Са збора

Ова краћа Кочићева цртица штампана је први пут у београдском часопису Дело, IХ/1904, бр. 2, а затим идуће године пренесена и у III Кочићеву збирку „С планине и испод планине“ (1905).

___

У прошлу недјељу пробуди ме рано иза сна звекет цванцика, ударци поткованих опанака и тих, нејасан женски жагор, који се овда онда мијешао с крупним, мушким узвицима.

Сјетих се брзо шта је. Млада је недјеља, а свијет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и неиспаван, једва се дигох и обукох, па смакнух засторе с прозора.

Свијет је непрестано, жагорећи, придолазио. Друмом од Гомјенице, чији се је шум једва осјећао како меко и уједначено шушти, а за њима се нанизао овећи осук женске чељади у чистим, бијелим рубинама. Кроз рану, јутарњу свјежину бјеласале су се и лепршале женске бошче, бљештили се и преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажни гердани, и црвенили фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обичају кад се иде на збор, носи у руци киту босиљка и девесмиља, а у дјевојака на удају виде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, иза ува, и два, три стручка милодува у коси, који је већ почео венути.

Сусрећу се на раскршћима. Љубе се прије и куме, питају се за здравље кумови и пријатељи, шапоре снаше и дјевојке и стидљиво погледају око себе. У момака ужагриле очи, па се живо свијетле и немирно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће иза ува.

- Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молитву ти твоју, а и јесен је још подалеко! - чу се мушки глас из једне гомилице.

- Родиле су, брајане, шљиве. Моремо се сваком весељу од бога драгог надати. Остави ти слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! - истаче се из друге гомилице једна остарија жена необично свијетлих и крупних очију. Мој слатки брајане, једро месо и врела крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. O, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри и напону…

- Језик за зубе, торокачо једна! - издера се неко осорно. Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само!

Настаде мек и весео кикот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокача, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заносе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесмиље и смијуље се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не трепће, а смијех и шапат све се више и више шири по збору.

Свијет једнако придолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ похитао на збор.

Замало би, па се и служба сврши у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, жагор и довикивање. Пуше се ватре, вичу зборачке кафеџије, сјакте се ибрици и филџани, свијетли се и прелијева накит на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тим свјежим, миришљавим и живим шаренилом наднијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно рибље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, све се као преобрази и оснажи. Већ се и пјесма разлијеже:

Солдачијо, моја бриго тешка,
Ој јелико, ој горо зелена!
Остаде ми жена ко дјевојка,
Ој јелико, ој горо зелена!

Два снажна и витка момка као двије јеле, загрљени као два брата, ступајући полагано кроз збор, пјевали су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга и неизмјерна жалост за нечим изгубљеним. Свијет се згрнуо око њих, па их прати, а они све снажније, тужније извијају ову нову, чудновату планинску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Из припланулих и окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планинско здравље и снага, а из очију љута мржња и туга. Пјесмом су ваљада хтјели да се отресу тешке чаме и дубоке, немиле слутње што им је обузимала сву душу.

- Оба су примљена у солдате, а оба су и ожењена, нема још ни неђељу дана - прошапта неко као жалећи их.

- Људи моји, ђе ли ће им кости иструнити?

- Браћо моја и Србови моји, ја сам нешто опазио: кад се гођ ови добросретни солдати примају, увијек ће киша пасти! Е, да речемо, што би то могло бити посриједи?

- Е, мој синко: и богу драгом жао што нам дјеца туђину робују! С тешке неправде и само небо плаче! - уздахну стари Чочорика, који је десет година за турског суда у Видину у заточењу лежао, и чија су два унука прије неколико година у Грацу умрла. Јоцане мој и Милане мој, ђе ли сад ваше несретне кости труну?

- Ама, шта и’ шаљу у тај проклети Грац код толике наше земље?

- Шта и’, велиш, шаљу у Грац? Шаљу и’, рођено моје, да брже помру, а све, белћим, зато да је, речемо, нашег свијета и нашег закона мање у ’вој земљи. Знам те, Швабо! Знам те, Швабо, ко пробијену пару у кеси, али нећеш извршити што си накастио! Држаћемо, ко Турци, преко закона по три жене, а бели нећеш израдити што си намислио, јер, с божјом вољом и помоћи, један ће Срб умирати а по три се рађати!

Покрај њих наиђоше два жандара, без којих не може ниједан збор у Крајини проћи. Оштри, намрштени и достојанствени као да им је царска круна на глави, крстарили су они кроз збор, пазећи на све што се ради и говори. Неко им се из гомиле подругљиво накашља, а један од пјевача извади иза припашаја војни позив и пружи га једном жандару:

- Виђајде, вјере ти, кад ме то Швабо зове доље себи.

- Сјутра… осам сати пред котар - одговори жандар суво, преко срца.

- Па тако ће бити и за мене? - промрмља други момак држећи позив у руци.

- Тако и за тебе! - рече осорно жандар и не гледајући у позив.

Момци се згледаше, и један прошапта:

- Наша је ноћ и божја. Још ћемо се мало веселити, па онда… Море бити да нам је ово пошљедњи збор.

Родбина, пријатељи и познаници стрчаше се око њих и стадоше их штошта запиткивати.

- Баш шјутра?

- Шјутра.

- А што кнез рече: у други пазар?

- А, шта зна кнез!

*

Ведар дан, пун освјежавне топлине и свјетлости, у тренутку се претвори у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Небо при крајевима тамно оловасто, па онда горе више као очађело, а по средини црне се густи, смркнути облаци као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стрепећи, ваљада, од подмукле, страховите буре што ће у часку ненадно заурликати кроз планинске, уваласте продоле.

Војници, пјевајући, кренуше на пут. Иако се велика бура спремала, нико их не опомену да не иду. Срамота је то и помињати младу и снажну планинцу који ни од чег не преза. Њега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути и угинути без пушке и ножа. Зато, ваљада, обојица и бијаху тужни и замишљени на растанку.

Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада женска чељад и оближња родбина и својта ките их цвијећем, а остарији и припознатији људи уче их и савјетују како ће се владати и понашати у далеком, туђем свијету:

- Чувајте се и пазите се, дјецо моја! - савјетује их стари Чочорика. Нек вам је увијек на уму она наша стара и паметна ријеч: Туђи људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будите увијек један другом на руци и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстили.

- Збогом, браћо! Збогом остајте сви и прошћавајте! - стадоше се праштати и љубити. Збогом, сејо!

- Брато мој, брато! - загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити и гушити у јецању. Брато мој, брато! Никад те, море бити, нећу више виђети!…

Жене им, кршне и прикладне, нијемо, непомично стоје и скамењено ћуте. O, какве се велике и силне ријечи туге и чемера крију у том стидљивом, грком и леденом ћутању!

- Збогом! - викнуше обојица, па се загрлише и запјеваше:

Кад се сунце са запада роди,
Ој јелико, ој горо зелена!
Доћи ћу ти са Косова, љубо,
Ој јелико, ој горо зелена!

Синуше двије свјетлице, једна иза друге, и тамно зеленило јела и смрчика окупа се у блиједољубичастој боји. Негдје у даљини отискује се гром иза грома, потресајући са ужасом тешка, поцрњела небеса. Киша полагано шушти, ромори и пада на запечену земљу, док са свом силином не пљусну. Громови се умирише, изумирући тамо иза планина тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако силно и тужно да се чинило као да цијела једна земља, племенита и честита земља, цвили и уздише са зла удеса и немиле судбине.

Туба

Из босанског сеоског живота
Прва објављена приповијетка Кочићева штампана је у београдској Новој Искри, III/1901, у три наставка (у броју 2, 3 и 4, с поднасловом „Из босанског живота“ и назнаком на крају: Беч, 1900. Занимљиво је да је Кочић, иако у писму брату, у тренутку њеног настанка, с поносом говори о ласкавом суду Павла Лагарића о њој (види писмо под бројем 14 у III. књизи овог издања) није унио ни у једну своју збирку и да је она први пут прештампана тек у „Споменици Петра Кочића“ (Београд, 1928).
У свом напису „Личност прве Кочићеве приповетке“ Милан Карановић каже да се приликом своје посјете Змијању, сусрео са јунакињом Кочићеве приче и објављује, уз текст, и њену фотографију. „Туба је, свједочи он, удата за Лазара Мајсторовића (који се помиње и у приповеци) у селу Мелина више манастира Гомионице. Има већ децу одраслу и сина у војсци. Рекоше ми да се покојни Петар као ђак, а она је била девојка, с њом забављао, чак неки веле да му је била прва ђачка љубав. Поручио сам по кнезу из Мелине да дође Манастиру о младој недељи у августу 1926, године… Из познате патријархалне стидљивости једва је пристала да се сними. Сви је и сада зову у селу Туба Мајсторовић. Каза ми и кршћено име своје… Знаде, вели, да је покојни Петар, метао у некакве новице’.“ (Преглед, 1/1927, бр. 27, стр. 7–8)
У наслову и једном дијелу текста у Новој Искри јунакињино име писано је с краткосилазним акцентом на првом самогласнику (Туба).

___

Освануо је лијепи, насмијани Ђурђевданак. Све у радости и неописаном миљу плива и топи се. На љупком цвијетку, на њежном и зеленом листићу, на танкој и виткој гранчици опажа се нов, пробуђен живот.

Човјек се осилио, па некако поносито гледа како га природа обасипље красом и љепотом. Пуне су му груди; хоће да препукну од неке милине, која му је тако нејасна, али коју тако силно осјећа у раздраганим и набреклим грудима. Срце му заигра - полетио би. "Хвала ти, боже, на твоме дару!" - нехотице му се отме узвик из узбуђене душе.

Чудновато је ђурђевско сунце! Оно старе подмлађује, а младима полет даје. Све, све му се радује и жељно га ишчекује, па и онај мали мравак што тамо мили по сувом прутићу.
I

Испод Крагуљева брда по лукама расуле се бијеле овце и мали јагањци. Погдјекоја овца брижљиво блекне, а тек јој се мило јагњешце одазове, па се сито заигра преко меких и питомих лука.

Чобани се скупили, па се разговарају о зимушњим претрпљеним мукама: о оном великом снијегу што је нападао о Часнијех Верига. Казују један другом гдје ће, ако буде суђено, догодине зимовати.

Најамник Миће Зељковића, Благоје, младо момче, лијен и спутан, као цурица - тек га се наусница хватила - поизмакао сам мало подаље, па мало-мало погледа Крагуљево брдо. Њега као да не занимају чобански разговори и њихова проста и безазлена вијећања. Да, занимају и њега, али опет не тако као нешто друго.

Чућете, причаћу вам.

Сироче је; нигдје никог нема на овом бијелом свијету. Преклањске године, биће уз оно пет дана, умрије му мати. Оца није ни упамтио, а друга му је сва оближња родбина прерано помрла.

Ништа ти није горе и жалосније него на селу остати сирота. Нит’ ти ко има сашити рубина, ни ко опрати, нити ко окрпити - нити имаш главе, ни узглавља, па ет’…

Његов отац био је човјек доста могућан и живолазан. Али уз буну ударише Крајишници, кад су оно полазили на Бању Луку, па све разграбише и попалише. Имао је два плуга волова, седам-осам крава, а држао је приличио и ситне стоке, те је могао врло лепо живкарити. Земља добра, на што год човјек баци, стоструко рађа. Куд се окрене, берићет… Пун амбар, пун тор, пуна кеса пусте каиме, а њива се угиба од рода. Стари берићет, па то ти је!

Чисто човјек, покојни Гавран - бог да му душу прости - полуди. Ухвати неку болу и лицем на светог Николу исте године у тешким мукама издахну.

Мати му, Ђуја, послије двије године преуда се негдје тамо у Трамошњу. Преведе са собом и Благоја. Више дјеце није ни имала. Није им се дало у дјеци. Некако су била жестока, па не састави ни годину, пресвисну од силног дречања и плакања. Зато је Ђуја и надјела тако име свом Благоју.

Њега је очух почео у пошљедње вријеме попријеко гледати, те он једног дана побјеже у свијет. Стара Ђуја чупала је сиједе косе и туговала за својим јединчетом, док јој се бог не смилова и не прими је себи.

Благоје већ од десете године пошао по најму. Пребија се од немила до недрага. Ходао је дуго којекуда, док се прије три године не нареди с Мићом да му иде за сермијом.

Десет форинти, двоји опанци "кузолаше" и руно вуне, ето, то му је ајлук од Ђурђева до Лучина. Са својом плаћом био је задовољан. У Мићиној кући било му је лијепо. Сва су га чељад пазила као свог укућанина, нијесу говорили "наш најменик", већ "наш Благи". С Милићем Мићиним пазио се као с рођеним братом.

- Сејо, је ли Благи дојавио овце на попасак? - пита Јагода, снаха Мићина, Марушку, кћер му.

- Богами, снашо, још нема нашег Благог. Одјавио је чак тамо иза Палачковића гробља, па ето га још нема - одговара Марушка.

Тако га све наше село зове. Живе душе нема да се на њ потужи. Са сваким он лијепо, па и с њим свако.

Једном му ушла сермија у зијан, па ће пољар мало набусито:

- Зар ти, дијете, не видиш да је ’во ливада? Забранио је Бокан да ’вуда сермија пасе.

Њега нешто штрецну, па поцрвени као рак на угљену.

- Нећу више, брате Миле, нијесам знао да је…

- Добро, добро, Благи. Знам ја да си ти… Немој, знаш, више… - и пољару би жао што набрекну на њега.

Благи је непрестано погледао уз Крагуљево. Жудио је да кроз густе гране расцвјеталог шљивика види оно за чим му срце куца.

Испред кошара Крагуљевих зачу се пјесма. Данас је Ђурђевдан, па се дјевојке уз пјесму љуљају - тако се ваља. Чобани су познали глас. То је пјевала Туба и њезина другарица Пава.

Благом одлахну на срцу, а уздах му се нехотице оте из раздраганих груди. Хвати се за наиликани припашај, извади ћурлику, па засвира. Звуци су некако боно одјекивали. Груди му се дизаху, а руке просто играле по рупицама јасне ћурлике. Она му је једини разговор и забава у самотним часовима пастирског живота. Никуд не иде без ње. Кад пред вече напаса овце, непрестано му је у устима. Многи му је сеоски момак завидио што умије тако вјешто ћурликати.

- Не ишћурлика, Благи! Не гледа Туба на таке - вели Маркан, чобанин Мајсторовићев.

Он се застиди као млада, па не диже очију.

- Знам ја то и брез тебе, Маркане. Ја ћурликам, ’нако знаш, за своју вољу - вели Благи и меће ћурлику за припашај.

- Не знаш, Маркане, шта је коме суђено - кажу други чобани.

- Оно море свашта бити. Ама, ко ја велим, није ’нако прилике - опет ће Маркан. Нешто, дијете, наш Лазар… - он се уједе за језик, па да би то забашурио, устаде. ’Ајдмо, крећ’мо сермију. Скапа данас ’вође, на једном мјесту - опомиње их Маркан и прти торбу.

- Богами, тако је - одобрава му Благи и кришом погледа уз Крагуљево Брдо и спази Тубу како мину изнад шљивика на бунар.
II

У старе Анђе покојног Миле Крагуља има кћи. Крштено јој име можда и сама мати заборавила. Кад је била мала, зазваше је од драгости Тубом. Нико је друкчије и не зове. Она се не би знала ни одазвати кад би је ко крштеним именом зовнуо.

Кућа старе задруге Крагуља била је далеко чувена. Стари Јово Крагуљ за добрих година могао је испећи по триста ока љуте шљиве све ко грома! А Јовина кулаша још се и данас добро сјећа силни Мухаремага Бумишлић.

Његова је кућа била сваком широм отворена: калуђеру, попу, просјаку, путнику. Ко дошао, ко пошао - стари је Јово знао сваком угодити и по вољи учинити. Свак је благосиљао његов дом. Лијепи задрушки мир, ред и поредак владао је под кровом његова дома. Свако је чељаде знало свој посао, па је радило без поговора с вољом и увјерењем да себи ради. Лијепи стари задрушки животе, како те брзо нестаде!

Стари је Јово увијек држао на јаслима два седленика, а носио се као какав харамбаша. Човане чакшире, па поврх њих цариградски појас, онда фермен са сребрним иликама, па по фермену биоградски гуњ, а на глави повисок фес, омотан црном памуром, испод које је вирила дебела кићанка. Па кад још узјаше помамног кулаша, а објеси кубурлуке са двије граше о седло преда се! Еј, стари земане!

- Кад заступи ’Устрија - прича Ристо, син Јовин - некако у јесен ћаћа умрије, ми се уз часни пост на четверо подијелисмо и од тад нам све удари натраг. Године почеше издавати, марва пропадати, а тешке мирије стезати. Ништа ми није у мом вијеку било жалије нег’ кад ћаћина кулаша мунташе за мирију. Па кад га продадоше Мујкану, оном Циганину из Бронзењака, мало те не полуди. Сиротиња и вукарештина обладала је са свију страна, ал’ се још не дамо. Чуваћемо стари глас и поштење, а друго како је бог дао.

Брат Јовин, Миле, некако је брзо за њим промијенио свијетом. Иза њега остаде у највећој сиротињи стара Анђа са три кћери. Кућа без мушке главе - како је то јадно!

