Olimpijske igre (OI) (grč. Ολυμπιακοί Αγώνες, engl. Olympic Games, fr. Jeux Olympiques) su skup međunarodnih sportskih događaja, podeljenih na letnje i zimske. I zimske i letnje olimpijske igre održavaju se svake četiri godine). Do 1992, održavane su na istu godinu, a od tada se održavaju razdvojeno na svake dve godine. Nekada se pogrešno nazivaju i Olimpijadom, kako je u antičkoj Grčkoj nazivano razdoblje između dveju olimpijskih igara. Službeni naziv olimpijskih igara, npr. konkretno igara 2004. godine u Atini glasi: „Igre XXVIII olimpijade modernog doba“.

Veruje se da su antičke olimpijske igre (grč. Ολυμπιακοί Αγώνες) su počele 776. p. n. e. u Olimpiji, u Grčkoj, i održavale su se sve do 393. n. e. Na početku su se održavale samo u antičkoj Grčkoj, a oživljene su krajem 19. veka delovanjem francuskog barona Pjera de Kubertena. Na njegov predlog je u Parizu 23. juna 1894. osnovan Međunarodni olimpijski komitet (MOK), a prvi predsednik tog tela bio je Grk Demetrios Vikelas. Te igre, zvane „Igre I olimpijade“, tj. Prve olimpijske igre modernog doba održane su 1896. godine u Atini, i otada se održavaju svake četiri godine osim u vreme prvog i drugog svetskog rata. Prve Zimske olimpijske igre održane su u Šamoniju u Francuskoj, 1924. godine.
 
Nekoliko meseci pre olimpijskih igara trkači, uglavnom bivši sportisti, istaknuti pojedinci ali i mnogi građani, olimpijskom bakljom prenose štafetno olimpijski plamen od drevne Olimpije do mesta svečanog otvaranja na olimpijskom stadionu.

Zimske olimpijske igre su se održavale takođe svake četiri godine, iste godine kada i letnje, zaključno do 1992. godine i igara u Albervilu u Francuskoj, kada je zbog glomaznosti olimpijskog programa, ali i zbog zahteva moćnih TV kuća odlučeno da se razdvoje termini održavanja letnjih i zimskih igara, pa su prve sledeće Zimske olimpijske igre održane 1994. godine u Lilehameru u Norveškoj. Na Letnjim olimpijskim igrama 2008. u Pekingu će biti 302 takmičenja iz 28 sportova. Na Zimskim olimpijskim igrama 2006., bilo je 84 takmičenja iz 7 sportova.


Simbol OI, pet olimpijskih prstenova su dizajnirani 1913, adaptirani 1914, a prvi put su primenjeni na igrama 1920.


Antičke olimpijske igre
 
Mesto gde su vežbali starogrčki atletičari.

Pravi izvori o nastanku antičkih olimpijskih igara su izgubljeni u vihorima vekova, ali kruže mnoge legende i predanja o njihovom nastanku. Jedna legenda govori da je igre ustanovio sam Zevs kao proslavu svoje pobede, u bici za vlast nad ocem Hronosom. Druga kaže da je Herakle pobedio u jednoj trci u Olimpiji, pa je odlučio da se na tu uspomenu svake 4 godine održavaju takve trke.

Međutim, osim igara u Olimpiji održavale su se i druge „konkurentne“, i slične igre. To su bile Panateneje, Pitijske, Nemejske i Istmijske igre, ali su Olimpijske igre, spletom političkih okolnosti, nadvladale 572. p. n. e. Sve te priče u vezi sa antičkim igrama dovode se u vezu sa starogrčkim pojmom olimpijskog primirja, kada su, prema legendama, grčke državice prekidale međusobna neprijateljstva za vreme trajanja igara. A prvi verodostojan zapis o održavanju Igara u Olimpiji datira iz 776. p. n. e., iako nije sigurno da su to bile i prve igre u antičkoj Grčkoj. Neki istoričari su skloni zaključku da su se slična takmičenja povremeno održavala čak i od 13. veka pre nove ere. Na početku su igre bile uglavnom događaj lokalnog značaja, a do XV antičkih olimpijskih igara održavala se samo jedna disciplina — trka na 1 stadij (nešto manje od 185 m). Onda je dodana trka na 2 stadija, a prva dugoprugaška trka, na 24 stadija (u metričkom sistemu 4.420 m), održana je 720. p. n. e. Pausanija piše da su se na početku sportisti takmičili obučeni, u laganu sportsku opremu, kao danas. A onda je, na tim igrama, tokom trke, trkaču Orsipu iz Megara – spala odeća i nastavio je da trči go. To je od ostalih atleta ubrzo oberučke prihvaćeno pa su se takmičari od tada takmičili goli. Žene nisu smele da se takmiče, čak im nije bilo dozvoljeno ni da budu gledaoci. Ipak, neudate žene su se smele takmičiti na Herajama, igrama u čast boginje Here, koje su se isto održavale u Olimpiji svake četiri godine. Za razliku od muškaraca, one se nisu takmičile gole.

Ubrzo se je počeo povećavati i broj sportova: 748. p. n. e. uveden je pankraton (kombinacija boksa i rvanja), 708. p. n. e. klasično rvanje i petoboj, 688. p. n. e. pesničenje (kao današnji boks), 689. p. n. e. godine trke kočija, itd. Bilo kako bilo, igre postaju sve važniji momenat u istoriji antičke Grčke, dostižući svoj vrhunac tokom 6. i 5. veka p. n. e.

Olimpijske igre su takođe imale veliki verski značaj, održavane su u slavu vrhovnog boga Zevsa kome je podignuta veličanstvena statua u Olimpiji. Broj disciplina ubrzo je narastao do dvadesetak, a same igre su se održavale nekoliko dana. Olimpijski pobednici su uskoro postali osobe sveopšteg poštovanja, ako je trebalo, rušili su se i delovi gradskih bedema da bi pobednici mogli ući s pratnjom prilikom povratka u rodni grad (zbog olimpijskog primirja gradovi nisu smeli ratovati), te bili bi opevani u pesmama i podizali bi im se spomenici, a njihovi uspesi bili su i materijalno nagrađivani (raznorazne beneficije, oslobođenje od poreza, itd). Ustalio se ritam održavanja igara — svake četiri godine, a vreme između prošlih i budućih igara prozvano je Olimpijadom. Stari Grci su te periode — Olimpijade koristili i kao jednu od metoda brojanja godina.

