Кад се граја слеже, устаде господин државни:

- Славно судишће! Чудновато туде јест и много чудновато јест, пошто се и ја али хоћу са оптуженика сложити да се Омеша Мустић одстрани са лице мјеста данашње главне расправе. Моји пак туде нису разлози црно Косово. Омеша Мустић ко један Циганин не зна што моје јест и што твоје јест, и он не буде добро и праведно суђити. У свези с горе реченим прилажем да се високоиста особа одстрани са лица мјесто. То је мој пријелог које молим да се вијећа.

Бранитељ, који је неколико сумњивих погледа измијенио са оптужеником док је господин "државни" говорио, устаде и рече:

- Славна суданијо! Мене је млого зачудио говор тосподина државног. Он вели да се слаже са оптужеником да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње шједнице. То оптуженик али није тражио. Оптуженик јест само онако у вјетар говорио о Косову и Циганима. И ја и оптуженик одајемо велику чест господину Омеши Мустићу, пошто он али има царску оправу и сигурацију да суди. Ми противости на господина првог пришједника немамо никакве и молимо бога и славног суда да исти остане у шједници. То је мој пријелог које молим да се вијећа.

- Суд ће се повући и вијећати о преданим пријелозима - рече мирно и хладно предсједник и диже се, а за њим се дигоше и остали чланови осим Омеше Мустића.

Послије подужег вијећања и препирања, у коме је други присједник Лука Прамасунац свесрдно бранио свог друга, отвори предсједник поновно сједницу и крепким гласом, пуним званичне свечаности, објави закључак суда:

- С позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза 1878. године у свези са големом Лесперином краброг и високославног ћесерокраљског генерала неумрлог Јозипа Пилиповића од 31. коловоза исте године, те надаље с обзиром на Велику бешједу милистра Андрашије на Берлинској шједници од 28. српња те исте године - одбија се пријелог односно славне оптужбе да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње главне царске расправе, пошто јест али у свима горе реченим деклемацијама, лесперинама и артикулама осигурана свака чест слобода и иметак старовника Босне и Ерцеговине брез разлике вјере. Први пришједник Омеша Мустић јест старовник, јест Босанац, јест Муслиманац. С погледом на то и на темељу свију горе реченије деклемација, лесперина и артикула оставља се високоисти Омеша Мустић, родом и стојбином из Тешанке код Тешња, вјерозакона муслиманског, у својој чести и чествовању да и даље суди и осуђује, а господину државном даје се од стране овог суда укор и пријекор што не познаје и дапаче не признаје царскије закона и наредаба! - заврши предсједник са једном бисмаркском одлучношћу и безобзирношћу.

На миг предсједников перовођа поче читати оптужницу:

"Државно објесништво у Бањој Луци тужи Ћику право Ћиру Трубајића званог Куљића, 40 година старог, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењеног, оца седмеро дјеце, неписменог, навозито непорочног, с погледом на то што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме јест али дотично лице поћинило злоћинство од крађе с обзиром на §§ 249, 251, и 254, тоћка ц.

У погледу тога и с позивом на то државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се одржава главна царска расправа пред Окружним судом у Бањој Луци; да се на високоисту расправу позову: 1. окривљени Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић из истражног затвора у Црној кући: 2. свједоци: Дане Кнежевић и Јосип Прокаска, царски оружници, Мујага Аџић, трговац из Горњег Шехера, те приватни учесник Лука Ћулум из Дугог Села; и 3. да се на високоистој расправи прочитају и проштудијерају сва доказала као на прилику: оружничка пријава, број 18, записници истраге и извида, број 6, 11, 14, 15, 19, доктурска свједоџба с обзиром на очи Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, и горе по закону реченог свједока, број 33. те напокон кажњене вјерице, број 16. 17. 18. 19.

Образложење

У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест селаку Луки Ћулуму из Дугог Села без знања и приволе истог Луке, а туђе користи ради, једно јање, по босенски терзе, из тора и двије качице сира из мљекара. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум као један човјек од реда и закона, а с позивом на голему Лесперину високославног и краброг ћесерокраљског генерала Јосипа Пилиповића од 1878. године јест али покрађу царским оружницима пријавио. У поводу службенијех обзира јесу царски оружници Дане Кнежевић и Јосип Прокаска дошли и увиде на мјесту лица узели, које се јест дапаче течајем извида исповртило да је обадвије покраће по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц, поћинила злогласна и на злу гласу код пућанства стојећа особа, именом: Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. У погледу околности и прилика, а у назочности приватног оштећеника Луке Ћулума, јест горе по закону речени окривљеник Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић признао и дапаче уважио пред царским оружницима да је покрађе поћинио, које ће високоисти оружници под службеном присегом данас пред судом посвједочити. С обзиром на јањећу кожицу јест иста пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, које ће исти Мујага као свједок пред данашњом славном суданијом посвједочити да је кожицу купио за 8 гроша од окривљеника Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића. Све горе по закону речено јест окривљеник признао и дапаче напокон уважио пред царским оружницима у назочности приватног учесника Луке Ћулума.

Течајем истраге јест али окривљеник првотни исказ из темеља преврнуо, бранећи се да су му празне качице навозито подметнуте од непознате особе дотично лица. Касније, пако, на другом преслушању у истрази јест окривљеник и овај исказ изврнуо, тврдећи да јест празне качице у погледу мјеста нашао у шуми више куће горе по закону реченог приватног оштећеника Луке Ћулума. Кад су га царски оружници у поступању службенијех извида упитали: "Па ко би онда могао крађу извршити и сир појести? " - одговорио је окривљеник: "Сигурно какви вјешти и стари јазавци". (Са дна суднице глас: и двоноги). Сва се али горе по царским прописима речена порицања и врдања окривљеника не могу по § 460. уважити, јербо јесу посвема измишљена и нетемељита с обзиром на § 463. Исто је тако протизаконито и нетемељито и петљање окривљеника да је свједок Мујага Аџић слаб у очима и да се јест само упознао у њега, јер он навозито њему није никад никакву јањећу кожицу продао.

Уваживши све прилике и тешке околности у свези са рђавим гласом и владањем дотичне особе и према свима топогледним палиграпима кажњеног законика јест Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић крив злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц. У поводу тога јест подигнута оптужница у свим погледима и обзирима темељита и оправдана.

Државно објесништво:

Глигорије Злојутро

Док се читала оптужница, коју је сам главом саставио стари и искусни предсједник, у судници је владао дубок мир и тишина. Пао је само један једини повик. Предсједник суданије, саслушавши оптужницу са званичношћу која задивљује својом ледено-свечаном мирноћом, диже благо очи и стави питање на оптуженика:

- Но, јесте ви разумјели оптужницу и признајете ли у погледу оптужнице да сте криви злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц?

Оптуженик, који се за вријеме читања оптужнице немирно вртио на клупи, скочи и поче одговарати:

- Молим бога и славног суда, све сам ја уразумио што пише. Лијепо се у оптужници пише да су сир покрали јазавци, бог и' убио. Оће јазавци богме. Јазавци су врло прождрљиве звијери, господини суци, не знате ви то... И крадљиви су, крадљивији су често пута и од сами Цигана. Ми то сељаци, ако ћеш, боље познајемо и од највеће царске господе и судаца - заплеће и удешава оптуженик, замишљајући у себи да је пред правим судом.

Предсједник се мало смрачи у лицу и онда се јетко осмјехну:

- У оптужници не пише да су јазавци покрали сир, а ти, синко, мореш говорити шта оћеш и како оћеш. Тсби као једном оптуженику јест дозвољено и дапаче извољено по закону свачим се бранити и отимати. Мореш и лагати и петљати до миле воље, али најбоље би било да признаш. јер ко признаје пола му се прашта. Сјети се добро да ће иза тебе доћи овамо свједоци који ће побити твоје бешједе, и ми ћемо теби као једном петљанцу и лажову теже судити. Признај, синко, и облакшај души својој сињи терет у погледу злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц - рече предсједник меко, гледајући очински у оптуженика.

- Молим бога и данашњу славну царску расправу, како да признам кад нијесам крив! - викну оптуженик јаче и стаде млатати рукама, јер га и сувише охрабрише благе ријечи и умјерено држање предсједника суданије. Чист сам и прав сам ко од мајке рођен. Чистији сам и свјетлији сам и од оног жарког сунашца што нам свима сја и што ће нам свима заћи...

Оптуженик наједном сав погружен и потиштен ушути, и послије мале почивке јаукну као изван себе:

- Еј, Лука Ћулуме, душманине мој, кућа ти се међу кућама бијељела од швапскије позивница ко звијезда Даница међу звијездама, што ме биједиш на правди бога!

Предсједник се сасвим смрачи у лицу и врло оштро рече оптуженику:

- У име закона одговарај суду! Овђе не помаже никакво јадиковање и проклињање.

- Не дај се, Ћико, крабри се и отимај се! - осу се смијех са дна суднице.

- Мир! - викну предсједник и обрну се оптуженику: Реци истину, признај и облакшај души својој... Како си се увукф у мљекар? Или си се увукф кроз под или си обио врата?

- Молим бога и честитог суда, што сам знао, то сам казф у истрази. Испрва сам морф признати, јер су ме жандари душмански тукли... Ја нити знам Кулумова мљекара нити сам какав сир покрф. Мене Ћулум и царски оружници само бантују и биједе код овог славног суда, што им нијесам покоран и што им не чиним темена.

- А јање? - пита предсједник и не скида погледа са оптуженика. Да нијесу јазавци и јање украли и продали кожицу Мујаги Аџићу из Горњег Шешера? Знаш, у Босни смо, па би могло и то бити! - рече предсједник пакосно, а сва судница прсну у раскалашан смијех.

Оптуженик, стојећи под кишом смијеха и огледајући се збуњено око себе, наједном живо диже очи према предсједнику суданије, као да му је пала нека велика мисао на ум, и одрешито рече:

- Јазавци су сир покрали, а појео га је, како га ви зовете, главом Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић са својом женом и седмеро дјеце...

- Но славном судишћу буде туде познато - прекиде оптуженика "државни", злобно се церекајући - да јест Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић појел сир, ама туде нами не буде јасно како проклети јазбеци јесу покрађили сир.

- Стани, пакосна и злурада душо, што си толико кидисо? - осорно се одсијече оптуженик према "државном" и додаде у себи: "О, кад би смио овако према оном правом."

- Но, Ћико, повједите туде нами како буду проклети јазбеци покрађили сир и како будете ви појађили сир? - пита предсједник суданије, намјерно заносећи и сувише у језику, очигледно, да се мало подсмјехне "државном".

Оптуженик се чврсто исправи и поче да казује:

- Молим бога и славног данашњег суда, казаћу све како је било, казаћу цијелу истину, па ето вас и закона, а ево мене и ено Зенице... Ја сам један чојек ноћник ("Државни" злобно мрмља и нешто биљежи). Никад ми се не да рано лећи и заспати. Предраго ми је у ноћи, кад жена и дјеца полегну и кад огране мјесец, кренути у ноћно одање и шајцање. Слободан сам и по дану и по ноћи, јер ме село и околина поштива и воли ко очи у глави (бранитељ нешто задовољно биљежи). Једне ноћи, некако пред поноћ, изишф сам био у шајцање, и у шуми изнад куће овог истог Луке Ћулума, иза једног грма опазим некакву гужву и гомилу: добро се не распознаје, а све ми се чини да је живо и да се креће. Залупа ми срце у прсима ко никада. Уставим дисање, корачим на прстима мало ближе, наднесем руку над очи и шта видим: три јазавца! Један се проклетник изврно на леђа са качицом на трбуху, коју чврсто држи предњим ногама, а она га двојица гурају и вуку. Ја пођем лагано за њима, кријући се да ме не опазе и не осјете. Изгураше качицу и оног под качицом путељком на један заравањак. Онај се под качицом гицну, качица спаде, и он се обрну на ноге, а лисаста му се главица забјеласа у ноћи. Ја клисну' и попе' се на један рачваст грабић - јер јазавци, да опростите, лете на рђаво мјесто, међу краке - и викну им озгор, шалећи се: "Морете ли сами? Оћете ли друга, крабра и сложна дружино? " Све три се силно узнемирише и узвијерише уз грабић, не одмичући се никако од качице. Њушке им се забијељеше ко препрана вуна у ноћи. Појмише се ко да ће насрнути на грабић. Мене обузе цијелом снагом дубока језа и смртно дрктање...

- Крабри се, Ћико - викну неко, а по судници се опет разли пун и срдачан смијех слушалаца и чланова суда који су са живом пажњом пратили оптужениково казивање. Само се господин "државни" непрекидно мрштио, показујући зловољно лице, док се је млади бранитељ задовољно смијешио, осјећајући како живахно и убједљиво казивање оптужениково утиче повољно на расположење чланова суданије.

- Мене обузе - настави оптуженик задихано, убрзано, у очигледном страховању да што не изостави што је срочио у глави, дајући у неким тренуцима својим говором и кретањем утисак као да стоји пред правим судом. Мене обузе ледена језа и смртно дрктање. Стсже ме у грлу, капа ми стаде на глави играти и перчин расти. Нешто ми се навуче на очи, и учини ми се да јазавци почеше грепсти и пењати се уз грабић. Цвокоћући зубима, у смртном страху викну, колико ме грло доноси: "Натраг злотвори! Натраг ајдуци једни и отмичари туђе муке! Уа! У-а! -а!" Преко обамрлог села и околине крупно одјекнуше моје бешједе у висовима, а неоклен од торова узавреше пси, док настаде силан лом и бјежање јазавчје кроз шуму. Лом и бјежање преко страна и потока, лом и бјежање кроз провалије и суртулије - побјегоше! Врева се паса код торова смири и у шуми се све утиша ко да ништа није ни било. Само мјесец изнад свега на земљи високо и мирно свијетли, пун и округо ко чалма Мујаге Аџића из Горњег Шехера, а ја на грабићу још једнако цвокоћем зубима, пиљећи у качицу на заравањку ("Државни" нешто биљежи)... Кад сам дошо себи, сишо сам са грабића и нашо сам на заравањку, поред ове, и ову другу качицу, обе пуне сира. Нашо сам још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије крушака и један подугачак радиш љешника, све сама јазавчија мива и јестиво... Све сам то однио, себи а по себи, својој кући и сиротињи, и једно два три мјесеца људски сам живио са својом старом и седмеро дјеце. Ја ко овамо мислим, гријек није од горске звијери штогођ уграбити гладном и сувотном тежаку кмету, који се одрије давајући агама, и који се није ни на пет Божића и Ускрса имо чиме омрсити, откад је ушла Устрија и откад је преко Саве прснио своју мундуру онај устријски генерал што га господин прешједник суданије очитава у закону... Ето, молим бога и славног суда, каза по истини све како је било, па судите по правди и закону: ето вас и царског закона, ево мене и ено Зенице, ако сам крив.

- Добро се и Ћико брани, ћаћа га њигов ранио! - чу се један глас са дна суднице, пун радости и унутарњег задовољства.

- На моју душу, људи, ако овако знадне говорити и бранити се онамо на суду, оде Ћико врајлос!

- Ама из чега излазе овако мудре и смишљене бешједе, то је чудо једно!

- Лијепа ти је, Ћико, приповијест, нема вајде крити - вели, пакосно се смијешећи и чешући се иза ува, приватни оштећеник Лука Ћулум. Ама, синко, у ту ти приповијест неће нико паметан вјеровати, како ти је оно и реко наш поглавити господин вакмајстор Дане Кнежевић кад те је испитиво у селу на мјесту лица. Добро везеш, Ћико, добро, само да се не пометеш...

Оптуженик, потпуно свјестан о великом утиску што га је његова сјајно смишљена одбрана учинила и на суданију и на слушаоце, живо се обрну приватном оштећенику и пркосно му добаци у брк:

- Лакше мало, лакше, Лука Ћулуме! Сабери се, болан. Суд је ово и тешка су ово царска господа. Није ово село, жалосна ти мајка, и не суди вође шоца Личанина Дане Кнежевића него правда и царски палиграпи, ако почем нијеси знао.