Некако се јадница копрљала и деверала. Двије кћери лијепо је удомила. Тубу, своје мило мјезимче, љубила је свим жаром материнске топле љубави. Њих двије остадоше у биједној и трошној колибици. Кад је Туба стала на снагу, ишла је по селу по надницама да изради који грош за шаку соли.

Стара и немоћна Анђа сјећала се лијепих дана задрушког живота и са сузним очима испраћала је своје мјезимче туђину на њиву.

- Чувај се, ’рано моја, свијет је ко свијет. На данашњем земану лако је поклизнути и образ окаљати. Обуј се, зеницо моја! - вели старица.

- Не могу, најо, знаш, роса је, па ће ми обућу…

- Добро, добро, него материна.

Драго старој Анђи што је тако паметна и чуварна.

Кад иде на њиву, обуче бијелу, као снијег, кошуљу, метне на се сав мајчин пришав, па обућу под пазуху, а мотику, кад се копа, на раме, или срп, кад се жање, преко рамена, па хајд’ весело на рад.

Туба! Ружна имена, а дивна створења!

Златна свиона коса окружава високо и ведро чело, под којим се необичним жаром свијетле грахорасте очи, осјенчене густим дугачким обрвама које једва да се не састају. Бијелим, мало од сунца припланулим образима дају особите чари оне двије јамице што се редовито јављају са оним невиним и безазленим осмјејком - осмјејком који заноси и опија. (Многи ли је за њим уздахнуо!) Па онај поносити, делијски ход, како лијепо доликује витком и правилно развијеном струку. А њедра, пуста њедра! Округла и једра, да пукну од једрине. Кад би стала, па наслонила пуне руке на накићену тканицу, па те погледала оним враголастим очима; на моју душу, да си Краљевић Марко морао би задрхтати.

Кад има цвијећа, увијек је закићена. За ухом јој стоји свјежи, румени ђулић, те лијепо одговара златној коси и љупком лицу; а стручак мирисавог босиока провирује испод фесића, мало натраг затуреног.

Сеоски су се момци ломили око ње. А како и не би? "Савила би по небу облаке, делај не би по земљи јунаке!"

III

Кад бијаху доље на дну лука, чобани разлучише овце. Благи окрену изнад млина, па се прихвати стране испод Крагуљева шљивика.

Овце су мирно пасле. Он оде пред њих горе на пут што води бунару, па сједе на једну бруну, извади ћурлику, те засвира.

Сунце се клонило смирају. Запад се ишарао свијетлим пругама, па трепти у дивотном сјају. Тихи је вјетрић пиркао и мрсио вране праменове косе задубљеног свирача, која је вирила испод маленог фесића. Он је ћурликао, те не би ни опазио Тубе да га не пробуди њезин глас.

- Благи, одоше овце!

- O, јес’, вјере ми! - трже се Благи и полети да их врати.

- Е, баш ти ’вала - вели он, пошто је вратио овце. Ти би на води?

- Да - одговара Туба, а очи оборила земљи.

Њега ухвати некакав дрхат, па тресе ли тресе! Погледао би је, а не да му се. Не смије, па ет’. Ћуте обадвоје… Не да им се говорити, па уби, посијеци! Туба држи у једној руци тиквицу, а другом чупа поткиту од прегаче. Благи обори очи, па удара штапом о врх од опанка.

- Зар ти носиш у тиквици воду? - пита Благи.

- Да. Близу је.

- Би ли дала, да се мало напијем?

- Што не би? На, узми - вели Туба и пружи му тиквицу, а не диже очију.

- Ледена.

- Да.

- Да - одврати Туба, а враголаст полуплашљив осмијех заигра јој се на малим, танким уснама.

И Благи се плашљиво осмјехну. Шта би друго?

Стара се Анђа узодала по колибици. Забринула се што јој нема дјетета за толико с воде. Боји се јадница оног рђавог обичаја: отмице. Забринута изађе пред колибицу.

- Oоо, Туба! - чу се старичин глас. Шта радиш, дијете, за толико?

Туба се трже, као иза сна, поблиједи, извади брзо из њедара јабуку, баци је Благом, па одскакута кроз шљивик.

Благи погледа за њом, па уздахну. Узе са земље јабуку, пољуби је - милошта је, тако се ваља - метну у торбак, па крену за сермијом.

- Моја рано, шта уради толико на води? Није пре’о бијела свијета, сестримим те! - вели старица мало љутито.

- Не мере се, најо, навалио свијет… - слага Туба.

Анђа је погледа угаслим старачким очима, па чисто врисну.

- Што си тако поблијеђела, јадна ти сам?!

- Ништа, најо, препала сам се мало од гарова Зељковића - слага опет Туба.

- Да ти наја салије страву? - пита преплашена мати.

Старица устаде, извади из једног дрвеног заструшчића пушчано зрно, пресјече га тупом сикирицом, па један комадић остави у заструшчић, а други метну на машу, да се истопи.

- Дајде тиквицу. Истопило се - вели старица и држи машу с растопљеним оловом. Је ли цијела? Да није ко пио? Јер, знаш, нема лијека ако пије… Да није збиља ко пио?

- Није - слага мјезимче и по трећи пут.

Стара поврже машу, насу у једну здјелицу воде, прекрсти је и нешто прошапта, па онда сали с маше растопљено олово.

- На, па се добро напиј.

- Туба узе здјелицу, па на силу прогута једно два гутљаја.

- Добро се напиј, ’рано моја. Здраво је то.

Ноћ је била увелике превалила. Оне се помолише богу, вечераше, запреташе ватру, па легоше.

Туба се превртала под дебелом поњавом. Није јој се дало заспати. Пред очима јој је играо лик Благог. Мислила је о свачем, или боље ни о чем. Осјећала је неку милину која је моћно струјила кроз ватрене и узбуркане груди.

Лањске је године почела зборовати - излазити на збор. Видјела га је код манастира на Малу Госпојину. Погледали су једно на друго, и одмах јој је прирастао за срце.

Од тада га је често виђала. На њиви овако, кад се копају кукурузи или кад се жање. Он би увијек притјерао овце, па би узео од ње мотику или срп, да је мало измијени. Сеоским момцима није то било драго, а Лазар је Николин пуцао од једа. "Oдао" је и он око Тубе; али она о томе није ни сањала. Гдје би он онако згодан и богат гледао на једну убогу сиротицу која иде по надницама да шаку соли изради.

Кад би Благи увече пројављивао сермију испод брда, она би изашла пред колибицу и са чежњом слушала би његово ћурликање. "Е, боже, он не зна да ја…" прошаптала би кад би се пошљедњи звуци јасне ћурлике изгубили у пустим висовима тамнозеленог Медењака.

Од неко доба ноћи превари је сан.

Старој Анђи није могао сан никако на очи. Бојала се за своје мјезимче, једину утјеху својих пошљедњих дана. Пригрлила је себи, па је њежно милује: "Спавај, срећо, спавај својој наји", шаптала је брижљиво мати.

Туба стаде нешто бунцати. Старица се препаде, устаде брзо, сјарну ватру, па дохвати с поличице здјелицу с водом.

- Туба, Туба - ’рано - буди је полагано. Устани, очи моје. Напиј се мало воде. Како јој горе образи - јадна ти сам и чемерна!

Туба се диже и једнако нешто бунца:

"Е, он не зна да ја…"

- Шта, ’рано? Ко? - пита преплашена старица. Прекрсти се, помени име божје и светог Пантелије, па се напиј воде. Прекрсти се, де.

Туба узе здјелицу, прекрсти се, онда се напи, па уморно превали главу на тврди поглавач.

Стара је Анђа дуго стајала више ње и укочено гледала; онда је опет запретала ватру, па легла.

- Боже милостиви, сачувај ме од сваке невоље и жалости, милости ти твоје! Свети Пантелија, крсно име, не дај нечастивом под наш кров - шаптала је старица покривајући своје мјезимче.

А како је Благом? Сав срећан и блажен ишао је ћурликајући за сермијом. Узгред је вадио из торбака јабуку, па би је гледао и опет у торбак метнуо. "Боже мој, оклен јој у ’во доба године јабука? Па је мени дала - е, она мене…" - бојао се да искаже што мисли.

У његовим разиграним грудима мијешала се радост са боном тугом. Сјећао се своје биједне прошлости, а пред очи му је излазила још бједнија садашњост.

Кад је сјавио сермију у тор, накупи сувади па наложи пред торском колибом ватру. Није му се дало ћурликати као обично. Волио је нешто размишљати.

- Ниђе никог свог немати на свијету - како је тешко. Па ја имам. Мени је сав свијет својат. Мене нико не мрзи, а ни ја никог - бранио се Благи од те страшне помисли. Па, ет’, кад би она и пошла за ме, ђе би’ је дово? Ни куће ни кућишта; ни у лијевој ни у десној - што но онај вико. Е, мој Благи, тешко теби! Он дубоко уздахну, изађе из торске колибе, обиђе тор, подвикну два-три пут, а опрезни га гаров дочека… Онда уђе у колибу, прекрсти се, па леже…
IV

Некако у сриједу пред Велику Госпојину - био је некакав мали светац - окупили се тежаци код кнежеве куће, па се разговарају.

- Је си л’ шта с уреда донио, кнеже? - питају га неки.

- Вала, људи, готово ништа. Једно двије позовке за зијан и…

- Је ли мени изашо "ђогат" (бијела "позовка") за потрицу? - претрже га Давид Штрбац. Знаш, тужио сам јазавца што ми је изио ’курузе.

- Какав јазавац? - чуди се кнез.

- Ма лијеп, лијепи мој кнеже! - заједљиво ће Давид.

Сељаци прснуше у смијех.

- Тужио сам јазавца маличном суду што ми је сатро ’курузе, знаш, у ’ној њиви под Медењаком. Кад им ја приведо’ јазавца и привеза’ колику је штету починио, рекоше ми да идем округлом суду.

- Окружном суду - исправља га онако званично кнез.

- Чекајте, кнеже - љути се Давид - да кажем! Знам ја да ви сви мислите, што тамо са судом миритате: Е, сељаци ништа не знају ко и остала марва. Ама није тако! Знамо и ми макар што је слано, ак’ и не знамо што је масно. Рекоше ми: штета је велика, то патри округли суд.

Кнез се узврпољио, исправио би га, али не иде.

- Уведем ја - наставља Давид - свезана јазавца у суд. Суци се засмијаше.

- Шта је то, комшија? - питају.

- Ништа вала, господини моји. Имо сам нешто ’куруза под Медењаком, знаш, горе више куће у ’ној страни, па ми овај јолпаз, што ’но има ријеч, са земљом сравнио. Ја сам га у’ватио и ево пред славни суд дово, па сад бог вам, а душа вам. Судите по прави. Кад ја то изговори’, они полегоше по ’ним душецима - шта ли му је оно? - од тешког смија.

- Мени је до плача, господини моји - велим ја.

Они се једнако смију, па погледају час у ме, час у јазавца. Згледаше се, па бркљачи нешто између се, па бркљачи, па бркљачи, док један - прошћете - не тури руку за леђа, па извади однекле - бог би га знао окле - воринту, те ми пружи.

- Ево ти воринта, Давиде, а јолпаз ће у бувару. Кад добијеш позовку, дођи на расправу.

Ја узе’ воринту.

- Господини моји, бог вам, а душа вам.

- Не води бриге, комшија - веле они, а попуцаше од смија.

Ја се нешто присјети’.

- Господини моји, биће ми мало воринта, јер, знаш, јолпаз - онако ћу ја по издалека.

- Баш што је јолпаз, дајемо ти воринту. То је, веле, награда, а за потрицу јавиће ти кнез, па дођи на расправу.

- Чувајте се, господини моји, јер - прошћете - јазавац хоће да уједе - казујем им ја.

- Мало је луд - вели један.

- Е, моји господини, ко блентави Бошњак; да му није носа, пасо би траву - велим ја и излазим.

- Сад, кнеже, питам ја тебе ’вако пред људ’ма и ’нако по закону, шта је с јазавцом и је ли ми изашла позовка за расправу?

Сељаци се засмијаше.

- Давиде, брате, мени није до шта је теби - вели кнез. Мени је и ’нако пуна глава.

- Знам кнеже, ама ко велим: није право да моји ’курузи пропадну.

- Па шта ћу ти ја?

- Знам ја шта ћеш. Ја ћу тужити на земљану владу и малични и округли суд и кнеза, а и шумара - знам ја закон! - па шта вам отуд дође. Чуо сам од људи што су ишли прошлог пазара у шер да се онај јолпаз по ’ној башчи око дуванске ваврике шеће - не буди примјењено - ко какав пријестолник, а моји се жалосни ’курузи суше. Е, кнеже, нећемо тако! Кад ја не смијем од суда подапети гвожђа да јолпаза у’ватим, не смије ни он мојије’ ’куруза немилице трати.

Закон данас за свашто има. Знао сам ја за закон, па сам га на ’ној струзи тешко натркимице жива у’ватио и пред славни суд дово. Е, кнеже, нећемо тако, амо је струга! - завршује Давид.

- Мани се ти мене, Давиде, тако ти крсног имена! - љути се кнез.

- Шали се, кнеже, Давид. Ти знаш њега. Има ли још шта од суда? - пита Марко Пантош.

- Још имају позовке за нове солдате - одговара кнез и вади из торбака.

- Боже мој, колико и’ ове године позивају? - пита неко.

- Па није млого. Једно десетак, дванаест - јавља кнез.

- Да није нашем Благом изашла позовка? - пита Мића Зељковић. Некако га ове године пада солдачија.

- Јес!

- Оде ти тај ко амин! - дочека Пантош.

- Ко? Зар ’наки момак? Нема га у сто села - гракнуше сељаци. Оде вала, све’дно ко под лед.

Мића се окари, па ће дрмајући там’ и тамо главом:

- На моју душу, оде!

- И твом је нећаку, Давиде, изашла позовка - вели кнез, прелиставајући позиве.

- ’Вала ти, кнеже, ко имам коме! - захваљује му се Давид.

Сви се сневеселише, па се и Давид нешто ућутио.

Кнез изнесе једну окањачу шљиве, па пружи Мићи да точи. Мића узе плоску, нали полић, наздрави кнезу, па онда обреди све.

- Дај, вала, кнеже, још једну изнеси, па макар је мој јолпаз платио - не може се уздржати Давид поред све озбиљности и забринутости која се огледаше на сељацима. Кнез изнесе; те једну по једну лијепо се угријаше. Разговор се поче живље.

- Баш нас, браћо, умете Грац - вели Мића и додаје полић Давиду. Умиру момци - не буди примијењено - ко кад се овце пометиље. Ето, два Мандића из једне куће. Један умрије у Грацу, други се врати кући; не прођоше ни двије неђеље, а и он оде под црну земљу. Не знам, шта и’ бацају на даљ, у ’устрију, код толике наше земље.

Давид прими полић, нешто се као дубоко замисли, па ће:

- Ваврике су томе криве, веле солдати. Дим онај, брате, те се наш свијет не мере обикнути, па то вам је.

- Па и не реци, Давиде, да није - одобрава Пантош и истреса лулу о врх од опанка. Ваврике, ваврике! Ништа друго!

- Чија је сад редња? - пита Мића.

- Цвикина, Цвикина! -повикаше неки.

- Оду момци здрави, ко рушпа, а војни, ко рањеници, па заковрљај те умри. Зар то није богу плакати? - јада се Цвика, а пружио руку да прими полић.

Људи, да речемо, би ли било ’асне бацити на царство молбеницу да и’ тамо не шаљу? - пита Давид. Ти си, кнеже, тамо при суду, а био си и у солдачији, шта ти велиш, а?

- Знате, људи, реглеман је реглеман, а бевел је бевел, а оно да - и рапорт има, па онда на царство - разлаже им кнез, давајући особити нагласак својим ријечима.

- Чујдете, људи! Еее - отеже Давид - кнез је кнез. Зна ти он - боже ме не покарај - на чем земља стоји.

- Шта? Зна вала, ђе је небо кукама приковано - додаје Цвика, а очи му се заокружиле као кози пред мрак. Де, де, кнеже! Како ’но?

- Браћо, све по реглемену, па онда на рапорт, а рапорт на царство - упућује кнез.

- Боже мој, што ти је паметан човјек! - чуде се сељаци, а само Мића ћути. Повргао покрај себе плоску, прекрстио ноге, нагнуо се мало напријед, па одбија густе димове из оковане и навезене луле. Нешто се замислио.

- Нема, људи, од молбенице ни од царства ништа - трже се Мића из мисли. Оно да - да би се могло молити, ама ко ја велим: нема вајде. Ја млим тако, а ви как’ ’оћете. Само знам: тешко јадном тежаку! Књиге не зна, па слијеп код очију. А данас ко не зна барнути оним црним пером, није ниђе присто, већ другог мољака да му проучи позовку или књигу. Тако вам је на данашњем земану. Па ето, ко би ту молбеницу на царство…?

- Ако не би наш десетар знао, ја не знам ко би други. Зорли је, веле, учеван - добаци Цвика као из рукавице.

- Ја млим да би знао боље онај шикуција што је лани у нашем селу купио мирију. Каже мени да зна љевше писати нег’ пријестолник.

- Па и би! - трже се Цвика и одмахну руком. Зорли је учеван. И мени је казиво да пријестолникова сина учи писати.