Igre su polako gubile važnost tokom rimske vladavine nad Grčkom iako su i tada imale veliki ugled i značaj. Priča se čak da je sam rimski car Tiberije maštao o naslovu i časti olimpijskog pobednika, a i car Neron je rado posećivao olimpijska borilišta i čak učestvovao u njima. Neron je učestvovao u trci dvokolica, ali je pao i nije završio trku, ali su ga Grci slavili kao pobednika, a Neron ih je zauzvrat oslobodio poreza. Međutim s jačanjem hrišćanstva, a pogotovo kad je ono postalo državna religija (391. godine) olimpijske igre su sve više smatrane slavljenjem paganskih božanstava i ostacima paganskih rituala, pa je konačno 393. godine rimski car Teodosije ukinuo olimpijske igre, prekinuvši tako gotovo 12-vekovnu istoriju ovog sportskog događanja.


Oživljavanje olimpijskih igara
 
Olimpijski duh i olimpijska ideja nisu umrli 393. godine. Već su u 17. veku u Engleskoj počele da se održavaju sportske priredbe izdaleka nalik drevnim starogrčkim igrama. Tokom sledećih vekova slična sportska događanja organizovana su i u Francuskoj i Grčkoj, ali to su bila mala takmičenja, bez ikakvog međunarodnog značaja. Zanimanje za oživljavanje olimpijskih igara raslo je kako su iskopavanjima nemačkih arheologa, sredinom 19. veka otkrivani ostaci antičke Olimpije.

Nekako u isto vreme baron Pjer de Kuberten istraživao je razloge francuskog poraza u Francusko–pruskom ratu (1870. — 1871). Zaključioje da je razlog poraza u tome što francuski vojnici nisu imali potrebnu fizičku pripremljenost pa je nastojao to poboljšati. U Kubertenu je istovremeno zaživela želja o zajedništvu među narodima, želja o takmičenju svetske mladosti, na sportskom, a ne na bojnom polju. Tako je ideja o oživljavanju olimpijskog duha ponovo dobila svoj najdublji smisao.

Na kongresu na pariskom univerzitetu Sorboni, održanom od 16. jula do 23. jula 1894. godine Kuberten je izneo svoju ideju pred međunarodnim auditorijumom i uspeo je. Poslednjeg dana kongresa odlučeno je da se prve olimpijske igre modernog doba, tj. igre prve Olimpijade, održe 1896. godine u Atini, u njihovoj domovini Grčkoj, gde su i nastale pre više od 2.600 godina. Radi organizacije igara utemeljen je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), a Demetrius Vikelas je, kao pripadnik grčkog naroda, dobio čast da mu postane prvi predsjednik.

Letnje olimpijske igre 1896., igre prve olimpijade modernog doba, bile su uspešne. Održane su od 5. aprila do 14. aprila 1896. Iako je učestvovalo samo 285 sportista (samo muškarci) iz 13 država, a koji su se takmičili u 9 sportova i 43 sportske discipline, bilo je to najveće međunarodno sportsko takmičenje ikada održano (ne treba zaboraviti da su se na antičkim olimpijskim igrama takmičili samo Grci). Grčke vođe i grčka javnost bili su ushićeni i očekivali su da će imati monopol nad igrama, tj. očekivali su da će se olimpijske igre, kao nekad, održavati samo u Grčkoj, ali MOK je odlučio drugačije, pa su igre II Olimpijade održane 1900. u Parizu, u Francuskoj. Ove igre su bile i mnogo veće: 24 zemlje učesnice, 1.225 sportista, među njima 19 žena.

Inače, čuveno olimpijsko geslo: brže, više, jače (lat. Citius, altius, fortius), koje je u stvari postalo moto olimpijskih igara nije ostalo iz antičkog doba nego je to u svom govoru, prilikom osnivanja školskog sportskog društva u školi u kojoj je bio upravnik, izrekao prijatelj barona de Kubertena, dominikanac otac Henri Martin Didon.

I „utešno“ geslo „nije važno pobediti, važno je učestvovati“, koje se, pogrešno, pripisuje samom Pjeru de Kubertenu, je takođe „autorsko delo“ jednog crkvenog čoveka – na misi za učesnike olimpijskih igara u Londonu 1908. izrekao ga je pensilvanijski biskup Etelbert Talbot.


Moderne olimpijske igre
 
Nakon početnog uspeha, olimpijske igre su imale poteškoća. Igre održane u Parizu, 1900. i Sent Luisu, 1904. bile su u senci, bolje reći bile su privezak svetskim izložbama koje su u tim gradovima tada održavane. A i samo trajanje tih olimpijskih igara govori dosta: one u Parizu trajale su pet i po meseci, a one u Sent Luisu uslovno rečeno „manje“ — nešto preko četiri meseca i dvadeset dana. Kako Englezi ne bi bili „gori“ od Francuza četvrte igre, održane u Londonu, trajale su od 27. aprila do 31. oktobra 1908, preko 6 meseci, što je za današnje pojmove neshvatljivo. Trajanje igara tako je variralo, neke su trajale kraće, neke duže — da bi se sa igrama u Los Anđelesu 1932. i u Berlinu 1936. ustalilo vreme trajanja igara na današnjih 15 dana.

U spomen na prve Igre iz 1896. održane su, takođe u Atini, 1906. godine, na njihovu 10. godišnjicu, tzv. „međuigre“ (engl. Intеrcalated games). Iako su i te igre organizovane od strane MOK, taj isti MOK ih ne ubraja među ostale „redovne“ olimpijske igre nego više kao neku jubilarnu proslavu. Ima, međutim, mnogih savremenih istoričara Olimpizma koji se zalažu za to da i te igre budu smatrane zvaničnim olimpijskim igrama. Svejedno, iako nepriznate kao službene, i te su igre doprinele popularizaciji i širenju olimpijskog pokreta.


