Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 15:54:28
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.
Idi dole
Stranice:
1 2
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Моћ деснице  (Pročitano 9176 puta)
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Размишљања над књигом Игора Ивановића „Култура и идентитет“ (1)
Нови српски културни пут
Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 04. 08. 2008. Штампај | Пошаљи на маил

Игор Ивановић је рођен 1965. године у Прокупљу. Члан је Удружења књижевника Србије. Написао је роман „Жестоки момци“ и збирку приповедака „Битка на средини терена“. Заједно са пријатељима објавио је књигу прича „Под сенком слободе“. Сарадник је „Нове српске политичке мисли“. Живи и ради у Београду.

Збирка текстова Игора Ивановића под насловом „Култура и идентитет – поглед здесна“, која се појавила крајем 2007. године у издању „Нове српске политичке мисли“ из Београда, представља праву „књигу која нам је недостајала“. После научног скупа под називом „Културна политика у Србији“, који је 31.августа и 1.септембра 2007.уприличен на Тари у организацији исте истраживачко-издавачке куће, ова књига представља други важан допринос расветљавању теме националне културе данас. Њен значај огледа се у томе што подсећа на важност утемељења једног друштва у националној култури и даје бројне примере како бисмо могли редефинисати културну политику Србије у 21.веку. А управо такав, стратешки, али и крајње практични програмски поглед на преко потребну нову културну стратегију нам је недостајао.

Поговор за ову књигу, која је изашла у библиотеци „Политички живот“, дао је наш угледни политиколог Миша Ђурковић, који између осталог каже: „Ово је крајње практична књига, какве су Србији данас изузетно потребне, књига с јасном поруком и јасним моделима и примерима како и шта градити“. Култура је дефинитивно поље на коме ће се водити пресудне битке за очување националних идентитета у процесу глобализације који све меље и униформише. Зато је толико важно да ли постоји аутентичан национални културни пут и како га изградити.

У уводној речи аутор своју књигу дефинише и као конзервативну и као револуционарну, и то објашњава на следећи начин: „Конзервативна је у свом основном погледу на свет својственом свима на Старом континенту који свој хабитус смештају десно од замишљене линије центра, а нарочито тамо где патриотизам није зацртан циљ, већ је нешто што се унапред подразумева. То је морално питање поштовања духовне вертикале рода, која вам је подарила живот, и средине у којој се тај живот развија; у крајњем, то је и питање доброг васпитања. Књига је конзервативна и тиме што не нуди једине и лаке истине и што се у њој не доносе брзе и површне одлуке, већ се поштују ред и процедура, чува традиција и подстиче и снажи вера у борбу за државу као гаранта личних слобода и приватне иницијативе.

Но књига је револуционарна у свеобухватном третирању појма „култура“, у којем, поред елитистичке уметности и установа тврђава за њену логистичку подршку, примећује и узима у обзир и масовну, популарну културу, народну традицију и митско-егзистенцијалну обичајност. Револуционарна је и у рушењу онога што се затекло на развалини Брозовог режима, дакле једног моделираног стања у нашој култури које и дан-данас влада помоћу кланова која га већ деценијама одржавају из сопственог себичног интереса“.

Шта је заиста Запад?

По нашем мишљењу најважнији допринос ове књиге налази се у томе што указује на праве вредности Запада, као и бројне велике предрасуде и погрешна схватања која код нас владају у вези са Западом, што је посебно приметно у области културе и политике: „Ако вам данас, скоро две деценије после пада Берлинског зида, неко каже да „подржава Запад“, будите сигурни да сте чули само још једну у низу бесадржајних политичких порука. Не само што особена западна цивилизација са својим универзално примењиваним културним вредностима не постоји, већ стога што је политичка употреба термина Запад код нас рецидив периода Хладног рата и Покрета несврстаних. Ствари се у нашој јавности догађају са закашњењем, и кључни појмови којима се дефинише суштина неког друштвеног феномена или политичке идеје најчешће су нетачни због своје бајатости.

Али свакодневно површно понављање ових појмова, попут савремене мантре, од њих с временом, уместо јасних и прецизних координата, ствара магловиту завесу утопије. Тако је у нашој појмовној стварности термин Запад полако постао синоним за толико жељени бољи живот, чак илузија бесмртности која, међутим, није заснована на темељним вредностима западне цивилизације, већ на појавним облицима економског развоја, потрошачког друштва и модернизације“.

На овом месту Ивановић наглашава да западна цивилизација јесте постала технолошки универзална и општеприхваћена, али да се то не односи и на област погледа на свет и система вредности, из кога извиру и духовност и култура, па и остали облици друштвеног живота: „Заборављамо помало да су ту модернизацију, у силовитом технолошком узлету, прихватиле многе светске цивилизације, непрестано при том, смањујући свеопшти утицај Запада и његову директну контролу над сопственим друштвима. Наглу економску и војну експанзију ових незападних цивилизација пратило је снажно самопоуздање и повратак вере у сопствене традиционалне вредности. Тако су оне, прихватајући модернизацију, са индигнацијом одбациле позападњачење“.