- Од та два ниједан! - повика Давид. Људи, шта вам је данас? Зар не чујете кнеза? Говори све’дно ко да није из нашег села. Нек’ му он у молбеници загари оне три ријечи, па ће Швабо нама’ виђети како и ми закон знамо. Како ’но кнеже? Реман, бе…

- Реглеман, чоче, па бевел, па с бевела на рапорт, а рапорт јавља на царство, царство на капетана, а капетан све даље до каплара.

- Е, што ти лијепи Швабо зна уриктати! Говори, брате, све’дно ко да из књиге чита. Зато суд и поставља за кнезове људе који су у солдачији били. Неће Миће, јер би се прије земља - боже ме прости - преврнула, нег’ што би он ’вако, ко кнез, ишчито - вели Давид.

- Ама ја, људи, не смијем - ја сам кнез. Познало би царство моје писмо, па нама’ у "црну кућу".

- И твоје ријечи - додаде Давид.

- Ја млим да би требало ударити на молбеницу и оне закрпе. Како ’но му се рекне, кнеже? - пита Пантош.

- Штрамплета.

- Плета?

- Штрамплета, чоче! Е, ништа не знате - исправља кнез и љути се.

- Немој баш, кнеже! Знаш, из нашег си села, па би и нас могла биједа појати - трже Давид свој неумјесни предлог.

- Немојте се, људи, узалуд трошити и плаћати, јер нема вајде, ове ми моје грешне којом дишем. Ман’те се, људи, ћорава посла! - одвраћа их Мића.

- Ма и ја тако велим. Зна царевина шта ради - заврши кнез разговор и узе празну плоску са земље.

V

Кнез је раздијелио по селу "позовке" и објавио дан кад ће с новацима пред котар.

Цијелим селом обладала жалост. Нигдје се не чује пјесма. Само што гдјекад тужно одјекне она солдачка:

Мислио сам да ме жени бабо,
Али ме је оженио Швабо -
Ој, ђевојко, драга душо моја,
Ој, ђевојко, драга Маро моја! итд.

Кад су истом почели примати солдате, народ их је испраћао као у рат. По варошима се могло видјети како се мајке са синовским одијелом по блату ваљају и лупају очајнички у прса. Да ти је срце од камена, морао би пустити сузу њежног саучешћа.

Солдати се почеше враћати живи и здрави кућама, и народ се мало утиша. Мало помало - већ и то постаде обична ствар. "Нека, нек иде, научиће се памети", говорили су људи. Али замало. Солдате почеше слати у Грац. Умирање и болести учесташе, те у народ поново уђе страх.

Јадне мајке почеле нарицати за својим синовима, као да су их покопале, па се с гробља кући враћају.

- Шта вам је, жене? Што цмолите? - ружи их кнез. Био сам и ја, па ево ме, нијесу ме убили. Мало се помучити, па богме и гладовати, а послије те стегне онај мењажија, па доста ти залогај кру’а.

- Знамо, мој синко, али тебе нијесу бацили четр’с конака од куће. Сваког пазара, да је било кабул, могло ти се доћи. А сад? Грдна рано! Бацају и’ неће у ’устрију, нема до Беча док би чојек попушио лулу дувана.

- Е, жене, немојте већ! - љути се кнез. Ђе је Беч, а ђе је Грац? Грац је ’вамо до нас.

- Е, јес’, Грац му се рекне, ватра га сагорила! - куне Спасенија Савина.

- Осим наше дјеце, друго - додаје стара Ваимија Игњина, а поднимила се на обе руке, па се љуља там’ и тамо.
VI

Благи се окарио, па не ћурлика. Да, ћурлика, али врло ријетко: овако кад је сам код тора. Тужни и бони звуци туже за нечим милим и драгим, за нечим изгубљеним.

И Туба је дознала да му је изашла "позовка" за солдачију. Свак је говорио: узеће га. Кад би она то чула, задрхтала би као у грозници. Досад тако весела, сад се окарила, на лијепо пропала у лицу. Жарке грахорке изгубиле ону првашњу топлину. Стара се Анђа препала. Одбраја јој уроке, салијева страву - ништа не помаже. У сну увек нешто бунца.

- Само да ми га је још једноч ’нако из близа виђети - мислила је. Нешто ми је ето драг - умрла би’ кад би’ могла, за њега. Е, боже, а он то не зна.

То је исто и Благи желио. Гледао је да се онако насамо с њом мало разговори. Лакше би му било, тако му се чинило.

Прије два-три дана одласка дошла Туба у млин. Благи то видјео, па сјавио сермију у оно стрњиште испод млина, па се учинио онако крај млина, да се напије воде.

Млин се нешто обаталио, па крупно меље. Туба изашла пред млин, не би ли кога од мушкијех видјела, па опази Благог гдје пије воду на оном точку више млина. Срце јој задрхта. Зовнула би га, а грло јој се стегло, па проговори не проговори!

- Помоз’ бог!

- Да бог добро!

- Зар ти у млину, Туба? - пита је Благи пролазећи покрај млина.

- Да. Па не знам… нешто млин… - не да јој се изговорити.

- Ма шта?

- Нешто се, прошћеш, млин обаталио, па не знам направити. Би ли ти умио?

- Да видим - вели Благи и уђе у млин, а она остаде пред млином.

Нешто је дуго баратао око камења, збунио се, па не зна шта ради.

- Добро сад меље. Направио сам - вели Благи излазећи из млина.

- Благи, збиља, кад ћеш у солдате? - охрабри се Туба.

- Ја млим: пр’ошјутра.

- Душе ти, је си се препо?

- Па ет’… и нијесам. Што би’ се бојо?

- ’Нако знаш, би ли ти било жао да те приме?

- Пааа - отеже Благи - да видиш и не би. Немам матере, немам никог свог… не би ме нико жалио - вели Благи, па онако испод ока погледа у Тубу, а она обори очи.

- Жалио би те свак, све село. Па ет’ и мени би било жао, да те, не дај боже, приме, јер, знаш, Грац… Ето, нит’ си ми - што ’но онај говорио - род, ни помози бог, а нешто си ми драг, ко… ко, ко рођени брат - замуца Туба.

- Нијеси ни ти мени мрска. Жао би ми било, ’нако знаш, тебе и села и сваког. Наш свијет, адет… па знаш чојку, кад оде на даљ, у туђи свијет… нит’ кога зна ни позна - заплео се Благи.

- Боже мој, ’оће ли те узети? Свак говори: узеће га. Мени нешто, боже, жао, па дође ми да плачем. Знаш, немаш никог свог, па жао ми те све’едно, ко… ко, ко рођеног брата, … мен’ се чини више - вели Туба, а блага румен осу јој образе.

- И ти си мени, чини ми се, дража од сестре. Немам ниђе никог свог на ’вом бијелом свијету. Да умрем, не би ми имо ко свијеће на задушнице запалити - вели Благи, а суза му полети. Он махну рукавом, па је заустави.

- Не дај, боже! Немој слутити.

- Е', Грац… - дрма Благи главом.

- Неће тебе, ако бог да, примити - соколи га Туба, а сама види како криво говори.

- Ал’ откуд ко иде, вели: узеће те.

- ’Нако знаш, свијет говори, ко ђе си ти… - не да се Туби изговорити што мисли, па тури руку у њедра и извади јабуку - зеленику. На ти ову јабуку, па се немој, знаш ’нако, карити. Све ће добро бити - ако бог да - боље нег’ што мислимо.

- На и теби - вели Благи, па извади из торбака јабуку и пружи јој.

Она је пољуби, па метну у њедра.

- Збогом, Туба!

- Збогом пошо, Благи! Боже, са срећом!

- Боже, дај! - одврати тужно Благи и одјави овце на попасак.

Већ је био млин изамлио. Туба покупи брашно у торбицу, па пође кући.

Нешто изнемогла; ноге јој клецају. Жао јој Благог. "Никад га, море бити, нећу виђети", шаптала је. Очи јој се напунише суза. Она пусти на вољу ојађеном срцу, сузе потекоше, а она боно, тихо запјевуши:

Ој, јабуко, моја зеленико,
Све те љето у њедрије носа',
Нит' те једо', ни те коме дадо',
Већ сам те је драгом оставила -
Јесен дође, а мој драги оде.

Она престаде, па уздахну.

Од Зељковића тора допирали су сјетни звуци јасне ћурлике. Она их је, с чежњом и слатком тугом у срцу, слушала, док пошљедњи одјеци не изумријеше у густим висовима тамнозеленог Медењака.
VII

Што свијет говори, ил’ је било, ил’ ће бити. Свак је говорио: узеће га. И узели су га. Кроз три недјеље Благи остави своју постојбину и оде у Грац.

Свак га је жалио, а Туба највише.

- Само нашег Благог, грдна рано, примише ове године из нашег села - тужи се Туби Марушка Мићина на перушању код Мајсторовића. Кад су нашег Милића примили, није ми било жалије. Да су барем још кога из села узели, било би му, јаднику, лакше, а ’вако сам…

- Боже мој, ’оће ли и’ бацити у Грац или ће остати у шкру? - пита Туба.

- Ја млим: у Грац.

Туба се окари, па се замисли.

Марушка и Пава заговориле се, па нешто једна другој дошаптава.

- Шта сте се ви, цуре, толико заговориле? Нијесте на збору? - шали се Лазар Николин, па баци пред Тубу чврсто завезан кукуруз. На, перушајте!

Туба се трже и узе кукуруз. Једва га некако оперуша, баци на хрпу, па чудновато погледа на Лазара.

- Знам ја, цуре, знам - уплеће се Лазар.

- Шта знаш? - утаче се Пава, другарица Тубина.

- Знам ја, ’нако знаш. Знам ја све - вели Лазар и дрма главом.

- Не знаш, вала, ништа, јер ништа и нема - опет ће ђаволаста Пава.

Она је искрена и одана Тубина другарица. Увијек је с њом готово. Заједно су и одрасле - кућа до куће. Једна другу поучава у везу, у ткању, у сваком женском раду. Кад су на њиви, увек су на једном разору. А што су могле запјевати, то је за причу!

Иако је била одвећ говорљива, ипак јој је Туба смјела повјерити своју тајну - тајну коју је и од црне земље крила: да воли Благог.

Овако, кад је какав светац, стара Анђа оде некуд у комшилук или на виђење кћерима, а њих двије наставе, па по цијели боговетни дан разговарај се. Кад би се сите наразговарале, онда би Пава рекла:

- Ајд’, Туба, болан, да мало запјевамо!

- Паво драга, не могу, па ет’…

- Ма шта ти је, болан? Немој се карити. Је ли те жао - јес’, ама јопе’ немој чинити брез себе. Сад ће те двије године протећи ко ’ладна вода, и онда, ко си, ти си! До’ће он, болан! Зар Благи? На моју душу, ко да гледам, а он дошо, па… Де, де ону "Oј јабуко, моја зеленико". То ти волиш, ја знам.

- Паво рођина, не да ми се, па уби ме - вели Туба, а очи јој пуне суза.

VIII

Јесен се приближује. Гора се почела жутјети. Покоји суви листак падне с гране, као нијеми гласник суморних јесенских дана. На њивама је готово све обрађено.

Шљиве родиле - преродиле. Свукуд пуне каце, а комови већ преврели, па се пјенуше. Траже се котлови, лети се за "дозволу"; свак ради, а порезни "уред" најбоље.

У селу велика живост. Неко жени брата, а неко сина; неко удаје сестру, а неко опет кћер. Иако је јесен досадно доба године, тежаку је најмилије. Онда он свачег има; доста појести, доста попити. Док има, да се што уграби, јер послије… Погдјекад богме и покоја пушка нехотице одапне. (Старинска, не мари ништа!) Кнез се почеше по глави, па ће званично: "На рапорт!" "Е, људи, људи, никад овом свијету…" - врти кнез забринуто главом.

Пред стару Анђу падају плоске као угњиле крушке.

Чувени су некад били Крагуљи, па се и Тубина љепота рашчула. Тегле просци из десетог села, као овце на солило - долазе на заглед. Стара се Анђа нашла у чуду, а Туба стрепи и дрхће као јагње од оштра ножа. Крије се, неће да изиђе.

Јанко Делић потеглио чак из Змијања. Опремио се као што се један Делић опремити може. С паром га згоднијег нема овамо око нас. Тежак је, истина, има своју земљу - давно се откупио - али помало и тргује. Купује овако у јесен дебеле волове, па их препродаје. Бистар је и предузимљив човјек. Из свачег гледа да пару избије.

- Нек’ изађе, да је видимо. Нећемо је појести - вели Јанко. Људи смо просци, таки је ред. Бегенише ли - добро, не бегенише - и тако.

- Знам, брате, Јанко: ама ја дјетета не дам ове јесени ниђе. Млада је, луда, а јопе’ ти си чојек згодан. Туј се богме ’оће ово, ’оће оно, а она, ко вукарашка ’ћи, нема толико спреме ни дарова - одбија га Анђа.

- Крагуљи су, стара, на гласу и…

- Е, мој Јанко, били су некад! - уздахну старица.

- Чељаде је бисно, кршно, пристало - од соја је, знаш; то је за моју кућу. А дарови и спрема? - вели Јанко, па пирну и одмахну руком. У мојој кући нит’ ће бити гола, ни боса, ни гладна, ни сувотна. Свега доста, ’вала богу! Живиће ко бубрег у лоју - што ’но онај казо - па ти сад…

- ’Вала ти, брате Јанко, ко имам коме! Ама дијете ове године неће ниђе, а догодине, како буде суђено.

А Никола, отац Лазарев, разлетио се, па не зна шта ради. Хоће да жени сина, па се мрке јањиле. Лазар неће него Тубу. Чуо је то Никола од "оне".

- Ми смо, мој чојче, обнемогли; пали - што ’но има ријеч - на пошљедње гране. Ред је да га женимо. Ама он неће већ Тубу Анђину, а она затегла, ко да је пријестолникова ’ћи. Ето, долазио на заглед Јанко Делић - ’наки чојек! а она џолава вјештица подапела губицу ко цигањски бубањ, па вели: "Ја не дам ове јесени ниђе дјетета!" Види ти сад тог посла! На моју душу, ја не знам шта ћемо… Дијете је дијете… Ти знаш Лазара - вајка се Петра Николи.

Никола се забринуо. Шаље онако испред себе жене да "маме" Тубу за Лазара. Ето, дошла Каласура (неки је зову и Летикујом), па се распричала:

- Моја Анђо - моја, немој ти бити блентава! Подај ти дијете у Мајсторовиће. На моју душу, сестро, не’ш се кајати. Ти знаш, ’вала богу, Мајсторовиће. Они држе жене ко мало воде на длану. Људи су згодни - своја земља, а јопе’ близу вода, близу дрво, близу млин! Ниђе таке згоде! Ја млим тако, а ти сад гледај. Отвори очи! Нијесам ти - не дај боже - душман’.

- Знам, моја друго, ама дјетету не иште срце ове јесени ниђе. Ја јој велим: "Ето, ’рано, изабери, ђе ти срце иште. Ја те не ћерам". Она нама’ стане плакати. Питам је, а она ћути. Само вели: "Најо драга, не иште ми ниђе срце". Е, па шта би’ ја сад, сестримим те? Ето, кажи ми, де! - јада се стара Анђа.

- Немој ти, знаш, тако. Дијете је, па море бити… Ето, кад су ме водили, ја плачем. Жао ми оставити вес а повезати бошчу, а послије… Ја ти кажем - што би’ ти и говорила? Људи су згодни, једни по једни. ’Наке куће у десет села нема. Доста сермије, а богме и житни су. Нико још не памти да су и оку жита купили. Своја земља, сестро! Мало је данас такије’! Близу вода, близу дрво, близу млин! Сама ти знаш, што би’ ти казивала? А јопе’ и близу је. Што би је давала пре’о бијела свијета? Мореш јој доћи, што ’но ријеч, сваки дан на виђење… Гледај, сестро, отвори очи! Нијесам ти душман - ни теби ни твом дјетету. Не говорим - не дај боже - из какве злобе, већ ’нако знаш… Близу вода, близу дрво, близу млин, а Мајсторовићи пазе жене ко мало воде на длану! Тако је, сестро, па ти сад… - расторокала се "благоглагољива" Каласура.

Туба се крије и бјежи док види да ко иде кући. Одмах јадница помисли: иду на заглед или прошњу.

Већ је прошла година откако су Благог примили. Често пута погледа у ону јабуку што јој је пошљедњи пут код млина дао. Почела је већ давно венути. Она је тужно погледа, а очи јој’ се напунише суза - "нека, нек’ вене, нек’ увене - само нека се он жив врати, али Грац", помисли она, а сузе јој облију блиједе образе.
IX

Биће пред Аранђеловдан, кнез сашао на "уред". На "уреду" је примио "позовке" и друге "званичне ствари". Осим тога предали су му два замотуљка у црно завијена и "црну књигу."

- Боже мој, шта ли му је ово? - чуди се кнез.

Прочита адресу: "Господину Вукану Радићу, кнезу села М…"

- Зар ја господин? O, о, о! - не може кнез да се начуди, па ће опет: "Господину Вукану Радићу, кнезу села М., задња пошта Б." Ја наредне царевине, боже мој! Сваком ли зна одати чес’! Право каже Давид: "Кнез је кнез". Није лако бити кнез! Треба се вамо у’ватити са судом, а држати се палиграпа, па ти се нама’ вјерује и одаје чес’. Опет чита и осмјехује се: Ја наредне царевине, мој милосни бого! Сваког ли зна поштимати!