Razvoj

Od 245 učesnika (samo muških) iz 15 država, 1896. u Atini, igre su narasle na 10.651 takmičara , i to 6.582 sportista i 4.069 sportistkinja iz 199 država, 2000. u Sidneju. Broj sportista na Zimskim igrama ipak je manji od broja sportista na letnjim: oko 2.400 sportista i sportistkinja je u 78 disciplina učestvovalo na igrama u Solt Lejk Sitiju, 2002. godine.

Sa preko 16.000 televizija i novinara (prisutnih u Sidneju) olimpijske su igre najveći medijski događaj na svetu. Procenjuje se da je igre u Sidneju na televiziji gledalo oko 3,8 milijardi ljudi. Ali rast Olimpizma je i veliki, uz strah od terorizma, i najveći problem samom olimpijskom pokretu. Iako su nastupi slavnih profesionalnih sportista, te sponzorstva najvećih svjtskih multinacionalnih kompanija rešili finansijske probleme olimpijskih igara, činjenica je da je ogroman broj sportista, novinara i gledalaca, prevelik zalogaj za mnoge gradove koji bi rado organizovali olimpijske igre.


Politički uticaj

Olimpijski pokret nije ostao pošteđen posledica političkih događanja. Ideja Olimpizma je izneverena tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Politika se u istoriju olimpijskih igara umešala još nekoliko puta.

Letnje olimpijske igre 1936. u Berlinu Adolf Hitler je iskoristio kao propagandu svoje nacional-socijalističke stranke i svoje politike. Ipak, na tim igrama, Nemac Luc Long je pomogao američkom tamnoputom atletičaru Džesiju Ovensu da osvoju zlatnu medalju u skoku udalj. Sovjetski Savez nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do Letnjih olimpijskih igara 1952. Umesto toga, Sovjetski Savez je od 1928. organizovao Spartakijade, međunarodno takmičenje na kom su učestvovali takmičari iz socijalističkih zemalja ili zemalja bliskih Sovjetskom Savezu.

Letnje olimpijske igre 1956. u Melburnu su bile prve igre koje su bile bojkotovane. Holandija, Španija i Švajcarska su bojkotovale igre zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj, dok su Egipat, Irak, Liban i Kambodža bojkotovale Igre zbog Suecke krize.

Na Letnjim olimpijskim igrama 1968. u Meksiku dvojica američkih tamnoputih atletičara, Tomi Smit i Džon Karlos, su na pobedničkom podijumu podigle pesnice uvis, u znak protesta protiv rasnih podela u Sjedinjenim Državama. Zbog toga je predsednik MOK-a Ejveri Brundindž zahtevao olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država da ili pošalju ovu dvojicu atletičara kući ili dapovuku ceo atletski tim. Olimpjski komitet Sjedinjenih Država se odlučio za prvi predlog.

Kasnije, tokom 1970ih i 1980ih, zbog rasnih, političkih, hladnoratovskih i ostalih podela došlo je do četiri preteća bojkota olimpijskih igara koji su ozbiljno zapretili ideji Olimpizma. Prvobitno su Olimpijske igre u Montrealu, 1976. bojkotovale mnoge afričke države jer nije udovoljeno njihovom zahtevu da se sa igara udalji Novi Zeland čija je ragbi reprezentacija nastupala u, tada rasističkoj, Južnoafričkoj Republici, iako ragbi nije tada bio, kao ni danas, na rasporedu takmičenja na OI. Tajvan nije učestvovao na ovim igrama pošto je Narodna Republika Kina uložila protest da on ne može da učestvuje na ovim igrama pod imenom Republika Kina, uprkos kompromisu da Tajvan može da koristi svoju zastavu i himnu. Tajvan je to odbio i nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do 1984.

Zatim su Sjedinjene Američke Države i nekoliko drugih zapadnih zemalja, kao i još mnogo država sa drugih kontinenata, američkih saveznica ili ekonomski bliskih sa SAD (kao npr. Japan), zatim Kina — sveukupno 65 država, bojkotovale Letnje olimpijske igre 1980. zbog sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Odgovor je usledio 4 godine kasnije. Sovjetski Savez i zemlje Istočnog bloka, osim Rumunije, ali zato uz socijalističke države Kubu, Etiopiju i Sjeverne Koreje - ukupno 14 država, uzvratile su bojkotom Letnjih olimpijskih igara 1984.

Poslednji, doduše mali bojkot zadesio je Letnje olimpijske igre 1988. u Južnoj Koreji. Na ovim igrama nisu se pojavile Severna Koreja, Kuba, Etiopija i Nikaragva.

Na Igrama u Barseloni 1992. reprezentativcima Savezne Republike Jugoslavije u timskim sportovima nije bilo dozvoljeno da učestvuju zbog sankcija koje su Ujedinjene nacije uvele Jugoslaviji zbog rata u bivšoj SFRJ. Takmičari iz SRJ koji su nastupali u pojedinačnim sportovima su se borili pod zastavom olimpijskih igara.

Iran od Islamske revolucije savetuje svojim takmičarima da ne učestvuju u takmičenjima protiv olimpijaca iz Izraela. Zbog pitanja statusa Tibeta, pojavili su se apeli da se bojkotuju Letnje olimpijske igre 2008. u Pekingu.

Najtragičniji i najgori udarac u olimpijskoj istoriji desio se za vreme Olimpijskih igara u Minhenu, 1972. Palestinski teroristi iz organizacije zvane Crni septembar upali su 5. septembra, 11. dana igara, u olimpijsko selo, ubili dvojicu izraelskih sportista, a devetoricu uzeli za taoce. U nastavku drame, došlo je do pokolja. Na minhenskom vojnom aerodromu, posle neuspele akcije spašavanja talaca, ubijeno je svih devet izraelskih sportista, petorica terorista i jedan nemački policajac. Svet je bio u šoku, ali su igre, posle 34-satnog prekida, nastavljene.


Olimpijski pokret

Brojne organizacije su uključene u organizaciju olimpijskih igara. One zajedno čine olimpijski pokret. Pravila i načela po kojima deluju regulisana su olimpijskom poveljom.

