U kritikama koje je potpisivao pseudonimom Gi de Marsej - Ernst Ludvig Kirhner slavio je sebe kao najboljeg nemačkog umetnika. Novine su citirale ove pohvale navodeći da je već postao osvedočeno ime u Francuskoj. U Berlin se preselio tražeći potporu bogatih galerista koji su prezirali carev ukus. „Ulične scene“ iz nemačke prestonice uoči Prvog svetskog rata smatraju se remek-delima

U njujorškom Muzeju moderne umetnosti otvorena je retrospektivna izložba „Ulične scene“ Ernsta Ludviga Kirhnera, pionira i osnivača nemačkog ekspresionizma. Postavka predstavlja sedam najpoznatijih Kirhnerovih slika, remek-dela nastalih u periodu 1913-1915. Ulične scene se smatraju vrhom Kirhnerovog opusa. Tada je živeo u Berlinu, gde se preselio iz Drezdena.

Kirhner je želeo neku vrstu ultramodernizma koji bi posedovao visoku nacionalnu svest. Često je sebe poredio sa Albrehtom Direrom, pompezno tvrdeći da kompletna nemačka umetnost ima samo dva genijalna crtača - njega i Direra. Iako je Kirhnerova figuracija, koloristički gledano, bila u potpunosti inspirisana francuskim fovistima, on se kao crtač uveliko inspirisao nemačkom gotikom. Tadašnja Nemačka se gnušala francuskog modernizma, a car Vilhelm je imao potpuno diletantski ukus kada je umetnost bila u pitanju, što je nateralo Kirhnera da se preseli u Berlin.

Tražeći potporu bogatih, nezavisnih galerista koji su prezirali carev ukus, Kirhner stiže u Berlin kao superstar, budući da je već stekao poštovanje umetničkih krugova kao osnivač avangardne umetničke grupe Die Brucke.

Efekat metropole formata Berlina delovao je više nego dramatično na Kirhnera. Slikao je isključivo prostitutke sa Krojcberga, sa njihovim karakterističnim šeširima. Sve berlinske ulične scene slikane su u potpuno pomerenoj perspektivi koja je aludirala na Kirhnerovo turbulentno stanje svesti. Berlin uoči Prvog svetskog rata bio je raj dekadenata, a Kirhner nije bio izuzetak. Bio je težak zavisnik o morfijumu, što je zabeleženo u seriji njegovih introspektivnih autoportreta, poput legendarnog „Autoportreta kao artiljerijski oficir“ sa amputiranom desnom rukom, u uniformi artiljerijskog puka.

Berlin nije prihvatio Kirhnera. Novine su objavljivale ponižavajuće kritike njegovih izložbi, iako je Kirhner ostavio ogroman utisak na mlade slikare. „Sada Kirhnerovi imitatori vise na svakom zidu. Diletantizam se proglašava umetnošću“, pisao je jedan revoltirani kritičar.

Kirhner je često pisao likovne kritike pod pseudonimom Gi de Marsej. U kritikama je ekstatično slavio samog sebe „kao najoriginalnijeg i najboljeg nemačkog umetnika“. Javnost, naravno, nije znala ko se krije iza ovog pseudonima i novine su često citirale De Marsejove pohvale Kirhneru, komentarišući da je „umetnik već postao osvedočeno ime u Francuskoj“. Za života, umetnik nikada nije izlagao van Nemačke.




GEBELS GA SMATRAO BOLESNIKOM

Kirhner je izvršio samoubistvo u Davosu u Švajcarskoj, neposredno posle izložbe „Degenerisana umetnost“ održane u minhenskoj policijskoj stanici. Doktor Gebels je smatrao Kirhnera „najporemećenijim nemačkim umetnikom, bolesnikom koji se otvoreno podsmeva arijevskom kultu porodice i rada“.
Aktuelna nemačka umetnička scena, naročito „neoekspresionizam“, praktično je nezamisliva bez ogromne senke Ernsta Ludviga Kirhnera, koja se nadvila nad celokupni nemački san o savremenoj umetnosti koja bi nosila neizbrisiv nacionalni pečat. Markus Liperc, Rajner Feting, Karl Horst Hedike... kompletna prva postava nemačkog novog ekspresionizma ima samo reči hvalospeva za Kirhnerov opus, a njegov uticaj je više nego očigledan u radovima ovih autora.




Izvor: Glas Javnosti