Приватни оштећеник Лука Ћулум се збуни, повуче се стидљиво у страну и ушути.

Прелиставајући велик дењак списа, предсједник суданије диже једну повећу хартију и рече оптуженику:

- Видите, окривљениче и дапаче оптужениче, ви јесте и пред оружницима и у истрази пред суцом истражитељем друкчије исказали него данас. Како то?

- Молим бога и славну расправу, што сам данас казо, то је права истина и тако је све било.

- А шта суду знате о украденом јањету казати? - рече хладно предсједник и опет се упусти у званично пребирање и прегледање списа.

Оптуженик је шутио, не дајући никаква одговора на питање предсједника суданије који је непрестано нешто пребирао и тражио по списима. Велика запара и тишина бијаше овладала судницом. Само се чуло мукло шуштање хартије под крупним предсједниковим прстима. Наједанпут се јави млади бранилац за ријеч и поче говорити:

- Славна суданијо! Државно објеснишгво тужи мога брањеника Ћирила Трубајића, да је укро и јање Луки Ћулуму из Дугог Села. С позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза и с обзиром на голему Лесперину генерала Јосипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, те у свези са законима и отоманским канунима, по којима се у Босни и Ерцеговини тужи и суди, вође се данас не би смјело никако говорити о крађи јагњета. За турског суда и по турској... отоманској прави за јање се није никад ни тужило ни судило. У големој Лесперини генерала Јосипа Пилиповића стоји написано:

"Ваши ће се обичаји и ваши закони чувати и поштовати све дотлен, док се нови закони не објаве народу". Царски, отомански закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди, и они се и данас држе у великој чести и штимању. С погледом на царске, отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и од 23. мујаге у свези с горе реченом големом Лесперином генерала Јосипа Пилиповића прилажем и молим славну царску суданију да мога брањеника Ћирила Трубајића пусти испод суђења за крађу јањета, јер горе речени отомански закони побијају палиграпе 249, 251, 253, тоћка ц, на које се али позива високославно државно објесништво... Славна суданијо, радост ме велика обузима што је судбина наредила да у данашњој шједници суди и господин Омеша Мустић, човјек праведан и мудар, који се добро разабира у шеријату и отоманској прави и законима...

- Па прилично се и ја разабирам у шеријату и отоманској прави! - упаде поносито у ријеч бранитељу први присједник Омеша Мустић. По шеријату и по старом адету није се гонило ни судило, ако ко, сувотан и жељан меса, увати и закоље јање, да омрси посно грло. Мерхаметли су, болан, турски закони и лијепа је турска права! Није се за турског суда за свашто гонило ко данас. Данас господин "државни" прилаже на вјешала ако ко, сувотан и гладан, увати шугаво пиле и поједе без знања и приволе...

- Доста блебетања! - викну предсједник суданије, сав намргођен и нарогушен, и престријели ватреним погледом првог присједника коме застаде ријеч у грлу. Ово је суд, и вође није никако извољено и дозвољено славити турске законе и турску праву - додаде стишаније и погледа у бранитеља који настави:

- Не поприми ли и не уважи ли данашња царска суданија мој пријелог односно оптуженика у погледу крађе јањета, много ће погријешити, јер ће га посигурно уважити Врковна суданија која турске законе држи у великој чести и штимању.

- Е, горе се право турски суди! Горе су све сами чалмаши са саруком од два аршина! - добаци неко заједљиво са дна суднице.

- Тешко кмету сиромаку ако га судбина баци пред Врковну суданију! То толико могу само рећи - чу се још опорији и заједљивији глас.

- Молим, молим! Таке бешједе нијесу за ово мјесто - викну оштро предсједник суданије и погледа у господина "државног" који се неспретно спремао на говор:

- Славно судишће! Пријелог односно славне одбране у погледу крађе од јањета није али на мјесту - поче господин "државни". Државно објесништво, оборужано и подупрто са свију страна законима и прописима, противи се силом закона пријелогу односно славне одбране и прилаже да се расправа у цијелости изведе и да се доказ истине о украденом јањету проведе с погледом на приложену оптужницу, а по §§ 249, 251, 253. тоћка ц кажњеног законика. Позиви на царске отоманске законе и на старе адете у свези са шеријатом не могу се али уважити, па државно објесништво прилаже, не смећући с ума § 347 парбеног поступника, да се приједлог славне одбране одбаци са лица мјеста данашње расправе.

- По сили своје чести и по снази своје уредовне власти одбијам пријелог односно одбране и настављам главну расправу у смислу парбеног поступника! - одговори предсједник суданије доста опоро и набусито, и обрну се оптуженику: Но, шта нам знате о јањету рећи?

- Молим бога и честитог суда, ја не знам ништа о јањету...

- Знаће свједоци... Нека приђу свједоци, царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска! - викну званично предсједник суданије и махну руком оптуженику да сједе.

- Препокорно јављамо да смо пришли! - одазва се на предсједникове ријечи крупна гласина, и пред суданију ступише оба жандарма напоредо, с укоченим војничким држањем.

- Молим, ко јест од вас Дане Кнежевић? - пита предсједник, гледајући немарно у списе.

- Молим препокорно, ја сам Дане Кнежевић, ћесерокраљски вакмајстор из Дугог Села - одговори вакмајстор, салутирајући.

- Да ли познајете, господине вакмајсторе и вјерни царски службениче, овог човјека на десно, који јест по државном објесништву оптужен у погледу крађе јањета и двије качице сира Луки Ћулуму из Дугог Села?

- Молим препокорно познајем га добро. Ово је једна опасна особа по дотично власништво, ово је једен вердектер и уписни тат. Ово је далеко позната битанга и вагабунд Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, који нам толике године задаје бриге и посла...

- Све те красне и учевне бешједе повратите натраг, господине свједоче! - викну званично предсједник суданије и погледа оштро у вакмајстора. Вође се не смије нико вријеђати. Ово је суд, и вође се о свачјој чести и образу води рачун. Ми не тражимо грдња ни погрда него истину и само истину. Запамтите да ви јесте пред судом само свједок, а никако ћесерокраљски вакмајстор Дане Кнежевић из Дугог Села, кому у његовој служби нека је свака чест!

- Тако је! - добаци млади бранитељ.

- Јест, јест, господине свједоче, тако је! - дочекаше оба присједника, злурадо се осмјехујући.

- Молим, молим! - викну још званичније предсједник суданије. Нико вође по смислу закона нема право да одобрава или не одобрава мој поступак и моје ријечи осим силе закона и снаге моје коли прешједничке толи уредовне власти.

- Молим препокорно, славни суде, ја повраћам што сам река - одговори збуњено свједок и ушути, очекујући скрушено да му се постави питање.

Предсједник суданије ставио је још неколико кратких питања, на која је свједок нејасно одговарао, позивајући се непрестано на своју "оружничку пријаву" и истражне списе. Други свједок, Јозип Прокаска, по народности Чех, стојећи прописно поред првог свједока, климао је непрекидно главом у знак одобравања. То непрекидно климање главом једило је предсједника суданије, који се је све немирније врпољио на столици, гледајући мрко испод ока на убогог "Пемца".

- Доста већ климања главом која је празна ко празна и расушена каца! - викну љутито и набусито предсједник суданије и отпусти једним покретом руке оба свједока, који се стидљиво повукоше у страну. Нека приступи суду свједок Мујага Аџић из Горњег Шехера!

- Молим бога и славну расправу, приступио сам! - Јави се Мујага Аџић и стаде пред суданију.

- Ви сте Мујага Аџић из Горњег Шехера? пита предсједник, преврћући списе.

- Јесам и главом и брадом! - одговори одсјечено свједок.

- Ви ћете се, Мујага Аџићу из Горњег Шехера, у смислу кажњеног законика и парбеног поступника по § 488, заклети да ћете данас пред судом говорити истину и само истину у односу купљене и код вас законито углављене јањеће кожице - разлаже предсједник суданије, устајући са столице и стављајући пред свједока турски ћитаб.

За предсједником у дубокој тишини и највећој свечаности дигоше се и остали чланови суданије осим првог присједника Омеше Мустића, који је као Муслиман остао да сједи при полагању заклетве.

- Положите руке на ћитаб и говорите за мном! - викну предсједник суданије и поче да заклиње: - Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим...

- Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим...

-... и свим што ми је најмилије на свијету...

-... и свим што ми је најмилије на свијету...

-... да ћу говорити истину и само истину!

-... да ћу говорити истину и само истину!

- Валахи! - подиже јаче глас предсједник суданије.

- Валахи! - прихвати ријеч свједок још јачим гласом.

- Билахи!

- Билахи!

- Талахи!

- Талахи! - изговори свједок, не предишући, пошљедњу ријеч заклетве пуним и снажним гласом који се разли у таласастом брујању по судници, у којој дрхташе дубока и побожна тишина.

Кад се заклетва заврши, чланови суданије опет достојанствено посједоше, и предсједник рече:

- Мујага Аџићу из Горњег Шехера, познајете ли ову особу дотично лице десно од вас?

- Молим славну расправу, не познајем га само ја. Њега познаје цили свит, познаје га сваки грм, свака буква. Ово је Ћико Трубајић. Зову га још и Куљићем.

- Да ли сте од исте особе дотично лица купили јањећу кожицу, која јест код вас пронађена и законито углављена?

- Молим, славни суде, ја сам јањећу кожицу заиста купио од овог Ћике, кога још зову и Ћиром, за осам гроша здраве паре.

- Да се ти, свједоче, почем нијеси упознф у оптуженика? - уплете се у расправу други присједник Прамасунац. Море бити да је теби какав други тежак продф кожицу, а?

- Море бити, ага, да си ти сеф? - уплете се важно и са пуно званичности у расправу и први присједник Омеша Мустић. Могф си ти, драги ага, и од другог јањећу кожицу купити? Знаш, Влах Влаху сличи ко јаје јајету, па...

- Ко Влах, шта Влах? ! - загрмјеше повици са дна суднице.

- Језик за зубе, Вирауне један, Србија вође суди!

- Чекајте, људи, док изговорим - брани се Омеша Мустић и наставља као да и није рекао ријеч Влах, која је изазвала узбуну међу слушаоцима: - Знаш, драги ага, Србин Србину сличи ко јаје јајету, па би се ми, Турци...

- Ко Турчин? Ти Турчин? Ајде сиктер! - дочека га свједок презриво. Ти си Циганин, Фираун!

Предсједник се суданије врло званично намргоди и рече оштро свједоку:

- Турчин Нетурчин, Циганин Нециганин, први присједник Омеша Мустић јест по вјерозакону муслиманац, а у Босни и Ерцеговини све се конта и уважава по вјерозакону. Пошто али тако главни и врковни закони прописују, позивам свједока Мујагу Аџића из Горњег Шехера да се држи у реду и да одговара у смислу закона на бешједе првог присједника господина Омеше Мустића!

- Само то оћу да кажем - настави озбиљно први присједник - Србин Србину сличи често ко јаје јајету, па би се ми, Муслимани, могли преварити и огријешити душу, а то нам није никако у вјерозакону. Зар није тако, ага?

- Оно асли тако је. Ми смо Муслиманци једни људи од истине - одговори веома меко и понизно свједок.

- То ја теби и велим - узе опет ријеч први присједник. Зато се, драги ага, добро промисли, добро све извиди и провиди, и добро погледај оптуженика, јер се једном рађа и једном умире, а ти си данас пред суданијом ко један истинити муслиманац изговорио тешке ријечи: валахи, билахи, талахи!

"Државни" се наједном горопадно здрну и викну:

- У смислу закона забрањујем таке разговоре и намигивања са свједоком! То јест по закону али недопустиво!

- Господине државни, ви по закону овђе немате шта забрањивати! -рече суво и са пуно омаловажавања предсједник суданије и обрну се свједоку: - Да ли сте ви, свједоче, купили јањећу кожицу од оптуженика кад је улазио у град на пазар или кад се враћф с пазара?

- Молим славног суда, кад се враћф с пазара.

- Е, видите, свједоче, ви сте у истрази, преслушани као свједок, друкчије исказали. Овђе пише - вели предсједник суданије, гледајући у истражне списе - да сте кожицу купили од оптуженика кад је улазио у град на пазар.

- Море и то бити - слеже раменима свједок и обори очи. Не могу славном суду данас ништа посигурно рећи, јер је то давно било, па се заборавило.

- Да ли ово јест јањећа кожица коју ви јесте купили и која јест код вас законито утлављена? - пита предсједник суданије, дижући са стола једну крпу, која је лежала пред судом као corpus delicti.

Послије одужег загледања и завиривања кожице са свију страна, свједок слеже раменима и у великој сумњи и недоумици рече:

- Могла би бити, а могла би и не бити.

- Да ли јесте, свједоче Мујага Аџићу из Горњег Шехера, икад боловали од какве очне болести и мараза? - уплете се у расправу и млади бранитељ.

- Бољеле су ме очи више пута, и управо могу рећи да нисам најздравијег вида.

- У доктурској вјерици - вели предсједник суданије - о очима свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера пише да јест он слаб у очима, да слабо види и тешко распознаје ствар од ствари, особу од особе, и да има од давнина некакав мараз у очима... Свједоче! - викну јаче предсједник. Погледајте добро оптуженика и кажите нам слободно и по души да ли јесте од њега купили јањећу кожицу?

На миг предсједника суданије скочи оптуженик с клупе, и обрну се лицем у лице свједоку који га дуго посматраше.

- Све ми се, Ћико, чини да сам од тебе несретну кожицу купио - рече свједок и у недоумици слеже раменима.

- Не гријеши, болан, душе! Тебе очи варају. Нијеси ти од мене ништа купио, ага.

- Зар баш тако, Ћико? - пита зачуђено свједок.

- Јест баш тако, ага! Не гријеши душе. У џенем ћеш ага, а џенет ти отворен стоји!

Свједок ушути и нешто се као дубоко замисли.

- Жао ми је џенета, Ћико, а све ми се чини да сам кожицу од тебе купио - рече свједок, послије мале почивке, некако тешко и буновно као да се иза сна пробудио.

Предсједник немарно махну руком, и свједок се, непрестано слијежући раменима, уклони испрсд суданије.

Послије кратког преслушања приватног учесника Луке Ћулума и послије подужег читања кажњених вјерица и "иних доказала", предсједник суданије подиже свечано глас и рече:

- У смислу кажњеног законика и § 450. парбеног поступника проглашујем да јест поступак доказа истине у данашњој главној расправи завршен! Сад имаде ријеч господин државни да преда суданији у погледу оптужнице коначни пријелог. Након господина државног с обзиром на дотичне законске и уредовне прописе предаће суданији и господин бранитељ односно одбране свој пријелог.

Господин "државни" се поносито и гордо диже. Читаво му се лице намрачи, а крупне му се очи испунише и засвијетлише неутољивом злобом и пакошћу према оптуженику који се поче немирно на оптуженичкој клупи врпољити, несвјесно осјећајући већ унапријед сву немилу тежину ријечи којима ће га засути господин "државни".

- Славно судишће! - проломи се крупна и рапава гласина господина "државног", и у судници завлада дубок тајац. Славно судишће! Пред нами туде данас јест на оптуженичку клупу једна врло опасна особа по дотично власничтво у смислу кажњеног законика. Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић јест али чувена особа у погледу злочина од крађе. По далеким царским друмовима и хановима од Црне Горе до Саве воде селаци буду говорили и причали о његовим крађама и лоповлуцима. Он јест задал страх и трјепет на све стране. У свом селу и околини: ђе што виђе то и диже! Славно судишће! То и тако говори народ и неучевни људи из народа. За исту особу јест али и званично, законито и дапаче уредовно углављено да је преко сваке мјере опасна по туђе власничтво, што доказују вјерице Котарског суда у Бањој Луци од 14. вељаче 1890. године, број 204 и Палитичног суда у Бањој Луци од 18. коловоза 1890. године. број 370, а да и не спомињемо кажњену вјерицу Царске жандармарије из Дугог Села и ријечи господина ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића на данашњој расправи

- Баш ријечи господина ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића не морате спомињати - прекиде "државног" са много омаловажавања и са неке висине предсједник суданије - јер за једног ћесерокраљског вакмајстора свак је лопов и вердектер ко се родио у овој земљи!