Na čelu olimpijskog pokreta je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), čiji je trenutni (od 2001.) Belgijanac Žak Rog. MOK bi se mogao nazvati, „vladom“ olimpizma — on brine o predstojećim pitanjima i donosi važne odluke kao što su izbor grada domaćina olimpijskih igara, program igara i druge odluke.

Tri grupe organizacija deluju i rešavaju pitanja iz svoje nadležnosti:
Međunarodne sportske federacije su najviša tela u datom sportu, (npr. FINA u plivanju, FIBA u košarci, FIFA u fudbalu, itd). Trenutno 35 međunarodnih sportskih federacija deluje unutar olimpijskog pokreta.
Nacionalni olimpijski komiteti, svaka zemlja članica ima svoj olimpijski komitet — npr. Srbija ima olimpijski komitet Srbije (OKSRB)), itd. Svaki olimpijski komitet pojedine zemlje članice zastupa u svojoj zemlji olimpijski pokret, unapređuje njegova načela i pravila, pa se može reći da, ako je MOK „vlada“ Olimpizma, onda su nacionalni olimpijski komiteti njegovi „ambasadori“ u svojim zemljama. Trenutno pod okriljem MOK deluje 202 nacionalnih olimpijskih komiteta.
Organizaconi komitet olimpijskih igara formira nacionalni olimpijski komitet one zemlje članice koja dobije organizaciju igara. Organizacioni se komitet raspušta nakon obavljenog zadatka tj. po završetku olimpijskih igara (ne samim zatvaranjem igara, nego sređivanjem celokupnog bilansa upravo održanih igara). Međutim, njegov zadatak odmah nastavlja Organizacioni komitet one države koja organizuje naredne olimpijske igre.


Olimpijska znamenja
 
Olimpijski pokret koristi mnoga znamenja i simbole, od kojih mnoga predstavljaju ideje i ideale koje je Pjer de Kuberten imao u svojim vizijama. Svakako najpoznatiji simbol su olimpijski krugovi. Ovih pet međusobno povezanih krugova predstavlja jedinstvo pet naseljenih kontinenata (Afrika, cela Amerika, Australija, Azija i Evropa), a boje tih krugova (s leva na desno: plava, žuta, crna, zelena i crvena) izabrane su jer svaka država sveta ima na svojoj nacionalnoj zastavi bar jednu od tih boja. Olimpijski krugovi su prvi put predstavljeni na Olimpijskim igrama u Antverpenu, 1920. Olimpijski krugovi se nalaze i na olimpijskoj zastavi koja se podiže, viori i spušta prilikom otvaranja, trajanja, odnosno zatvaranja olimpijskih igara, a u olimpijski stadion se unosi dok se svira svečana olimpijska himna.

Službeni olimpijski moto je latinski izraz: brže, više, jače (lat. Citius, Altius, Fortius). Kubertenovi ideali su, verovatno, najbolje opisani u olimpijskoj izjavi:
 „Najvažnije na olimpijskim igrama nije pobediti, nego učestvovati, kao što ni u životu nije najvažnija pobeda nego borba. Velik je čovek onaj ko ne osvaja nešto bez časne borbe.“

Olimpijski plamen pali se u grčkoj Olimpiji sunčevom svetlošću uz pomoć konkavnog ogledala. Zatim tako nastali plamen, na olimpijskoj baklji nose hiljade maratonaca, štafetno, preko svih kontinenata, do grada u kojem će se održavati olimpijske igre, i na kraju, do istaknutog mesta na olimpijskom stadionu na kom će plamen, upaljen u drevnoj Olimpiji, goreti za sve vreme održavanja igara.

Prvi put je plamen na otvaranju nekih OI upaljen na Letnjim olimpijskim igrama 1928., a način štafetnog prenošenja plamena bakljom inaugurisan je u sklopu priprema i otvaranja Letnjih olimpijskih igara 1936. godine.


Olimpijski sportovi

Na olimpijskim igrama u Sidneju sportisti su se takmičili u 28 sportova.[10] Ali samo je pet sportova zastupljeno na olimpijskim igrama od 1896. godine. To su atletika, biciklizam, gimnastika, mačevanje i plivanje. Tu bi spadalo i veslanje, jer su veslačka takmičenja trebalo je da se održe na prvim igrama, ali nisu zbog lošeg vremena.[11] A na Zimskim olimpijskim igrama su stalni sportovi alpsko skijanje, skijaško trčanje, umetničko klizanje, hokej na ledu, nordijska kombinacija, skijaški skokovi i brzo klizanje. Treba napomenuti da su umetničko klizanje i hokej na ledu bili na rasporedu nekih olimpijskih igara i pre uspostavljanja posebnih, Zimskih igara.

Proteklih godina MOK je, naročito zbog mlađih gledalaca, uveo i neke nove atraktivne sportove kao što su snoubording i odbojka na pesku. Međutim, brzi porast broja olimpijskih disciplina i takmičenja prisiljava i na mere izbacivanja sportova. Verovatno će se desiti da će manje popularni sportovi ili zastareli sportovi, poput modernog petoboja, (ili skupi sportovi kao kajak i kanu na divljim vodama, za čije je održavanje potrebno izgraditi superskupu stazu koja je kasnije, obično, retko u upotrebi), morati da se bore svoj opstanak na olimpijskim igrama. Iako MOK nije isključio neki sport još od igara 1924. godine u Parizu, (nakon njih je isključen tenis, (ponovo uveden 1988. u Seulu), čini se da bi se to, posle igara 2004. godine, ipak moglo desiti.

Do 1992. godine, u cilju atraktivnosti, povremeno, a i privremeno su uvođeni novi, demonstracioni sportovi, obično po jedan, po izboru zemlje organizatora igara. Cilj je bio da se zainteresuje uglavnom domaća publika kojoj su ti sportovi bliski. Pobednici u ovim demonstracionim sportovima nisu sticali titulu olimpijskog pobjednika. Neki od demonstracionih sportova kao bejzbol na letnjim, ili karling na Zimskim igrama, pretenduju da budu uvršteni u redovni program olimpijskih igara.