Изађе из "уредовне дворане" некако поносито. Дигао главу као неслан ован, а укочио се, на никог не гледа. Узео оне замотуљке, па носи у рукама.

Сељаци што су били на "уреду" стрчаше се радознало око њега.

- Шта је то, кнеже? - питају га неки. Он се направио важан, па ће од неко доба мало затегнуто:

- Ништа! Чекајте, док отворим књигу! Што сте навалили ко марва?!

Он отвори писмо, па стаде читати у себи. Погдјекад се заборави сиромах, па поче и наглас срицати. Мучио се дуго и кад је све разумио, онда се накашље, па поче:

- Царство јавља "азо", да је десет… десет…

- Шта? укинута десетина зар? - претрже га неко.

- Шути марво! - продера се кнез, па настави. "Азо", царство јавља да је десетог прошлог…

- Шта ти му је оно "десетог прошлог"? - дочека опет неко.

- Шути, ћићулајкане бож’и, бленто, злогло! - дере се кнез, а поблиједио као крпа у лицу.

- Немој ти, кнеже, знаш нада мном трти рокве, јер сам и ја нешто био. И моја се слуша код суда. Знам ја палиграпе!

- Чес’ теби и поштење - трже се кнез. Ама немој брате, знаш ’нако… Од царства, па шта му је, да му је - добро му је!

- Читај, кнеже, читај! - чује се неки. А ти, Јовиша, шути?

- "Азо", царство јавља да је десетог прошлог мјесеца умро у Грац инвантерист (ја сам био врајтер) Благоје Гатарић. У његовом војничком сандуку нађен је један народни инструмент, ћурлика и једна јабука. Пошљедња воља поменутог инвантериста да се ћурлика уручи Милићу Зељковићу, а јабука да се преда Туби Крагуљевој. Моли се господин кнез да ово тачно изврши - заврши кнез и нагласи особито ријечи "моли се господин кнез", а сељани се чудновато згледаше.

- Еј, јадна му мајка! Бог да га прости и помилује! - оте се једном уздах из гомиле.

- Ја наредне царевине, Боже мој! - чуди се Јовиша. За свашта ли води бригу… Код ње иде све ко на тетиво! Нема код ње тамо-амо, већ шта је коме одређено - одређено! Боже ме не покарај, да оде на ’нај свијет, нашло би га!

- Само да се укине десетина, трећина и, рећ’емо каз’ти, ове глобе - никад бољег цара - вели Шурлан.

- А шта му је то, кнеже, завијено у то црно ћаге? - пита Јовиша.

- Зар не чуште шта царство јавља? Ово је дугачко ћурлика, а ово округло јабука.

- Ја, мој ваљани бого! Види, види, који су мурови и штрамплета! - не може Јовиша да се начуди. Колико ли је муке и трошка виђела царевина док је то послала амо из толике даљи! Па вели чојек: много иште!

Док се вратио с "уреда", кнез је одмах предао Милићу ћурлику, па пошао онако узгред да и Туби уручи јабуку.

Стара Анђа извадила мисирачу из ватре, па отреса с ње луг, а Туба узела камичак па туца љешнике, док кнез трнапи на врата.

- …бар вече!

- Да бог добро! - устадоше обадвије, поклонише се и примише бога.

Туба узе столац, пребаци преко њега поњавицу, па подметну под кнеза.

- Сједи роде - вели старица. Која добра?

- Вала ти! Немам кад; имам још нешто посла ’вође доље код Ђокана - вели кнез и извади јабуку из преметача. На, Туба! Умро Благи, па то је, знаш, пошљедња воља. Лаку ноћ! - рече кнез па на врата.

Јадна Туба поблиједи као мртвац, али се уздржа. Узвишени и ничим непомућени дјевојачки стид спасе је да се не изда. Кад кнез изађе, она бризну у плач и објеси се старој Анђи о врат.

Кроз тужно, непрекидно јецање чуле су се ријечи: "Најо дра-ага уме-ме-те нас Гра-а-ац"!

Беч, 1900.

Кроз мећаву

Приповијетка је први пут објављена у Српском књижевном гласнику 1907, књ. XVIII, у два наставка (број 7 и , затим исте године, у избору Кочићевих приповједака у издању Српске књижевне задруге, те у „Јауцима са Змијања“ 1910. с ауторовим „Малим објашњењем“ на крају књиге. „У ову је књижицу, вели он, ушла и приповијетка „Кроз мећаву“ која је штампана у Срп. књ. задрузи. Пошто је ова ствар првобитно и на претрг писана за Српски књ. гласник, осјетио сам у њој јаких мана и непотпуности које сам сад, према свом схватању, исправио и изгладио, приповијетку унеколико проширио додавши јој два-три заборављена момента. Можда је ствар тиме нешто и добила, али је једно само поуздано: моја је приповједачка савјест сада мирнија!“
Промјене које је Кочић извршио тичу се измјена појединих ријечи, редосљеда пасуса; мањих изостављања и знатнијих додавања, од којих је највеће оно у којем се говори о старчевом дозивању у помоћ у тренутку када је са унуком залутао. Занимљиво је да је писац осјетио потребу да измијени и име свом јунаку (у првој верзији он се звао Реља Масларић, а не Кнежевић).
Најважније допуне су оне које се односе на карактеризацију јунака приповијетке, на његово поријекло („знало се да су његови стари судили на Змијању и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева“) и његов понос („Кад не могу кнезовати ко што су ми стари кнезовали, нећу да будем турски алабаш!“ – говорио је Реља поносито)

___

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете - није му могло бити више од дванаест година - држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу.

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама.

- Баш нико ништа, Вујо! - трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше учестаније и гушће.

- Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! - трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.

Некад је он био најнапреднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда. говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и вршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.

Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. За час би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.

И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. "Oво се већ одавно пресипа… прелијева!" - прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну, кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравањка као мала касаба.

Глас се Рељин ширио. "Шта толико теслаишеш! Шта си се толико диг’о, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!" - говорило се кад би се когод стао чим поносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: "Вала ти, куме, вала ти пријатељу! Ти мене почестов’о овом чашом, а тебе господин бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к’о у Реље Кнежевића!"

И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за Курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто, он није знао нити је хтио кога питати. "Oво мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!" - рекао је и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало да су његови стари негда судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка, што се у пјесмама пјева.

- Кад не могу кнезовати к’о што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! - говорио је Реља поносито.

Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве.

Већ би се на неколико дана знало, кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали на диванама да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили и чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље и, миришући, веже се са насмијаним небом прољетним.

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

И једног кобног дана - добро се он сјећа - ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.

И пође шапат од уста до уста:

- Рељин брњаш осван’о мртав у бари.

- Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и других, заоштрљених кљунова почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом.

И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! - просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат, од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање милог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.

И Рељи се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:

- Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачом и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе… ону велику пјесну, од које процмили и дрво и камен, а камоли срце у човјеку! Ту пјесму, ту велику пјесну запјевајте, загрљени, и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао, набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.

И прва се носила кренуше из Рељине куће.

Иза тога чељад се почеше поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припошаја, без модрих, чованих копорана и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени…

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки: страхота погледати! Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другог као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:

- Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава? … Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, к’о и сваки герз!… Ај! Иј! Уј! Ујујуј!..

Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обе руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

- Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би требало да тако буде, али људи тако ’оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?

- Јест, брате Крстане, тако је - мијења глас и одговара сам себи.

- Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људима, јер ја нијесам чојек, већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?

- Тако је, брате, тако…

И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њег’ се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:

- Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. ’Оћу да и’ ожалим… Нико и’ неће онако од срца ожалити ко ја…

Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и, обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:

- Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писао на намастире и цркве; зар нијесам дав’о кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислужив’о свијеће слави твојој?…

Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо:

- О ви, црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и љепоте моје!…

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше: и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађаше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњише. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души; и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше… Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

Њега би дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гдјегод бануо међу људе који га познају, и који га не познају - само кад нешто шапћу.

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му отајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору од сопре до сопре части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у његову душу: "’Вала ти, куме Реља Кнежевићу, бане наш и поносе наш! ’Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!"

На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне, приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини.

- Сирома’, вукарни Реља!

- Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја… Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине… цар брез царевине! - узвикнуо би очајно, задрхтао би, и само би тада грчевито зајецао, да га је жалост било погледати.

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах првих дана биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи.

Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе:

- Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! - говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на изору, пригнао је кући да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!

И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доље гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко љета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али је он сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде.

- Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице! - прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи’ови’… Шта дочека, Реља Кнежевићу! - с грким пријекором дубоко уздахну.

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Кад у Добрњском Пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној бескрајној бјелини.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати.

- Идеш ли, роде? - окрену се старац и јаче повуче привузу.

- Идем, идем - тешко мали растави вилице.

- Је ли ти студено?

- Да - једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Реља скиде шал, отресе снијег с њега и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију.

- Утопли се мало, побогу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава… Ту мотчицу баци, чоче, из руку, па руке метни у њедра… Ево ти ове моје аљине, па се добро умотај - рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.

- А ти, стриче?

- Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа!

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега.

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:

- Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!

Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.

- Идеш ли, роде?

- Идем, идем - једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени.

- ’Ајде, роде, ’ајде… O страшне ноћи и мећаве, ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! - шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрова што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.

- Моремо ли, Вујо? - викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.

- Моремо, моремо! - одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.

- Напријед, Вујо! - узвикује Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати.

За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.

Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла.

Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали, па викну из све снаге:

- Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо… забасали смо!

Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргаше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:

- Помагајте, забасали смо… забасали смо! Помете нас мећава…

Испред Накомичића кућа, чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму пролазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:

- Надесно, браћо, надесно!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догоријева у њему, гаси се.

- Идеш ли, роде?

- Идем, идем - немоћно одговара дијете, посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.

- Идеш ли, роде? - викао је Реља поиздалека.

- Идем, идем - чинило се старцу да чује дјетињи глас.

- ’Ајде, роде, ’ајде! - мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

- Идеш ли, роде? - викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.

Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова потрча натраг.

- Вујо! - очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…

Мргуда

Једна од најљепших Кочићевих приповиједака објављена је први пут у његовој првој збирци „С планине и испод планине“, 1902. године, али је, према свједочанствима Васе Глушца, читана у Кочићевом бечком кругу и била од стране Павла Лагарића подвргнута најстрожијој критичкој анализи. Управо на њој је, како наводи Глушац у свом тексту „Петар Кочић и Павле Лагарић (у бањалучком Развитку, 1936, бр 11), неприкосновени ауторитет Кочићевог литерарног кружока у Бечу упућивао младог писца у тајне приповједачког заната.
Шта је све Кочић мијењао у тексту своје приповијетке није познато, али је чињеница да се рукопис те приче, а то је и једини познати рукопис једног Кочићевог приповједачког текста у цјелини, не разликује од оног какав је ушао у његову прву збирку и остао неизмијењен и касније. (Фототипско издање рукописа Мргуде објавио је Музеј Босанске крајине, 1965. г.)
Испод рукописног текста стоји посвета: Мом драгом Герасиму, и ознака мјеста и датума: Беч, 10. XII 1902. Посвета се односи на Герасима П. Ивезића, Кочићевог школског друга и пријатеља, који је с њим био и на студијама у Бечу. Он је писао о првој Кочићевој збирци у Српској застави, 1903 (под псеудонимом 3). а и превео је Мргуду на немачки и објавио у подлистку Аrbeiter Zeitunga, 1904, бр. 89. Да Кочић није био задовољан његовом критиком говори његово писмо од 3. јула 1903 (под бројем 32, у IV књизи нашег издања).
Милан Карановић и за Мргуду тврди да је стварно постојала. Звала се, наводно, Миља и живјела је у селу Раткову. „Говорило се да је свекар на њу насртао. Она није могла од стида да се икоме потужи, него се обесила. Закопана је изван гробља“. Види: „Помрле личности Кочићевих приповедака“, Политика, 1934, бр. 9214)
У вези са овом приповијетком Кочић је изнио и једно од својих најинтересантнијих интимних схватања властитог дјела, односа литературе према животу и критике према литератури (видјети о том Кочићево писмо Марку Цару, писано 9. фебруара 1903, из Беча).

___

Мргуда упрти рубине и пође на перило. Нешто јој се стеже око срца кад изађе с бременом из зграде.

Има већ неколико недјеља како се у селу само о њезиној матери, а још више о њој говори.

Кад мину поред Бореновића кућа, лијепо осјети како је румен обли и ухвати дрхтавица. Боји се видјеће је ко, па ће што рђаво за њом рећи. Она је љута, вратиће му, па опет тешко њој.

Мати јој је немирна. Једнако трчкара од куће до куће. Некад и омркне у селу, а свијет као свијет: свашта испреда. Човјек јој се жалио и попу:

- Оче, молим те ко старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене… Буде два, три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља и обуче ко да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе’ врати. Примим је. Ко велим: моја је, бог је не убио! Буде мало, јопе’ реп на раме, па у мрак… Ја је солим, одијевам, обувам и ’вамо чиним јој, што’но веле, идару, а, прошћеш… Е, па, оче и брате мој, знаш како је: не мере исан! Оно, има се и про’одати, ама с образом и поштењем.

- Не кријем, не шијем, већ ево ти отворено пред овом свијетлом брадом кажем: Нећу те! Шта ће ми стара, саката, сипљива и чакараста кљусина?!

- Шути, роспијо једна роспијска! Осман је паша један по један био, па је и он на Плевни изнемог’о. Ама, зар није тако, оче Ђурђу, молимо те?

Така је Мргудина мати.

Посрћући с разора на разор, Мргуда застаде више Влајића тора. Чу разговор.

- Увано о мени говоре - помисли у себи и зађе за један лиснат грм.

- Јест, друго моја, крв! Жестока крв је томе крива.

Мргуда познаде грло и задрхта.

- И ја би то рекла - чу се други, мало облији женски глас. Ама, јеси ли је вид’ла, сестримим те: нема јој ни седамнаест година, а сисе јој набризгале, па тврде ко камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво што сам женско: јест, очију ми!

- Испале ти дабогда! - прошапта заједљиво Мргуда.

- Ама, не треба ти ништа друго: погледај матерешину само! Старија је од мене макар десет година. Ја, јучерашње вузле: крезуба бабетина, а она и сад ко каква млада.

- Нека си ти крезуба бабетина, ама си и поштена жена, а она је од копилског соја. У њезином се племену и копилад рађају. Ја би се својом дјецом, друго, заклела да је и Мргуда копиле.

- И јесам копиле! - шкрипну Мргуда зубима и клисну поред тора на перило.

Спрти рубине, сједе и поче се изувати.

Кад се изу, збаци са себе зубун, забаци остраг прегачу, узгрну кошуљу до изнад кољена, па зађе у воду и стаде усправ. Погледајте је како је кршна и наочита!

Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јањета.

Крупне, дубоке, црне очи увијек су јој нешто влажне; а нос прав, меснат, с округлим ноздрвама, мало навише завинут. Усне набубриле и увијек црвене. Само кад се ражљути, задрхћу и поблиједе.

Осим свега тог Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви - слатке, преслатке! А кад запјева: "Мој се драги на војску опрема" - готово свака жена која има сина на солдачију стане плакати. Тако је копиле знало ту пјесму жалобитно запјевати.

- Само нек сам ја Мики драга, па нек свијет говори што гођ ’оће, - прошапта она, сагну се, узе пратљачу с обале и стаде испирати рубине.

Око ње свукуд вода, свјетлост и непрегледно, миришљаво прољетно зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагано протиче, а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом, сјајном гердану.

Диже главу, баци пратљачу на обалу, протегну се, а пјесма јој се само из грла оте:

Мој се драги на војску опрема.

Очи јој засузише, а снага тихано задрхта. Глас се снажно, умиљато разлијегао, прелијевао се грчином, пркосом, разбукталим жаром.

Иза ње бућну камен у воду и попрска је по бијелим бедрима. Она се трже, поблиједи и задрхта као срна, а пјесма јој се следи на блиједим, уздрхталим уснама. Окрену се, а оно Микина глава вири кроз упрскано и овлажено шибље.

- Мика, брате мој, бјежи отален; видиће те свијет, па што ћу онда од срамоте, јадна ти сам! - преклиње га Мргуда и неспретно, збуњено спушта кошуљу низ голе, пуне бедре.

- А кад те Лујо Крстанов пресреће у јелику, ти шутиш… Не велиш: видиће свијет.

- Мореш, Мика, говорити шта гођ оћеш! - уздахну она и изиђе на обалу. Шта ће ми Лујо? Онај шврћо! Од рђе се не мере крува најести, а кад иде, клима ко какав старац. Да је барем таки герз ко ти, тако снажан, плећат, висок, мог’о би чојек нешто и помислити, а нако… Мика, брате мој, ти се гријешиш ода ме.

Он се затрка, прескочи преко воде и приђе јој.

- Сав свијет скочио на ме, па и ти. Зар ти није, болан, жао? … Мика, Мика, огријешићеш душу!

- Знам ја твоје извијање, Мргуда, знам!