Пошљедње ријечи предсједника суданије, изговорене суво и званично, изазваше силно одушевљење и повике у читавој судници.

- Љубим ти руке твоје и праведност твоју! - скочи оптуженик с клупе и поче обасипати пољупцима руке предсједника суданије.

- Молим, молим! - брани се предсједник. Наставите у смислу закона оптужбу, господине државни!

- Високославно судишће! - продужи "државни". Надаље јест уредовно путом извидв, истраге и свједока углављено да је иста особа Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић дне 17. липња у ноћи, без знања и приволе, а своје користи ради, однио јање, по босенски терзе, приватном оштећенику Луки Ћулуму из Дугог Села, а дне 33. коловоза те исте године јест истом Луки Ћулуму нестало двије качице сира, што јест акопрем недвојбено у смислу истражније списа и исказа свједока течајем данашње главне расправе доказано да је и ову покрађу извршио исти горе по закону речени оптуженик Вико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић без знања и приволе приватног учесника, а своје користи ради, чиме али јест поћинил злоћин од крађе по §§ 249, 251. 253, тоћка ц кажњеног законика. Славно судишће! Данашња одбрана оптуженика јест само једна лијепа приповијест којој не море нико паметан вјеровати, како оно добро и рече приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села. Шарена приповијест оптуженика да јесу јазбеци покрађили сир, неможна јест у смислу кажњеног законика, пошто су али јазбеци горске звијери. Како шивотиња, како јазбец да се осуди!? ...

- Јазавац је већ осуђиван и осуђен у овој земљи, у овом граду! - добаци бранитељ, јетко се осмјехујући.

-И мајмун, молим бога и славног суда! - уграби ријеч једна грлата људина са дна суднице, и сва судница прште у дивљи смијех и повике.

- Јест, добро си то казо: осуђен је и мајмун прије десетак година тамо у Бишћу! - узе опет ријеч бранитељ. Тамо се је на вашару бавила некаква швапска комендија са два мајмуна. Један од та два мајмуна ископо је једном тежаку око. Суд је осудио комендијаша на новчану кажњу и оног мајмуна на смрт, да се послије 14 дана погуби. У том се је комендија преселила на вашар у Приједор. Кад је судска комесија у Приједору добила налог да с обзиром на закон изврши осуду и погуби осуђеног мајмуна, није то могла учинити, јер су оба мајмуна била врло слична, и судска комесија није могла никако да дозна ко је од та два мајмуна онај прави, осуђени. Тако се је осуђени мајмун избавио смрти... Овим сам ријечима шћео да опоменем господина државног да се и шивотиња море осудити с погледом на Ж 388. кажњеног законика - заврши са пуно поноса своје разлагање млади бранитељ и сједе.

Кад се иза бранитељева говора бука и повици смирише, продужи господин "државни" своју оптужбу са пуно срџбе и јеткости, сијевајући љутито очима и на бранитеља и на оптуженика:

- Високоисто и високославно судишће! Акопрем јест државном објесништву познат § 388. кажњеног законика, не море се али оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић извући испод кажње која га патри по § 249, 251, 253, тоћка ц. Државном објесништву у Бањој Луци јест надаље познато да су јазбец и мајмун осуђени, али су тамо биле друкчије прилике и тешке околности у смислу закона него данас вође. Данас вође јест у течају расправе законито углављено да је у питању стојећи оптуженик поћинио злоћин од крађе и да јест исти укрф Луки Ћулуму из Дугог Села јање и двије качице сира. То јесу акопрем свједоци царски оружници Дане Кнежевић, Јозип Прокаска и Мујага Аџић из Горњег Шехера, те приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села данас течајем главне расправе исказали и дапаче доказали с обзиром на све топогледне палиграпе и тоћке кажњеног законика... Велеславно судишће! Џабе би било да и даље говоримо с погледом на оптужницу, јер је све јасно и законито доказано: Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић недвојбено јест поћинил злоћин од крађе, јест повриједио и увриједио §§ 249, 251, 253, тоћка ц кажњеног законика! Све судске и палитичне кажњене вјерице и сви искази по закону реченије свједока доказују и доказали су да јест у питању стојећи оптуженик врло опасна особа по дотично власничтво, да јест вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест напокон уписни тат, који живи од крађе и у крађи живот проводи... Само два његова имена, велеславно судишће, и два брезимена јесу тврд и голем доказ истине да код њега не иде ништа чисто и поштено, да он јест један обични сељачки крадљивац и уписни тат, који се зове и презива онако како му кад годи да се зове и презива. Само то петљање и сам тај мариветлук са два имена и два брезимена доста је велеславном судишћу да му одмјери и одвали у смислу закона најоштрију и највећу кажњу тешке тавнице, куће необичне!... Високославно судишће! Устријска царевина јест дапаче на Берлинској шједници од 28. српња 1878. године у смислу Велике бешједе милистра Андрашије испросила од све седам царева дозволу за улазак и укопацију ове земље, да у њој уведе мир и постави ред и закон. Зато ми данас и оћемо ред и закон; оћемо да се зна чије је што; оћемо да се живо ради и да се не краде ни бег ни царевина, ни тежак ни лежак, како се то али по боснацки вели. Високоисто и велсславно окружно судишће! С погледом на то и на све горе речено, и с обзиром на велике прилике и тешке околности, државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, навозито непоречен, суди и осуди поводом тога што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме јест али починил недвојбено злочин од крађе с обзиром на §§ 249, 251 и 253, тоћка ц царског кажњеног законика - напрегнутим и промуклим гласом, пуним злобе и пакости, заврши господин "државни" оптужбу и сједе, непрекидно стријељајући подмуклим погледом и бранитеља и оптуженика који се узбуђено врпољио на клупи и мијењао боју у образима.

- Људи моји, ја опет велим: гадно и Злојутро насрће - чу се неко са дна суднице кад "државни" доврши оптужбу.

- Није шала: памет и наука! Виђе ли ти само како му при крају вјешто покупи и повеза и род и пород, и жену и дјецу, и село отклен је, и године колико му је, и вјеру које је, и крађу коју почини и домаћина кога оштети, па га онда љуто стеже у неколика тешка и гвоздена палиграпа... Јао, Ћико и' Зеницо црна!

- Јао, Зеницо црна, ватром изгорјела! - чу се пискутљиви глас приватног оштећеника Луке Ћулума, пун заједљивости и злурадости.

- Не прегони ни ти, Ћулуме, и не буди тако злурад, јер: из Зенице икад, из земљице никад!

- Веселите се, душмани моји и душмани правде божје, веселите се данас или никад! - викну оптуженик и, сав зајапурен у образима, окрену се према слушаоцима, па онда поче, умиљавајући се као пашче, погледати у бранитеља који се мирно и достојанствено спремаше на одбрану.

- Славна суданијо! - одјекну ненадно звонко грло младог и окретног бранитеља, и у судници поново наступи гробна тишина, без гласа и даха. Славна суданијо! Послије девет мјесеци мучног истражног затвора бацила је, ево данас, црна судбина на оптуженичку клупу једно само поштење и доброту од човјека. Већ девет мјесеци, велеславна суданијо, труне и гњије у Црној Кући, одвојено и далеко од своје кућице, од своје слободице и своје ситне дјечице, честити и царским властима препокорни житељ и старовник Дугог Села Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико, право Ћиро Трубајић звани Куљић. Ову и овакву добротињу и чисто поштење од човјека јест, велеславна суданијо, течајем главне расправе господин државни оцрнио да горе не море бити! Немајући чврсте доказе и тврде исказе преслушаније свједока, господин државни се, у том шкрипцу и неприлици, машио за празне и неваљале ријечи да њима умрља и пред данашњом славном царском суданијом оцрни ову чисту и свијетлу особу дотично лице, које већ девет мјесеци труне у истражном затвору на правди бога...

-... и за двије качице сира и једно јање! - додаде неко са дна суднице, и смијех се осу на све стране, чак и око окорјелих и званичних усана предсједника суданије заигра се прикривен осмјејак.

- Велеславна суданијо! - настави присебно и мирно одбрану млади бранитељ као да ништа није ни било: У оптужници високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године оптужује се честити Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање терзе из тора и двије качице сира из мљекара. Господин државни не море али пред лицем данашње главне расправе да докаже да јест оптуженик заиста починио злочин од крађе и повриједио §§ 249, 251, и 254. тоћка ц, него је ударио у погрде и неваљале ријечи, ко на прилику: да јест оптуженик вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест опасни и уписни тат, да се о његовим лоповлуцима и крађама прича и говори од Црне Горе до Саве воде... Надаље јест господин државни, велеславна суданијо и ви присједници, ви паметни и правични људи из народа, реко за оптужника: само његова два имена и два презимена јесу тврд и голем доказ истине да је он један обични сељачки крадљивац и уписни тат који се зове и презива како му кад годи. Кад би господин државни, велеславна суданијо колико-толико познаво ову земљу и народ, мислим да се онда не би овако непромишљено размето празним ријечима. Баш његова два имена показују нам да он своме крају не задаје страх и трјепет, како то вели господин државни. Оптуженику јест кршћено име Ћирило, Ћиро, али га свако од драгости зове и од милости му тепа Ћико. Изволиће нам али и господин државни да се онима који задају страх и трепет, да се лоповима и крадљивцима не тепа! Његова два презимена казују нам да јест он потомак једног богатог и зенђилог племена, из којег није нико никад крао и коме није у крви да краде. Трубајићи су били далеко чувено племе са свог богатства и великог мала, у њи су се иљадиле овце, све ти је то било пуно, сито и дебело, па су и' и прозвали Куљићима, то ће рећи: куљави, дебели, пуни, сити.. . Изволиће нам али, опет велим, и господин државни да се овом потомку Куљића не море рећи да је уписни тат и да му је већ у крви да краде!...

- Вјеру му његову, и дијете добро исправља! - чу се узвик са дна суднице, пун чуђења и одобравања. Чусте ли људи, разумјесте ли, господини суци, како све вјешто повеза и једно с другим испорави: бива, Ћики тепају, а крадљивцима сви знамо да се не тепа; Ћико је изданак Куљића којима није у крви да краду, па ни Ћико не море бити уписни тат! Паметно дијете!


- Паметни смо сви, само среће немамо! - добаци неко између слушалаца и граја се диже.

- Мир! - викну предсједник суданије, сав блажен и задовољан смишљеним говором младог бранитеља, коме махну руком да настави одбрану.

- Како видите, славна суданијо, баш ова два имена и два презимена иду у прилог по закону реченом оптужнику, иду у прилог његовом поштењу и доброти. Ја, велеславна суданијо, нећу али да се вође разбацујем само празним ријечима и бешједама - нека то чини ко је и до сад чинио - него ћу дапаче чврстим доказима и исказима заклетије свједока ишћерати ствар на чистац са двије качице сира и са јањећом кожицом која је пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера. Горе по закону речени оптуженик јест отворено и искрено - које се али ријетко догађа на суду - пред данашњом славном суданијом признао и очитово да је заиста појео двије качице сира приватног оштећеника Луке Ћулума из Дугог Села са својом женом и седмеро дјеце. Али упитајмо се, велеславна суданијо, како је оптуженик Ћирило Трубајић у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић до те двије у питању стојеће качице сира дошао? Којим путом и начином? Да ли крађом или преваром? Да ли он јест ту починио злочин од крађе и законски повриједио §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, како то али пише оптужница високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године и како то велеславна суданијо, у смислу оптужнице набацује и тврди господин државни? То треба на темељу закона прочистити и у ред довести, па ће се одма виђети да је оптуженик чист и прав ко од мајке рођен. Истина је, велеславна суданијо, да су царски оружници пронашли качице у кући горе по закону реченог оптуженика; истина је и то, да он испрва није мого ни шћео никако да призна покрађу од двије качице сира него се је отимо и говорио да су јазавци починили крађу и да им је он исти једне ноћи отео осим двије качице сира, још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије крушака и један подугачак радиш љешника. Како видите, велеславна суданијо, све сама јазавчја мива и јестиво! Истом кад су га царски оружници у погледу истраге и извида на мјесту лица почели незаконито и душмански кундацима тући, истом онда је он признао што му се силом кундака натурало да призна. Тако је, велеславна суданијо и ви правични људи из народа, и овај пут ко и увијек под жандарским кундацима пригњављена и пригушена правда и истина!...

- О постове му његове, и малишан добро кити и везе! - отеше се узвици неколицини слушалаца у један мах, и по читавој судници дигоше се живахни и топли повици дивљења и одобравања.

- Малено је и неугледно је, бог га видио, али му је слатка и смишљена свака ријеч! Бистра и паметна глава!

- Паметни смо ми сви, само среће немамо! - добаци онај првашњи из гомиле, али за чудо нити се граја диже нити му се ко на досјетку гласно насмија као први пут, јер сви бијаху упрли погледе у младог речитог бранитеља.

- Јест, велеславна суданијо! - настави бранитељ с још јачим полетом и одушевљењем. Послије девет мјесеци мучног истражног затвора ступа горе по закону речени оптуженик на ово уредовно мјесто да оживи пригушену правду и истину; ступа дапаче на ово законито мјесто ђе не суди кундак ћесарокраљскога вакмајстора Дане Кнежсвића нсго учсна глава и дубока памет високог царског, судског савјетника и велеможног господина Игњатије Врепца, који само истину тражи и само за божјом и људском правдом гине! И господин предсједник суданије чуо је данас истину да су јазавци покрали сир и да је оптуженик Ћирило Трубајић једне ноћи, претрпивши велики страх, отео од јазаваца сир, однио га кући и појео са својом старом и седмеро дјеце. По смислу кажњеног законика и по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц јазавци су починили злочинство и покрали сир. Они су злочинци и на њи требало би да се обори господин државни. Горе по закону речени оптуженик кад је од јазаваца, од дивље горске звијери, отео сир и остале оне ствари, није, велеславна суданијо. учинио ништа рђаво, ништа злочесто, и ништа по закону кажњиво. Учинио је оно што би и сваки од нас у такој прилици учинио. И исказ приватног оштећеника Луке Ћулума на данашњој главној расправи свједочи да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили крађу. Кад га је господин предсједник суданије течајем преслушавања упито да ли море подсигурно посвједочити да провала под мљекаром потиче од људске руке, одговорио је приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села: "Е, то не могу на душу узети, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла!" Даклен, провала не потиче од људске руке: Мљекар није провалио оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, него горске звијери, јазавци! Да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили у смислу кажњеног закона крађу од двије качице сира, море се и отуда виђети што данашњи јазавци нијесу остали онаки какви су били за турског суда и отоманске праве, нијесу остали повучени и мирни у својим јазбинама. Кад је, велеславна суданијо, заступила Устрија одма је од народа покупљено оружље и дата је сваком права и слобода осим тежацима и радном народу. И поп, и пратар и оџа и газда, и бег и ага, и субаша, све се то аџамијски испрсило у овој земљи, па дебља и тови се, пливајући у устријској прави и слободи. А радни народ и тежаци без праве и слободе, без оружља и без помоћи ни са које стране, а са двије стране навалиле злости и напасти: из чаршије ајдуци, а из горе вуци и јазавци...

- То и тако неизвољено јест пред царским судиштем говорити! - плану господин "државни" на бранитеља и скочи као разјарен рис са столице. То дапаче али јест грчкоисточна палитика!

И предсједник суданије плану, али ипак се свлада, па врло уздрхталим званичним гласом рече:

- По сили своје чести и по снази своје коли уредовне толи предсједничке власти, а по § 318. парбеног поступника, позивам са овог мјеста на ред и мир господина државног да не узбуњује и не спречава течај главне расправе, која се али данас води према прописима §§ 249, 251. и 254, точка ц кажњеног законика!... Господине бранитељу, продужите и кажите што још нијесте у одбрану казали, а мислите казати.

- Вала, људи, Врепцу мјере нема! - диже се са дна суднице између слушалаца тихан и једва чујан повик, и све се опет смири и утиша.