Doping

Jedan od najvećih problema i opasnosti današnjeg sporta u celini, a samim tim i olimpijskih igara je upotreba nedozvoljenih stimulativnih sredstava, droga, hemijskih i medicinskih medikamentata, jednom rečju poznatih kao doping. Uzimanje, tj. konzumiranje tih sredstava na kraći rok može doneti bolji rezultat, ako naravno, sportista poseduje ostale kvalitete potrebne da ga učine prvakom. Ali na duži rok to može dovesti do fizioloških, fizičkih, zdravstvenih smetnji, čak i raka, a može dovesti i do iznenadne smrti čak i za vreme takmičenja. Vrlo je opasno i to što se posledice mogu javiti i u kasnijim naraštajima.

Ipak kako je san svakog sportiste da učestvuje i da pobedi na olimpijskim igrama, neki sportisti pribegavaju svim sredstvima da bi došli do tog cilja. Još početkom 20. veka olimpijski takmičari su koristili slične medikamente za poboljšanje svojih sposobnosti, pa time i rezultata. Npr. pobednik u maratonu na Letnjim olimpijskim igrama 1904. godine, Tomas Hiks kao stimulans je od svog trenera dobijao strihnin i konjak, čak i za vreme trke.

Doping se tolerisao do kraja 1960ih godina, kada su sportske federacije počele da uviđaju opasnost dopinga i zabranjuju ga, a MOK ga je zabranio 1967. godine.

Sportista koji je neslavno ušao u istoriju kao prvi pozitivan na doping kontroli bio je moderni petobojac, Šveđanin Hans-Gunar Liljenval, na Letnjim olimpijskim igrama 1968. godine. Preko pedeset sportista otkriveno je, poput njega, u sledeće 34 godine, najviše u dizanju tegova.

Međutim, daleko „najčuveniji“ slučaj dopinga uopšte u istoriji sporta, je slučaj kanadskog sprintera Bena Džonsona, na Letnjim olimpijskim igrama 1988. godine. On je pobedio u finalu trke na 100 m, koristeći nedozvoljenu supstancu stanozolol, koja, između ostalog, razara jetru. Pobeda i zlatna medalja su mu oduzete, a svetski rekord iz te trke (9,79 s) je poništen.

Usprkos proverama, mnogi sportisti koriste doping, a da ne budu uhvaćeni „na delu“. Tek 1990ih godina na videlo su izašli dokazi da su mnogi istočnonemački sportisti koristili anaboličke steroide i mnoga druga sredstva medicinske i hemijske prirode, a u tome su bili podstrekavani od strane svojih stručnih centara, pa čak i od službene državne politike. Međutim, nekim od tih sportistkinja se dogodilo veliko zlo kao posledica dugotrajnog konzumiranja hemijskih medikamenata: neke su rodile malformiranu decu (žalosni slučajevi nekih, nekad vrhunskih, plivačica bivše Istočne Nemačke koje su suvereno vladale svetskim bazenima '70ih i '80ih godina XX veka).

A američka atletičarka Florens Grifit Džojner, koja je 1988. postavila nedostižne svetske rekorde na 100 i 200 m (10,49 s na 100 m na američkim kvalifikacijama za OI i 21,34 s na 200 m na samim OI U Seulu) umrla je 21. septembra 1998, sa 39 godina u snu, od komplikacija izazvanih astmom.

Zbog ovakvih i sličnih sve brojnijih primera i skandala, krajem 1990ih MOK je poveo oštru bitku protiv dopinga, zbog čega je formirana Svetska anti–doping agencija (WADA – World Anti-doping Agency). Na olimpijskim igrama 2000. i 2002. godine borba je počela da donosi plodove; otkriveni su i kažnjeni neki osvajači medalja u dizanju tegova i skijaškom trčanju jer su im otkrivena nedopuštena stimulativna sredstva primenom najsavremenijih i najsofisticiranijih naučnih metoda.

Ali uprkos svemu, uprkos svim primerima, upozorenjima i pretnjama, na Letnjim olimpijskim igrama 2004. 23 sportista i sportistkinja diskvalifikovano je zbog dopinga.


Nagrađivanje pobednika

U antičko vreme, pobednik na Olimpijskim igrama nagrađivan je vencem od lovorovog lišća. Danas, za sve discipline svih sportova zastupljenih na olimpijskim igrama, pobednicima u pojedinačnim i ekipnim, dodeljuju se medalje: za prvo mesto zlatna medalja (u stvarnosti je to srebro presvučeno zlatom), za drugo mesto srebrna medalja a za treće mesto dodjeljuje se bronzana medalja. Ovaj način dodele odlikovanja uveden je na Letnjim olimpijskim igrama 1908. Na prvim modernim igrama, 1896. godine u Atini, medalje je primalo samo dvoje prvoplasiranih, a na igrama 1900. i 1904. godine najboljima su dodeljivane raznorazne nagrade i pehari.

Baš zbog toga što se olimpijske igre održavaju svake četiri godine, i javnost i sportisti ih cene, i uspeh na njima priželjkuju mnogo više nego na svetskim prvenstvima ili raznim turnirima, kojih se svake godine održava mnoštvo. Mnogi vrhunski npr. plivači ili atletičari, neretko, jednostavno ne dođu na svetska prvenstva koja se održavaju u predolimpijskoj godini da im to ne bi remetilo zacrtani plan priprema za olimpijske igre. Naravno da je tu izuzetno važna i istorijska dimenzija olimpijskih igara. Nije zato nimalo čudno da mnogi olimpijski pobednici bivaju u svojim zemljama dočekivani i slavljeni kao istinski heroji, baš kao što je to bilo i milenijumima ranije, a u današnje vreme olimpijska pobeda donosi često i materijalnu nagradu. Zbog svega toga i tu velikim delom leži objašnjenje zašto se neki sportisti nastoje pošto-poto dokopati titule olimpijskog pobednika, rizikujući upotrebom dopinga svoje zdravlje, ponekad život, a ponekad i zdravlje svog potomstva.