- Шта ти ’оћеш од мене, Мика?! Крви би ти своје уточила. Ја те волим, умирем за тобом, а ти… Душе би ти дала. ’Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л’ у крви? - пита Мргуда, а сва се зажарила у образу.

- Веле да је - одговори хладно, преко срца, Мика.

Она у тренутку истрже Микин нож иза припашаја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати. Дрхћући, трже рупчић испод накићене тканице, натопи га врелом крвљу и баци пред Мику.

- Ето ти душе! Мика, вјерујеш ли ми сад - јекну боно, а сузе је облише.

Мика се окаменио, поблиједио, па шути. Једва се освијести и приђе, те јој зави рану, па је стаде снажно око струка стезати, гристи, грлити и љубити.

- Немој, брате мој, не ваља се то прије вјенчања - отима се она малаксало, отирући руком оно мјесто на ком је осјећала Микине уздрхтале усне. Боји се, јадница, познаће свијет.

Он јој несвјесно, нехотично завуче руку у набрекла њедра, која су у ватри горјела као оно модро, распаљено, планинско небо изнад њих. Мргуда се трже, врисну, а гердан јој звекну на једрим прсима:

- Јој, јој! Немој, очи моје, ја сам шкакљива.

Његова рука ухвати за нешто влажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива жеравица.

- Немој, зеницо моја! - прошапта она њежно, с дубоким уздахом, занесе се и, изнемогла из силног узбуђења, немоћно спусти главу на његово раме. Са Мргудиних зажарених образа нестаде узавреле румени. У часку се прели у мртво, ледено бљедило.

Од тог дана није се више насамо састајала с Миком. Бјежала је од њег’ јер се бојала свијета; бјежала је од њег, а умирала је за њим. И јесен дође. Мику примише у војску. Мој се драги на војску опрема!

Била је пошљедња ноћ пред полазак Микин, бурна, вјетровита, јесенска ноћ.

Мргуда запрета у кући ватру, уђе у зграду, свуче се и леже у мјесто.1

Испод тврдог, сламног поглавача мириши суво босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи, а под њом се шири мирис загријаног, планинског сијена.

Помисли на Мику. У глави осјети ватру, а уз образе јој удари врео пламен. Обли је врућ, преврућ зној и цијела јој снага задрхта па набрекну. Дрхће и намиче на се власнату, меку поњавицу. Гори, све гори, као да је у ватри.

Збаци поњавицу с облог, загријаног, уздрхталог тијела, завуче руку под миришљави простирач, извади сламку, па је стаде грискати, немирно се протежући. Она гриска, а испод поглавача мириши босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи:

- Боже мој, ’оће ли доћи?

Изађе јој пред очи снажан, ведар, насмијан. Она нешто грјешно помисли и од те се помисли стресе.

- Не ваља што сам помислила! То је гријешно и богу драгом мрско. Боже, што си ме ’ваку створио? Што ће ми ова снага и ватра? Проклета крви, што ме тако мучиш?!

Обрну се на другу страну. Кроз размакнута јелова брвна, која су ударала на смолу, видјела се мјесечина како се расплинула по жутом, скореном блату око стаја. Она гледа и дрхће, а срце стрепи у силној, насртљивој, неодољивој чежњи:

- Боже мој, ’оће ли доћи?

Вјетар ломи и крши гране с ретка трешања више зграде, силно зајауче, па ситно, оштро зацвили и затресе зградом. Вјетар трга и просипље суво, свенуло лишће, а она пламти, гледа и шапће:

- ’Нако ће се и моја младост осушити, увенути, чекајући га док се врати с војске. Али чекаћу га. Да ме цар проси за свог сина - нећу!

Горјела је, дрхтала је, па је онда тихо у сузама као мало сисанче заспала…

На згради шкрипнуше врата, за планине зађе мјесец, вјетар утоли и све се утиша.

Из даљине хуји ријека. На млинским лакомицама шуми вода и пада у бадањ. Кроз примамљиво шумење и слијевање воде чујеш као да неко шапће. Окренеш се - не видиш ништа. Само чујеш како ријека уједначено хуји и осјећаш како тешко дише ледена, јесенска ноћ.

*

- Лани нас уби кља, ове године оби град, а догодине нек’ нам царевина пошље добра десетара - па никад боље среће!

- Људи моји, ја млим да нас ово трећи пут бије вријеме од ове проклете укопације?

- Како нас неће вријеме бити кад се копилад рађају, а свијет се брез божје воље вјеша!

- Ко се објесио?

- Па објесила се Мргуда Малетина, дабогда јој земља кости изметала! Ш ње је овај град пао…

- Не куни, дијете! - викну стари Чочорика. Град је божја воља. Мргуда је погријешила, крв је занијела, ама и гријех свој окајала. Дјецо, не кун’те је, већ реците: бог да јој душу прости!
Напомена

1 Кревет.

Моји познаници

Објављено такође у Политици, I/1904, бр. 333, а поново тек у Сабраним делима 1961, која је приредио Ђуро Гавела. Гавела сматра да се најава „повеће приповијетке Цвик и Дурат у Народу и Босанској вили 1903. године односи на ову сличицу, коју је Кочић намјеравао продужити, али своју намјеру није остварио.
___

Ужагрена, сунчана свјетлост продире кроз танке, спуштене завјесе, ширећи по соби загушљиву врућину. Окупан у зноју, превратио сам се там’ и тамо по сећији која бијаше пресвучена свјежом глатком мушемом.

Напољу се чуо каткад уморан, сув говор људски, док неко не поче грепсти споља по собним вратима, мрмљајући нешто кроз зубе. Тргох се и ослушнух.

- Ово ће бити његова одаја.

- Јест, јест! Ово је. Чух како неко с неким говори напољу.

Врата се отворише, и кроз врата, готово напоредо, уђоше Цвика и Дурут, моји стари и добри познаници.

- Помози бог! - викнуше обојица уједанпут.

Обојица су били мрачни у лицу и одвећ намрштени као никад до сада. То ме мало зачуди и изненади.

- Шта вам је, људи? Што сте мрке оточили брке?… Сједите!

Обојица оборили очи земљи, па шуте.

- Ама, сједите, људи! Шта вам је? Деде, Цвика, запали! - пружих му кутију.

- Мало ћеш да почекаш док ти овај узме кутију из руке! - рече осорно Цвика и диже очи из којих је била оштра пакост и злоба.

- Некако ће тако и бити! - уплете се још пакосније у разговор Дурут. - Доста је, Петрићу, било твоје варанције и петљанције! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци! - поносно и пакосно одмахну Дурут руком и шкрипну злобно зубима.

- Ама, шта вам је, људи? - зачудих се још више, јер осјетих да својим говором и држањем нишане на мене. - Шта сам вам ја скривио?! Каква је то моја, Дурате, варанција и петљанција!? Мало јасније, браћо, мало јасније!…

- Све је бистро и јасно. Знамо ми твој марифетлук и шеретлук, стаде Дурут махати према мени руком.

- А, је ли, богати, Петрићу? - поче Цвика онако поиздаље, из дубине. - Што теби би да нас штрампаш у новице? Ми смо ти оно к’о једном, да речемо, чесном и поштеном Србу говорили и казивали…

- Какав Срб! - претрже га љутито Дурут, па му се живо окрену: - Болан, болан, Цвика, ја сам теби сто пута говорио: "Шути, Цвика! Не казуј свог знања! Је л’ он само у ’ној швапској одјећи, не вјеруј му па да ти је рођени брат!" Зар ти нијесам тако говорио, токмаче и тулумане божји?!

- Нека, Дуруте! Полако! - одбија Цвика руком да не говори.

- Ама, сједите, људи, да се разговоримо… да видимо шта је то.

- Е, нема, Петрићу, више еглена и разговора! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци!… више с тобом нема ни шјеђења, ни еглена, ни разговора! Није ни нама врана попила мозак: ако не знамо шта је масно и слано, знамо шта је вруће.

Нема више оног: "Шједите, браћо! Де-де, Цвика, де-де, Дуруте! Како оно би вође, како онђе? " Па онда кава, ракија, дуван, а ми к’о једне будале: ово је било вође, ово је ’вако било, ово ’вако свило. Ово смо и ово учинили ’вође, а ово и ово онђе. А ти тевтерић из џепа, па чврк! Из тевтерића у новице, а новице пријестолнику на кољено к’о поручене! Не прођи ни неђељу дана од нашег разговора, а швапске нас позовке засипају са свију страна: те једна из Варцара, те друга кроз два дана из Приједора, те трећа са Сане, а од Бање Луке ни броја им нема!… Куд ће ти душа, ако за бога јединог знаш?!

- А, је ли, збиља, Петрићу? - поче опет Цвика полако и одмјерено - шта би теби да ти тако нас биједиш и мусаведиш код швапског суда? Ми смо ти оно казивали к’о једном добром и часном Србу, а нијесмо знали да ти вадиш из нас ријечи па и’ дојављујеш Шваби. Па да си барем све онако спис’о како смо ти ми, на нашу преголему несрећу, казивали, не би нам толико ни било криво и жао на те, већ си измишљао нешто што чојек не би ни у сну мог’о сањати. Када нам је неки дан оно твоје ђаче што те послужује чатало, запрепастили смо се од чуда!…

Истом ми постаде све јасно и ја се осмјехнух.

- И ја би’ се, Петрићу, смиј’о да ми није овог гада за припашајем! - викну Дурут и извади пет, шест судских позива. Погледај-де ти овај гад!

Узех ја позиве и стадох разгледати. Зачудо, ниједна није гласила на њихово име.

- Ко вам је дао ове позовке?

- Кнез.

- Јест, кнез. Кнез нам и’ јутрос даде и рече: "Чувајте се ви оног вашег господина, јер морете лако и Црне куће запасти, а све пијући и пушећи ш њиме.

- Ја браћо, у новице нисам ништа о вама штрампао још, а можда ћу ове године. А ви се ових позивки не бојте ништа. Ово су старе, туђе позовке. Кнез се шали. ’Оће само мало као да вас застраши.

- Зар баш тако? - зинуше обојица од чуда. Добро, добро, кнеже!… Ама, зашто би он то радио, да речемо?

- Криво му што га наш господин Петрић не призива и не части кавом и дуваном ’вако к’о нас, - вели Дурут, сав ведар и весео.

- На моју душу, то ће и бити! Ништа друго него то!…

- Де-де, људи! Сједите, па запалите…

- Болан, болан, Цвика! поче Дурут. Шта сам ја теби пута говорио да ’ваког Срба и чојека нема од Црне Горе до Саве воде!

- Јест, брате, тако си ми увијек говорио, нема вајде крити…

- А шта ми оно малоприје рече? - осмјехнух се мотајући цигару.

- Опрости му, господине Петрићу, јер је лаке памети и брза језика к’о каква сељачка торокача.

Ја сам му и опростио.

Познаници моји мили, давно се ова сцена између нас одиграла, па како је још жива и свјежа у мојој машти! Што је овако танка и блиједа на хартији опростите и примите искрено и топло поздравље преко ових добрих и честитих новина, што ће ми платити десет динара. Цвика и Дуруте, то је педесет гроша.

Ракијо, мајко
Приповијетка је такође објављена први пут у Српском књижевном гласнику, IV, 1904, књ. III, бр. 3, 4, 5 и 6, а затим унесена у III књигу „С планине и испод планине“, 1905. Oбјављена је у посебном издању и 1913. године у Сарајеву, са извјесним језичким исправкама за које је Крушевац исправно утврдио да није вјероватно да потичу од Кочића (радило се о исправкама народских крајишких израза: шјести, свјетовати, јопе, намастир итд.). Овдје се, наравно, такође остављају те ријечи у њиховом аутентичном облику.
Шошљага који се помиње у причи јесте такође лице из живота, како тврди М. Карановић; наводно је то Марко Кочић из Бунарева у засеоку Ратково. Његовим именом је вођа Младе Босне Владимир Гаћиновић потписао свој осврт на Кочићеве приповијетке у Српској ријечи 1903 (бр. 239).

___

Већ се и пети дан примаче крају, а котао једнако кврца и ври. Говори о свачем, као и увијек кад котао пече, а највише о ракији, јунаштву и пошљедњој буни. Котлар непрестано куди ракију и огорчено је назива кугом људском.

- Немој тако, Мићане! - викну мало љутито Симеун, који већ пет дана тачно и редовно долази и опомиње котлара да пази да не би ракија загорјела. Не ударај ми, Мићане, на ракију, тако ти очњег вида и часног крста! Ти мореш говорити шта гођ ’оћеш, али ракија је ракија! Брез ње не мореш никуд, ни намастиру, ни цркви, ни калуђеру, ни попу, ни кнезу ни десетару, ни куму ни пријатељу, а у род женин не би шјетово ни најгрђем свом душманину да иде брез плоске. Кад пођеш овим и ’ваким људима с плоском добре ракије, сигурнији си и слободнији него да си пош’о с најбољом пушком. Знам ја то, болан! Ракија свађе и увијек треба: и на дому и на збору, и у весељу и у жалости. Брез ње не мереш ни крстити ни саранити. Ама, да ти не дуљим више, само ћу ти још ово казати: да ракија није добра и да није од бога, не би се она тако зорли штимала у нашој светој православној Русији. Сами цар светог православија, цар над царевима, попије сваки дан, не лажем ти већ тако у књигама стоји, по пет, шест ока вотке. Тако се у њи’ ракија зове, белћим што није јака ко наша, што је, да речемо, млого водена. Болан, болан, кад би се сва света и православна Русија подобро напила ове наше снажне и жестоке препеке, све седам би царевина од стра задрктало! Зато, Мићане - викну одушевљено Симеун - не ударај ми на шљивин род и пород, родио он нами и по дрвету и по камену на страк врагом, већ ми наточи једну чашу, па ћу вам сад приповиђети шта све ракија учинити море, на ползу светом православију:

На неђељу дана иза укопације, кад оно све седам царевина у договору с Русијом, Србијом и црногорским књазом отеше наше отечество испод скута султанова и дадоше га ћесарокраљу на изор, пометиљише нам се овце. Од тог времена пође сваком набоље у ’вој земљи, па и овој светој обитељи. Почеше нам овце полијегати и умирати. Сваки дан освитало и’ је тридесет, четрдесет мртви’ у тору. Чатали смо масла, светили со, писали записе, бацали водицу по тору; све, све смо радили и чинили, али ништа не поможе! За подруг мјесец скапа нам и пропаде око осам стотина што мали’ што велики’ глава. Чобани се растужили и ражалостили к’о да су све живо на дому покопали, а ја и покојни Партенија готово сишли с ума, те се од тешке жалости прописмо. Да ракије не би, пресвисли би од јада и чемера.

Свуд обладала црна жалост и тешка туга. Спустила се чама и невоља љута на пребијелу Немањића задужбину. Све бијаше опустило и онијемило. Не одјекује кроз долове чобанско пушкарање и довикивање, не чује се блејање оваца ни јањаца, ни милосно јецање звона на овну предводнику. Опустише и онијемише брда и долине, поља и планине.

- Симеуне, сине мој ду’овни, задрма се темељ Немањића светој задужбини! - јаукну покојни Партенија кад нам чобани јавише да је и пошљедња глава скапала, да је тор ост’о празан. Симеуне, сине мој ду’овни, шта ми драгом богу згријешисмо, да за наше владе и управе осироти и опусти ова света Ћаба?!

- Не ридај и не јадикуј, свети мој оче, већ нам нали по један полић да разбијемо овај црни дерт што нам је пао на душу.

Он уточи и попи, онда уточи и мени, те и ја изврну’ надушак. Док ми ракија угрија утробу и запали образе, сину ми кроз главу: "Симеуне, ђе ти је Староставна књига? "Одма’ се ја шјети’ своје свете Староставне књиге, коју ми је прије тридесет година поклонио један Светогорац, кад је писао парусије, за пет, шест дуката. Три су, вели, ’ваке књиге на земљи: једна у јерусалимског патријара, друга у светој Москви, а трећа ево сад у твојим шакама. Она је, каже, била у патријара константинопољског, па кад мрски и проклети Агарјани заузеше Цариград и претворише цркву Софију у џамију, стани се ова света књига, послије дугог лутања и басања, на Атонској гори у нашем манастиру. Њу су, ко и оне друге двије, списали својом, вели, крвљу и љубављу свети пророци и богоносни оци, на ползу и упражненије роду человјеческом. У њој је, каже, списана и запечаћена судбина свега што живи и оди по ’вој грешној и плачевној јудоли, белћим земљи.

- Не ридај, свети мој оче: не ридај и не јадикуј! Пало ми је нешто на ум. Отворићу своју Староставну књигу, па ћу виђети и проучити шта она пише о ’вој нашој, стародревној Ћаби. Ако буде богу драгом и милосном било мило и угодно да за наше, штоно ти велиш, владе и управе осироти и опусти ова пребијела задужбина Немањића свети’ што моремо ми против божје воље и наредбе? Моремо само плакати и цвилити к’о два згажена црвића у прашини, трајући своје пошљедње црне и чемерне дане у посту и молитви.

Отвори ја књигу и поче учити. Нема вајде, браћо, крити, дуго сам се мучио и учио, док ми нако к’о изненада, к’о сама од себе, не излетише пред очи крупна, црљена слова:

"Одма’ у почетку кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, намастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити чојек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето и богоугодно дјело и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину."

Разумјесмо књигу, те се ја у једну руку развесели а у другу ражалости.