- Велеславна суданијо! - настави одбрану бранитељ без и најмање збуњености, са пуно мирноће и присебности у говору и држању. Море се господин државни љутити и викати колико оће да је малопријашња моја ријеч грчкоисточна палитика, али ће остати увијек истина, да су данас јазавци друкчији него што су били за турског суда и отоманске праве. Чим су, велеславна суданијо, осјетили да је Устрија одузела народу слободу и оружље, јазавци су се грдно избезобразили. Најприје су се почели врзати око њива и усјева, па онда ударати на стаје и амбарове, док се неке године двојица чак услободише и падоше на крсну славу Стојану Гатарићу из Локвара...

- Дошли људи на пиће! - добаци неко између слушалаца, и смијех се разли по читавој судници.

- Јест, дошли људи на пиће - прихвати ријеч бранитељ - али се чудновати гости не свиђеше неком старом Белемезу, који се побоја да би могло омалити пића и јестива, па пограби с дрвљеника сикиру и погна их у планину, али у планини увати Белемеза са сикиром царски шумар и викну: "Сикиру овамо, ти си сјеко царску шуму!" Послије га на правди бога осудише на велику глобу и апс, па се и данас у народу каже кад се коме што неправо и изненада догоди: "Прошо ко стари Белемез кад је јазавце гонио са крсне славе Стојана Гатарића!"... Велеславна суданијо! С погледом на све речено јест сигурно и освједочено и законито углављено да су јазавци, оваки какви су, могли битн и дапаче били су починитељи злочина од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, точка ц, кажњеног законика... Што се али пако тиче украденог јањета, свједочанство једног свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера јест слабо и нетемељито. Горе по закону речени свједок јест течајем расправе само слијего раменима и у великој недоумици одговаро на питања господина предсједника суданије. Његово се свједочанство не море никако уважити и од славне суданије попримити као темељито и законито. Али, ако би велеславни суд уважио и попримио - у што ја никако не могу повјеровати - исказ и свједочанство свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера, онда се ја с погледом на голему Лесперину високославног ћесерокраљског генерала Јозипа Пилиповића позивам на царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге, који закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди и они се и данас држе од славног суда у великој чести и штимању... Велеславна окружна суданијо! С обзиром на све горе речено у одбрану и с позивом на све олакотне околности и прилике прилажем да се оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу пазива Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седморо дјеце, неписмен, навозито непоречен ријеши и пусти испод суђења, пошто он није али дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би био починио злочин од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика. Али, ако би ипак велеславна суданија неким путом и начином дошла до свједочанства да при оптуженику има неке кривице - у што не би нико мого повјеровати послије данашње расправе - то молим велеславну окружну суданију да при суђењу упораби § 63, како не би недужна породица страдала, даље да узме у обзир дуги истражни затвор, неписменост и занемарени одгој оптуженика као олакотне околности и прилике - заврши одбрану бранитељ, сав блажен и узбуђен, са пуно вјере и увјерења да је казао све што је требало казати.

Предсједник суданије, као да се трже из дубоког размишљања, диже покуњену главу високо изнад дебелих судских списа, обухвати великим погледом читаву судницу и викну са пуно свечаности и званичности:

- Данашња главна царска расправа, која јест вођена по смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика против оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, закључује се, и суданија се повлачи на вијећање и одлуку!

При пошљедњим ријечима лагано и одмјерено диже се предсједник суданије и покупи са стола читав дењак списа. За њим се мирно и достојанствено дигоше и остали чланови суданије и окупише се у врх суднице да вијећају.

Предсједник суданије сједе и згури се над једним сточићем, који је сав био прекривен дебелим списима, па се стаде мрштити и напрезати да по једној старој осуди састави главу Ћикине осуде. Око сточића су мирно и непомично, без гласа и даха. стајали суци и присједници са перовођом, очекујући, да почне вијећање.

- Овђе се не море вијећати. Одвећ је тијесно и незгодно! - рече предсједник суданије врло зловољно. Ми би се морали повратити на своја стара мјеста, а државни, бранитељ, оптуженик и сви остали слушаоци требало би да изађу напоље, док се не сврши вијећање и одлука. Само, ето не знамо да ли се вратио керкермајстор са рапорта? ...

- Молим бога и славног суда - чу се из гомиле слушалаца глас Косте пуцера који се неоклен нађе у судници - ви се морате слободно повратити овамо даље на своја стара мјеста, а ми ћемо сви изаћи напоље. Керкермајстор се вратио са рапорта и одвео све жене осим Јелке чедоморке на Врбас. Ону сушичаву кљусину, Јову кључара, задржали су јутрос у болници, и тако је остф и постф над Црном кућом једини господар наш добри кључар Николица. Он зна све, зна и да се суданија води, али шути и прави се невјешт. Ено га сједи на басамацима, пуши своју лушу, преговора се нешто са Јелком чедоморком и вели: "Пјевај, Јелче, младост прође! Пјевај, нека се народ мало провесели под мојом управом и командом!"

Ријечи Косте пуцера изазваше бучно одушевљење и узбудљиве повике међу слушаоцима који су са страхом пратили ток суданије, стрепећи да би мого сваки час изненада ударити тамничар или кључар Јово. Са њихових притиснутих и уздрхталих душа свали се сињи терет страховања, и сви, осим чланова суданије, похрлише напоље, водећи оптуженика између се као млвду и пјевајући апсеничку пјесму:

Све субота по субота:
Мени дође осуда,
А ја тужан у тавници
Пјевам пјесму жалосну.

Жалобитна апсеничка пјесма, пјевана са много бола и прастаре човјекове туге за отетом слободом, оживје ледене тамничке зидине, затресе умртвљеним ћелијама и задахну и запљусну животом и свјежином Црну кућу с краја на крај, с врха до дна. Са свију страна и из свију ћелија прихватише апсеници пјесму која је у тамници спјевана и која се само у тамници пјева, и све узаврије у безмјерно узбудљивом и необузданом клицаљу и натпјевавању. Кад се натпјевавање и повици полагано смирише, издишући у леденим зидинама, писну жалобитно глас Јелке чедоморке, чист и звонак као сребро:

Ај, дуга дана, дуга дана
У зла господара!

- Нека Јелка чедоморка пјева и тугује - рече предсједник суданије више као за се, кад посједаше на стара мјеста - а ми ћемо вијећати. Да нам осуда буде права царска осуда, морамо некако и имена подесити. Ја ћу се у осуди писати Игњац Вребацовски, ти, први суче, Габријел Јаворовски, а ти, други суче, Јозип Лесиецки. Присједници Омеша Мустић и Лука Прамасунац могу у осуди остати ко што и јесу. Перовођа нека нам се зове Прањо Прањић, домаћи човјек, католик. Државног ћемо мало прекрстити и писаћемо га у осуди Грегор Злојутровски, а бранитеља Дане Димковић... Шта ви мислите, господине судбени тајниче Јаворовски - промијени предсједник суданије глас и држање, обраћајући се првом суцу - да ли јест оптуженик с обзиром на проведену расправу крив злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, и акопрем јест крив, колику онда кажњу да му по закону одмјеримо?

Први се судац дубоко замисли и послије подужег размишљања рече одсјечно:

- Недвојбено јест оптуженик у смислу закона крив у питању стојећег злоћинства, и ја прилажем да му се одмјери кажња од четри године тешке тавнице, куће необичне.

Предсједник суданије, који је већ био за се створио осуду, забезекну се кад чу одговор првог судије и обрну се другом судији вотанту:

- Куда ваше мишљење и ваша памет дере, господине судбени приставе Лесиецки, у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика?

Други се судија такође дубоко замисли. Послије дугог размишљања и ћутања рече:

- Моје мишљење и моја памет јест али зато да јест горе по закону речени оптуженик скривио злочин од крађе, и пошто недвојбено кажњени законик за така злођела прописује кажњу од једне до пет година, то прилажем да се оптуженик осуди на четри године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и свако седам дана тврди кревет.

Предсједник суданије још се више забезекну и изненади одговором другог судије вотанта, па се обрну прво присједнику и рече:

- Први присједниче, Омеша Мустићу, куда ваше мишљење и ваша памет шиба и дере у погледу кривње и кажње горе по закону именованог оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића?

Први присједник Омеша Мустић, који са пуно заједљивости посматраше оба суца, одговори одмах чврсто и одсјечно:

- И без размишљања и без ћутања, а по саслушању данашње расправе и свједока, ја ко један први присједник суданије и судац народни не налазим никакве кривице при оптуженику, и прилажем да се оптуженик пусти одма из затвора.

- А ви, други присједниче, Лука Прамасунче, шта ви у ствари мислите и како ви по својој памети сматрате кривњу и кажњу горе по закону реченог оптуженика?

- Ја, ко најстражњи у свој суданији и у овој земљи, у којој се све српско потискује и на крај меће...

- Буди Муслиманац, - прекиде другог присједника први присједник Омеша Мустић. Слави Курбан-бајрам, а не шарај јаја на Црвену суботу, па нећеш бити најстражњи. Мука ти што нијеси први присједник и што се ти први не питаш!

- Нема ту, Омеша, никакве муке, већ сам ја шћео да речем само једну истину: да се све наше српско у овој земљи, откад је Швабо заступио, гура на пошљедње мјесто. Само Швабо требало би се да се мало дозове памети, јер ми смо они и остајемо они који царствима животне жиле подгризамо!

Предсједник суданије плану као рис и грдно се развика:

- Молим, молим! У име закона забрањујем вам најоштрије да говорите о којекаквим историјама, и позивам вас с обзиром на уредовне прописе да кажете да ли јест оптуженик крив, а акопрем јест крив, колика онда кажња да му се одмјери?

- Колико моје суђење и моја памет доноси, могу рећи ко један присједник и судац народни да при оптуженику нема никакве кривице ни злочина - одговори мирно други присједник. Сир су покрали сигурно јазавци а појео га је оптуженик са својом женом и дјецом, што је он и признао на данашњој главној расправи. Закон, колико моје знање доноси, кажњава оне који краду а не оне који једу. Ни у овог цара нема ваљда у закону палиграпа о злочину једења!... За јање исто тако није доказано да је оптуженик укро, а да га је и укро, не море му се судити, јер га бране царски, отомански закони, који се и данас држе у великој чести и штимању, како то малоприје рече господин бранитељ.

Предсједник суданије обори очи, намршти се, набра тешко обрве и ушути се. Шутио је позадуго, испуњујући главу осуде и као нешто смишљајући. Наједном се трже из размишљања, удари обема рукама по списима и рече хладно и одмјерено:

- Господо суци и присједници, ви се али млого разилазите у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика. Ви сте, господо суци, изрекли кривицу и велику кажњу од четири године тешке тавнице, куће необичне, а присједници су опет изрекли да при оптуженику не налазе никакве кривице, па да би га требало одма пустити из затвора. Ко дугогодишњи судац и предсједник данашње главне расправе могу рећи да ви, ни једни ни други, немате потпуно право. Горе по закону речени оптуженик није толико крив да би заслуживо четри године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и свако седам дана тврди кревет, а није толико ни прав ко што мисле присједници. Крив је можда више него што је прав, кривица му се али течајем данашње главне расправе није могла доказати. Свједочанства свједока и ини судбени докази јесу слаби и нетемељити. С обзиром на то и с погледом на све прилике и околности овђе се мора у смислу недостатка доказа упорабити § 271. тоћка 3, и ријешити оптуженик од оптужбе.

- И ми смо за недостатак доказа! - викну први судац, привлачећи уза се другог суца.

- Ми смо за § 271, тоћка 3, и приступамо мишљењу господина предсједника суданије! - додаде други судац.

- Ми не приступамо ником !- викну поносито први присједник Омеша Мустић.

- Ко оће нека приступи нами! - додаде још поноситије други присједник Лука Прамасунац.

- Ја сам и неотице вама приступио - рече предсједник суданије, благо се осмјехујући. Оптуженик се, даклен, с погледом на § 271, тоћка 3, у недостатку доказа решава од оптужбе, а приватни се учесник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете за двије качице сира на редовити пут грађанске правде. Изволите, господо суци и присједници, потписати записник осуде - рече званично предсједник суданије, потури једну повећу хартију испред себе и викну мало јачим гласом: - Нека уђе господин државни, господин бранитељ, приватни учесник и оптуженик, да им се осуда прогласи!

Врата се на судници нагло отворише и на вратима се први појави Коста пуцер. Иза њега уђоше "државни", бранитељ, оптуженик и приватни учесник, а онда поврвише апсеници, и у тренутку се читава судница напуни. Бранитељ и "државни" мрко се погледају. Оптуженик, преплашен, изнемогао и блијед као крпа, једва се дотетура до оптуженичке клупе. Из његових лукавих, свјетлуцкавих очију бије жива радозналост да са лица чланова суданије прочита и сазна своју судбину, али узаман! Лица су њихова мрачна и очајно званична. Његово мршаво и испошћено тијело обузе мртвачка немоћ и дрхтање, очи му се засвијетлише сузама, и он обори главу, јер апсеник, док стоји пред осудом, не жели ни од кога да чује осуду своје кривице. У судници дрхташе дубока, гробна тишина, пуна очекивања и сустезања, и у тој треперавој, језивој тишини дигоше се мирно и достојанствено чланови суданије. И предсједник суданије, увијек сређен, одмјерен и свечан у говору и држању, држећи у рукама голему хартију, поче да дубоко званичним гласом чита осуду:

Окружни суд у Бањој Луци јест данас обнашао својом коли уредовном толи судском власти под предсједништвом судбеног савјетника Игњаца Вребацовског и у присуству судбеног тајника Габријела Јаворовског и судбеног присуства Јозипа Леспецког као судаца, те Омеше Мустића и Луке Прамасунца као присједника и Прање Прањића као перовође ушљед оптужбе државног објесништва против Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића због злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног закона подигнуте оптужницом од 20. вељаче 1908. године, број 2268, након наредбом од 2. свибња 1908. године наређене у присутности државног Грегора Злојутровског, приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села, оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, бранитеља Дане Димковића дне 23. коловоза 1908. године обдржаване главне расправе на основу пријелога државног објесништва да се оптуженик кривим прогласи, за право изрећи:

Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, ради преступа из §§ 425, 456, 478. и 483. са 10 односно 6, односно 30, односно 15 дана затвора кажњен, рјешава се по § 271, тоћка 3, од оптужбе да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би али био починио злочин од крађе по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика...

- Молим бога и славног суда! - усплахирено и као изван себе упаде у ријеч предсједнику суданије оптуженик, пун грозничаве уздрхталости и стрепње која обузима обично сваког оптуженика кад се чита страховито натегнута, збијена и замршена глава осуде. То нешто одвећ замршено и на дугачко отишло, па не знам, молим бога и славног суда, да ли сам осуђен или нијесам?

- Богами, Ћико, и ми овамо доље не разумијемо добро - чу се повик са дна суднице. Учевно је то удесио савјетник Вребац, јер тако ти је то исто и на швапском суду: док гођ солдат не тури баганету у корице, не мореш знати да ли си осуђен или ослобођен!

- Да сте ви живи и здрави, он је осуђен, али мало! - викну злурадо приватни оштећеник Лука Ћулум. Стаћемо ми, Ћико, ускоро барабар и пред Врковну суданију, у којој неће судити Омеша Мустић.

- Не заноси се толико злобно, Ћулуме, није он осуђен нимало! - викну из гомиле слушалаца једна крупна и натмурена људина. Још никог није унесрећио и засужњио § 271. То је палиграп правде и милости, то је управо сиротињски палиграп. Добро ја то знам, јер на својим леђима носим терет од једно десет до петнест главније расправа...