Najuspešniji olimpijci na Igrama

U nekim analima stoji na prvom mestu, s 10 zlatnih medalja Rej Juri (SAD), međutim to nije tačno i Međunarodni olimpijski komitet, (MOK), mu priznaje 8 zlatnih medalja, jer je 2 zlatne medalje osvojio na tzv. međuigrama održanim 1906. godine u Atini, koje su održane kao proslava 10-godišnjice prvih olimpijskih igara, održanih 1896. godine u Atini.

Međutim, jedan rvač, odbojkaš ili dizač tegova, može osvojiti samo jednu medalju na jednim igrama. S druge strane, u nekim sportovima sportisti mogu, osim ličnih podviga, da računaju i na ekipne medalje (atletika, gimnastika, konjički sport, plivanje, mačevanje).

Dalje, bilo je velikih sportista koji nisu imali „ekipnu pozadinu“, a ušli su u istoriju sporta i olimpijskih igara, npr. ruski plivač Aleksandar Popov osvojio je na igrama 1992. i 1996. sam, četiri (2 + 2) zlatne medalje, i nije mogao više, jer Rusi nisu imali nekoliko tako kvalitetnih plivača da bi Popov mogao osvajati zlata i u štafetama. Suprotan je primer američke plivačice Dženi Tompson. Ona je na igrama 1992, 1996. i 2000. osvojila osam zlatnih medalja, ali sve u štafetama, a sama nijednu. Ali, postoje i sportisti koji su osvojili samo jednu zlatnu olimpijsku medalju, a zauvek su ušli u istoriji Olimpizma. Najočigledniji primer za to je američki atletičar Bob Bimon, koji je na Letnjim olimpijskim igrama 1968. pobedio postavivši u finalu skoka udalj tada nezamislivi svetski rekord od 8 m i 90 cm, šokirao sportski svet i tim jednim skokom ušao u istoriju.




Predsednici Međunarodnog olimpijskog komiteta 1894—2001

Demetrios Vikelas, Grčka, 1894—1896
baron Pjer de Kuberten, 1896—1925
grof Henri de Baile-Latou, Belgija, 1925—1942
Zigfrid edstrum, Švedska, 1946—1952
Ejveri Brundidž, SAD, 1952—1972
lord Majkl Moris Kilanin, Irska, 1972—1980
Huan Antonio Samaran, Španija, 1980—2001
Žak Rog, Belgija, 2001—


Palioci olimpijskog plamena

(od OI 1936. u Berlinu)
Berlin, 1936, Fric Scilgen, atletičar
London, 1948, Džon Mark, atletičar
Helsinki, 1952, Pavo Nurmi, atletičar
Melburn, 1956, Ronald Klark, atletičar
Rim, 1960, Đankarlo Peris, atletičar
Tokio, 1964, Joširo Sakai, atletičar
Meksiko, 1968, Norma Enriketa Bazilio de Sotelo, atletičarka
Minhen, 1972, Ginter Can, atletičar
Montreal, 1976, Sandra Henderson i Stiv Prefontejn, gimnastičarka i atletičar
Moskva, 1980, Sergej Bjelov, košarkaš
Los Anđeles, 1984, Rafer Džonson, atletičar
Seul, 1988, Lim Cin Ale, atletičar
Barselona, 1992, Antonio Rebolo, streličar
Atlanta, 1996, Muhamed Ali, bokser
Sidnej, 2000, Keti Frimen, atletičarka
Atina, 2004, Nikolaos Kaklamanakis, jedriličar

Izvor: Wikipedia

I IGRE - ATINA 1896.
 
Zemlje: 14.
Sportisti: 241 (241 muškarac, 0 žena).
Sportovi: 9.
Discipline: 43.
Igre otvorio: kralj Đorđe.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva:
(prvi put u Antverpenu 1920).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojilo:
10 zemalja i 3 mešovita tima.
Bilans medalja:
1. SAD 20 (11, 7, 2).

Prvi olimpijski pobednik bio je Džejms Brendan Konoli (SAD) koji je pobedio u troskoku sa 13,71 m.

Pobednici su dobijali srebrne medalje, diplome i maslinove venčiće kojima su "krunisani", drugoplasirani bronzane medalje, diplome i lovorove vence, a svi ostali spomen medalje od bakra.

Sportisti Srbije i Crne Gore nisu učestvovali (sport na našem tlu je bio još u povoju), ali na poziv grčkog kralja Đorđa i Igrama je prisustvovao kralj Aleksandar Obrenović sa svojom svitom.

Ipak, sa naših prostora učestvovao je Momčilo Tapavica iz Nadalja kod Novog Sada i za Mađarsku osvojio bronzanu medalju u tenisu, a takmičio se i u rvanju grčko-rimskim stilom i dizanju tegova.

Na prvoj sednici MOK 22. i 23. juna 1894. odlučeno je da se igre Prve olimpijade održe u Atini.

www.oks.org.yu

II IGRE – PARIZ 1900.   
   
Datum: 14. maj - 28. oktobar.
Zemlje: 24.
Sportisti: 1.225
(1.206 muškaraca, 19 žena).
Sportovi: 18.
Discipline: 95.
Igre otvorio: nije bilo oficijelnog otvaranja.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva:
(prvi put u Antverpenu 1920).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojila: 21 zemlja.
Bilans medalja:
1. Francuska 101 (26, 41, 34).

Gradovi protivkandidati: nije bilo protivkandidata.

Igre su doživele veliki neuspeh, pošto su organizovane kao deo Svetske izložbe i trajale su više od pet meseci.
Prvi put na Igrama učestvuju i žene, a prva olimpijska pobednica je Britanka Šarlota Kuper koja je zauzela prvo mesto u tenisu.
Voljom organizatora Svetske izložbe u fudbalu, polu, veslanju, nadvlačenju konopca i tenisu učestvovale su internacionalne ekipe, odnosno dublovi, sastavljene od sportista iz raznih zemalja.
Amerikanac Rej Ivri u jednom danu trijumfovao je u sve tri discipline skokova iz mesta.
Srbija i Crna Gora nisu učestvovale, a među osvajačima medalja bio je Milan Neralić (rodom iz Slunja). On je Austriji doneo treće mesto u borbi sabljom, u kategoriji instruktora mačevanja.

www.oks.org.yu

III IGRE – SENT LUIS 1904.