- Симеуне мој, тврди стубе и јуначни бранитељу ове свете обитељи, српске и ’ришћанске! - заплака се покојни Партенија и загрли ме. Над Босном се промијени цар, а море бити да ћемо и овог убрзо промијенити; прије оћемо него нећемо, јер се ова земља научила мијењати господаре ко Циганин коње. Нек’ се мијењају господари и цареви, нека падају, ако ће, и царске главе, али не дај, тако ти твога штуца и јунаштва, да замукну пјесне свете и молитве у ’вом стародревном српском намастиру. Сине мој и чедо моје ду’овно, не дај да се на те и твог осијеђелог Партенију заплачу часне мошти свети’ Немањића што им не знадосмо сачувати задужбину њи’ову. Не дај, заклињем те свим на свијету, да на нас пане клетва и проклетсво Немањића свете лозе!

- Све ја то разумијем, свети мој оче, и срце мене моје и душа боли, али шта ћу, јадан ли сам и кукаван, кад је са свију страна црна и проклета милитерија обладала: капетан у Бронзаном Мајдану, капетан на Ситници, капетан на Кадиној Води, а генералинама каурским у Бањој Луци ни броја нема! O како је грк и тежак јад и чемер што ми је обуз’о душу! Оче мој свети, уточи нам још по једну - викну’ ја и узда’ну.

И вјерујте ми, дјецо моја, да не би ракије, никад ми ово не би пало на ум што ћу вам сад казати. Кад се подобро раскрависмо и угријасмо, мени се одријеши језик, и к’о да, асли, доби’ другу памет:

- ’Вако ћемо ми то, свети мој оче, учинити…

- Помози, чедо моје ду’овно! Твоје памети и науке од истока до запада нема! - претрже ме у ријечи Партенија и изврну полић, па мени други наточи.

- Да је турски суд - настави’ ја - и да је стара права и суданија, лако би ми спасли од сиротиње и пропасти ову свету обитељ. Пошли би одма’ што је данас у писанију по свијету, па неко јање, неко шиљеже, неко овцу, а неко богме и овна, па би се јопе’ разлијегале пјесне и молитве са олтара Немањића задужбине свете, и тако би подигли на ноге све што је било пало и оборено. Али шта ћемо, јадни и кукавни, кад су други суци на Бањој Луци! Не смије се чојек никуд макнути без пашоша и дозволе… Него сам ја ово ижињ’о и ’вако сам Староставну књигу у својој памети протолков’о: ја треба да се добро напијем, па да обучем ону швапску кабаницу и шкрљачину, што си је неке године донио из Каурске, па онда да узјашем ата и да одјездим капетану на Кадину Воду и да затражим пашош и дозволу да се смијемо дигнути по свијету у писанију. Ето тако сам ја свету књигу протолков’о.

- Симеуне, дијете моје, добро си и паметно књигу протолков’о, али чувај се, синим те, да не платиш главом! - шјетује ме покојни Партенија, вјечна му памјат, и плаче. Сине мој, сине, друго је вријеме настало, из друге се руке данас суди, па мореш у ракији лудо главу изгубити, те ћу под старост своју остати брез вјерног друга и десне руке.

- Кад света књига каже да ћу у ракији спасти од пропасти ову Немањића стародревну задужбину, ја се немам ничега бојати. Па ако и погинем, остаће ми име и глас да сам страдо за српску и ’ришћанску светињу. Свети мој оче, нема друге!… викну’ ја и шкрипну зубма. Ја ћу се зорли накресати ракије и поћи ћу, па ако се у том тутњу што добро и богоугодно учини и изврши, добро и јест; ако погинем, то и би - и послије ћу мријети!

- ’Вала ти, дијете моје, кад се толико бринеш и главу своју за ’ву светињу залажеш! - скочи покојни Партенија и пољуби ме у образ.

- "Ала кити и везе, Кристе, истини боже! - пуче неко у мраку од тешког смијеха. Ама, како умије ’нако срочити, бог га не убио! То да ми је само знати! Уточ’-де, Мићане, Симеуну једну чашу ракије!" - викну онај иза каце озбиљно и ушути се.

Симеун изврну чашу наискап, па настави:

- Што рекосмо, то и учинисмо… Добра ти је, Мићане, ракија - као да се Симеун нечег сјети. Само заудара мало на загоријел и к’о да на нешто тукне… Па кажем вам, што рекосмо, то и учинисмо… Асли је лањске године, људи, била боља ракија… јача. Ове је године млога киша падала, па су шљиве одвећ испуцале, а кад шљиве испуцају, ракија је од њих слаба, нејачка и увијек к’о да на нешто заудара… Ђе оно стадо ја? А! - досјети се и настави: Што рекосмо, то и учинисмо. Наредисмо, по мом свјету, да се испече подебело прасе и да се уточи један ардовић препеке за капетана, а за мене плоска башице. Док се прасе испече и ат оседла, у том се и ја обуко’ и изиђо’ у авлију. Кад ме покојни Партенија угледа, зачуди се, па к’о да од чуда занијеми.

- Симеуне, синим те, јеси ти то? - једва проговори.

- Ја сам, оче мој ду’овни.

- O, људи, људи, свашта на свијету! Да сам те срео ђе на путу или у чаршији, никад те не би’ позн’о. Права генералина! На моју душу, синко, сав ћеш логор узбунити кад се помолиш на ату низ ону страну од Цвијетића гаја, јер ће помислити да си геренал. Мудро се држи и понашај док не допреш кроз логор до капетанова чадора, јер мореш лако и главу изгубити.

Нема вајде крити, браћо, мене обузе некакав стра’ и ледени ме трнци почеше подилазити.

- Ракијо, мајко! - врисну ја и натегну плоску. Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил’ никад! - предуши, па натегну’ јопе’ и шћера’ до пола плоске, те ободо’ ата, а за мном момак на коњу са ардовићем и прасетом.

- Бог ми је свједок, браћо - настави Симеун кад искапи чашу - да се не би’ усудио кренути капетану на Кадину Воду да ме ракија својом чудесном моћи не окрабри и оснажи…

- "Ко, болан? Зар ти, Симеуне?! - чу се онај иза каце. Немој ти нами бацати луг у очи, а немој ни себе баш толико шмањити и ништити. На моју душу, брез капи би ти ракије на табор царске редипе ударио кад те обузме она твоја зулумћарска краброст и срклет! Зар није тако, браћо?"

- "Тако је!" - повикаше сви осим котлара, који је нешто зловољно шутио.

- Мићане! - викну Симеун радосно. Уточ’-де људима по чашу ракије! Ово је црквењско и народско, болан, па кад црква не пије, нек’ пије народ. Зар није тако, браћо?

- "Тако је!" - повикаше опет сви осим котлара, а Симеун, кад изврну чашу, настави још живље и одушевљеније:

-Додуше кад буде, ја се нијесам био толико ни уплашио. Једном је, мислим у себи, мријети, али ме је, ваља истину говорити, било обузело некакво чудновато и ледено дрктање. - Баш слаба ракија ове године мимо све досадашње године! - застаде Симеун у причању и презирно отпљуцну. Швабо, Швабо, жив се ти распадо, што нам отрова земљу и уби у свачем снагу и берићет! - Али, кажем вам, био ме обуз’о стра’ к’о никад до тада. Зашто, крошто, не знам, већ ако није зато да се испуни пророчество Староставне књиге…

- "Е, па то ће и бити! - дочекаће онај из мрака. Ништа друго него то. Шта би могло друго и бити, кад си ти чојек сав од правде и јунаштва?"

- "Е, мој синко! - одмахну Симеун тужно руком. Био некад, а данас - нема више! Све прође и мину к’о у сну." - Еле сад како му било, ја и момак пођосмо, а покојни Партенија остаде плачући. У трку прејездисмо Радмањско поље, па се почесмо брда ’ватати, и кад се помолисмо низ ону страну од Цвијетића гаја, цикнуше борије, ударише таламбаси, диже се вика и граја: "Ето геренала! Ето геренала!" Циче борије к’о змије у процијепу, разлијежу се таламбаси, а стра’овита вика и галама пролама небеса: "Ето геренала! Ето геренала!" Од стра’оте се божје, браћо, слушати не мере! Момак се следио и замрз’о од тешког стра’.

- Ја бјежим - вели, а очи му се укочиле к’о у мртваца.

- Нека, нека! Не бој се, дијете. Оно они мени одају чест. Оно је, ако почем нијеси знао, каурска манавра… Не бој се ти ништа док је теби твог старог Симендаша! - викну’ ја и искапи’ плоску надушак, па исука’ сабљетину из корица и укочи’ се на ату к’о каква, не буди примијењено, швапска гереналина…

- "Јадни солдати, жалосна им мајка! - дочека опет онај иза каце. Колико ће и’ сад, ни криви’ ни дужни’ платити главом!"

- "Нека, дијете! Не пометај ме! - љутну се Симеун, па додаде блаже: Не бој се, синко, све ће лијепо и у миру проћи." - Истом ја то реко’ и не реко’, а топ рикну, борије опет зацичаше, таламбаси ударише, а граја и галама небеса пролама: "Ето геренала! Ето геренала!" Вришти пода мном ат и пријеча упопријеко, а ја само ћевшим и пазим ђе ћу угледати капетанов чадор, док га не угледа управ на ’ном мјесту ђе је сада кантина и дућан наше поштене и честите газдинице Милеве, бог јој сваку срећу дао! Бијели се чадор, и видим, капетан стоји пред њим са исуканом сабљом, а солдати се уредили с обе стране пута куд ћу ја проћи, да ми, белћим, одају чест. Кад се приближисмо на један пружљај волова, ободо’ ја оштрије ата бакрачлијом и залети’ се у највећем трку кроз солдате. То само знам, а како сам се створио пред капетановим чадором, ни данас вам не умијем казати. На моју душу, не умијем, браћо! Само још ово знам, да је капетану, кад ме пред собом углед’о, испала сабља из руку и да је готово по сата преплашено и зачуђено у ме глед’о, док му се једва језик одријеши, па забркљачи. Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри, удри! Удри, удри! Удри, удри!… Поче он мене резил чинити:

- Ја капетан! - вели.

- Па и ја сам војвода - дочека’ га ја да га мало ко застрашим.

- Војвода! - зачуди се капетан. Какав војвода?

- Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице - указа’ му се. Ето какав војвода!

- Симеун Пејић… Рудар… ђак од намастира… Гомјени… - врцну се капетан и извади из џепа некакву књижицу. Па ви сте тај, господине - поче ме и господити - војвода што је разбио Крајишнике и Асан-бега Чеку на мејдану погубио и ћесарокраљу велику љубав…

- Господине капетане, за то нећу да знам! - викну’ ја мало оштрије’ на њег’, а он се трже. Нек’ то тамо пишу књиге и историје и предају с кољена на кољено, а ја нећу за то да знам! Не трпим да ме ико у очи ’вали и узноси!

- Молимо покорно, молимо! - клања се капетан и одаје ми чест.

- Молимо покорно, молимо! - и ја јопе’ њему одајем чест. Ја капетан, ти капетан! Истина, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али…

Он једнако облијеће око мене, одаје ми чест и умиљава се, док неоклен не извуче некакву шокачку крижурину, има у њој на кантар оке, па ће:

- На вас се, господине и војводо, излила велика милост премилостивог ћесарокраља…

- Молимо, молимо покорно! - Живио! ’Вала ти! - одајем му чест, а он непрестано обиграва око мене, држећи ону шокачку крижурину у рукама и све ближе примичући се мени.

Ја се наш’о у чуду. Шта ће ово сад да буде, мислим у себи. Видим, истина бог, да ми чини велику чест, а све се нешто бојим и не скидам очију с оне крижурине. Чини ми се да ми неко све к’о шапће: "Чувај се, Симеуне, поримиће те, убила га света Богородица! Не дај своје свете вјере под старост ни за какав ајлук и царску бурунтију. Шјети се, Симеуне, они’ ријечи у Староставној књизи: Настаће пошљедња времена, и млоги, главни људи и сви отачествени аркијереји, због масни’ ајлука и царски’ бурунтија, постаће муртати и невјерници своје цркве и народа".

Капетан јопе поче, удварајући се и умиљавајући к’о пашче.

- На вас се, господине и војводо, излила благодетна милост премилостивог ћесерокраља… Ви сте велику љубав и услугу његовој краброј војсци учинили и разбили Турке Крајишнике, зато вам је премилостиви ћесарокраљ благоизволио указати своје признање и царску милост - овим крижом!

- Шта?! - врисну’ ја и одскочи’ два корака натраг. Зар одма’ римити?! Шта је то и како то море бити? Зар је така права у ћесерокраља? … Нијесте се честито ни одмирили у ’вој земљи несретној, а већ одма’ почели шокчити и римити! Зар је то ваша права; зар сте ви с таким редом дошли у нашу земљу?! - сасу’ ја ватру на капетана.

Дјецо моја, мени би врло тешко на души. Зар сам, мислим, зато разбио проклете Агарјане и главу своју залаг’о бранећи српске и ’ришћанске светиње, па да под старост своју мијењам вјеру, да постајем муртат и отпадник своје цркве и народа? Ударише ми сузе, а капетан јопе поче:

- Не бојте се ништа, господине и војводо. Ово није оно што ви мислите. Ово је медаља и одликовање за ваше услуге… Примите и носите овај криж на јуначким прсима к’о премилостиви знак царске милости…

Ја плану’ к’о рис:

- Знам ја, господине капетане, што је нишан и одликованије! То није нишан, то није медаља! То је крст… криж друге цркве и другог закона. ’Вала ћесерокраљу на милости његовој, али му слободно одма’ мореш тел ударити да ћу ја прије погинути него што ћу ту крижурину на својим прсима, при чистој свијести, понијети. А теби, господине капетане, ’вала, и ја ти одајем чест: ти капетан, ја капетан. Истина бог, ја од ћесерокраља немам бурунтије, али…

- Молимо, молимо покорно! - једнако обиграва око мене капетан и држи крижурину у руци.

- Ја, господине капетане, нећу таког нишана, а кад буде од неко доба нећу никаквог! Шта ће ми одликованије и шточија милост? Ја ако пијем, пијем за своју вољу и ћеив; ако разбијам турске ордије, разбијам за своју вољу и ћеив; ако дијелим мејдане, дијелим за своју вољу и ћеив. Што ће ми нишан? Нишане су носили и увијек ће носити муртати и отпадници своје вјере и народа, а ја то нит’ сам био нит’ ћу икад бити! - шкрипну’ ја зуб’ма и викну’ на момка: Дијете, понеси ту ракију и прасе!

Виђе већ и капетан да је ударио на оштру сикиру и да од пазара не мере ништа бити, па се ушути и обори очи земљи. Дуго је и дубоко нешто премишљ’о и у глави, види се, дебели мисли сабир’о, док ја не викну’:

- ’Ајдемо ми, господине капетане, под чадор пити и шенлучити ко једне војводе и јунаци, а то ми моремо, ако ћеш ме питати, оставити поповима и пратровима, па нек’ они о том разбијају главу и воде бригу.

Он, онако збуњен и убијен, забркљачи нешто на солдате, те се логор брзо стиша и умири, а ми уђосмо под чадор.

Записмо се, ја и капетан, к’о нико до тада под овим божјим кубетом. Најприје ја уточи њему полић, што сам га максуз уза се понио, отпи’ га мало, да не би, бог га убио, помислио да је ракија отровна и пружи’ му га. Он ми некако чудесно одаде чест, прими полић, искапи га, па се стресе управо ко острижена овца под јесен кад облада мраз и стегне студен:

- Добра ракија!

- Јест, господине капетане! Нема так’е ракије у све седам царевина, али, кад буде додуше, код мене је свака ракија, каква била да била, добра. Ракија ти је, ако почем нијеси знао да ти кажем, једно најпоштеније, најчеститије и богом милосним најблагословљеније пиће! Ни на што се на ’вој земљи не могу толико ражљутити ко на ’не људе који се одераше вичући да ракија упропасти свијет. Правде ми и штуца ми мог, а то је велика заклетва, мени тог свијета није жао, већ мене душа моја боли што тај свијет, у свом блентавом незнању и будалаштини, упропасти толику ракију! То је мени жао, господине капетане! - викну’ ја, спусти’ полагано, кријући, у полић мали дукат, нали’ га и додадо’ капетану:

- Виђај-де сад, господине капетане, што је ракија! Што је више пијеш, све је слађа. Сваки ти полић долази слађи од слађег, и не заборави, господине капетане, да се у слаткој ракији највише пута пос’о виђа и свршава.

Капетан облапорно зграби полић, па га изврну јопе надушак и разраколи се к’о пијет’о око кокоши, не скидајући очију с ардовића:

- O-хо-хо! Баш слатко и поштено пиће!

- Што је моје, није лоше: брез шећера је зашећерено, а брез меда замедљено!

- O-хо-хо! Баш слатко и поштено! - разраколио се капетан, и дуката нестаде некуд из полића.