- Молим за мир и ред макар у часу проглашавања осуде! - викну оштро и љутито предсједник суданије, онда сједе са осталим члановима суда и поче да развија мирно и одмјерено разлоге осуде:

Разлози

У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест Луки Ћулуму, старовнику из Дугог Села, без знања и приволе истог Луке Ћулума, а туђе користи ради, једно јање из тора и двије качице сира из мљекара. Знајући исти приватни оштећеник Лука Ћулум да живи у једној земљи, у којој али влада ред и закон, јест одма покрађу пријавио царским оружницима с позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза 1878. године. Сумња је пала на једно лице дотично особу која више воли ноћ и мјесец него дан и сунце. То јест био данашњи оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. И царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска јесу одма пошли кући горе по закону осумњичене особе, претражили су кућу и ине просторије и нашли су на мјесту лица двије празне качице које су али власништво приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села. Код Мујаге Аџића. трговца из Горњег Шехера, јесу дапаче царски оружници пронашли и законито углавили и кожицу навозито украденог јањета Луке Ћулума, и у смислу извида и истраге поднијели су кажњену пријаву против Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића на високославно државно објесништво у Бањој Луци. И дана 20. вељаче 1908. године јест висококославно државно објесништво с погледом на §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика проти горе по закону осумњичене особе подигло оптужницу, на темељу које јест данас поведена и проведена главна расправа.

Течајем данашње сједнице заклетим свједоцима и иним судбеним доказима није се али могла кривица оптуженика у свим правцима и с обзиром на све околности доказати. Сумња је јака била, сумња је и остала, али по сумњи се не суди него по истини и доказима. Истина је да су у кући горе по закону осумњичене особе нађене двије празне качице које су али власништво Луке Ћулума из Дугог Села. Оптуженик се брани и вели да је од јазаваца са осталим стварима отео и двије качице сира да га послије поједе са својом женом и седмеро дјеце. То би му се могло и вјеровати и не вјеровати, готово прије вјеровати него не вјеровати, јер и из свједочанства приватног оштећеника Луке Ћулума наслућује се да би могло бити да су заиста јазавци провалили мљекар и починили злочин крађе на двије качице сира. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум, упитан течајем данашње расправе као свједок, да ли од људске руке потиче јама под проваљеним мљекаром, одговорио је: "Е, то не могу узети на душу, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла." По овим ријечима долази ова славна суданија до одлуке и вјеровања, да не море доказно и законито утврдити, да јест провалу и крађу починило људско лицс у особи Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића. Искази ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића и његова друга Јозипа Прокаске јесу слаби и нетемељити, и прошарани су погрдама које све друго доказују само не кривицу горе по закону осумњичене особе и у питању стојећсг оптуженика... Што се али пако тиче навозито украденог јањета истог приватног учесника Луке Ћулума, свједочанство једног јединог свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера није могла ова велеславна суданија уважити и попримити као тоћно, ваљано и законски недвојбено. Исти свједок је једном исказао да је кожицу купио кад се оптуженик враћао с пазара, а други пут је рекао да је кожицу купио кад је оптуженик силазио на пазар. Осим тога, јест овај несигурни свједок течајем цијелог преслушавања одговарао у великој недоумици и само слијегао раменима. С погледом на то јест се суданија сагласила да се свједочанство овог свједока одбаци као ништавно и невјеродостојно.

Кад је велеславна суданија обнашла да је ово свједочанство о украденом јањету невјеродостојно и законски нетемељито, није имала разлога и темеља да у овој прилици вијећа и просуђује царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге у свези са големом Лесперином високославног и краброг ћесеро-краљског генерала Јозипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, који закони говоре о крађи јањета и на које се дапаче течајем данашње главне расправе позвала одбрана.

Према свему горе реченом и према посматрању и просуђивању свију прилика и околности, уважавајући како наводе славне оптужбе тако и наводе славне одбране, није могла ова велеславна суданија доћи до одлуке и вјеровања да је оптуженик починио злочин у смислу §§ 249, 251. и 254. тоћка ц кажњеног закона, који му се у гријех уписује. Имајући увијек на уму ону мудру народну ријеч да је боље деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити, јест данашња велеславна суданија упорабила § 271, тоћка 3, и због недостатка доказа ријешила од оптужбе горе по закону именованог оптуженика Ћику право Ћиру Трубајића званог Куљића. Пошто се је али течајем данашње главне расправе недвојбено и законски темељито доказало да је оптуженик заиста појео двије качице сира, то се приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете на редовити пут грађанске правде - заврши предсједник суданије одсјечно званичним и свечаним гласом своју ријеч, и читава судница, у којој за све вријеме разлагања осуде владаше дубока тишина и мукли тајац, прште у распаљиво клицање и радосне повикне одобравања: "Живила правда! Живио предсједник суданије господин савјетник Вребац и његова памет и знање! Живио Омеша Мустић и његова правда! Живио слаткореки бранитељ! Доље с државним што на правди бога људе гони!"

И у тој бескрајној граји и побјешљелом клицању диже се на миг предсједника суданије "државни", сав збуњен и пометен, и једва изговори званично уздрхталим гласом:

- Уважавајући данашњу осуду, на закону али неутемељену, улажем против назочне осуде жалбу ништовну на високославно Врковно судишће!
Напомена

Керкермајстор - тавничар.

Низ друм*

Сличица из живота Ђуре Јакшића
Ова драмска слика приказивана је у београдском Народном позоришту 15. новембра 1904, у оквиру обиљежавања 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића, под насловом "Нови учитељ". Име ауторово било је означено иницијалима П. К. Текст је тек прије петнаестак година открио Живојин Петровић у архиви Народног позоришта у Београду и објелоданио га 1966. године. На тексту су извршене многе промјене, што је учинио тадашњи драматург позоришта Милан Грол. Незадовољан тим промјенама (између којих је и наслов, као и преиначен крај), Кочић се одрекао тог рукописа. Петровић га је, међутим, објавио одстранивши накнадне драматургове захвате, а тако га је донио и Т, Крушевац у Сабраним дјелима, 1967. (Ж. Петровић: Један заборављени спис. П. Кочић: "Низ друм", Крушевац, Багдала, 1966, стр. 7-9).
___

Сеоска механа, мрачна, прљава, очађела.
Прва појава

Кмет. Први сељак. Други сељак. Механџија. Неколико сељака још.

Кмет: Ама, људи, кад ће доћи већ овај наш нови учитељ? Има месец дана, како јавише из Београда, да се крено на пут, па никако да дође! То ме бацило у велику бригу. Школа стоји затворена, а ја сам за све унеколико ко нека власт и одговоран... Мирче, бре, једну ракију још!

Први сељак: Вала, кмете, власт си и, да речемо, један човек од знања, те ћеш ми моћи казати колико има мејана од Београда довде, а?

Кмет: (подуже мисли): Што ће ти то да знаш?

Први сељак: Па тако. .. Треба ми да знам...

Кмет: Па има једна триестина мејана... Јест, управо тридесет. Толико!

Први сељак: Е, сад ти могу, кад је то тако, посигурно казати да ће наш нови учитељ вечерас овде, у овој истој мејани газда Мирчета, да ноћи... Тридесет мејана - тридесет дана! Толико!... Газда Мирче, бре, и за мене још један чоканчић!... (Кмету) Сад ти, кмете, власт си и један човек од памети и рачуна, растреси ове моје речи како знаш; а ја ти само велим: тридесет мејана - тридесет дана!...

Други сељак: Па то би ко изашло, Јеротије, да овај наш нови учитељ пије, а?

Први сељак: На те ти речи чича Перо, могу рећи: кадгод изговориш реч калуђер, поп, учитељ, шумар и млоге друге овако крупне речи, не заборави додати и реч ракија. То ти могу рећи и тако ти могу рећи... Шта велиш, кмете?

Кмет: (забринут): Не знам, дете, ништа.

Други сељак: Да ли је жењен, зна ли се, има ли вамилије? ... У којим је годинама? ...

Кмет: Поп га добро зна. Вали га млого и каже да је врло учеван... пише књиге и шаље по народу. Сви га вале и сви га, вели, прогоне. Млад је и нежењен...

Први сељак: (као наивно): Оно се мени чини, људи, да наш поп има кћер на удају?

Други сељак: Има.

Први сељак: Е, сад зашто се тај наш нови учитељ није оженио, не знам: а зашто га поп вали, баш ми се чини да бих мого погодити... (Као више за се) Знам те, Света Петко, постио сам ти!... Мирче, бре, сумлато цинцарска! Још један чоканчић, ама да ти је пун ко лисичје око!...

Механџија: (Смијуљи се): Изволе, бре, ужичка несрећо! Кој те враг донесе вамке до нас у ова питома Шумадија!... Бога ми, кмете, и мен је млого бригу за тај наш нови учитељ.

Први сељак: Живио Шумадинац! Алал ти шумадијска крв!... И он се брине за нешто! ћути, бре, саламаћу цинцарски!

Механџија: Ја саламакј? Море, несрећо ужичка!

Први сељак: Нијеси ти само саламаћ, газда Мирче, већ и бесламаћ, багаћела, ћаловина...

Механџија (као увријеђен): Млого, то бре, .. . кје да бидне млого од један дошло за један честан грађанин шчо плакја две иладе гроши порез и прирез...

Први сељак: Некје, некје! То иде према порезу, газда Мирче.

Други сељак: Море оставте, људи! Шта се ту... А баш велиш, кмете, да је тај учитељ млого учеван... да пише књиге? О, брате, ја се бојим тих учевних људи! Виђе ли само оног нашег лањског!...

Механџија: Море, оно млого лудо било!

Други сељак: Јес, јес газда Мирче, млого луд беше! Дође мени једног дана: "Чича Перче, вели, написао сам, каже, једну књигу и саставио један рачун, па сам посло на све јевропејске цареве и учевне главешине и осам комада на оних осам лудих кућа у Београд. Ако се, вели, јевропејски владари буду држали те књиге и тог рачуна, ниједан неће ником ни једну пару дужан да буде, а сад, каже, сви грцају у дугу". Ђаволе, бог те убио: цареви неком дужни! "Море, ајде, будало!" - велим му ја. "Не, не, вели, чича Перче, тако је! Грцају они у дугу... Једну сам, каже, књигу одма посло нашем комшији , бечком ћесару. Силне ћу, вели, паре за њу да згрувам..."

Кмет: Што да је шаље бечком ћесару? Он је барем богат. Тај не дугује!... Истина, знам да је дугово Коџа Милошу две три иљаде дуката за неколико стотина крмача. И, браћо моја, хтеде му зајести, али удари мајстор на мајстора, па му Коџа Милош подвали онако његовски...

Механџија: Срамота, бре, за један владар јевропејски! Јазук, болан брајко!...

Први сељак: Оће бечки ћесар и наш Карадаглија да их бог поживи, неки пут човјека и да уједу за срце, ама онако мучки, испотаје!... Шта се оно чује? (Из даљине се, споља, чује неразумљива песма).

Кмет: (ослушкује): Ко песма... неко пева друмом...

Други сељак: Кириџије од Ужица пролазе у Београд.

Механџија: Твоји сељаци, несрекјо ужичка!

Први сељак: Море, газда Мирче, нијесу моји... (ослушкује) нијесу моји оно сељаци. Знам ја њих по грлу и авазу... Чујете ли како киша пљушти и грми? Паметни су моји сељаци. Не крећу се они на оваквом рђавом времену на пут. (Пљушти киша, сева, грми)... Пишу ли из Биограда, кмете, како је име том новом нашем учитељу, што је пошо, па неће никако да дође?

Кмет: Пишу. Ево овде (вади артије из џепа). Име му је Ђура Јакшић.

Први сељак: (врти главом): О, брате, некакво крупно, тешко име!

Други сељак: Старинско му презиме. Увек су ми драги људи који имају старинско, српско презиме. Не знам зашто, али ја све волим што мирише на нашу лепу, српску старину... Изумреше стари људи којима се дичила и поносила ова добра и честита земља. Ми се изродисмо и искварисмо. Све би нас требало спалити, па онда ову красну земљу нашу окадити сумпором и смрековом бобом, да не смрди иза нас (уздахне).

Први сељак: О, има на моме Златибору доста смрекове бобе!... Чујде! Песма... (песма све ближе и ближе долази). Да није оно наш нови учитељ?

Кмет: (љутито): Какав учитељ! Ја ћу одма сад да јавим, или капетану или онима у Београд, да учитеља нема. Овамо пишу и наређују да на њег припазим, а њега нема. "Полако, пишу, ш њим поступајте, јер је врлетан човек, и јављајте почешће надлежној власти о његовом владању..." Шта овде доле пише? То нисам још чито (завирује у артију и сриче): "Из-ве-сти-те нас од-ма о ње-го-вом до-ла-ску је-вен-јевен-ту-ал-но не-не-доласку."

Први свљак: О, то тешко нешто иде, кмете! Чувај се, по богу брате, сломићеш језик, па остаде нам кмет без језика...

Кмет: Шта му је ово? Како ћу их известити о доласку кад није још дошо? (Завирује опет у артију). Ама, шта ће му ово да каже: је-вен-јевенту-ал-но недоласку? ... Ово недоласку отприлике бих знао шта је, али ово је-вен-јевен-ту-ал-но? Хм, хм! Зна ли који од вас? Газда Мирче, бре, да ово није нека цинцарска реч?

Механџија: Богме, кмете, кје да бидне неки наш реч, ама не могу, ете , сад, да гу се сетим (дуго мисли). Не, не, кмете! Некје да бидне наш реч. То нешто поголемо и тешко. Кје да бидне тај реч залуто од Златибора у Београд... Питај ову несрекју... Јеротија...

Први сељак: Та ти ријеч, кмете, каже: кад нијеси јавио до данас, причекај још до шјутра...

Кмет: (напрасито): Шта, брате, шта ту...? ! С ким ти тераш шалу? ! (устаје да оде).

Први сељак: (хладно): Ништа се ти не бој, кмете. Ако буде до тебе какве кривице раздијелићемо је на осам равни чести, стрпати у осам врећа, па их онда послати, што но реко наш лањски учитељ, па оних осам лудих кућа у Београд. Њима ништа, а теби млого поможено! Па зар није тако, мајка му стара, а жито му родило ко мејане по нашим друмовима? !

Кмет: (љутит, плаћа рачун и излази): Добра ноћ!

Сви: Добра ноћ, кмете! (Још неки одлазе).

Друга појава

Механџија. Први сељак. Други сељак. Трећи сељак.

Трећи сељак: (улази сав мокар): О, да рђава времена, браћо моја! (Из близине се чује песма:

Студена ме киша шиба
По вас цели дан.
О, прими мев, крчмарице,
У свој лепи стан! итд.

Затим пуцањ из револвера и грмљавина.)

Први сељак: (устаје): Ко је то? Да није...?

Механџија: (прилази вратима и виче): Овамо, овамо! Овамке је мејана и крчма. Кје те примиме...

Први сељак: О, да страшна времена!... Ама, ко би то мого бити? ...

Трећи сељак: Не питајте, браћо! То је некакав чудноват човек. Малопрс се растадох ш њиме.

Други сељак: Како чудноват?

Трећи сељак: Не питај, брате! За овај месец дана откад путујем по овом вашем крају (ја сам марвени трговац) затеко сам га најмање петнаест пута сад у овој сад у оној мејани. И увек пије. Па и не пије толико много. Више части и троши за друге него за се. Честити и поштена душа. Али, види се, да га некаква голема несрећа тишти и прогони...

Први сељак: Зна ли се ко је и откуд је? ...

Трећи сељак: Подсигурно се ништа не зна. Неко вели да је молер, неко учитељ, а неко опет каже да је некакав велики учевњак, па је мало ко шенуо памећу од велике науке, те се кренуо низ друмове... Ко ће знати шта је! Ја само знам да је несретан и да га нешто тешко боли и гризе.

Механџија: Ево гу иде... овамо кје.

Први сељак: (трећем сељаку): А знаш ли како му је име?

Трећи сељак: Не знам. Пито сам га, а он каже: "Моје је име Беда и Невоља". (Опет грмљавина, севање и песма).

Сви: (задрхћу и побледе): О да страшна времена!

Трећа појава

Пређашњи и Ђура Јакшић.

Ђура: (улази и застајкује на вратима. Суморан је, блед, испијен, сав мокар, разбарушене косе, са натраг набаченим шеширом. Грмљавина, севање и вихор):

Чујете л вихор како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Ко бунтовника бесни зборови!