Datum: 1. juli – 23. novembar.
Zemlje: 13.
Sportisti: 689 (681 muškarac, 8 žena).
Sportovi: 17.
Discipline: 91.
Igre otvorio:
predsednik Svetske izložbe Frensis Dejvis.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva:
(prvi put u Antverpenu 1920).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojilo: 10 zemalja.
Bilans medalja:
1. SAD 236 (77, 81, 78).

Gradovi protivkandidati: Bafalo i Čikago, koji je dobio organizaciju, ali je zatim na predlog predsednika Teodora Ruzvelta odlučeno da se one presele u Sent Luis.           

Drugi put Igre su bile deo Svetske izložbe i trajale su četiri i po meseca, a u samo 42 od 94 discipline programa učestvovali su sportisti iz inostranstva.
Tri od ovih disciplina, ali i još ukupno oko 300 takmičenja, koja su prevashodno održana u programu nazvanom «Antropološki dani» (za takmičare čija koža nije bela), MOK je zauvek izbrisao iz svoje istorije. Među njima je bio i ženski boks, a u Sent Luisu na Olimpijskim igrama debitovali su boks i rvanje slobodnim stilom i zadržali se do danas.
Ipak, u zvaničnom programu učestvovao je Afroamerikanac Džordž Poudž i osvojio bronzanu medalju na 400 m sa preponama.
Prvi put na otvaranju sportisti su defilovali pod zastavama svojih zemalja.
Srbija i Crna Gora nisu učestvovale.

www.oks.org.yu

IV IGRE – LONDON 1908.

Datum: 27. april – 31. oktobar.
Zemlje: 22.
Sportisti:
2.035 (1.999 muškaraca, 36 žena).
Sportovi: 22. 
Discipline: 110.
Igre otvorio: kralj Edvard VII.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva:
(prvi put u Antverpenu 1920).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojilo: 19 zemalja.
Bilans medalja:
1. V. Britanija 145 (56, 51, 38) 

Gradovi protivkandidati: Berlin, Milano i Rim (Rim dobio Igre, pa je odustao zbog erupcije Vezuva i teške ekonomske situaciji u Italiji).

Prvi put javno se čulo olimpijsko geslo “važno je učestvovati, a ne pobediti”, a njegov tvorac pensilvanijski biskup izgovorio ga je na misi u Katedrali Svetog Pavla u Londonu 19. jula.
Na svečanom otvaranju učesnici Igara defilovali su ispred kraljevske lože na Stadionu “Vajt Siti” u olimpijskim “uniformama” pod nacionalnim zastavama.
Oskar Svon (Švedska) pobedivši u streljaštvu postao je sa 60 godina najstariji olimpijski šampion svih vremena, a ovu granicu pomerio je trijumfom u Antverpenu čak na 72 godine i 279 dana.
Srbija i Crna Gora i dalje su van olimpijskih zbivanja, a prvi sportista poreklom iz ovih krajeva koji je osvojio olimpijsko “zlato” bio je britanski vaterpolista i plivač Pol (Pavao) Radmilović (poreklom između Boke i Dubrovnika). Radmilović je bio član pobedničke ekipe u vaterpolu i najbolje štafete 4 x 200 m slobodno, a zlatne medalje u vaterpolu osvajao je i u Stokholmu 1912. i Antverpenu 1920.

CRNA GORA

Crna Gora je propustila priliku da 1908. bude jedna od 23 zemalja učesnica Olimpijskih igara. Britanski kralj Edvard VII diplomatskim putem pozvao je kralja Nikolu Petrovića da pošalje crnogorske sportiste na Igre u London. U Cetinju na dvoru razmišljalo se da se u London pošalju “junaci” u tri discipline – bacanju, rvanju i Nadvlačenju konopca. Na kraju odustalo se od odlaska na Olimpijske igre, jer je sport za crnogorskog uverena bio luksuz i bacanje para, kojih ionako u državnoj kasi nije bilo na pretek.

www.oks.org.yu

V IGRE – STOKHOLM 1912.

Datum: 5. maj – 27. jul
Zemlje: 28.
Sportisti:
2.547 (2.490 muškaraca, 57 žena).
Sportovi: 14.
Discipline: 102.
Igre otvorio: kralj Gustav V.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva:
(prvi put u Antverpenu 1920).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojilo: 18 zemalja.
Bilans medalja:
1. SAD 63 (25, 19, 19).

Gradovi protivkandidati: nije ih bilo.

Sa programa privremeno je ispao boks, jer Švedska nije htela da organizuje «nehumano» takmičenje. Žene su se prvi put takmičile u plivanju i skokovima u vodu, a moderni petoboj je postao olimpijski sport. MOK posle Igara donosi odluku kojom ograničava pravo domaćina da utiče na program.
Prvi put na igrama pojavili su se naši sportisti. Bili su to predstavnici Srbije a prijavio ih je Srpski olimpijski klub, koji je u vreme Igara na Kongresu MOK u Stokholmu primljen je u MOK kao Srpski olimpijski komitet. Njegov osnivač i direktor, pešadijski kapetan Svetomir S. Đukić izbran je za člana MOK.
Prvi olimpijci Kraljevine Srbije bili su Dušan Milošević, treći u kvalifikacionoj grupi na 100 m i maratonac Dragutin Tomašević, koji je zauzeo 37. mesto.

www.oks.org.yu

VII IGRE – ANTVERPEN 1920.

Datum: 20. april – 12. septembar.
Zemlje: 29.
Sportisti:
2.669 (2.591 muškarac, 78 žena).
Sportovi: 20.
Discipline: 154.
Igre otvorio: belgijski kralj Albert.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva:
Viktor Boin (vaterpolo, mačevanje)
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojile: 22 zemlje.
Bilans medalja:
1. SAD 95 (41, 27, 27).

Gradovi protivkandidati: Amsterdam (Lion odustao uoči glasanja).

