jedne vrste, Piper nigrum, a razlikuju se samo po načinu obrade.

Crni biber, najljući od svih, dobija se od nezrelih, zelenih bobica koje se posle berbe suše na suncu dok se ne smežuraju i potamne.

Blaži, zeleni biber najbolji je svež ili konzervisan, dok se beli biber dobija od zrelih crvenih bobica, koje se najpre kvase da bi mogla da im se skine kožica, a zatim se suše.

U svakom slučaju, čarobna supstanca koja biberu daje zanosni miris i ukus je piperinska kiselina, a bobice mogu da sadrže od pet do deset odsto piperina.


Izvor: MTS-Mondo

Biber je lekovit ali i potencijalno opasan začin. Njegova velika cena nekad bila je posledica toga što se koristio kao izvor prirodnih antibiotika. Od bibera se pravio jedini poznati lek za kugu. Deluje blagotvorno na upalu nerava ali i na širenje krvnih sudova zbog koga može doći do problema kod ljudi sa trombozom vena. Veoma je opasan kod hemoroida jer ih otvara da krvare i nikako nije dozvoljen čirašima.

Zdravi ljudi biber treba da konzumiraju umereno a oni sa pomenutim oboljenjima da ga izbegavaju.