(Пуца из револвера у ноћ и кроз врата). Точи мејанџијо! Точи и мени и свима нек пију! (Седа на клупу и ражалости се). Колико милиона очију гледа и светли на овом белом свету; колико милиона срца љуби и чезне под овим високим небом; колико милиона и милиона руку милује на овој пространој земљи, а мене све силно мрзи и немилостиво прогони! Ниједно око не гледа ме топло, ниједно срце не куца за мном искрено и жарко, ниједна рука не милује ме нежно... Судбино моја (уздахне) судбино, како си горка, бедна и чемерна: ни ведра, светла дана, ни мирне, спокојне ноћи!

Први сељак: (врти главом): Уистину, чудноват човјек!

Други сељак: Нешто млого жалостан...

Механџија: (точи пиће): Изволе, господине! Пите, брајко, господин све ве части и плакја...

Ђура: (бесно): Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења! (Напољу се чује снажна грмљавина и севање продире кроз одшкринута врата). Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте да ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот ваш! (Испија чашу, баца је у зид. Чаша се сломије. Чује се звекет разбијеног стакла које се светлуца према бледој, скромачној светлости).

Други сељак: О, да страовите грмљавине!

Први сељак: И страшна човјека.

Ђура: (пада у занос): Пијте, људи! Лочите у славу мог бедног срца, које, кад љуби, снажније и силније љуби него цели свет, кад мрзи, снажније и силније мрзи него цели свет а кад бесни и грми, подобно је небеском грому. (Напољу пуче гром негде у близини. У исти мах пуца Ђуро преко људи из револвера). О, како ме обузима у овој величанственој, дивљачкој лепоти неизмерно миље; о, како нешто слатко и топло струји кроз ово измучено тело и ову увређену, изуједану душу! Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте милостиво, да и ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот (испија и баца чашу као пре). Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења. Пијте и лочите са мном заједно!...

Први сељак: А ко си ти онако отприлике? Да ти нијеси наш учитељ?

Ђура: Јест, ја сам ваш учитељ... Ђура Јакшић...

Први сељак: (осмехујући се благо): Не рекох ли кмету: тридесет мејана - тридесет дана? Е, добро нам дошо, добри учитељу наш!

Механџија: (понизно): Добро нам дошо, добри учитељу наш!...

Четврта појава

Пређашњи и кмет.

Први сељак: (излети пред кмета који носи писмо): Нити шта говори, нити шта питај, већ реци овом господину: Добро нам дошо, добри учитељу наш!

Кмет: (збуњен, изненађен, Ђури): Добро нам дошо, добри учитељу наш!

Први сељак: Тридесет мејана - тридесет дана! Ко да сам гледо у календар!

(Завеса пада).

"О, проклете вечерашње вечери!"

Једина Кочићева приповијетка која се односи на живот чаршије објављена је у књижевном додатку Београдског Дневног листа, ХХII/1904, бр. 6 и 7. За Кочићевог живота више није била прештампавана
___

Послужитељ "Српске читаонице" давно је очистио цилнидре и запалио лампе, уредио старе листове, а нове, који су послије подне стигли, исписао на таблу - за то од управе у пошљедњој сједници одређену. Кад поново све тачно прегледа и нађе да је све у реду и на свом мјесту - покваси косу, па се очешља по најновијој моди, коју је - узгред буди речено - прије неколико година у нашу варош донио некакав члан некаквог путујућег позоришта. Онда се два-три пут огледа у великом огледалу, које најљепше показује његову и онако лијепу послужитељку углађеност, па се упути, по свом обичају, Осману на каву. Узе мали и витки штапић из ћошка, па мјесто на врата, он се врати пред огледало и то - пред велико огледало - скиде фес и уреди један прамичак косе, који се бијаше замрсио, онда опет натаче фес, засука брчиће и погледа се од пете до главе у огдедалу и то, разумије се, у великом огледалу, па задовољно узвикну: "Идеалан и романтичан младић!" (Биће да је и ове ријечи "примио" од тог некаквог путујућег позоришта.)

На Господској улици, испред читаонице, као и обично, све је мирно...

Покоји газда из горње чаршије мине на акшамлук до старог Миливоја или газде Саве, забринут и невесео, као да је све покопао. Тек за њим избије замишљени хоџа са зембиљом у руци и са дебелом бијелом чалмом око брижљиво обријане главе. Све иде обичним редом као и досад, све мирно, тихо, покорно... Само што се гдјекад продере дебели касапин, Тешан: "Ајде, врућо, врућо! Еј, што му се пуши-и-и! Ајде ока четири гроша! Ама је месо!"

- Не дери се толико, нијеси у Козари! - љути се газда Ристо, комшија му:

- Ама је, газда Ристо, месо! Ајде, врућооо! - продера се Тешан колико га грло доноси, па удари нож у масни и прљави сто, на коме се пушила дебела овновина, онда истрже шпињатак и од два залогаја би готов с њиме.

Газда се Ристо увијек љутио, јер се - по души ваља говорити - Тешан страшно дерао. То је газду Ристу болило - а особито кад поче трговина пропадати и кад се не могаше из добитка подмирити ни кућевни трошак.

Рођен и одрастао у оним старим лијепим и добрим временима, газда Ристо није знао шта значи ријеч: конкуренција. Прилике се у свему промјенише, па и у трговини. Од новог се стања једино научио да буде "учтив." Тек је послије - и то погрешно - разумио шта значи та кобна ријеч конкуренција.

Он је био до дна душе убјеђен да му и простодушни и дебели Тешан конкурише, и да је још уз то и "неучтив", а то га је јако болило и тиштало. Свако дерање и викање држао је за неку врсту конкуренције или "неучтивости." Сиромах!

- Е, Тешане, брате, дошло ми се селити из свог рођеног и - што'но кажу - властитог дућана. Ја сам се, брате, навикф мирном и учтивом животу. Све лијепо и полагано... поистија... Мајка му стара, до'ће муштерија. Што ту треба викати и дерати се, ко вр'овац кад дође у чаршију. Напије се чојек, па изгуби коња, вола или... па, ко телал, на Говедарницу: "Чуј, народе, и почуј! Нестало ми коња...", а лијепи пандур па шњим у бувару. Тако би требало и теби, Тешане, а?

- Чекај, газда Ристо, чекај. Сад ћу... Колико ћеш, брате? Оку, двије, а?

- Тако, брате, полако све, учтиво. Шта ту викати и дерати се, ко телал. Чаршијски, мајка му стара, трговачки. Ти барем знаш трговачки ред; нијеси из Врбање... Ма да!

- Оћеш од ребара ил' од бута? - пита Тешан муштерију.

- Од бута.

Он узе нож и поче сјећи.

- Ајде, врућооо! - продера се Тешан из свега грла и објеси масни бут о зарђалу кантарску куку, а нож метну у зубе, па поче мјерити. Ала је дебело! Ни Краљевић га дебљег није ио! Ајде врућооо!

Газда Ристо мало не паде да га не дочека калфа, који му стајаше иза леђа и задовољно се осмјехиваше.

- О, "људи, људи! Шта ти је Тешане? ! Побјеснио, дабогда! - викну газда Ристо. - Митре, затварај дућан!

- Опрости, газда Ристо, ето, заборавим се... Навика, брате, па...

- Ма, немој, брате, тако! Полако, чаршијски... Држ' се трговачког реда, мајка му стара! Учтиво, брате, па ће све доћи ко што треба... Ма да!

- Деде, Тешане, измјери ми један полић. Или, пошто ти је глава?

- Ајде, јевтиноћа! - продера се опет Тешан, врцну се, погледа на газду Ристу и спусти глас. Вижлин, рођени мој.

- Затварај дућан! Побудалићу! - викну газда Ристо калфи и поче скидати неке ствари испред дућана.

На Царској кући искуца осам сати. Газда Ристо затвори дућан, па ће у читаоницу - по свом обичају.

- Газда Ристо, оћеш овај шпињатак? Баш је ко поручен за мезу...

- "Је ли по вољи? " Тако реци, - шапну Тешану калфа и повуче га за рукав.

-Је ли по вољи? - пита Тешан и држн шпињатак у руци.

- Тако, брате, учтиво. Фала ти, благодарим, зафаљујем, али вас не могу служити. Жао ми је, - вели газда Ристо и одбија руком.

У читаоници је затекао много посјетилаца.

Он сједе на своје редовно мјесто, узе неке новине и стаде читати.

Одмах до врата с десне стране сједи газда Саво (онај газда Саво из Милића улице) и сриче нешто из "Српског Вјесника":

"Б-у-р-и, Бури с-у, су к-ао као и н-а-ш-и, наши Ц-р-н-о, Црно-г-о-рци Црногорци". Аа, јес! Баш ко наши Црногорци. Алал им вјера! - узвикну радосно газда Саво, пошто је разумио смисао.

Газда га Ристо погледа испод ока, па настави читати.

- Алал им црногорска крв! - поново узвикну газда Саво и пребаци ногу преко ноге, па поче даље срицати.

Неки се засмијаше у себи, онако да се и чује и не чује, а газди Ристи заигра доња губица - мало не проговори.

Једни се посјетиоци већ уморили читањем и досадним срицањем газде Саве, па почеше одлазити, а нови долазити.

Дође млади Пољокан са старијим братом, дође г. протин син са г. учитељем, улази госпођа Јелица с мужем, док се на вратима не појави Вјечити Суплент, како г. Никицу зову другови онако из шале. Он је, истина, риједак посјетилац, а најволи читати сензацијоне вијести са берза: из Лондона, из Париза, из Монте-Карла. Душу дао за Монте-Карло! (Седмицу пика - кажу - грациозније густира и од самог грофа од Такова. Па још кад има двије! "Еј, упали, гром те спржио!!")

Тек и понеки калфица бојажљиво промакне у ону собицу гдје стоје већ ишчитани књижевни листови, као: Босанска вила, Зора, Бранково коло, Тежак, Васпитач, Привредник, Искра, Просвјета, Vienac и др.

Читаоница је набавила и набавља све готово књижевне листове осим "Наде", док на пошљедњој сједници не предложи Јанко, калајџија, да се и "Нада" поручи, јер су му се - вели - јако допали радови некаквог Бошка, некаквог Божидара, а особито некаквог Тугомира. А слике од Чепљина! Е, већ!

- Ракијски би' казан прежалио, - узвикнуо је одушевљени калајџија поткрепљујући свој предлог, - само кад би' умио 'нако шарати!

Неки су се чланови противили, а највише ватрени Србин Мојсијеве вјере - млади Пољокан и газда Цетоје, који ено га баш сад уђе и сједе до г. протина сина.

Г. протин син заговорио се нешто живо с г. учитељсм, па и не видје газде Цетоја. Кроз разговор чуле су се ријечи: "Мали квартет", тако их онај објешењак назва... крсти. То су, брате, како да се изразим онако српски? а! Штребери, што Швабе кажу...

- Шта има ново? - пита газда Цетоје. - Шта је с Бурима?

- Јест, јест, штребери! - узвикује г. протин син. - Будући посланици, народни заступници, Дрепера, Канта, Светозара Марковића штудирају, социјално питање проучавају. Штребери, штребери.

- Зар умро Штребер? - пита газда Цетоје!

- С-л-а-в-ни, славни в-о-ђ-а, вођа б у-р-ски, Ж-у-б-е-р, Жубер у-м-р-о, од г-р-о-н-и-ц-е! гронице. - доврши газда Саво пошљедњи кобни телеграм с бојног поља из Јужне Африке.

- Од грознице, брате! - исправи газда Ристо, који такођер исти телеграм читаше у неким новинама. - Није крмак да крепа од гронице. Учтиво, брате, шта ту...

- Јест, јест, газда Цетоје; умро је Жубер. Ево, пише и у "Neue freie Presse". То је, истина - вели протин син, па му пришапну: - Чивутски орган, али има тачне извјештаје...

- Из жарке Африке, - додаде Влајко Сивријаш улазећи у читаоницу.

То вам је неуморни и вриједни посјетилац наше читаонице. Највише воли да чита "Мале новине", а нарочито рубрику "Кретање наших позоришних дружина". Као год и читаонички послужитељ, упознао се и он са оним некаквим чланом некаквог путујућег позоришта.

Тај му је члан израдио код г. управника те позоришне дружине, да може бесплатно присуствовати не само представама које је та дружина давала у просторијама "Хотел Босне" са изванредним успјехом и на опште допадање усхићене публике - него и на пробама. А кад тај исти члан те исте позоришне дружине предузе кораке код г. управника да се Влајку дозволи да може у једној извјесној престави фунгирати као штатиста - он сиромах мало не изгуби и оно мало памети. Биће да је то био онај комад са оном пјесмом: "Напред, напред у жарку Африку!: Он се био толико одушевио за позоришну умјетност да би га, можда, и нестало из наше вароши да му отац не поради код г. комесара.

За том некаквом позоришном путујућом дружином стиже у нашу варош чувени народни комичар Бабић. Влајко му је био десна рука. Заузимао се за њега код наших трговаца и наше интелигенције. Чак му је бесплатно лијепио и плакате по вароши. То је за њега била дика - служи умјетности.

Од комичара Бабића "примио" је неке шаљиве декламације, као: "Хајдук Бркић и београдски трговац Алкалај. (Ту је декламацију Влајко удесио према мјесним приликама и промјенио јој наслов у: "Хајдук Вуксан и б-лучки трговац Пољокан") Онда је још "примио": "У јеврејску нашу мвлу" (овдје је само нека имена промјенио) и још многе друге, с којима се готово свако вече продуцирао у читаоници, кад оде наша варошка интелигенција, ко рећемо каз'ти - г. Вјечити Суплент. госпођа Јелица, г. протин син са г. учитељем и др.

- Ђе су "Мале новине"? - пита Влајко, а није скинуо ни капута. Јесу ли стигле данас?

- Баш умро Штребер? - опет ће газда Цетоје, који је живо пратио јужноафрички рат и стајао, разумије се, на страни јуначких јужноафричких Црногораца.

- Жубер, газда, није Штребер. Знате, ја овамо нешто с г. учитељем разговарам о нашим стварима из...

- Е, чудновата су та њи'ова имена... бурска! - вели газда Цетоје, а поцрвенио до ушију.

- Кажем вам, то су вам људи од некаквог морског принципа. За њих је све застарило. Хоће у свачем сецесију, али су свечано љоснули, - узвикну г. протин син и удари у сто. - При пошљедњем избору у...

- Поштована браћо, или је ово читаоница или говедарница? Учтиви, мајка му стара! Људи смо од реда. Неко ово, неко оно: неко трговац, неко учитељ, па ето и господина професора, - љутну се газда Ристо и показа руком на г. Никицу.

Вјечити Суплент се промешкољи и с одобравањем погледа на газду Ристу.

- Молим, молим! Извините, газда Ристо. Мало ћемо тише... Или, уосталом, господине, ја ћу вам то другом приликом надуго и нашироко причати - вели г. протин син и устаје.

- Заиста, то су чудновати људи. Зец у шуми, а они приправљају ражањ. - чуди се г. учитељ и облачи капут. - Хоћемо ли у "Централ"?

- Разумије се - одговара г. протин син. - Можемо поиграти и једну партију карамбола. Одавно нисам играо. Пошљедни пут с Кочом у Cafе Simonis - у осмом котару.

- Лаку ноћ!

- Лаку ноћ желим! - поздрави их газда Ристо и мало се диже са столице, док су остали задубљено читали новине.

У малој собици скупио се приличан број калфи, па читају ишчитане књижевне листове.

Митар, калфа газде Ристе, узео најновији број "Наде", па нестрпљиво листа, као да нешто тражи. Дође на рубрику "Дописи Уредништва". "М. Н. у Б." Ваша је пјесма прилично лоша, али илак за љубав пошљедња два стиха:

О, дигни лучу, босанска "Надо",
Са свих је страна мрак нас обладф!

штампали би је, али управо та два стиха - на жалост - нису подесна за "Наду". Види се да имате дара. - Покушајте шта друго, - врата су вам отворена".

- Имам, имам! -узвикну Митар, као изван себе, полурадосним, полуосветничким гласом. - И још каква дара! Памет да вам стане! "Покушајте што друго"! Мислите да и нећу? Хм... Грцаћете ви паре!