Колико је култура уопште битна у свету у коме владају економија и политика? Колико култура може да допринесе успешним европским и светским интеграцијама малих народа? Конкретно, како на пољу културе да понудимо и очувамо властиту националну самобитност у процесу придруживања Европској Унији? Ево Ивановићевог одговора: „На свим осталим подручјима пружаће се уски и строго обележени путеви, који ће бити стриктно означени од стране финансијско-политичке бирократије из Брисела. Подручје културе, то јест културни простор у савременом значењу овог комплексног термина, остаје најшире и најслободније оригинално и креативно поље на коме ће мали народи остваривати своју повесну мисију духовног опстанка. Историја нас учи да пораз не долази онда када неко изврши окукацију у било ком облику, већ када на окупираној територији успе да сломи дух староседелаца. А наш изворни дух који долази из наше традиције и културе, обогаћен осмишљеним духом новог времена и стратегијом његовог развоја, најбољи је основ за повратак пољуљаног самопоуздања.

Зато наше присуство у ЕУ има смисла само као темељно чување српског идентитета и културе под звезданим европским кровом. И зато је борба за аутентични културни простор најлогичнији облик националног деловања у модерном свету растегљивих граница, ограничене суверености, мултинационалних компанија и медијских инвазија“.

Како доћи до новог погледа на националну културу и „културног преумљења“? Шта све треба да уђе у област националне културе: „И управо је задатак нових деидеологизованих генерација да изграде такав миксовани културни простор, у коме ће елитистичка уметност и популарна култура бити ослоњени на колективно несвесно, али и у коме ће се државна стратегија заснивати на прагматичним и рационалним потезима, очишћеним од мегаломанских визија и јалове мистификације.

Прави уметници и озбиљни културни радници не баве се негацијом, већ афирмацијом; они не руше, већ стварају, и у њиховом вокабулару кич није главна одредница. Стратегија свеобухватног развоја како елитистичке тако и популарне културе и развој свести у држави о таквој нужности најефикаснији је облик „борбе против кича“, и то путем дисциплине кича, а не извештачени јавни презир према његовим актерима и бројним поклоницима“.

Зато се Ивановићева књига бави и народном музиком, рокенролом, брендирањем српске традиције и другим облицима популарне културе који могу бити значајни за једну нову културну стратегију, сматрајући да све велике светске културе никако не запостављају значај популарне културе већ је уклапају у националну културну политику.

Ова књига, додатно, даје поглед на основне принципе, карактеристике и појмове у вези са „десницом“, као и кратки приказ идеја водећих мислилаца „деснице“, док у другом делу ауторове идејне ставове конкретизује у занимљивим есејима „Књижевна паралела Хемингвеј – Јингер“, „Конан и Прљави Хари као култни филмови деснице“, „Филм Никсон“, „Миле са Чубуре – од титоисте до најевропљанина“ и „Илија Чворовић – први српски антиглобалиста“.

Шта нам је конкретно чинити?

Игор Ивановић не остаје само на теоријским анализама, већ своје виђење „новог српског културног пута“ конкретизује бројним предлозима. Навешћемо тек неколико:

– подићи „Кулу Балкана“ на Новом Београду, као симбол Београда као балканске престонице;

– изградити „српске куће културе“, како у Београду, тако и при амбасадама Србије у највећим светским метрополама;

– одредити Крсну славу државе Србије;

– дочек Српске Нове године претворити у празник нове године српске културе;

– од прославе Савиндана направити дан добротворних акција, хуманитарних плесова, широке помоћи, једном речи дан велике љубави и милосрђа;

– у Београду отворити Институт пријатеља Србије, који би чувао сећање на све велике пријатеље нашег народа кроз историју;

– основати и „Клуб Српкиња“, установу за сабирање успомена на све жене српског порекла које су биле супруге значајних људи света, као и повезивање са онима које су то данас.

Добар пример његових конкретних погледа је један коментар и предлог на готово баналну ствар у вези са нашом националном ТВ: „Сви Срби у окружењу, а нарочито у бившим југословенским републикама, морају имати јасан и квалитетан сигнал. Веровали или не, али у Бањалуци, једном од најважнијих српских градова, велики је напор ухватити РТС, док се ХТВ види као на длану. Чак је пожељно за гледаоце ван Србије направити један заједнички канал састављен од најбољих емисија свих домаћих телевизија, као неку врсту програмске репрезентације, и учинити је јасно видљивом у ширем региону. И то путем редовних програма, било директно, било преко кабловског оператора, а сателитски пријем се подразумева. То је један од најважнијих корака у правцу културног обједињавања наших сународника који живе ван граница наше државе, на путу повратка њиховог самопоуздања и јачања вере у српску државу. То је уједно и неопходан метод презентације свих видова српске културе“.

Из читаве књиге израња једна сасвим прецизна и заокружена визија, која врхуни у следећим редовима: „Али управо тако новокомпоновано и новопозиционирано схватање културног простора пружа Србији добру шансу на мапи међународног значаја. Гледано уско, кроз политичку раван, Србија ће још дуго бити зависна и ограничено суверена држава; ако се телескоп усмери само ка економској равни, она ће још много деценија бити добровољна тржишна колонија; али ако се објектив подигне увис, у широки културни простор, Србија сија довољно јако да постоји као оригинална и независна културна планета. Она вековима успева да, и поред низа опасности какве и данас вребају, очува свој аутентични дух. Али њеној државној ренесанси мора да претходи њено културно преумљење, свест о сопственој култури и свест о њеној употребној вредности на путу општег бољитка.

Али Србија на путу свога културног пролећа мора интегрисати све своје културне територије. Свуда где постоји српска култура и где постоје сродне културе које примају утицај српске културе протеже се неформална српска културна држава, нека врста српског културног комонвелта. Њени градови нису само унутар државних граница Србије, они се простиру широм света где живе Срби: Чикаго, Торонто, Беч, Париз, Атина, али и Бањалука и Никшић“.