- Јест, господине капетане, слатко и поштено и, штоно ја реко’ Сарашћер-паши кад сам га ’вако у чадору на Добрњском пољу по’одио: брез шећера зашећерено, а брез меда замедљено! И видим, господине капетане, да су сви ови први и главни људи у свима царевинама једнаки. Свијет се мијења, умире и рађа, али они остају увијек и на сваком мјесту једнаки, и за живу се главу никад и ни у чему не могу промијенити, а најслађе им је пиће брез шећера зашећерено, брез меда замедљено!… Пимо и веселимо се, господине капетане! - нали’ ја јопе’ полић и заслади га једним дукатом. Пимо и веселимо се, господине капетане, јер нит’ је ћесерокраљ, видим, посл’о бољег војводу од тебе у ’ву земљу, ни’ си ти затек’о бољег и честитијег старовника у ’вој земљи од овог истог Симеуна Пејића Рудара, ђака од намастира Гомјенице.

- То истина, то истина! - заплеће већ капетан језиком, раколи се и обиграва око ардовића.

- И ја знам и свачим би’ се на свијету заклео да би’ ја и ти један другом све учинили и свађе на руци били. Зар није тако?

- Тако буде, тако буде! O-хо-хо! Слатко и поштено пиће!

И други се дукат неђе забаци и изгуби, ко да у црну земљу пропаде.

Ја лијевам, шећерим и медим полић иза полића, а капетан једнако изврће и раколи се од драгости ко неки Илица ’Одалица кад угледа ђе у селу кот’о да пече. Нема вајде крити, и мени се каткад понеки, ако ће и грк, полић не’отице омакне низ грло.

Развезосмо разговор о свачем: о јунаштву, ашиковању, да опростите, и делијању, о мејданима и љутим биткама, о црквама и намастирима, док ја, некако неотице, не поче говорити о ’вој нашој светој Ћаби и Немањића славној задужбини:

- Славна је и света Немањића лоза, лијеп је и красан бијел Вилиндар насред Горе Свете, нема мане ни другим задужбинама: свуд се оре пјесне и молитве свете. Само је тужна и жалосна света лавра Гомјеница на Крајини љутој… Господине капетане, зар не чујеш писке и јаука? Чујде!

- Чујем, чујем! - дрма капетан главом, а заклијештио очима к’о коза пред мрак.

- Оно пишти и јауче старац игумане, сиједи и честити Парто од Гомјенице намастира…

- Чујем, чујем! - понавља капетан, а ништа, ко ни ја, не чује; али се у зашећереној и замедљеној ракији море чути што чојек ни у сну не мере уснити.

- Чуј-де и почуј, господине капетане, како плачу и наричу ктитори и приложници те свете обитељи српске и 'ришћанске! - викну ја и јопе нали полић.

- Чујем, чујем! - забрсла капетан и испразни на брзу руку полић, а од тешке жалости ударише му сузе на очи. O, како тужно и жалостиво плачу и наричу!…

- Чуј-де, господине капетане и ћесарокраљски војводо, чујде, како цијела, љута и крвава Крајина плаче и тугује за својом пострадалом Кабом и светињом!

- Чујем, чујем, господине и војводо! Али говори, одма говори: има ли јој помоћи? Море ли јој се помоћи?

- Ракијо, мајко! Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил никад! - прошапта ја, наточи полић, зашећери га и пружи капетану:

- Силни, крабри и велики ћесерокраљски геренале и војводо! - стадо му из петних жила подлијевати воду. Ко што је тај полић ракије у твојим рукама, тако је и спас те свете Ћабе у твојој гереналској сили и моћи! - обгрли му кољена и заплака се, а сви, вала богу, знате да се лакше чојеку у ракији заплакати него дјетету кад му мати не да сисе. Силни ћесарокраљски геренале, ново је вријеме настало, нови људи завладали… У нужди и невољи овако се ради и свршава пос’о, а кад огране жарано сунашце и ослави прољеће, онда… онда… Силни и крабри ћесерокраљски геренале и војводо, помози! Утишај писку и јаук божјег службеника, обесели ктиторе и приложнике, утјеши и обрадуј крваву и љуту Крајину, не заборави ни овог раба божјег и припадника тс свете обитељи што је сву младост и снагу своју оставио у ратовању и четовању с мрским Агарјанима, бранећи пребијелу Немањића задужбину и част и поштење вјере и народа! Примакни мурећеп и вати се књиге и дивита, обрадуј нам старца игумана и све редом приложнике и ктиторе… Макни пером по артији, па нек засија сунце са небеса, замирише тамјан са олтара и одјекну пјесне и молитве…

Молим ја, преклињем и увијам се око капетана, док наједанпут изненада цикну борија тако жалобитно да обојица од некакве језе и туге задрктасмо. Капетан сав поблиједио, па се тресе ко да га грозница потајно увати, а зуб му о зуб удара. Борија једнако цичи тужно и жалостивно: "Издати смо! Издати смо!"

- Издати смо, издати смо! - јаукну капетан, и обојица излетисмо пред чадор.

Кад ја погледа низ Радмањско поље, а оно све поцрњело, што се пјева, од коња и јунака. Логор се сав узбунио. Не зна се шта се ради и чини од солдата! Неко обуко чизму на главу, а капу на ногу; неко припасо пушку, а сабљу или баганету пребацио преко рамена; неко обуко кабаницу, а заогрно кошуљу. Мотљава и ломњава на све стране брез краја и конца! Борија једнако цвили:

- "Издати смо, издати смо!"

Капетана убила шљивова грана у главу, па блено ко будала, те нит говори ни ромори.

Ја потего дурбин да разгледам војску: чија ли је, и ко јој је војвода и старјешина. Видим, Турци нијесу, а Каури нијесу. Напери ја дурбин управ на војводу, не би л њега како упознао: Турчин није, а Каурин није, већ је главом Парто калуђере! Развесели се и обрадова, па капетана удари по плећима:

- Не бој ми се, мио побратиме! Што си мрке оточио брке? Разведри се, силни геренале, данас ћемо у крв загазити… Биће меса орлу и гаврану!

Већ стража каурска поче припуцавати. Покаткад запраште пушке ко ненарезано кестење у ватри.

Капетан занијемио од стра, па ни да трепавицом макне!

- Не бој ми се, мио побратиме, већ ми предај команду над војском, да ја будем војсци војевода.

Ја брзо свуко са себе гереналску ођећу и оправу, и обуко капетаново одијело и припаса његово оружље, па пошједо и његова коња, те се стави војсци у прочеље да преплашим, тако преобучен, старца игумана и његову љућану ордију.

Капетан забркљачи нешто на солдате, а они се сви уредише и стадоше ко укопани. Очита им некакву подугачку молитву и оштро им заповиједи и нареди да се мени у свему покоравају, а он остаде с неколико солдата код чадора.

- Чувај се, господине и војводо! - шјетује ме капетан. Увијек се држи стране и пристранка. Заводи војску за бусије и не излази на отворено поље.

- А, то не ваља ништа, господине капетане! - обрецну се ја на капетана. Тако у нас бабе ратују. У мене нема друге, већ очи у очи, прса у прса! То је јуначки и делиски! Какве стране и пристранци! Какве бусије!…

Капетан само слеже раменима и предаде се судбини, а ми се кренусмо. Ја напријед, а војска за мном.

Ја забркљачи ко командијер:

- Баталијун, наштараик на ап! Борије, добоши… таламбаси!

Зацичаше борије, ударише таламбаси, диже се граја и галама од црне земље до неба.

- Баталијун, аз дур! - командијерам ја и мијешам по мало и турски.

Стадоше солдати и укочише се, а борије и таламбаси умукоше. Само се још разлијеже јека по планинским гудурама.

- Баталијун, пушка пун… Туфек гој! - додадо на турски да им протолкујем. Напунише пушке.

- Баталијун, наштаранк на ап! - командијерам да пођу. Пођоше.

- Баталијун, аз дур!… Стој! - толкујем да стану.

Стадоше јопе.

- Баталијун, баганете на оп! - командијерам да натакну баганете на пушке.

Натакоше и на моју команду пођоше, а ја се јопе раздера колико ме грло доноси:

- Баталијун, напријед! Јуриш-иш-иш-иш! Отвори се јуриш на све стране. Сразише се двије војске силно и бијесно ко бирземаниле на брани косовској кад ми Срби, аој туго, изгубисмо силу и госпоство. Стоји вриска коња и звекет оружља. Праште пушке, сијевају баганете, а каурски топ риче с оног брдашца изнад Кадине Воде ко свети Громовник, милост га било, кад се ражљути на нечастиве. Риче топ, јече брда и долине, а земља се тресе и угиба.

С обе стране почеше рањеници падати.

- Напријед, браћо, напријед! Напријед, да осветимо главу и смрт мученичку и јуначку нашег Симеуна, који паде мучки од душманске руке, за вјеру и 'ришћанску пострадалу светињу! - виче покојни Партенија из свег грла, језди на ату ко какав силни турски газија, са исуканом сабљетином према мени, а ћурчина се око њег салампија ко у каквог паше.

Сусретосмо се управ на ’ном пристанку изнад гињенички гробова.

- Још ме чекаш, каурска ђидијо!? Још ме чекаш, крвожедни и немилосрдни гаде, што погуби мучки мога Симеуна, десну руку, вјерна пријатеља, бранитеља цркве и олтара… Још ме чекаш!? - врисну Партенија, шкрипну зубма и изману сабљом, па да ће ме посред врата.

- Парто драги, родитељу мили, не! - заплака се и указа му се.

- Симеуне, синим те, зар си ти то?! - јаукну од радости и великог чуда Партенија кад познаде грло.

- Ја сам, оче мој свети; ја сам, миришљава кито босиока и до гроба мрачног вјерни друже и пријатељу!

- Ама, каква ти је то сад јопе друга ођећа, ако за бога јединог знаш?! Симеуне, Симеуне, у што се још нећеш претворити, побогу брате!…

Пушка једнако прашти и зрно зуји и свира нам око ушију. Навалила љута Крајина, па ока отворити не да.

- Баталијун, аз дур! Стој! - забркљачи ја на црну милитерију која бијесно удараше на Партенину љућану ордију.

Солдати се уставише. Пуцањ на мојој страни престаде, таламбаси и борије умукоше, замало би, па се и топ ушути.

- Оче мој свети, командијерај својој војсци да више не насрће и улудо не гине.

- Ама, шта је то, Симеуне, ако се часним крстом крстиш?! Говори и казуј шта је? Каква те је то допала толика част и званије да волика царска војска пред тобом дркће и стрепи?

Кад се обадвије војске умирише и престаде кровопролитије на обе стране, ја му све по реду каза шта је и како је било.

Он диже очи и руке небесима:

- Господе, Господе, који ведриш и облачиш, каква су ово чудеса, милост те било?

- Ништа се не чуди, оче мој дуовни. Све је ово вако суђено и милосним богом одређено и наређено.

- Ама, како ти даде ођећу и команду над толиком војском?

- Сами Господ наш, Исус Кристос обрезумио га је да испуни вољу и жељу рабу свом праведном…

- Ама, како то, ако за бога знаш? Говори!

- Говори ти! - велим му ја. Како ти дође до толике, силне војске и ордије?

- Сине мој дуовни, казаћу ти: јавише ми да си мучки погино. Долеће ми Белемез на диванану: "Oче, вели, погино је Симеун. Од подне једнако праште пушке и грува топ с Кадине Воде". Истом ми то говоримо, док дотрка Шошљага, сав се задуво и у голу воду учинио. Вели: "Oче, каже, Симеуна разнесе топ на миљуне комада. Шта ћемо? Људи не били, већ курве и роспије, ако га не окајали!" Сузе ми саме на очи ударише, онда ме обузе свега срклет, па подвикну на Белемеза и Шошљагу, и на остали народ који се бијаше слего и стрчо са свију страна:

"Дјецо моја и браћо моја, бранитељ ове свете обитељи и божјег крама погино је. Окајмо га, јер ће нас проклети и на Страшном суду сапрети часне мошти Немањића свете лозе. Ко је жељан битке и мејдана, за мном! Ово ће бити пошљедња битка у ’вом мутном времену. Тако ће бити јер ја дубоко и далеко видим. Од вечерашње вечери сасадићемо са тисови држалица тешке наџаке, објесити о клин штуцове и острагуше, свући топле ћуркове и човали чакшире и са прса сребрне токе и илике, а обући се у црну ризу туге и жалости да кукамо и оплакујемо минуле дане агарјанске силе и зулума. Дјецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затрће се паклено и погано шјеме агарјански крволока и зулумћара. Оног крволочког и бјесног зулума нестаће, али ће настати суви зулум који ће гристи срце и душу, сисати крв и потајно ломити измождене кости. Тако ће бити, дјецо моја и браћо моја, јер моје очи дубоко и далеко виде. Него, на ноге, браћо, ко је жељан битке и освете за потоњи ришћански род и пород!" Сви повикаше: "Свјештениче и дуовниче наш, за тобом и у ватру и у воду!" Ето тако сам, чедо моје дуовно, дошо до волике војске и ордије.

- Вала ти на бризи твојој, родитељу мили и вјерни друже до пошљедњег издиканија!

- А шта је, дијете моје, с капетаном било? Да ли си израдио пашош и бурунтију да се смијемо дигнути у писанију по ришћанском свијету?

- Капетан је код чадора. Него, одма командијерај војсци нек се натраг враћа, а ми ћемо заједно капетану поћи и повести само Белемеза и Шошљагу, перјанице дивне од крваве и љуте Крајине.

- Чини и ради, синко, шта ти памет твоја донаша. Ја сам се помео, ја не знам ништа. Мени се, синко, чини да ово сањам, да сам ко у неком бунилу и возбужденију…

- Његова се војска врну намастиру, пушкарајући и пјевајући. Само Белемез и Шошљага остадоше с нами.

- Ђаволе, бог те убио! - зачуди се Белемез кад ме угледа.

- А, шејтане, напријед ти се пете окренуле! - крсти се забезекнуто Шошљага и завирује са свију страна. Ама, јеси ли ти то, Симеуне, ако у бога јединог вјерујеш?!

- Ја сам, јуначино стара и дивна крајишка перјаницо - одговори му, па се окрену солдатима: Баталијун, Кадина Вода… логор наштараик на ап! Борије, добоши… таламбаси!…

- Ама, откуд тако брзо изучи језик каурски и њиову команду, побогу синко? - чуди се покојни Партенија. За свашто ли те, вели, бог створио, милост га било!

Кренусмо се. Ја и Партенија напријед, Белемез и Шошљага за нами ко наши доглавници и перјаници, па онда солдати. Свирају борије, ударају таламбаси, прелијева се оружље и ођећа, а ми јездимо лако и дикли, ко да смо на Косово пошли.

Кад бисмо на по пута, ја се одвоји од Партеније, измако се мало напријед и забркљачи:

- Десет солдат баганете па оп, па наштараик на ап око Партеније, Белемеза и Шошљаге!

За тренут ока склопише се солдати око њи, а они преблиједише ко мртваци.

- Чедо моје дуовно, шта је то сад јопе?! - јаукну Партенија, а Белемез истрже анџарину иза припашаја да све искомада.

- Аз дур, Белемезе! Не чини гараза брез невоље!… Не бој се, оче мој свети и браћо моја. Не бој те се ништа, ја се мало шалим…

- Не шали се, синко. Знам ја твоју шалу.

- Симеуне! - врисну помамно Белемез и исколачи очи ко катил. Симеуне, не шали се, јер ако се ја почнем шалити, биће меса орлу и гаврану! Неће ти помоћи ни свети Илија, а камоли та голобрада каурска вузлад…

- Шала, Белемезе, шала!

На команду се солдати уклопише и вратише у баталијун.

Што се више приближујемо логору, Партенија и Шошљага све бљеђи и немирнији, а Белемез намрштио се и закрмио ко џин, па не види никог на ’вом свијету. Јуначина је то и делија био, покој му души! - уздахну Симеун.

- "Браћо! - чу се онај иза каце који се бијаше ушутио. Браћо, да попијемо по чашу ракије за спомен и покој душе покојног Белемеза, бог му дао рајско насеље?"

- "Да попијемо!" - викнуше сви као једно грло.

- "Вала вам, Србови моји чесни и поштени, што се тако шјећате своји јунака који бранише и заклањаше народ свој од сваког зла и напасти! - стаде Симеун благосиљати. А и теби вала, синко, што нас опомену да не заборавимо свој старински, српски обичај!" - додаде и погледа у мрак.

- "Точи, Мићане!" - викну онај из мрака.

- "Ама, шта је вами, људи, вечерас?! - трже се Мићан запрепашћено. Јесте ли ви при себи? Је ли то икад било на ’вој земљи откад сунце грије, да се пије за спомен и покој душе живом човеку?!"

- "Шта жив? Ко жив, Мићане? " - гракнуше сви.

- "Жив Белемез."

- "Нек си ти жив и здрав, а Белемез је, покој му души, давно промијенио свијетом и отишо богу на истину."

- "Ама, људи, жив је Белемез! Шта је вами вечерас? Зар се није неке године чојек одселио у Лијевче па…"

- "Па зар се у Лијевчу не мере умријети? - претрже га неко из мрака. Е, мој Мићане, жалосне те твоје памети! У што ти прође твоји педесет година, јаде мој и чемере? Ти се у имену вараш. Оно је жив Билмез, а не Белемез. Друго је Билмез, а друго, јопе, Белемез!"

- "Јест, тако је!" - повикаше у један глас сви и зачуђено погледаше у мрак.

- "Нека тако и буде, - у недоумици промрмља Мићан тешко кроз зубе и поче точити. Ја, браћо, већ видим шта је. Ја не жалим ракије, али ћете огријешити душу, јер је тежак, претежак гријек пити покој живом чојеку!"

- "Oн је жив… оћу рећи, мртав, а да је и жив, твоје, Мићане, није поповати већ ту ракију пећи и точити!" - издера се онај као мало осорно иза каце.

Кад се сви обредише два, трипут чашом, спомињући и узносећи сва добра и честита дјела јуначког Белемеза, Симеун некако тужно продужи:

Кад бисмо надомак логора, покојни Партенија сав задркта и стресе се:

- Чедо моје дуовно, увати ме студен и некаква дрктавица - једва простења. Имаш ли иђе кап ракије да се мало разгријем?

- На моју душу, немам ни капи; а за кап добре ракије не би, ево сад, жалио златан дукат дати.

Белемез се трже и намргођено, шутећи ко камен станац, извади из бисага плоску и пружи је брез иједне ријечи Партенији.

Туј се обредисмо једно десетак пута, онако с ногу, и кренусмо. Белемез скамењено шути и једнако држи десну руку на анџару. Само ђекад сијевне очима и зашишти кроз зубе.

- Симеуне, сине мој дуовни, нешто нам је љут Белемез - пришапта ми Партенија. Гледај, синко, и разведри га, јер зло ће бити ако се разгоропади.

У путу једва некако разведри и развесели Белемеза, те скиде руку с анџара. У том стигосмо и логору.

Солдати се, на команду моју, разоружаше и смјестише, а капетан нас дочека код чадора са стражом и одаде нам по реду и старјешинству чест. Све му каза шта је и како је било. Он се млого обрадова.

- Ово је војсци старјешина и војвода - пружи руку на Партенију. А ово су му доглавници и перјаници.

Капетан се зачуди:

- То жупник! - вели.

- Шта?! Шта, господине капетане? - шкрипну Белемез и истрже помамно анџар. Шта? Зар ми Шокци и мрцињаши? Ово је наш свјештеник! Какав жупник?…

- Молимо покорно, молимо! - сагиње се капетан пред Белемезом.

- Пушти ме, Симеуне, да га сасијечем! - вришти Белемез.

- Нека, Белемезе! Немој, братимим те!

- Шта немој? Није се вође честито ни воде напио, а одма поч'о шокачки и мрцињашки брезобразлук проводити. Нас Турци турчише пет стотина година, од Косова белћим, па нам не могоше ништа учинити, а он…

Видим ја, гори Белемез и чвршћи у светој, православној вјери од самог мене. Би ми то, нема вајде, драго и мило, те и ја учини ршум на капетана.

- Полако, дјецо моја, полако! - стаде покојни Партенија молити нас и умиривати. Тако се у њи говори, то је по каурски свјештеник… дуовник - протолкова, па се окрену капетану.

- Господине капетане, ја нијесам жупник, већ по православној, восточној цркви: игуман! Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице. То је моја чест и званије.

- Е, кад је тако - стиша се Белемез и извуче из бисага плоску, те пружи капетану:

Де-де, господине капетане и царски већиле! С добром ти и пуном дошо, а с бољом те и пунијом испратио! Не замјери и опрости. Таки је у нас обичај од старина. А сви смо вође, вала богу, једни јунаци, једне војводе и четовође. Ако ми један другом нећемо одати чест и пружити поштење1, ја ко ће други?…

Добро нас и баш поштено дочека и угости капетан. Одма нареди да се постави вечера и отвори буре вина. Почесмо вечерати господску, царску вечеру и помало уз јело пити и шенлучити. За нашу вољу и весеље заповиједи тобџији да топ грува и риче док гођ ми вечерамо и шенлучимо. Онда забркљачи на логор, те се за тренут сав диже, натаче баганете на пушке и опколи нас. Откад је гавран поцрнио таке части и дочека нико није доживио под овим божјим кубетом!

Већ се угријасмо. Почеше здравице. Први се диже капетан и изговори поштену и ријечну бешједу, па заврши: "Премилостиви ћесерокраљ чуваће сваком образ и поштење, поштоваће све вјере и законе, потпомагаће цркве и намастире, а црквењске поглавице држати у великој чести и милости! Живио! И наздравље!"

Од наше стране подиже се Шошљага и изговори још поштенију и ријечнију бешједу:

"Силни, ћесерокраљски геренале и војводо! (То сам му ја пришапно.) Вала ти од неба до црне земље на твоме дочеку и чествовању! Дабогда се ти, добри чојече и медено љето моје, дичио и поносио својом силом и моћи ко Локвари крађом, Дујаковци свађом, ко Павићи десетарима, а Татићи катарима; ко Гомјеница делијама и калуђерима, а Лусићи поповима; ко Стричићи пиром, а Добрња провом; ко Перван удовицама, а Мелина цурама; ко Кочића Главица висином, а Тимар низином; ко Кола плоскама, а Шљивно шљивама; ко Рекавице касаплуком, а Бања Лука газдинским лоповлуком и невјерлуком! Живио! И наздравље!"

Кад смо се дигли иза сопре, било се увелико уноћало. Логор се смири, топ умуче, а ми уђосмо под чадор и настависмо јопе пити и шенлучити. Зора нас је цјеливала у ведра и насмијана, јуначка лишца.

Док се ми умисмо и богу помолисмо, утом стиже и момче што смо га још, да речемо, ко синоћ послали раз ракије. Доћера два товара и ардовић башице за капетана. Налисмо нас четворица плоске и један товар дадосмо логору на увеселеније.

- Де-де, господине капетане и царски већиле! - пружи Белемез одма капетану своју плоску. Де-де, да мало живнемо… Бог зна оћемо ли се више икад и виђети…

- Де-де, господине капетане и царска перјаницо! Прими и од мене поштење - додаде му и Шошљага плоску.

- Де-де, господине капетане и ћесерокраљска дико, да се мало окријепимо и разгалимо! - пружи му и Партенија своју плоску.

- Де-де, капетанино моја и јуначино стара, да ми разбијемо мамурлук ко што раде и остале делије и јунаци! - викну ја и спусти преда њ и плоску и ардовић. Ако оћеш што слабије и блаже, држ’ се овог! Ако ти срце жели што јаче и јуначније, ево ардовића! Наздрави ми и развесели се, гереналино моја чесна и поштена!…

Капетан прима једно по једно поштење, меће покрај себе и ко мало чуди се. Види се, необично му и непознат му наш адет и обичај.

- То млого! - вели и смијуљи се.

- Па, да речеш господине капетане и царски већиле, није ни мало! - дочека Белемез.

- Не замјери, таки је у нас адет - додаде Шошљага да му протолкује.

Обредисмо се једанпут чашом, обредисмо се други пут, обредисмо се и по трећи пут. Сваки шути, нити ко шта говори ни ромори. Обредисмо се и четврти пут, док ракија плану уз образе и енглен се отвори. Ракијо, ракијо, свађе ли си од помоћи и користи, дрво ти се твоје посветило дабогда!

- Ћесерокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! - диго се ја и узе чашу. Дај ми изун и изволеније да проговорим под твојим крабрим окриљом неколико бешједа…

- Молимо покорно, молимо!

- Ћесерокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! Дична је ово и благословљена земља ко ниједна земља под небесним сводом. Свима се њезиним другама са истока сунце рађа, а ево њој се оће са запада да роди и да је топло и шчедро огрије, јер је она одувијек, од искони, била у милости код господа бога и код божји, свети угодника, а и богоносни отаца. Ћесерокраљска гереналино и свијетла, јуначка, војинствена главешино, и браћо моја рођена, чудесна је то судбина и удес нашег премилог отечества које већ пет стотина година цвили под тешким наџаком агарјанске, паклене силе и зулума! Чудесна је то судбина, велим, али бог премилостиви и све седам царевина тако су шћели, па је, ево, тако и било. Викните сви: Вала им на њиовом премилостивом дару!…

- Вала им на њиовом премилостивом дару! - викнуше сви осим покојног Партеније, кога стоструке сузе облише јер је он једини разумео и у глави својој растресо моју неразумљиву бешједу.

И мене сузе облише и застаде ми ријеч у грлу - уздахну дубоко Симеун и застаде у причању.

- "Ули-де му, Мићане, једну!" - једва чујно шапну онај из мрака без искре заједљивости.

- "Да није шале - настави Симеун меко и благо - да није шале, еглена и ове благословљене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума. Дјецо моја и браћо моја, ви не знате оног старинског времена: пушка ми, пушка ти! Ви не знате оног делиског шенлука и весеља. Знам ја, ви трпите и мислите, и све се вами чини да је ово вако одувијек било. Али нас, старе и изнемогле, нагони на сузе немило и грко туговање за старим вактом и земаном. То старинско вријеме нашим слабим и ојађеним душама мирише ко увели босиљак и свето миро. Нами на ’вом грешном свијету ништа не остаје до превјечна жалост и туговање за минулим временом… Мени увијек срце задркће и мисли некуд далеко, далеко одлете, кад се шјетим шта сам некад био а што сам данас дочеко. Али шта ћу, тако је, ваљада, суђено!" - уздахну опет Симеун и продужи:

Млого се они, капетан, Белемез, и Шошљага, зачудише нашим жалобитним сузама.

- Молимо покорно, што то јест?! - пита капетан, а језик му се већ поткратио.

- Господине капетане, новоме царству свак се живи обрадово у ’вој земљи, а само нас двојица плачемо под старост своју. А зашто да речемо? Јер је осиротила и пострадала Немањића света задужбина коју нам наши стари оставише и завјешташе у аманет и на чување - дочека ја капетана и тако унеколико забаци траг нашој жалости и ошјети га на наш јучерашњи разговор.

- Говори има ли јој помоћи?! - забрсла капетан.

- Има, има, силни геренале! - викну Партенија, а ја му зашећерену чашу башице пружи:

- Ко што је ова чаша у твојој руци, тако је спас и помоћ за ту пострадалу, божју обитељ у твојој војинственој сили и моћи…

- Шта ћете, браћо, да вам учиним? Говорите, све ћу вам учинити…

- Бурунтију! Бурунтију царску дај да се смијемо дигнути по народу у писанију… Ми смо једни школници и учевни људи, ми оћемо да идемо по реду и закону.

- Говорите, говорите, све ћу вам дати…

- Бурунтију, бурунтију дај нам!

- Све ћу вам дати. Говорите! - скочи капетан.

- Ама, говоре људи! Зар не чујеш, бог те убио! - љутну се Белмез и погледа га крваво. Бурунтију царску оћемо.

- Бурунтију? Што је бурунтију?

- Бурунтија… пашош, царска дозвола.

- Добијете, све добијете!

- Точи ракију и шећери док се није попишманио - шапну ја Шошљаги.

На срећу и спасеније ове свете Ћабе, капетан се не попишмани, већ нам за тренут ока написа и издаде бурунтију - има у њој у дужину два аршина а у ширину два - и удари на њу седам дебели царски печата, ко белћим за све седам царевина.

- Господине капетане, да неће бити млого ови печата? Ми нећемо никуд надалеко, ми ћемо се држати нашег сента - стаде заврзивати Белемез ко каква будала.

- Нека, Белемезе! Не уплећи се, кад… На ноге, браћо, да се иде! Ти ћеш, Белемезе и Шошљага… вас ћете двојица узјати коње и напријед носити измеђ себе отворену царску бурунтију, а ја ћемо и Партенија за вами - наређујем ја. Таки је ред да царска бурунтија иде напријед. Треба јој одати чест…

- Шта?! - раздера се Белемез. Зар ја да носим шокачку… Док је гођ не освјештате, благословите и водицом не пошкропите, ја се је нећу ни малим прстом дотакнути, па да би сад знао да ћу главу изгубити!

- Полако, Белемезе! Шути, не вичи толико, чуће капетан, - ушуткује га покојни Партенија.

- O, да чворновита и врлетна чојека, боже мој милостиви! - вајка се Шошљага и држи бурунтију. Ајде болан, Белемезе!…

- А ја! Овај не иде док од Иванке не постане Јованка, па да ће сад лемеши почети с неба падати. Зар ја да мрциним своје чисте ришћанске руке са шокачким… - шкрипну Белемез зубима и сијевну бијесно очима. Никад!!

- Шта ћемо сад, Симеуне, побогу синко? Били то могло бити како друкчије? На прилику, да сам Шошљага носи бурунтију напријед, а?…

- Не бој се, оче мој свети. Ми ћемо њу освјештати и пошкропити водицом…

- Не, синко, ако за бога знаш! Не смијемо од капетана, јер би му се замјерили, а чојек…

- Ништа се ти не бој. Ми ћемо њу освјештати, а капетану ћемо, ако успита, казати да је то молепстије за ћесерокраља…

- Ама, шта ти још неће пасти на ум, побогу брате! - развесели се Партенија и загрли ме од велике радости.

Тако и учинисмо, те се све лијепо и у реду сврши.

Капетан издаде команду и наредбу на логор, те се солдати уредише с обе стране пута куда ћемо ми проћи с бурунтијом.

Пођосмо. Напријед Белемез и Шошљага с бурунтијом, па онда ја и Партенија, а за нами момак с товаром ракије. Кад бисмо насред пута, раздера се топ, запрашташе преко нас унакрст пушке, а граја и галама да проломи небеса: "Живили наши мили гости, и сретан им пут!"

Тако нас је капетан јуначки и дично испратио с царском бурунтијом. Нема вајде крити, добар је и поштен чојек био, не валећи му вјере и закона.

- Добро моје и паметно чедо, коме ћемо на конак пасти? - упита ме покојни Партенија кад изађосмо на Клисину.

- Попу Ђурђу на Мањачу.

Како ја реко, тако је и било. Замркосмо код попа Ђурђа и туј законачисмо. Лијепо нас и поштено дочека. Испрва се мало уплаши, ал кад виђе царску бурунтију и кад је мало проучи, а мало прескочи, осоколи се.

- Добро је, браћо, млого добро што имате царску бурунтију, јер једнако, и овдан и обноћ, крстаре солдачке патроле кроза села. Боје се ешкије и Турака, да не би оклен кријући ударили. Баш ми је, вели, драго што имате царску оправу и сигурацију, а још ми је, каже, драже што је Симеун на се ударио таку ођећу!…

Шјутрадан сазва поп Ђурађ старјешине из цијеле своје парокије. Људи се скупише.

Ја одма нареди да се изваља мјешина ракије међу њи и да се отпочне разговор и еглен.

Обредише се једанпут, свак шути; обредише се и други пут, нико се не чује, само се ко ошјећа неки немир и жамор међу парокијама. Кад се обредише и по трећи пут, истаче се Јанко Делић, први и најзгоднији парокијанин, и данас је жив:

- Браћо! Оно је, болан, наша Каба, па би јој требало помоћи…

- Уточ’-де му, дијете, још један полић - пришапну ја момчету.

- Јест, браћо! - викну још јаче Јанко кад прими и изврну полић. Онај намастир, оно је ко једно наше уточиште… оно је ко једна наша дика и понос, да се дичимо и поносимо њиме међу другим вјерама и законима…

- Тако је, Јанко, тако! - повика Вук Радановић. Ја од своје стране, а за здравље своје чељади и сермије пишем, ово данас пред богом и пред људима, овна трећака у свети намастир. Нека нам је на корист, свети намастир. Нека нам је на корист, свети оци наши дуовни, а мени, мојој чељади и сермији на здравље и спасеније!…

- Вала ти стара и чесна кућо Радановића! Додај-де, дијете, овај полић нашој мркој Вучини…

- Ја од своје стране, а за здравље свога дома и тора пишем у свети намастир овна четвртака, овцу с јањетом, руно вуне и товар шенице. Нека нам је на корист, оци наши дуовни, а мени, мом дому и тору на здравље и спасеније! - викну Јанко Делић и погледа по људима. Пишите, браћо, што ко море и од срца жели! Севап је, јер је оно, штоно некакав говорио, наша дика и понос…

- Вала ти стари и берићетни доме чувени и свађе припознати Делића! Нек те бог благослови здрављем и сваким берићетом!...

Настаде жамор, све већи и јачи. Отпоче писанија: неко овна, неко овцу с јањетом, неко јаловицу, неко шиљеже, неко јање. Тога дана уписасмо и укуписмо стотину што мали што велики глава, па се кренусмо попу Вукосаву у Бањицу. И туј нас бог обрадова са осамдесет глава, те одма пријеђосмо из Бањице у Соколово попу Стевиши. Туј, готово, најбоље прођосмо, јер поћерасмо са питомог Соколова сто педесет и три главе… И тако од попа до попа, из парокије у парокију - по свој Крајини. За два мјесеца и двије неђеље наћерасмо на иљаду глава.

- Доста је! - викну ја кад избројисмо сермију на Бјелајском пољу. Нека нам је срећно и берићетно. Враћајмо се светом намастиру.

И ми се вратисмо - заврши Симеун и подиже поносно главу: Сваком ћу оном очи његове ископати који од данас рекне коју грку и злобну ријеч против ракије!

- "Јуначино наша! - чу се онај иза каце. Нека ти је просто и од бога и од људи да је каблом пијеш кад си је тако делијски и јуначки бранио и одбранио! Точи, Мићане!"
Напомена

1 Част, пиће.
Јуре Пилиграп
И ову приповијетку објавио је Српски књижевни гласник, III/1903, књ. VIII бр. 66. Кочић је није касније уносио ни у једну своју збирку