- Шта је теби. Митре? Сад ти би здрав? - питају га зачуђене калфе!

Он не одговори ништа, узе фес, па кроз читаоницу.

- Митре, вјде ти сад кући, па кажи госпоји: нек' је вечера готова. Је си чуо?

- Јесам, газда.

- Немој ти, знаш куда... Учтиво, брате; калфа си већ.

- Разумијем, газда.

- Добро, вјде. Сад ћу и ја... вели газда Ристо да се једва чуо.

- Па, што не би и он мого писати пјесме, молићемо? - чу се из собице глас Тривуна Јокића, калфе газда Саве и присног пријатеља и друга калфе Митра. - Ето, Милан Михаиловић, па Ристо Алексић па Светозар Слијепчевић - све су то некад били калфе, а данас? Неки су још и данас, али су још нешто: пјесници! Хм, зар се 'оће, а... хм...

- Шта је то, шта? Шта сте зачакланили тамо ко у мејтефу? Учтиво полако! Калфе сте, нијесте касапи. Богами, свеједно ко да им Тешан нешто род. Види ти њих'!

- О, јадна књижевности! - дубоко и тужно уздахну Вјечити Суплент, па се одмах диже и оде.

За њим изађе и госпођа Јелица без мужа, који се бијаше већ давно изгубио из читаонице, а за њом убрзо и газда Саво.

И у малој и у великој соби завлада тишина - мртва тишина. Муха да пролети чула би се. Свак се бијаше задубио у читање - тако се бар чинило. У тој мртвој тишини, управо, кад она бијаше достигла своју кулминациону тачку, загрми Влајко Сивријаш:

У јеврејску нашу мвлу
И општинску нашу салу
Састало се радикалу
Ту је....

Сви се тргоше, као да их поли хладном водом. Калфе попуцаше од тешког смјеха, а Тривун се замотао свом "Надом", па се ваља по поду.

- Шта је то? претрже Влајка газда Ристо. Каква је то учтивост? Је ли ово комендија? Шта је ово? !

- Напоље! - повика млади Пољокан, који је већ једанпут слушао ту декламацију.

Ту је Панто, ту су Мони
Ту су бракја Пољокони -
Ту је онај чиво стари
Што продаји стари ствари
И па.......

- Е, ово је већ доста! Напоље! Напоље! - чу се са свију страна, осим из мале собице.

Слетише се око одушевљеног и запрепашћеног Влајка, па га зграбише и избацише напоље.

- Дајте ми, ћифте, шешир и капут, а ја већ видим да умјетност није за аршинџије и рачунџије - викну Влајко љутито, па кад обуче капут и метну шешир на главу, изгуби се у мраку.

Газда Ристо од муке преблиједио и онијемио. Једва дође себи и изнемогло се поче јадати:

- Охо - хо! Људи моји, зар ја продајем старе ствари! Какве старе ствари? Зар ми ћифте, зар ми аршинџије и рачунџије? ! Јадан сам, што ме све вечерас неће снаћи!

- Та ман'те, газда Ристо. Немој ти опе' тако... Зар не видиш да је будала... блентав? - тјеши га газда Наум.

- Ама, чу ли? Каже: ћифте... Није, вели, умјетност за аршинџије и рачунџије.

- Јес' за будале ако није за аршинџије и рачунџије. Ама нек' смо ми ћифте. Све, дно! Опе' ми - вели газда Наум и приђе газди Ристи, који бијаше већ устао и пошао кући, - водимо прву народну ријеч у овој јадној, чемерној, биједној, несретној и пропалој земљи!

Газда Ристо једва изађе из читаонице и упути се кући.

Мјесец бијаше високо одскочио. Врбас је некако тужно шумио. Можда је и он туговао за оним старим добрим временима, као и многи наш трговац. Са врх Господске улице чула се дерњава пијаних маџарских солдата. Управо на оном ћошку гдје се скреће Врбас-касарни, руља сустиже газду Ристу.

- Учтиво, мајка му стара! Што се тако дерете? - оте се нехотице газда Ристи.

- Куш, газда Рац! - продера се један солдат.

- Магарац - додаде други и потеже бајонет.

- О проклете вечерашње вечери! - промрмља газда Ристо кроз зубе и убрза кораке.

"Куш газда Рац, магарац"! - чули су се узвици за њим.

Јазавац пред судом

    И своје најпопуларније дјело Кочић је написао у вријеме својих студентских дана у Бечу. Написао га је 1903. године, а објавио га у својој II књизи "С планине и испод планине" (Загреб, 1904). О томе како је настао "Јазавац" постоје занимљива свједочанства.
    На основу сјећања Кочићевог друга Симе Ераковића, М. Селимовић је изнио низ појединости у вези с тим. По Ераковићевом сјећању, једно вријеме Кочића се нигдје није могло пронаћи, а када га је--ипак открио у неком сиротињском стану на периферији, Кочићево расположење је силно одударало од запуштености његова изгледа и нереда који га је окруживао. "Био је ведар. Ухватио је Ераковића за руку и гледао га смешећи се. "За ноћ сам написао, за једну ноћ!" А после дужег уздаха рекао је: "То је прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају." (М. Селимовић: Како је створен Кочићев "Јазавац пред судом", Време, ХХI/1941. бр. 6858, стр. 13)
    У првој верзији "Јазавац" је био написан у облику приповијетке. Кочић га је читао 28. новембра 1903. године у српском академском друштву "Зора" у Бечу, уз бурну политичку дискусију у вези са Кочићевим инвективама не само против туђинске владе него и против компромисних склоности домаћих вођа аутономне борбе. (Видјети о том: В. Ћоровић: Јазавац пред судом у "Зори", Портрети дела, Београд 1920, стр. 131-138)
    Као што је познато, и Давид Штрбац је у стварном животу постојао. О њему М. Карановић пише: "Прошао сам изнад Давидове крчевине, која се зове: Ни Давидова, ни царска, ни спахијска, и у којој је Давид ухватио јазавца и одвео у суд. На једном гробљу на вису, под ретком трешања, показаше ми гроб Давида Штрпца са преваљеном крстачом. Ниже гробља у пристранку је његова кућа, покривена кровином..." (Споменица Петра Кочића, 1928, стр. 19)
    Давид, који је живио од 1836. до 1906. био је, наводно, "исти онакав како га Кочић описује", а "ни догађај с јазавцем није измишљен јер је Давид уистину доносио јазавца у суд, да га тужи за поједене кукурузе, па га је, правећи се луцкаст и наиван, пустио у судници". (Видјети: Т. Крушевац: Петар Кочић, Сарајево, 1951, стр. 86)
    Давид Штрбац се појављује већ у првој Кочићевој приповијеци, у "Туби", а затим и у "Мејдану Симеуна Ђака", "Тавновању" и у "Суданији".
    ___

Ко искрено и страсно љуби
Истину, Слободу и Отаџбину,
слободан је и неустрашив као
бог, а презрен и гладан као пас.

П. Кочић

    Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.

    ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће)Добар дан, главати господини!

    СУДАЦ (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља).

    ПИСАРЧИЋ (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише).

    ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљо ко прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу)?А ти, лопове један, дошо си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли, кабасти палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Зар изјести читаву њиву кукуруза, па не засладити с палиграпом, е то би било богу плакати!

    СУДАЦ: Ко је то? !

    ДАВИД: Добар дан, главати и велевлажни царски господини! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима?

    СУДАЦ: Шути, марво једна!

    ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз'ти, царски службеник.

    СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити?

    ДАВИД: Не до бог! То не би мого ни у сну сањати. Здраво свано, господине?

    СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш? !

    ДАВИД: Здраво смо, вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л она здраво?

    СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?

    ДАВИД: И ми смо, вала богу, сви здраво и мирно, а теби вала који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се Писарчићу)? Јеси ли ти здраво свано, дијете?

    СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало? Оклен си? Како се зовеш?

    ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 17. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

    СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове?

    ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове.

    СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје?

    ДАВИД: Тужим га славном суду јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море!

    СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ово је права будала, будала над будалама. Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш?

    ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш, да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону а шта јопе није.

    СУДАЦ: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то...

    ДАВИД: Ти мислиш, главати господине, ђе сам ја рођен за турског суда да не знам данашњег реда. Знам ја данашњи ред, знам. Истинабог, млого сам се и промучио док сам то све у глави уредио и, рећемо каз'ти, средио... Шједнемо вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово јопе није; ово би могло бити по 'вом палиграпу, ово јопе не би. И тако до неко доба ноћи штудијерамо.

    СУДАЦ: Баш тако штудијерате?

    ДАВИД: Да, дуго и много штудијерамо.

    СУДАЦ: Па зна ли ти баба што?

    ДАВИД: Моја је, велевлажни господине, па се бојим да ћеш помислити да је валим, а не валим је већ ти по правди кажем: да се почем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: "Устани са те царске столице, да ја народу правду дијелим!" Тако је то паметна и учевна жена!

    СУДАЦ: Баш тако учевна?

    ДАВИД: О, не питај, господине, то је чудо једно! Да ти се којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: "Ти идеш, вели, Давиде? " "Па видиш, жено, да сам пошо." "Како ти идеш суду? " "Па идем ко остали свијет, на двије ноге." "Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити? " "Јесам. Тужићу га што се даље и теже море." "У који мислиш суд?" "Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика." "Ето, бог те не убио!" врисну она ко да је нешто уједе за срце. "Увијек се валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!" "Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало ићи? " "Најприје ајде доље у 'нај наш мали, сељачки суд, будало једна будаласта!

    Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда, ајде на округли суд. Ако и туј ништа не буде, одма се врати, па ћемо видити шта ћемо радити. Видим ја, вели, да ће то доћи и до самог цара." - "Ама, жено, оклен ти толика памет, крст ти твој љубим? !" чудим се ја, главати господине. "Па како ћеш одати чест царској господи? " пита ме и испитује ко поп на исповиједи. "Па казаћу: Помози бог, царски суци на Бањој Луци!" "Ето, ето, ето! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом! О, јадна сам ти ја и чемерна с тобом по сто пута!" стаде вриштати ко бијесна и чупати косе. "Слушај, бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони..." "Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!" велим јој ја. "Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш! Слушај: кад уђеш у округли суд, дубоко се поклони и одма, с врата, нако из дубљине подвикни: Добар дан велевлажни господини! А не би, вели, згорег било кад би у малом суду и једно и друго реко: Добар дан, главати и велевлажни господини! и додо: Слуга сам препокорна! Таки је данас ред, и тако се царским службеницима одаје чест." "Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!" запањио се ја од чуда.

    СУДАЦ: Богами, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку?

    ДАВИД: Ђаво би је знао, главати господине! Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам... Море бити да је научила од царски оружника и од књегиње, а књегиња је баш зорли, кабасто учевна жена. Кршна, наочита, млада ко кап, па је царски оружници од драгости на рукама носе, а све због њезине памети и науке! А моја стара шјела насред касарне, извалила се на царске душеке, па пије, пуши и прима науку. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра, и милине, па једва дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесна ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран.

    СУДАЦ: Шта ти је Давиде? Што плачеш? Шта је теби криво и неправо у овој земљи?

    ДАВИД: Није ми ништи криво на славни суд, већ на 'вог проклетог лопова, шјеме му се умело! (Туче јазавца по њушци). Дабогда ти, душманине и злотворе мој, вјешала омастио, ко што ћеш и' и омастити ако у 'вој земљи буде још имало правде и закона!

    СУДАЦ: Што га толико тучеш и кунеш? Шта ти је учинио?

    ДАВИД: Зар ти нијесам малоприје казо? ... Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је ко млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи, господине?

    СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га.

    ДАВИД: Како би било, главати господине, да га извадим из вреће, па да га привежем за 'ву једну ногу од астала, да видите мог злотвора и душманина, кости му у Зеници сагњиле! Изволи, велевлажни господине?

    СУДАЦ: Изволим де, привежи га...

    ДАВИД (вади јазавца из вреће): Чувајте се, господини моји, јер, ако ми се измакне, зло ће бити. За рђаво, да опростите, мјесто јазавац лети. Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити. Вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду, што сам и ови мало снаге очуво! Вала им ђе чули и не чули!... Види га, господине, види како њуши шуште ли оклен курузи. О, небо те (удара га по њушци) убило! (врисне) Чувај те се, господини моји, измаче ми се! О, јадан ти сам што учини! (Јазавац се заоштрљио, накостријешио, па трчи кроз судницу. Сад полети једном прозору, сад другом; сад се затрчи под један сто, сад под други; сад опет полети вратима, сад међу ноге.) Ето га управ међу краке! Чувајте се, господине! Јој, јадан ти сам, ако ти што буде, никад ти госпоји ни ја ни ти нећемо смјети изаћи пред очи! (Једва га ухватише и свезаше.)

    ПИСАРЧИЋ (сав блијед): Што си га пустио, магарче? !

    ДАВИД: Коме ти то велиш, магарче?

    СУДАЦ: Што си га дријешио, будало?

    ДАВИД (смије се): Ама, чекајте, људи, да се мало приберем! Ја сам тебе пито: "Изволи, господине? " Ти кажеш: "Изволим, изволим, Давиде." Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам јер слушам што старији изволи и нареди.

    СУДАЦ: Ти си, Давиде, и будала и ниси будала.

    ДАВИД: Вала ти на таквој ријечи ко старијем и учевнијем!

    СУДАЦ: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма на њиви убио?

    ДАВИД: Како сам будаласт, море бити да би то учинио да не знам данашњег реда и закона. Ама, шта би ти, главати господине, дуљио, отезо и натезо: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!... Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. Увати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: "Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани." Е, кад га брани, нек му и суди кад штету почини!... Само имам оно нешто крезубе бабетине, и ту њивицу куруза што сам имо, па ми овај лопов сатра и са земљом сравни. Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Реко би чојек да уздишу за осветом и правдом... Само (плаче), само сам ту њивицу куруза имо, па...

ПИСАРЧИЋ (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна.

ДАВИД (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова ни царска ни спаиска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и вође у суду записато.

СУДАЦ (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљато. Како се то зове њивица: Ни Давидова ни царска ни спа'иска? Како то?

ДАВИД: Е, лако, господини моји. Све ћу вам казати по реду и закону. То је њивица крчевина. Ја сам је искрчио, па велим: моја је. Око те је њиве царска шума. Накрај њивице, управо кад се пође доље Маркановом Точку, стоји дирјек, убоден у земљу, с оне двије ко кантарске куке (C.S). То веле ко пише: царска шума. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, сваком ли се данас одаје чест: царска шума! За турског суда: свачија, ничија шума, а данас царска шума. Па кажем вам, око те је њивице царска шума, те грунтовник вели: "Истина, Давиде, ти си је искрчио, али то је царска шума. Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска." Сад долази спаија: "Лажеш, Влаше! Ниси је искрчио, већ је то, бивакарце, од давнина зиратна земља, а сваки комадић зиратне земље мој је!" На чијој је страни права, не знам. Само знам да зато свијет ту њивицу зове Ни Давидова ни царска ни спаиска. А ја би реко да свијет у једну руку има и право, јер та њивица, како сте чули, није ни моја ни царска ни спаиска, већ овог проклетог лопова и брезаконика. Док се ми вамо свађамо и препиремо чија је, а он се поистија слади и дебља, штоно веле, ко шокачки пратар. Зато вас молим и преклињем да га што теже осудите. Мени је овај славни суд млого добра учинио. Од млоге ме је биједе и невоље ослободио...

СУДАЦ: Баш од многе те невоље ослободио? Како то?