Prvi put na olimpijskom stadionu zalepršala se bela olimpijska zastava sa pet raznobojnih, isprepletanih krugova koji simbolizuju kontinente i njihovo jedinstvo. Izgled zastave usvojen je 1914. ali zbog rata njena „premijera” čekala se šest godina.
Prvi put predstavnik sportista položio je olimpijsku zakletvu.
Sa Igara isključene su države koje su skrivile Prvi svetski rat: Nemačka (i za 1924), Bugarska, Austrija, Mađarska i Turska.
U atletici briljirali su Finci. Hanes Kolemainen pobedio je na 5.000, 10.000 m i u maratonu, a seriju od devet trijumfa na Letnjim olimpijskim igrama završenu 1928. započeo je njegov zemljak Pavo Nurmi.
Jugoslavija debituje na Olimpijskim igrama i od tada njeni sportisti ne propuštaju ni jedne Letnje olimpijske igre. U Antverpenu učestvovalo je 11 naših sportista, tačnije samo fudbalska reprezentacija – bez rezervi.

www.oks.org.yu

VIII IGRE – PARIZ 1924.
   
Datum: 4. maj – 27. jul.
Zemlje: 44.
Sportisti:
3.092 (2.956 muškaraca, 136 žena).
Sportovi: 17.
Discipline: 126.
Igre otvorio:
predsednik Francuske Gaston Dumerž.
Olimpijski plamen:
(prvi put u Amsterdamu 1928).
Olimpijska zakletva: Žorž Andre (atletika).
Sudijska zakletva
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojilo: 27 zemalja.
Bilans medalja:
1. SAD 99 (45, 27, 27).

Gradovi protivkandidati: Amsterdam, Barselona, Los Anđeles, Prag i Rim.

Prvi put na svečanom zatvaranju Igara pojavile su se zastave MOK, zemlje domaćina i zemlje domaćina narednih Igara i to je ostalo nepromenjeno do danas.
Promovisana je olimpijska maksima „Brže, više, jače″ (Citius, altius, fortius), čiji je autor Anri Didon, dominikanski kaluđer koji je časove telesnog vežbanja u Arkej školi u Parizu počinjao tim rečima.
Junak Igara, uz Vajsmilera, bio je finski trkač Pavo Nurmi koji je zabeležio pet pobeda u četiri trke. U razmaku od 55 minuta trijumfovao na 1.500 i 5.000 metara, zatim je osvojio dve zlatne medalje u jednoj trci – u kros-kontriju kao pojedinac i član finske ekipe. Peti trijumf zabeležio je u ekipnoj trci na 3.000 metara, ali u ovoj disciplini medalju je dobila ekipa Finske, a ne i pojedinci.
Jugoslavija učestvuje sa 37 sportista i prvi put osvaja medalje i to zlatne. Učinio je to gimnastičar Leon Štukelj osvojivši prva mesta u višeboju i na vratilu.

www.oks.org.yu

IX IGRE – AMSTERDAM 1928.

Datum: 17. maj – 12. avgust.
Zemlje: 46.
Sportisti:
3.014 (2.724 muškarca, 290 žena).
Sportovi: 14. 
Discipline: 109.
Igre otvorio: princ Hendrik.
Olimpijski plamen: goreo na tornju pored Stadiona, ali nije donet iz Grčke.
Olimpijska zakletva:
Hari Denis (fudbal).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojile: 33 zemlje.
Bilans medalja:
1. SAD 56 (22, 18, 16).

Grad protivkandidat: Los Anđeles.

Prvi put utvrđen je obavezni program Igara: atletika, akvatika (plivanje, vaterpolo i skokovi u vodu), boks, mačevanje, gimnastika, streljaštvo, rvanje grčko-rimskim i slobodnim stilom, veslanje, biciklizam, jahanje, jedrenje i dizanje tegova), a domaćin je mogao da po svom izboru uvrsti u program Igara i neke od ovih sportova: fudbal, ragbi, polo, hokej na travi, rukomet, košarka i kajak.
Delegacija Grčke, postojbine Igara prvi put predvodila je povorku u svečanom defileu, a ekipa domaćina Holandije išla je na začelju. To je od tada deo protokola otvaranja Igara.
Sportisti iz Azije prvi put osvojili su zlatne medalje - Mikio Oda (Japan) u troskoku, a njegov zemljak Jošijuki Curuta u plivanju na 200 m prsno.
Jugoslavija učestvuje sa 34 takmičara u šest sportova, a najuspešniji su gimnastičari, koji su osvojili (svih) 5 medalja – 1 zlatnu, 1 srebrnu, 3 bronzane.

www.oks.org.yu

X IGRE – LOS ANĐELES 1932.
   
Datum: 30. jul – 14. avgust.
Zemlje: 37.
Sportisti: 1.408 (1.281muškarac, 127 žena).
Sportovi: 14.
Discipline: 117.
Igre otvorio:
potpredsednik SAD Čarls Kertis.
Olimpijski plamen:
goreo je na Stadionu «Koloseum».
Olimpijska zakletva:
Džordž Kalnan (mačevanje).
Sudijska zakletva:
(prvi put u Minhenu 1972).
Medalje osvojilo: 27 zemalja.
Bilans medalja:
1. SAD 103 (41, 32, 30)

Gradovi protivkandidati: nije ih bilo.

Velika ekonomska kriza prepolovila je broj učesnika, ali nije umanjila kvalitet takmičenja (18 svetskih rekorda). Prvi put od 1900. Igre su trajale 16 dana (dotad najmanje 79).
Prvi put pobednici su proglašavani posle svake discipline, a ne poslednjeg dana Igara kao dotad. U ceremoniju proglašenja najboljih prvi put je uvedeno pobedničko postolje i podizanje nacionalnih zastava.
U Los Anđelesu izgrađeno je prvo olimpijsko selo (550 dvosobnih kućica) za muškarce, dok su učesnice Igara stanovale u hotelu.
Jugoslavija se našla na listi učesnika, iako je JOK odlučio da se ne učestvuje zbog visokih troškova putovanja, zahvaljujući atletičaru Veljku Narančiću, koji je o svom trošku otputovao i SAD i takmičio se u bacanju koplja.

www.oks.org.yu