Хвала Игору Ивановићу што нас је подсетио на значај културе у очувању националног идентитета једног народа, али и на важност обнове, модернизације и ширења националне културе у функцији ојачавања националне државе и поспешивања унутарсрпских интеграција.
Извор:Двери Србске
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Impossible is nothing

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 880
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N95
Danas je jedina cista desnica DSS. SRS su po ekonomskom vidu cista levica, znaci oni su nesto pola pola(mutanti). Dok DSS je i po nacionalnom tako i ekonomskom planu desnica.
DSS je na pocetku bila stranka sa jakim monarhistickim motivima, iako je polako postala neutralnija prema monarhiji, danas u DSS vecina istaknutijih clanova su monarhisti. DSS prava srpska desnica.
IP sačuvana
social share
С вером у Бога, за Краља и Отаџбину! Живела Краљевина Србија!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
Mrle druze procitaj imas u jednom od postova to sto je neka desna stranka po nekim pitanjima mozda zasla u vode ljevih partija ne znaci da je ljeva.
Upravo s eu tom kontekstu naglasava da je komunisticka propaganda radila svoj posao izvrsno jer je svaku stranku koja je bila antikomunisticka po automatizmu proglasavala i antiljevicarskom
Sto naravno nije tacno, ali to ne znaci da je desnica samo zato sto u nekim pogledima ima aspekte ljevih partija po pitanjima npr:socijalna prava, socijalna zastita,  pravo na rad i td.... to nisu pitanja koja po nekom kljuci pripadaju iskljucivo ljevici  i u koja desnica ne smije da zalazi .
To je pogresno po meni .
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
Evo nesto za vas slusali ste vise puta na raznoraznim televizijama od takozvanih istoricara instant-analiticara i ko zna koga sve ne o ovom djelu
E pa evo vam pa prosudite sami : Ilija Garasanin -Nacertanije

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

*
Ilija Garasanin - ... (184.05 KB)
« Poslednja izmena: 23. Avg 2008, 18:40:16 od sasaborg »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Branko Radun

"KATOLIČKA" DESNICA U SRBIJI

Domaća desna scena, ma koliko služila za plašenje javnosti od strane ovdašnjih "reformskih" kreatora javnog mnenja, zapravo je u priličnom rasulu. Ona je od oživljavanja višestranačja u Srbiji u tom stanju, što ne sprečava levo liberalne medije da ponavljajući bajku o „bauku desnice koji kruži Srbijom“ mobilišu javnost protiv "narastajućeg fašizma".

Za takvo stanje nije kriv „spoljni faktor“, a ni kod desničara čvorovićevskog stila uvek prisutna Služba (čije delovanje ne potcenjujemo). Najodgovorniji za žalosno stanje desne scene su sami ovdašnji „desničari“. Domaća desnica već petnaest godina pluta u limbu bez jasne i ujedinjujuće ideje, a što je povezano i sa poslovičnim nedostatkom koordinacije i organizacije. No, njen najvažniji problem je što se otuđila od sopstvenog naroda. Srpska desnica u stvari predstavlja jednu skupinu ekscentričnih likova koji nemaju mnogo dodira sa svojim narodom i životnim problemima koji tište one u čije se vrednosti i tradicije tako rado kunu.

Iako naše vrle desničare često pogađaju vitalni problemi srpskog društva – a pre svega nepostojanje nacionalno odgovorne elita – oni na to jednostavno nemaju realan i, običnom čoveku, razumljiv odgovor. Iako sebe predstavljaju kao prave pripadnike „Nacije“, ovdašnji desničari svojim nastupom i stilom presecaju veze sa običnim čovekom, misleći da će veštačkim i retoričkim intelektualizmom legitimisati kao „autentična elita“. I kako to već biva, ovaj desni oblik ideološke pokondirenosti vodi u dalju getoizaciju. Slobodni smo reći – da ovdašnji liberali imaju malo kreativnosti i stvarne želje da se jednom za svagda ratosiljaju „pretnje sa desnice“ o kojoj neretko zapomažu (na kome bi onda deo NVO sektora "tezgario"), trebali bi našim istaknutim (a međusobno zavađenim) desničarima da daju medijski prostor da se razmašu svojim egzibicionizmom i bizarnim idejama pa bi i ono malo sledbenika rasterali a međusobno se zapetljali u idejni „rat svih protiv sviju“.

Pitamo se kako to da oni koji se, toliko napadno i samonabeđeno, pozivaju na „Naciju“ i „Tradiciju“ imaju malo veze i sa jednim i drugim u realnom životu i u odnosu sa okolinom? Osnovni problem ovdašnjih desničara je što njihova percepcije tih fenomena nije u skladu sa onim kako naš narod vidi samog sebe. To može da bude posledica ili dubokog otuđenja samog naroda od svoje tradicije kroz dvovekovni proces evropeizacije ili otuđenja desne tradicionalističke scene od onoga što zaista jeste naša tradicija. Kako izgleda – obe stvari su u pitanju, no mi ćemo se baviti samo ovim drugim fenomenom, jer je to uzrok jalovosti desne scene u svakom, a naročito u političkom smislu.

DESNICA „NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI“
Od kada su Srbi pre dva veka "krenuli u Evropu" oni su sve više napuštali svoje tradicionalne ideje i običaje. Umesto njih prihvatali su one iz Zapadne Evrope, uglavnom od Nemaca. Tada se po uzoru na Zapad i u Srbiji formiraju dve ideološke struje "srpskog evropejstva" – jedna je više prosvetiteljska, liberalna i internacionalna, a druga nacional-romantičarska i konzervativna. Simboličan predstavnik prvog pravca bi mogao da bude Dositej, a drugog Vuk. U odnosu prema tradiciji svog naroda oni osciliraju između modernističkog stanovišta da je to sve gomila gluposti i primitivizma, pa do usvajanja "konzervativne" optike koje kao nepobitno merilo uzima od "evropske desnice". Tako već dva veka istorije srpske kulture svedoče da se od tradicije nisu otuđili samo oni koji je sa modernističkih pozicija napadaju, već i oni koji je "zastupaju" i brane, uvereni da su u ideološkim šablonima i definicijama evropske desne misli našli ključ za njeno tumačenje. Nasuprot ovih sukobljenih ideoloških struja stoji običan narod koji se priklanja čas jednoj čas drugoj strani.

U osnovi, obe međusobno sukobljene strane prihvataju evropsku racionalističku paradigmu, a kao posednici "višeg znanja" na sopstveni narod gledaju sa visine kao misionari u necivilizovanoj sredini, pa se suštinski i ne razlikuju toliko koliko se na prvi pogled čini. Ako uzmemo paradigmatski par Dositej–Vuk videćemo da se iza površinskih razlika (koje ne potcenjujemo) na liniji narodno–univerzalno, tradicija–modernizacija, kriju fundamentalne zajedničke ideje i shvatanja. Tako su se i Dositej i Vuk (kao dve struje istog idejnog progresizma) složili da se srpska nacija definiše po nemačkom modelu kao zajednica jezika, rase i prostora što je, zanemarivši religijske tradicije, kasnije dovelo do tragičnog nesporazuma u slučaju Jugoslavije i srpsko-hrvatskog sukoba. Priča o Srbima "tri vere" koju su pričali i nacionalisti i internacionalisti (Jugosloveni) a koju i danas Šešelj priča u Hagu je istorijska zabluda koja je naš narod koštala tragičnog biološkog i identitetskog poraza. Stoga je prividno paradoksalno, isti taj Šešelj koga sudske odore u Hagu frustriraju jer ga podsećaju na Inkviziciju, kao krajnji domet „srpskog nacionalizma“ propagira ideologiju takvog rigidnog i agresivnog stila ("Velika Srbija") koji kao da je izašao iz bečkih i vatikanskih kuhinja XIX veka. Kako već neko reče - čovek je stil.

Iako se razlikuju pozicije i namere levih liberala koji pričaju o "integracijama prostora ex-Jugoslavije" i nacionalista koji zagovaraju "veliku Srbiju" ili "srpsku Jugoslaviju" – oni predstavljaju pojavu sukoba "malih razlika". Danas "liberalna paradigma" neprikrivenog tržišnog fundamentalizma i "neminovnih evropskih integracija" obuhvata levicu i desnicu, liberale i konzervativce... U suštini i "nacionalisti" i "demokrate", vide Srbiju kao organski deo evroameričke civilizacije (iako to na mnogi na Zapadu poput Hantingtona osporavaju); jedino se razlikuju u tome kojoj ideološkoj školi mišljenja daju prednost.

Otuđenje nacionalne desnice u odnosu na sopstvenu nacionalnu kulturu i tradiciju proističe iz površnog i rigidnog prihvatanja shvatanja evropskih konzervativaca i desničara. Tako je na primer shvatanje monarhije Vuka Draškovića i njemu sličnih sasvim anglosaksonsko, neutemeljeno u srpskoj srednjovekovnoj pa i 19–to vekovnoj tradiciji i istorijskom iskustvu. Pri tome se zanemaruje otpor među nacionalistima prema činjenici da bi srpski vladar trebao biti čovek koji je u svakom pogledu stranac. Kralj bi nasuprot tome po tradicionalnom narodnom shvatanju morao biti „naš čovek“ koji dolazi „iz naroda“ i oseća njegova stremljenja i želje; da ne spominjemo da se očekuje da ima pravu, a ne samo protokolarnu vlast.

Slično Vukovskom „monarhizmu“, i nacionalizam Vojislava Šešelja je zapravo gruba balkanska kopija zapadnoevropskih nacionalizama devetnaestog veka, sa jakom liberalnom crtom (naročito u ekonomiji). Po stilu Šešeljov nacionalizam je blizak hrvatskom. Njegov sekularistički odnos prema crkvi i izrazito negativan odnos prema monarhijskoj istoriji od Nemanjića do Karađorđevića se čak ni po "evropskim standardima" ne može kvalifikovati kao konzervativan i tradicionalistički. Tako je prividno paradoksalno u nekim elementima nacionalistička desnica (ili ona što se takvom predstavlja) više udaljenija od tradicija i interesa svog naroda od levice.

NEMA BORBE, NEMA RATA – BEZ „EVROPEJSKIH“ CITATA
Sve gore navedeno je ishod idejne odvojenosti elite od kulturnih matrica svog naroda. Stoga ne čudi što su oni, kopirajući, često neuspešno, svoje "europejske" uzore pravili ideološke travestite koji su spolja izgledali "naši", a u suštini bili "svetski". Kao i palanački modernisti, i ovi palanački nacionalisti se sa kompleksom odnose prema Svetu. Stoga je Momčilo Selić u pravu kada ovdašnju savremenu desnicu naziva malograđanskom, kako umerenu, tako i pogotovo onu što se krije pod imenom nove desnice. Selić je svojom prozivkom pogodio suštinu – svi ti domaći „veliki desničari“ u stvari su duboko nesposobni da, bez epigonstva ("erudicija" služi da se zaseni prostota sopstvenog naroda) formulišu "narodnu ideologiju" ili realan nacionalni politički program.

Domaći desničari su neretko „hodajući citati“ koje su napabirčili od samo njima bitnih autoriteta i kojom zasenjuju prostotu i stvaraju idejnu konfuziju kod svoje publike. Oni nekritički i stoga neuspešno plagiraju konzervativne i desne uzore sa Zapada, bez svesti o drugačijoj kulturnoj matrici društva u koji te "importovane ideje" primenjuju. Iako sebe nazivaju konzervativcima oni su revolucionarni duhovi koji žele da radikalno menjaju svest društva i odnose u njemu. Stoga su i oni deo (doduše "patriotski") domaće misionarske inteligencije koja treba da svojim "istinama" da prosveti "neuki narod", ne doduše Hajekom i sličnim liberalnim žrecima, već De Mestrom, Berkom, Karlajlom i Evolom, ili pak Duginom - ruskim „čovekom citatom“ koji kombinuje pseudointelektualizam i okultizam. Umesto mitske i daleke obećane EU, oni zamazuju oči svojim sledbenicima bajkama o Hiperboreji, a pri tom huškajući (za nečije idejne i strateške interese) naše ljude na borbu protiv "Novog Svetskog Poretka", "Evrobirokratije" ili "islamske internacionale". I onda ne čudi što njihove bizarni ideološki miksovi nisu pustiti dublji koren u našem društvu. Srpskim ustanicima koji su pre dva veka stvarali modernu srpsku državu nije bio potreban Karlajl (koga izuzetno cenimo) da im objasni šta je herojstvo, ali je sada srpskoj desnici neophodno učenje dekadantnih talijanskih okultista (Evola) ili "francuski "poturica" Rene Genon da bi razumeli sopstvenu tradicije.

Stoga je prirodno što su se ovi desni "europejci" u idejnom smislu nakalemili na tuđu religioznu tradiciju, pre svega katoličku. Šta je sve "katoličko" na srpskoj "desnoj" sceni u protekla dva veka teško je i nabrojati. U širem stilskom smislu - manje više sve. U užem smislu, naši desni intelektualci i političari su bili učenici katoličkih mislioca, pa čak i onih otvoreno klerikalnih. Francuski katolički "antiprosvetiteljski" konzervativci poput De Mestra su uticali na neke naše desničare u toj meri da se oni više ne mogu ni nazvati "srpskim", iako se takvim predstavljaju. Oni su deo desne internacionale, kao što su domaći komunisti ili liberali ispostava svojih internacionala. Nije ovde reč o tome da li je neko "autohton" već o tome da se prihvatanjem određenih idejnih matrica menja i pogled na svet u toj meri da se istorija i tradicija svog naroda sagledava kroz tuđe, u ovom slučaju katoličke, naočare.

Ovaj pseudotradicionalizam pod firmom narodne tradicije i pravoslavlja nameće čisto katoličke matrice i ideje. Tako se konstruišu proizvoljne i rogobatne "istorijske istine" u kojima ima malo kako istine tako i istorije. Tako se, po njima, srpsko srednjovekovlje ne razlikuje od zapadno-katoličkog, Knez Lazar od zapadnih krstaša, a Sveti Sava od katoličkih sholastičara. Da to nije nova pojava svedoči i knjiga "Večite težnje" Jele Spiridonović Savić iz 1929. (sa Dučićevim predgovorom) u kojoj se usiljeno svetosavlje predstavlja kao kopija katoličkog misticizma, a Sveti Sava se bukvalno prikazuje kao katolički svetac, iako to nema nikakvog istorijskog utemeljenja. Sam stil "prezentiranja" prošlosti sa naglašenim romantičarskim patosom, melodramatikom i kojekavim preterivanjima je po sebi stran srpskoj kulturi. Dimitrije Ljotić, vođa profašističkog Zbora, je bio pod izuzetnim uticajem katoličkih ideologa (u političkoj sferi Francuza Šarla Morasa), a naročito srednjevekovnih katoličkih mistika kojima je psihijatrija odavno postavila dijagnozu. Moderni desničari u Srbiji poput Kalajića i Bokana samo nastavljaju "tradiciju" reinterpretiranja srpske tradicije u katoličkom (ili šire konzervativnom – antimodernom ili postmodernom) ključu – pa su ovakvi "heraldičari" u zemlji seljačke i patrijarhalne tradicije osuđeni na ekscentričnu marginalizaciju. Ili oni koji poput Basare prave političke plagijate demo-kršćanskih programa sa pozicija anacionalnog i aistoričnog "hrišćanina-europejca" mogu biti samo iskorišćeni od strane "reformskih snaga" u političkim napadima na "fašiste" poput Koštunice ili "azijate" Ćosića.

Posledica jednostranog ideološkog nastrojenja je praktična kolizija sa narodnom tradicijom i njegovim vitalnim interesima. Podložnost uticaju katoličkih i fašističkih ideologa je dovelo do otuđenja od naroda koji je bio jasno antifašistički nastrojen. Evo najočitijeg istorijskog primera: Dimitrije Ljotić (isto jedan pretežno apstraktni "hrišćanin") je kao glavnog neprijatelja Srba video komunizam, a ne fašizam i ustaše. Stoga on ne samo da nije ništa preduzimao protiv ustaša, već su ljotićevske novine za vreme i posle rata ovaj teroristički režim i njihov fanatični militarizam i etatizam smatrali „uzornim“ žaleći eto, što Srbi nisu u stanju da stvore jednu takvu "ozbiljnu" tvorevinu. Zaslepljeni tuđom desničarskom ideologijom koju su pokušavali nakalemiti u Srbiji, ljotićevci ne samo da su pomagali Nemcima u borbi protiv četnika i partizana, već su učestvovali u masovnim streljanjima po Srbiji koje je nemačka okupaciona sila organizovala po principu jedan ubijeni nemački vojnik - sto Srba. Ne treba ni pominjati da su ljotićevci i pre stupanja u direktnu kolaboraciju kao rigidni puritanci bili neomiljeni i strani običnom narodu.

Kako ideologija može da dođe glave „našim, a svetskim desničarima“ pokazuje i priča o grupi ljotićevaca koja je, bežeći pred partizanima krajem rata, prolazila vozom kroz Zagreb, nadajući se da će ih tamošnje ustaše ugostiti i propustiti dalje, jer makar i posredno, oni zajedno sa "hrvatskom desnicom" vode ideološku borbu protiv komunizma. Naravno, svi su bili poklani od strane hrvatskih ustaša koje ideologija nikada nije sprečavala da razlikuju „pravovijerne od šizmatika“ i svoju katoličku od njima mrske „istočno-bizantijske“ civilizacije.

INKVIZITORI U SRPSKOM RUHU
Kada se ovo uzme u obzir i ne čudi što navodno naša, a idejno "katolička" desnica nes(p)retno koketirajući sa zapadnim desnim ekstremizmom (fašizmom, nacizmom, ustaštvom...) kao "strano telo" ne može da pridobije poverenje ni dela srpskog društva. Običnom pripadniku našeg naroda su strane ideologije malograđansko elitističke i napadno etatističke desnice. Šovinizam i rasizam koji pokušava da se uveze sa Zapada preko "naci-skins" subkulture ne može da uhvati korena u našoj sredini. Uostalom, kako se neko može predstavljati srpskim nacionalistom, a biti sledbenik ideologija koje su nanele najveće zlo njegovom narodu? Isto tako – kako se može pod "firmom" srpske tradicije poturati kao kukavičije jaje jedna druga i drugačija kulturna matrica. Da bi cirkus bio potpun, treba dodati da u taj ideološki miks zapadnjačke konzervativne mitologije ulazi i nju-ejdž neopaganizam, evropejstvo "posebnog kova", "samurajski" militarizam i ko zna šta još. Stoga ovaj ideološki "čardak ni na nebu ni na zemlji", koji nije ni u "Srbiji" ni u "Evropi", predstavlja pravu kulturološku mutaciju koja pogubno utiče na duševno zdravlje njegovih eksponenata i malobrojnih simpatizera.

Važnije od pitanja koliko su Glavurtić, Mužić i Sunić ili ostali „hrvatski“ (ili bar katolički) desničari uticali na srpsku desnu scenu je prihvatanje jednog mračnog duha katoličanstva i evropske desnice koja živi u paranoičnom svetu večnih zavera, fascinacije smrću i borbom „pravovernih“ i „sila mraka“. Idejni fetišizam ovih "krstaša" i "inkvizitora" i kod njih, a pogotovo u našem „krivom srastanju“, stvaraju kod zagovornika desnog pogleda na svet neprirodnu samouverenost koja ih oslobađa od moralne odgovornosti za svoje postupke.

Takve ideologije su plodno tlo za "razvoj" neurotičnih i psihopatskih poremećaja. Oholi duh desnog „elitizma“ u svojoj „uzvišenoj usamljenosti“ a zapravo izolovan od realnosti i svog naroda, doživljava isti taj narod kao instrument osvajanja vlasti i ostvarivanja ideoloških ciljeva (u čemu su identični sa domaćim liberalima - čedistima). Tako se, na žalost, srpski narod danas našao između dve vrste ekstrema, onih koji mu nude ideološki „hipermarket“ otvorenog društva i onih koji mu nude autarhiju „Hiperboreje“, naspram pragmatičnih politikanata koji gledaju samo kako da se ovajde i napune svoj džep. U odnosu na njih, domaći "reformski" šarlatani i korumpirani političari ispadaju sretno rešenje. Svesni toga, neki misle da je dobro da se potenciraju medijski "suprotstavljene ekstreme" jer time jačaju svoje "umerene pozicije".

  Čini se da, poput ljotićevaca u Drugom svetskom ratu, i ovi sadašnji levi čedistički i desni "fašistički" Evropejci imaju šansu da se dočepaju vlasti i moći samo pod protektoratom strane velike sile, da bi se svojim mentorima dokazali, vršeći njihove naloge, kao „veći katolici od pape“. Iako se prividno nalaze na dva kraja političkog spektra, sličnost levih i desnih ekstremista je velika. I u jednom i u drugom slučaju, kada se sastruže pozlata retorike (građanske ili nacionalističke, svejedno) otkriva se jezuitski makijavelizam kome ništa nije sveto, i jasno se ukazuje da se radi vrlo sličnim nehumanim i manipulativnim ideologijama koje su u ime viših interesa spremne da žrtvuju deo svog naroda, pozivajući se pri tome na interese tog istog naroda.

Преузето са: НСПМ
« Poslednja izmena: 24. Avg 2008, 02:08:19 od Nksamsj »
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Citat
Danas je jedina cista desnica DSS. SRS su po ekonomskom vidu cista levica, znaci oni su nesto pola pola(mutanti). Dok DSS je i po nacionalnom tako i ekonomskom planu desnica.
DSS je na pocetku bila stranka sa jakim monarhistickim motivima, iako je polako postala neutralnija prema monarhiji, danas u DSS vecina istaknutijih clanova su monarhisti. DSS prava srpska desnica.
Прво свима је ваљда јасно да у Србији не постоји ни десница,а камоли левица!О ДСС-у не вреди ни трошити речи!О монархији такође!
Политика САД је успела да угушили леву идеју некаквом социјалдемократијом, и настала је мешавина свега и сваџега. Економски програм: О радницимаданас нема ко да брине јер су се социјал демократе отуђиле у својим вилама које гради и синдикалне вође!Обавеза Деснице је да брине о свим члановима друштва-нације,јер нација није ништа друго неко велика породица,а као што је неком стало да му сви укућани буду добро тако је и Десници стало да Нацији и сваком њеном појединачном члану буде добро!
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Статус Београда у српској култури
Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 11. 08. 2008.

Посебна занимљивост књиге „Култура и идентитет – поглед здесна“ Игора Ивановића налази се у специфичном третирању места Београда у новој националној културној стратегији. И заиста, решавање питања статуса Београда у српској културној политици за 21. век јесте и вероватно најважније стратешко питање. Београд, са једне стране, има све предуслове да буде културно средиште Балкана, али у себи садржи опасност да заклања и укида све друге културне потенцијале који се крију широм унутрашњости Србије.

У магистралним есејима „Београд – културни центар Балкана“, „Србија против Круга двојке“ и „Дебеоградизација српске културе“, Ивановић прецизно рашчлањава све елементе овог културолошког парадокса: како једна престоница може да игра огромну улогу у региону и истовремено доноси поразну културну централизацију у својој држави.

Због чега Београд (и Србија уопште) играју тако важну улогу на Балкану и зашто је важно што пре се медијски и маркетиншки позиционирати као балканска престоница: „Велика шанса Србије лежи у чињеници да она није безначајан културни ентитет у оквиру своје цивилизације! Док су скоро све суседне државе на културним маргинама матичних цивилизација, Србија у оквирима византијско-православне цивилизације заузима положај између средине и врха те има изузетну позицију културно-територијалног клина ка Европи. Као најистуренија византијска култура ка Европи и као најбољи медијум за европску културу ка православљу, битно је да разбије скоројевићки комплекс који Балкан види као антитериторију. Прва нација (држава) у региону која схвати ширину потенцијалног подручја Балкана и огромне погодности које се с њим пружају, као што су исти или сличан језик, великим делом сродне религије, сличне традиције и историје, уз осмишљен креативани приступ и дугорочно деловање у том правцу, може стећи ненадокнадиву предност као стартер у новонасталој културној трци“.

Оно у чему је Игор Ивановић свакако у праву јесте да не треба гајити нереалне планове културне промоције Србије у читавом свету, већ прво треба остварити културни утицај и успех на Балкану, где постоји повољно „тржиште“ за наше „културне производе“.

Дебеоградизација српске културе

Колико Београд треба форсирати као културни центар Балкана, толико српску престоницу треба онемогућити да усисава сав политички, економски и културни живот земље. Из овога јасно проистиче логична и функционална потреба за стратешком дислокацијом и дебеоградизацијом националне културе. Ево неколико Ивановићевих практичних предлога:

– у званичним културним центрима региона постојала би тачно утврђена законска обавеза гостовања свих представа, изложби, манифестација и других сличних догађања која се на било који начин дотирају из републичког буџета;

– селидба образовних и државних институција из Београда (нпр. Генералштаб у Тополу или Музичка академија у Неготин)

– економски, урбанистички и културни развој региона који окружују Косово и Метохију. Сличних предлога Ивановић има и у вези са новим филмским центрима у Србији или српским сликарством, за које тврди да итекако има „су чим“ изаћ пред свет, али да не постоји одговарајући третман српског сликарског блага, како у области прикупљања тако и у области галеријског и сваког другог презентовања најбољих дела и аутора.

Један од највећих културних проблема савремене Србије остаје запостављеност тзв. провинције, и то не само сеоског подручја већ и великог броја градова у Србији. Нама је данас преко потребна нова стратегија оживљавања духовних и културних интересовања и дешавања у тзв. провинцији, чиме се једино може удахнути одушевљење за нове друштвене успехе релативно уморне српске нације. Концентрација свега у Београду неће бити добра ни за Београд нити за Србију у целини.

Но, предуслов за нову културну политику је победа над духом „београдског Круга двојке“, који већ деценијама контролише друштвени живот Србије.

Друштвени феномен „Круга двојке“

У Кругу двојке одвија се готово комплетан политички и културни живот Србије, и из истог породичног, финансијског и идеолошког круга регрутују се нове елите. Идејно, овај круг се врти од обожавања марксизма до служења неолиберализму. Као константа духовног живота провлачи се атеизам и непријатељство према Српској православној цркви. Политички, бивши комунисти пресвукли су се у нове демократе. Пословно, од социјалистичког директора преко контроверзног бизнисмена стиже се до моћног тајкуна. У националном смислу, присутан је стид што се припада „митоманској нацији“, која је одговорна за све злочине у грађанском рату 1991-99. У културолошком погледу влада идолопоклонство према свему што долази са Запада, одсуство минималног критичког приступа и аутентичности. Ова специфична друштвена секта данас се поставља као клуб посвећеника у „европске и светске вредности“, иза чега се крију обично властољубље и голи материјалистички интереси. Ево како Ивановић описује овај необични феномен који је постао изражен до те мере да озбиљно онемогућава даљи развој Србије на свим пољима: „Бити из Круга двојке више не значи тек живети у центру Београда. Све више ова одредница означава живот у некој врсти добровољне изолације од околине, штит од њених светковина, иза којег се скрива самопроглашена елита. На психолошком плану, она задовољава потребу за екслузивном различитошћу и оличава бекство од живота протраћеног у свакодневном сивилу и мраку.

У институционалном смислу Круг двојке подразумева концетрат моћи којим се управља државом. На овом острву интереса су све битне институције, које попут џиновског паразита усисавају новац из читаве државе, да би располагале њиме. У културолошком смислу овај херметизовани прстен себично чува свој урбани дух и културне манифестације, извозећи их на кашичицу по унутрашњости. У основи нетржишног карактера, јер се такмичи сам са собом, одувек је имао много више разумевања према свему што стиже из света него према ономе што долази из Србије“.

Ово „острво горчине“, како Ивановић луцидно назива „београдски Круг двојке“, почива на потреби да буде „Велики инквизитор против српског кича“, а да са друге стране не нуди ништа оргинално. На тај начин егзистирајући на борби против кича, Круг двојке истовремено пропагира западне поткултуре као улазнице за цивилизацијску елиту, не примећујући да иза њих често стоји само друга врста кича. Посебно интелектуалац из Круга двојке презираће све што долази из остатка Србије, сматрајући себе еманципованим од „балканске заосталости“. Иза овог психолошког механизма обично стоји класично бекство од властитог порекла и покушај неприродног друштвеног узрастања који је најбоље описан у карактеру „покондирене тикве“: „Круг двојке ће кроз своју левичарску историју и атеизам гајити култ урбаног интелектуалца који не разуме конзервативну Србију, све док му не затреба њен легитимитет, да би тако ојачао позиције у сопственом серклу. Као да се притајено стиди својих рођака из унутрашњости и има страх да му не дођу у госте. Србија ће кроз веру и традицију гајити десничарски култ војника, који поцрвени кад се стиди и који са више страха одлази у Београд него у рат“.

Урбани митови

Овај презир урбане Србије према тзв. руралној Србији најбоље се осликава на примеру слушања различитих врста музике и различитих стилова живота који из тога проистичу. Тако ће урбане рок генерације осуђивати народњачке „шабане“ које треба протерати са београдског Менхетна: „Руку на срце, имаће они за такву доктрину извесне естетичке аргументе у несрећном шабанском имиџу већине народњака; беле чарапе, репови, дебеле златне наруквице и шљаштеће хаљине обележиће наша сећања на тај период. Али ова манифестација неукуса неће бити фактички другачија од неискреног рокерског нагона да својом глумљеном необавезношћу пружају отпор владајућем укусу. Прљаве и уз ногу сужене фармерке, масне косе и џомбасте патике чиниће супротну амплитуду од скоројевићке народњачке култур-патологије да сијају и да се покажу богатим и ружичастијим него што јесу. Усиљени култ лошег момка и „ђака понављача“ као облик левичарског шарма чиниће базу рокерске „кул“ идеологије, коју је званични режим користио пред западном јавношћу као доказ своје прогресивности. А када се томе придодају и они припадници овог покрета који су дане проводили хистерично опонашајући живот у хипи комуни, а увече се враћали у вилу на Дедиње код тате генерала, видимо колико је у оба музичка покрета било сјајних звезда, али и одсјаја у блату“.

Ова Ивановићева социолошка анализа другог лица рок културе заслужује да је још мало ослушнемо: „Ипак, свих тих деценија у нашој јавности само ће расти предрасуда о рокенролу као напредној и градској музици. Парадоксално, али што је рок више пропадао, то је подршка овој музици више постајала ствар личног идентитета, нарочито у Кругу двојке, том царству горчине.

Тако ће кроз време генерације и генерације имитатора урбаног живота, аутсајдера у градском сплину и рокера у покушају, зарад задовољења сопствених комплекса и прикривања недовољног образовања, наметнути стереотипе који и данас владају у медијском простору. Слушати рокенрол тобоже значи бити савремен, урбан, прозападно оријентисан човек напредних схватања. Слушати народну музику значи отприлике све супротно. На тај начин, тежиште вредностог система и животног стила, уместо с далеко битнијих уметничких, научних и професионалних категорија, биће пребачено на феномен забаве, у коме ће се путем овог виртуелног Берлинског зида потврђивати не само идентитет, него и политички став“.

Пред истим овим искушењем осуђивања остатка Србије нашли су се и десничарски београдски интелектулаци, а не само „лака коњица“ невладиних организација и доконих интелектуалаца из београдских кафића. У области националне културе још није пронађен стратешки начин да се усагласе сви потенцијали српске нације и ставе у заједничку службу. Много је папирнатих националних програма исписано последњих деценија, још више политичког празнословља изречено, док је руковођење Министарством културе увек дељено на крају свих договора о формирању Владе. Ту нису пресудни проблеми малих буџета, велике неписмености, „ружичастих телевизија“ и естрадних звезда, одглумљених министарских улога и самодовољних београдских елита, већ је кључни проблем у одсуству јасне визије и бриге о националној култури.

Зато је ова тема помирења две Србије у политичком, економском, културном и сваком другом смислу преломна за будућност нашег народа и државе и мора бити разрешена тамо где је и настала – у Београду.
Преузето: Двери Српске
« Poslednja izmena: 24. Avg 2008, 02:15:17 od Nksamsj »
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 15:54:28
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.178 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.