ДАВИД: Да, да, од млоге ме је биједе и напасти ослободио. Све ћу вам, господини моји, казати по реду и закону. Имо сам сина. Снажно, младо и витко момче ко јела. Није био нимало на ме налик. Бацио се био на ђеда, мога оца, што је у пошљедњој буни у Црним Потоцима погино. Снажно и витко момче, али наопако и злочесто да бог милостиви сачува! Узеше га у војску, послаше га у Грац и ја дану душом. Лани, око Часни верига, донесе ми кнез црну књигу и три воринта: "Давиде, умро ти син, па ти царство шаље три воринта. То ти је награда." "О, добре царевине, крст јој љубим!" лијепо ја јаукну од радости, а жена и дјеца заплакаше. "Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини. Право ће бити и богу и људима да то царевина узме себи ко, рећемо каз'ти, неку награду, јер она је мене од напасти ослободила." - Онда сам имо једну краву, добру, дебелу краву. Од уста сам своји откидо па сам њој даво. Кажем вам, добра, дебела крава, али зијанћараста, да бог заклони! Прескочити преко плота и ограде куд занесе! Сатра ми сваке године љетину. Дочу то некако славни суд. Ето ти једног дана оног шикуције што купи мирију и порез: "Давиде, вели, дочуо суд да те снашла биједа, па ме је посло да.. . Како би било да ми ту несретну краву претеслимимо царевини, па нек се она тамо ш њом мучи и девера? " "Вала, велим ја, царевини која се толико за ме брине! Води, брате, води одма!" - Онда сам имо четри козе. За турског суда мирне ко овчице, а кад заступи укопација, ошјетише и оне слободу, бог и' убио, па се не дају сносити! Почне и' она моја крезуба бабетина мусти, а пошљедња ногом у кабо, па пролије варенику. Дочу јопе некако царевина. Ето ти шикуције: "Помози бог, Давиде! Здраво, мирно? " "Добро, вала богу, како си ти? " Туј се упитасмо за здравље, док шикуција поче: "Тебе, Давиде, зар јопе снашла напаст: немирне ти козе, па пролијевају варенику? Како би било да и' предамо порезном уреду, па нек се он ш њима мучи? " "О, да добре царевине, милостиви боже!" занесо се ја и лијепо јаукну' од некакве силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. "Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!" И, богами, чојек - вала му, вала и њему и премилостивој царевини! - оћера несретнице и опрости ме напасти. - Од свега мала и имаћа остаде ми још један прасац, добар, дебо прасац, али зијанћараст и несрећа једна! Потра курузе, поједе тикве и мисираче, све поједе и пождера, да опростите, ко какав шикуција. Направим му јармац и метнем вако ко сад теби (склапа руке и показује на Писарчићу), не буди примијењено, око врата, али не помаже. Скочио свијет на ме ко на бијелу врану: "Твој прасац, Давиде, упропасти и тебе и нас!" Од уста до уста, док и царевина не дочу. Ето ти шикуције: "Е, баш си, вели, Давиде, баксус! Ни у чем ти се не да!" "Доста, брате! Знам!" викну ја, па га загрли и пољуби. "Доста! Гони! Вала ти, вала и теби и премилостивој царевини која се она за ме толико брине? Вала вам ђе чули и не чули!"

ПИСАРЧИЋ: Не знате ви, господине, још ових босанских сељака. Данас овај Давид хвали и узноси царевину до неба, а сјутра би се, онако сакат, дига у буну и поша против овог славног суда. Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки.

ДАВИД (уноси се Писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?! Драго моје дијете, видим паметан си и учеван си, али немој ме, тако ти царског крува, мусаведити и биједити код овог царског суда! Зар да се ја дигнем у буну? Болан, болан, ја би главу своју положио за 'вај суд!... Него, преклињем те, главати господине, да овог лопова што теже осудиш. Свега ме упропастио. Скини ми га с врата, тако ти царске службе! Нас је, сељаке, кажем вам, овај славни суд од млого чега ослободио. Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева ко у оно старо, блентаво, турско вријеме. Данас не мереш виђети у свијета жировне и баковите сермије. Што нам је славни суд оставио, то је мирно, ћудевно, паметно; истина мало мршаво и слабо, али за нас, блентаве Бошњаке, и није друго!...

ПИСАРЧИЋ: Е, та ти је, Давиде, на мјесту.

ДАВИД: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака! Немој мислити да није. Него, кажите ви мени оћете ли већ почети овог брезаконика осуђивати или нећете, да знам на чему сам?

СУДАЦ: Ти си, Штрбац, права правцата будала. Јазавца осуђивати! Ти си луд, божји човјече!

ДАВИД (Као увријеђен, љутито): Немој ти, господине, тако! Док јадни тежак свјешти ваш ред и закон, а ви одма: ти си луд, ти си будала...

СУДАЦ: Ти то, Давиде, показујеш руком на ме: Пази--де се!...

ДАВИД (наставља мирно): Да сам ја луд, ја би био у лудој кући а не би се данас разговаро с царским људима. Ама, зар није тако? Него ви њега осудите. Ако га не осудите, скочићу у Врбас, јер жени не смијем на очи.

СУДАЦ: Зар ти је тако жена наопака?

ДАВИД: Е, мој господине, не до ти бог ш њом живити! Ништа ти нема горе, главати господине, него кад се удовица распали, да бог милостиви сачува! Кадра ти је и једну, штоно веле, царевину задрмати. Ама, не знам, главати и велевлажни господине, који ме ђаво натента да се удовицом оженим. И најпослије доћи ће ми главе.

ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио?

ДАВИД: Како рече?

ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио, питам те?

ДАВИД: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. "Зар си удовицу оженио? "...

СУДАЦ: Вас се двојица не разумијете. Мене ћеш ти боље разумјети. Је ли те та твоја жена, на име садашња, оженила као удовица или као дјевојка? Ваљда сад разумијеш?

ДАВИД: (зачуђено): Ама, господине, немој ти барем бити будала! Како ће мене моја рођена жена оженити?!

ПИСАРЧИЋ: (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита?

ДАВИД: Жена оженита! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита! Ама, зар се у вашој земљи жине жене?

СУДАЦ: (дуго размишља): Колико је стара та твоја жена?

ДАВИД: Па има једно тридесет година с једне стране, а...

ПИСАРЧИЋ: Но, млада је још.

ДАВИД: Дабогме да је млада. Још јој предњи зуби нијесу падали.

ПИСАРЧИЋ: Па добро, кад је тако млада, онда си је мора дјевојком оженити.

ДАВИД: (упрепастио се од чуда): Ама, шта је теби?! Како ћу ја жену дјевојком оженити? Шта би то онда било? Бога ми, дијете, ја би реко да ти нијеси саставио око лијеске... Што ћу ја жени дјевојку доводити!...

СУДАЦ: (трже се); А, сад знам! Јеси ли је довео као удовицу или као цуру?

ДАВИД: Е, сад и ја знам! Дово сам је ко удовицу. Три пута се удавала. Ја сам је чак из треће руке добио, (Сви се смију. Судац нешто биљежи.) Па кажем ти, главати господине, нaпака је, злочеста, џандрљива, а, нема вајде крити, од поповске је лозе, па је и паметна и зорли учевна жена. Кад почне некакве царске палиграпе набрајати, мене стане памет. Али љута је, да бог милостиви сачува!

СУДАЦ: Што се не потужиш пароху, па нек је изгрди?

ДАВИД: Коме рече да се потужим?

СУДАЦ: Пароху дотичном.

ДАВИД: Шта је сад јопе парох?

ПИСАРЧИЋ: Поп, поп, Давиде.

ДАВИД: А, поп! Жалио сам се два, три пут, па поп вели: "Давиде, каже, пошто није вјенчана, не спада под црквењске палиграпе. Тужи је, вели, суду. Наћи ће се ваљда и за њу који палиграп, јер овај њиов цар има за свашто закон".

СУДАЦ: А што је ниси вјенчао?

ДАВИД: Иште поп млого за вјенчање.

СУДАЦ: Колико?

ДАВИД: Иште, болан, четрдесет воринти, а сва она моја крезубача у темељ не ваља пет воринти!

СУДАЦ: Е, кад је тако љута, а није вјенчана, отјерај је. Слободно је мореш отјерати, Давиде.

ДАВИД: Давно би ја то учинио, али ми се не да. Жао ми је. Нешто би ти казо, ама ме је срамота...

СУДАЦ: Ништа се ти не стиди.

ДАВИД: Ти кажеш да је оћерам. Како ћу је оћерати кад ми је, да простиш, слатка и драга, бог је не убио! Чујеш, главати и велевлажни господине, невјенчана је, прошћеш, жена и слађа и дража од вјенчане. Е, то сам ја нако свјештио и у својој глави, штоно ви велите, проштудијеро. Нема вајде крити, драга ми је и слатка, али неки пут ражљути се па оће да ме удави. Да ми лањске године, о Лучиндану, не даде свјет један царски оружник горе на Кадиној Води, не би се ја данас с вами разговаро, већ би труно у леденом гробу. Напуни ми чојек лулу дувана - вала му! - па ће на поласку: "Давиде, вели, паметан си и бистар домаћин...

ПИСАРЧИЋ: (заједљиво се осмјејкујући): Е, баш си бистар и паметан!

ДАВИД: Дијете, молим те ко што се бог и старији моле, не прекидај ме у ријечи! Не прекидај ме у ријечи, тако ти царског крува!... "Паметан си, вели, и бистар домаћин, али ћу ти јопе дати један свјет. Кад ти гођ, каже, дође до густог, било код људи, било на суду, ђе било, вели, да било, ти само подвикни нако од срца: Живила наша премилостива Земљана влада! Немај бриге, све ће на добро окренути." Поче ме жена једном тући. Увати ме за грло да ме удави. Сјети се ја свјета: "Живила наша премилостива Земљана влада! Остави, жено, бог те убио. Живила наша премилостива Земљана влада! Остави, жено, Ристос тe убио. Живила, продера се из свег грла, наша премилостива Земљана влада у Сарајеву!" Она сва поблиједи, руке јој обамријеше, и ја се спасо. А да не би свјета, одо ти ја под црну земљу. Јутрос ми је запријетила: "Ако ми, вели, не донесеш од суда написмено да су тог јолпаза осудили на вјешала или у Зеницу, не иди ми на очи жив!" Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите...

СУДАЦ: Ја овом човјеку не знам ништа!

ДАВИД: Што, господине, што сам ја скривио нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду па да им је дражи овај брезаконик и одметник од мене? Он не признаје ни суда ни закона ни палиграпа, па јопе му суд, видим, иде на руку. Каква је то правда?! Немојте, господини моји, гледати што сам ја чојек сирома сељак, већ судите по правди и закону. Ми смо сељаци с овим судом досад задовољни били, па би жељeли и одсад. Не дижемо се, не бунимо се, не тражимо од Земљане владе никакве праве ко газде...

СУДАЦ: А какву праву траже газде?

ДАВИД: Нешто сам начукно неки дан доље у чаршији да ове наше газде...

ПИСАРЧИЋ: (пакосно): А, шта знају те ваше газде!

ДАВИД: (љутито): Дијете, очњег ти вида и царског крува, не прекидај ме у ријечи! Ама шта је теби данас? ! "А, шта знају те ваше газде"! А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби? ! Зелен си, дијете, зелен ко зелена грана у гори зеленој.

ПИСАРЧИЋ: Глупи су они, Давиде, ка глуво доба. Не знају они ништа, ама баш ништа не знају!

ДАВИД: (још љући, пакоснији): Баш ништа не знају? А ко оно зна, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби, направити од аршина аршин и по, од оке поке, а од поке оку - како кад, а?!! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен ко зелена грана у гори зеленој.

ПИСАРЧИЋ: (зацрвенио се): Ја сам конта нешто друго, а и та ти је на мјесту.

ДАВИД: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака. Немој мислити да није.

СУДАЦ: (хода по соби, трља руку о руку и смијуљи се): Шта си ти то, Давиде, начукнуо доље у чаршији? Какву праву траже газде?

ДАВИД: Знате ви то боље него ја. Видим ја, ви ко ћерате шегу са мном.

СУДАЦ: Не знамо, вјере ми, Давиде.

ДАВИД: Баш не знате? Не мере бити да не знате?

СУДАЦ: Не знамо, не знамо.

ДАВИД: Ама, како то да не знате? Е, оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати? Казо ја вами не казо, ви њега по закону морате осудити.

СУДАЦ: Хоћемо, осудићемо га. Само нам кажи све што си начукнуо.

ДАВИД: Изволи, господине, да шједнем? Баш сам се млого уморио. Изволи, господине?

СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Сједи, па нам кажи какву праву траже газде.

ДАВИД: (сједа): Чудновату прбву главати господине, траже газде. Не знам ти ни казати. То ти је некаква варица, нешто шарено, нешто буди бог с нами! Траже од Земљане владе да нам изволи да се више не зовемо само Србови ко од Косова, већ српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то... Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!... Ето, таки Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни шест година, па не могу да нађу.

ПИСАРЧИЋ: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију.

ДАВИД: Море и то бити... Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: "Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то..." О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би сломио језик него што би је изговорио... "Јеси ти, Давиде, таки Срб? " "Шта је то, газда? Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, боже сачувај и заклони!" Он се ражљути, па подврисну: "То је наша, газдинска прбва што тражимо од Земљане владе! И ко таки Србин није - није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!" "Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалештине збијати.

СУДАЦ: Па ти кажеш, Давиде, да сте ви сељаци задовољни?

ДАВИД: О, ми смо задовољни! Притиснуло нас добро са свију страна; од некакве силне смо се милине умртвили па једва дишемо... Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.) Погледај ме, господине, добро ме сад погледај: мјерио сам се на два царска кантара, на турском кантару и на кантару овог вашег цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надмe, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме мого измјерити!!!

СУДАЦ: (у себи): Ово је чудноват створ.

ДАВИД: Тако је то код мене све тешко, оловно, чврсто... Још сам ја нешто начукно. Газда Стево каже да сам издајник, е па кад сам издајник, ја ћу и то издати.

СУДАЦ: Шта је то, Давиде? Де-де нам кажи.

ДАВИД: (устеже се): Богами, не смијем. Не смијем, господине, убиће ме газде.

СУДАЦ: (живо облијеће око њег): Кажи, не бој се ништа.

ПИСАРЧИЋ: Кажи, Давиде, кажи. Не бој се кад ти господин судац...

ДАВИД: Крсног ми имена, не смијем. Не смијем, људи! Још ви не знате што су наше газде. Паметни сте, учевни сте да се даље не мере, али...

СУДАЦ: (још живље): Кажи, не бој се ништа!

ДАВИД: Ама, казаћу, па нек иде глава!... Има ли у вас школа што се зове терезијанска?

СУДАЦ: (говори с Писарчићем њемачки).

ДАВИД: (скочи са столице као опарен, стаде измеђ њих и поче махати кажипрстом): Никс, никс! Никс, ништа то не припознајем! То се мени о глави ради! А, никс!

СУДАЦ: (умирује га): Не бој се ти ништа. Нешто сам заборавио, па питам господина... Има, Давиде, има така школа у нас.

ДАВИД: Па баш има у вас така школа терезијанска што се зове?

СУДАЦ: Има, има.

ДАВИД: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, грововски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче?

СУДАЦ: (у себи): Шта ће ово сад да буде? .. . Истина је то све, Давиде, па шта онда?

ДАВИД: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче?

СУДАЦ: Не знамо.

ДАВИД: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукно доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији' службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом царевином. А у тој истој школи, можда под туђим именом, уче се синови најдуплијег газде у цијелој Босни и 'Ерцеговини.

СУДАЦ: Добро је то, Давиде, за нашу царевину.

ДАВИД: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији свом цару. Зар ти не знаш, болан, да се њиов отац диго против царевине, али с врло мало мозга у башуни. Паметан је, истина, толико да зна од оке направити поке, али то је мало, врло мало, кажу газде. Зато је синове и посло, код толики наши школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, поватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко вами! Оде Босна; оде вала, ко да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се богом живим, и моје вам сузe неће помоћи! Болан, болан, ја би крви своје уточио овом суду и нашој премилостивој Земљаној влади, па зато вам ово и кажем. Него ви одма, овог часа, ударте тел на царство да се та дјеца одстране из те ваше школе, терезијанска што јој се вели.

СУДАЦ: Ја овог човјека не разумијем.

ПИСАРЧИЋ: Ја би река, господин судац, да је он бена?

ДАВИД: (гледа га презриво): А ја би јопе река да он није бена! Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе знам како ти је име. Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо?