Кроз Хрватску је јездила турска коњица без икаквих препрека, као да у тој земљи није било човека дораслог за оружје. Најпознатији турски освајачи међу потурченим Србима у XVI веку били су: Хусреф бег, Мурад бег, Дугалић бег, Улама бег, Мехмед паша Соколовић, Мустафа бег Соколовић и Иса бег Исаковић Хранушић. Овај последњи је био војвода "западних страна" од 1440 до 1463 и санџак бег од 1464 до 1470 године. Шеснаести век је био врхунац успона Турске Царевине, са највећим дометом у време султана Сулејмана Величанственог. То је уједно било време када су у Турској главну улогу играли потурчени Срби. Од 1544 до 1б12 године било је девет великих везира Срба, а укупно било их је 23, и још велики број паша, санџака, беглер бегова и бегова. Италијан Пигафети је путовао у Цариград половином шеснаестог века и записао је своја запажања са тога пута у којима каже: "Истамбулом владају углавном хришћански отпадници. У диплома-тским преговорима у Цариграду само званичне наредбе и одговори дају се, преко преводиоца, на турском језику." Све остало је рађено на српском језику са којег је, према потреби, превођено на турски језик. Људи војних занимања знали су, готово сви, српски језик.
Да би парадокс био потпун, баш у том веку, у чувеној поморској битци код Лепанта, 1571 г, у којој је по-ражена турска морнарица, каже се да су "Морлаци имали великих заслуга за хришћанску победу". То је било време обнове Пећке патријаршије, 1557год, под Макаријем Соколовићем, 1557-1574 год, рођеним братом Мехмеда Соколовића, великог везира од 1564 до 1579 год. Под управом обновљене Пећке патријаршије били су сви Срби у Турској Царевини и она је имала 40 митрополија и епископија. У време опсаде Сигета, 15бб год, умро је султан Сулејман Величанствени. Велики везир Мехмед Соколовић, који је водио опсаду уз помоћ свога братића Мустафе бега Соколовића, управника Босне, сакрио је од војске султанову смрт и наставио опсаду као да се ништа није десило. Сигет је бранио Никола Шубић Зрински. Мехмед и Никола су слали поруке један другом на српском језику. Победио је Мехмед, освојио Сигет и послао Николину главу у Цариград, па је тек потом објавио да је султан већ поодавно на другом свету. Мало је фалило па да се половином шеснаестог века деси Турској Царевини исто оно што се десило и Римској Царевини - да пређе у српске руке. Једина сметња томе била је вера, јер није био довољан број Срба муслимана.
У време кипарског рата, између Турске и Венеције 1570 године, обновљене су борбе дуж босанске границе. Тада су два бега Соколовића, Мустафа и Ферхад, опасно угрозили млетачке поседе у Далмацији. Млечане су спасили далматински Срби, и то и на војном и на еконо-мском пољу. Без српске помоћи Млечани се не би могли одржати у Далмацији у време када су их Турци били сатерали међу градске бедеме. То се добро види и из извештаја Г. Б. Ђустиниана влади у Венецији, око 15б0 године. Он се жали на тешко и ружно стање млетачке управе у Далмацији. Као најружније он наводи то што је дозвољено турском емину - царинском надзорнику, да се смести у Шибенику и да убира царину на робу коју су у град доносили Морлаци. "Ако би трговина између Морлака и Шибеника била прекинута, град би нестао, јер његови грађани не би више имали ослонца.... Морлаци су извор живота и благостања Далмације." Ако би трговина између Морлака и млетачких поданика које они овде називају Далматинцима "била прекинута Далматинци би помрли од глади". Ово су докази да су Срби у шеснаестом веку спасили и Млечане у Далмацији и Далмацију, војно и економски.
Венеција је дошла у сукоб са српским ускоцима који су били постали страх и трепет на мору, заправо сукоб је почео у Клису и само је настављен. Ускоци су се немилосрдно светили Турцима и Млечанима, док су према Аустрији били благонаклони. Ти српски горштаци су се преобратили у страшне гусаре. Изградили су мале и брзе лађе, сасвим сличне старим илирским лађама на које су се Римљани тако много жалили. Пресретали су и пленили турске и млетачке лађе свуда по Јадранском Мору. Венеција је тада била призната као талосократска сила на Јадрану и као таква примила је на себе обавезу према Турској да штити њене лађе. Економски просперитет и политичка снага Венеције зависила је од поморства. И сада српски ускоци помрсише све рачуне и постадоше стварни господари мора. Венеција се жалила, 1566 г, цару Фердинанду, у чијој држави се налазио Сењ, и његовом сину Карлу који је као надвојвода владао Хрватском из Граца, и тражила од њих да се уништи ускочка морна-рица. Фердинанд препушта ствар Карлу да то он реши, али овај, јавно обећава Венецији помоћ, а тајно штити ускоке и радује га што су угрозили млетачку таласократију.

Млечани су пошли у одлучујући рат против ускока, блокирали сењску луку и покушали да потопе ускочке лађе, али нису ништа успели. Мировним уговором између Турске и Венеције из 1573 год. нису посебно обухваћени Срби нити ускочки захтеви. Венеција је чинила огромне напоре да се Срби не појаве као посебан фактор на међународном плану, што би неминовно довело до стварања српске државе у Далмацији.
Уколико би се то десило Венеција би била приморана да чини Србима велике уступке да би их задржала за своје савезнике, јер без тога не би се могла одржати у Далмацији. Тако су ускоци наставили да крстаре Јадраном и да наносе велику штету и Венецији и Турској. Пошто је Венеција била немоћна пред ускочком гусом, поново се жалила Карлу у Грац и тражила помоћ. Овај одговара да
је он немоћан да спречи ускоке да гусаре. У ствари он није хтео да им се замера, јер је налазио своје рачуне у њиховом гусарењу и ковао је планове како да од ових храбрих људи направи живи зид према главној опасности - Турској. Затим је на жалбу Венеције код ускока интервенисао папа Григорије XIII, али без успеха, јер ускоци нису били католици.

XII - СРПСКА КРАЈИНА 1578-1880
По мировном уговору између Венеције и Турске из 1573 г, Венеција је морала да уступи Кипар Турској, а ова је, као неку надокнаду, дала Венецији 50 села око Задра и 30 села око Шибеника. Сва ова села су била српска. Од тога времена настао је мир између ове две силе, а њихова међусобна трговинска размена постала је врло обимна. Чим је прошла ратна опасност однос млетачких власти према Србима у Далмацији се умногоме мења. Католичка Црква је развила широку прозелитску активност са осло-нцем на млетачке власти. Венезија је готово редовно упражњавала политику: дај па узми и дозволи па забрани. Уочи ратова и за време ратова давала је Србима већа права и повластице, да би одмах по свршетку рата донела мере по којима ће све то да им одузме. Тако од 1547 г. измењен је однос млетачких власти према својим православним поданицима, обустављено је верско насиље над њима, али су и даље остали обесправљени у своме верском животу. Папа Пије IV издаје наредбу, 16-II-1564 год, по којој се, од тога дана, сви православни који се налазе у латинским епархијама имају подчинити надлежности латинских епи-скопа; да им морају подложни бити као својим старе-шинама и духовним пастирима. Млетачка влада није спро-вела у дело ову папину наредбу, али није ни спречавала, него је стварно подржавала, католички прозелетизам.
На територији под аустријском влашћу у то време много боље се поступало према Србима. Знајући да су Срби били одбрамбени бедем Мађарске према Турској и видећи српску улогу у одбрани млетачких поседа у Далмацији, као и подвиге ускока на мору, аустријски Двор се одлучује да оснује Српску Војну Крајину, у својим пограничним пределима према Турској. На томе је пона-јвише радио надвојвода Карло, који је увидео да у Хрва-тској нема снаге за њену одбрану и да се њена одбрана мора поверити Србима. Зато је 1578 год. основана Српска Војна Крајина са тачно одређеном територијом и делими-чно аутономном управом. Српска Војна Крајина је била зачетак српске државне јединице под Аустријом, коју су Срби тражили и за коју су се ускоци тако одлучно бори-ли. Аустријски Двор је сасвим правилно разумео српске тежње и знао да ће, давајући Србима одређену територију и колику толику аутономију, везати Србе за Аустрију. Није било тешко погодити да he појава колико толико својеуправне српске територије под Аустријом привући Србе из земаља под турском управом. Католичка Црква је била одлучно противна да се Србима дозволи стварна аутономија. Па пошто је то била једна војничка држава са посебном наменом, аустријски Двор се трудио да је одржи што чвршће под својом контролом.
Административни и командни центар Крајине био је град Карловац, који је добио своје име по надвојводи Карлу, оснивачу Српске Војне Крајине. За време Карлова живота Српска Војна Крајина је била према свим својим обележјима једна полу-аутономна српска држава војног устројства. Аустрија је настојала да привуче што већи број Срба у Крајину и да их одржи у верности цару, па им је давала велике повласти-це, усмерене на одржавање њиховог војничког живота и борбеног морала. Из истих разлога Аустрија је штитила ускоке, на које се ослањала за потискивање Млечана у Далмацији. Ђуру Даничићу, једном од храбрих ускочких вођа, цар Рудолф II је дао титулу великог војводе.

Венеција је била у отвореном и сталном сукобу са ускоцима. Поред штете претрпљене од њих на мору, ускоци су јој нарушавали мир са Турцима и отворено подржавали аустријског цара. Млетачка ратна морнарица је блокирала ускочку пловну у Морлачком Каналу, али није успела да је уништи. Војвода Даничић је извршио напад на Турке у Клису, 1582 год, али није успео да освоји тврђаву. Овом приликом Млечани су били на страни Турака. Нови напад ускока на Клис уследио је 8-IV-1596 г. Организатор напада био је један Италијан из Сплита по имену Ђовани Алберти, који није поштовао политику Венеције. За овај напад аустријски цар је послао ускоцима оружје и муницију. Напад је успео и цела турска посада тврђаве била је уништена. Над ослобођеним Клисом ускоци су поперили заставу аустријског цара. Млечани су се били уплашили да  ћe их Срби уз помоћ Аустрије истерати из Далмације, па су се придружили Турцима у борби против Срба. Уз помоћ Млечана Турци су преотели Клис, али тек после два месеца тешких борби. Ускоци су морали да се повуку а Турци су потом вршили одмазде над Србима у околини Клиса и другим местима. Због ових турских одмазда доста Срба се иселило из Далмације у Српску Војну Крајину, где их је цар Рудолф радо примио и дао им земљу у Гомирју, Врбовском и Моравицама. Они су саградили манастир Гомирје 1б02 године. Било је Срба и у Истри, у Пули је постојала српска православна општина 1580 године.
Постојање Српске Војне Крајине је озбиљно забринуло Турке, поготово што српски отпор у Турској није јањавао. Турци су тражили нешто чиме би могли обесхрабрујуће утицати на српски борбени морал. У том циљу је Синан паша донео мошти Светог Саве из Милешева и спалио их на Врачару 27-II-1594 год. Овај чин спаљивања моштију Светог Саве имао је обрнуто дејство од онога што су Турци очекивали. Срби су, на челу са тадашњим патријархом Јованом, 1592-1614 године, гледали на Турке још горим оком сматрајући их од сада и безбожницима.
На глас да се цар Рудолф спрема на рат са Турцима, патријарх Јован се ставио на чело покрета Срба на Хелму и одржан је сабор у Кучима под његовим преседни-штвом, на коме су били присутни представници из Босне, Македоније, Бутарске, Србије, Савине (Херцеговине), Албаније и Далмације. Ту је донет план о општом српском устанку на Турке.
Да су Хрвати били способни да бране своју земљу никада Беч не би дозволио да се створи Српска Војна Крајина искључиво од православних Срба. Хрватски историчар Смичиклас каже: "То је стварно срамота што је непријатељ могао тако лако да прође преко наше земље као да никога у њој није било." Војна Крајина је била насељена, готово искључиво, од Срба, и то једнако на свим пределима: у Хрватској, у Славонији, у Далмацији и у Војводини. Треба имати у виду да је исте године када су Хрвати пришли Хабсбурзима, 1527 год, цар Фердинанд поверио одбрану Хрватске Србима, који су тада имали да се боре под вођством хрватског бана. Већ од 1531 г. једна значајна српска заједница преузима на себе одбрану Хрватске без хрватског бана, а Беч је стално ојачавао ову српску заједницу да би спречио продор Турака око Жумберка. Beh 5-IХ-1538 године аустријски цар је дао прве "привилегије" овим храбрим браниоцима. Овим Србима је дато право да поседују земљу као слободни сељаци и да за време од 20 година не плаћају порез нити десетак хрватским бискупима. Седамнаести век је био век верске нетрпељивости. Почетком овога века Турци врше велика насиља и безакоња над Србима да би их примора-ли да пређу на ислам. Са друге стране, папски легат, језуита, Бертол Кашић дошао је 1б12 год. у јужну Угарску са намером да прекрсти Србе. Цар Рудолф II је под утица-јем језуита настојао да истреби православље из своје  државе. Верски рат је захватао Европу од 1б18 до 1648 год.
Цар Фердинанд II је био препустио језуитима вођење државних послова. Он је изјавио да "више воли да влада над пустињом него над јеретичким поданицима". Његова намера је била да наметне католичанство целој Европи. Изазвао је 30 годишњи верски рат 1618 године, нападом на чешког краља Фредерика Петог. Рат се завршио поразом Чеха, у Белој Гори 8-IХ-1620 године. Један од резултата верског рата био је да је становништво протестантске Немачке пало са 12 на 4 милиона. Становништво Чешке са 4 милиона на 800 хиљада душа.
У таквим неприликама само је велика турска опасност спасавала Србе у земљама под влашћу Аустрије и у земљама под влашћу Венеције. Папски нунције Карло Карафа предао је цару Фердинанду II, у фебруару 1б2б год, папску наредбу да протера све српске православне све-штенике из Хрватске и Славоније. Срби су од тада морали обављати своје верске обреде само ноћу и кријући. Насилно прекрштавање Срба вршено је уз помоћ војске, што је попримило облике правих ратних операција.

Калуђер Јанко из Жумберка одбио је да промени веру и зато је био бачен у тамницу, окован, мучен и на мукама умро. Митрополит Јефтимије Цариграђанин је нестао без трага, а 14 калуђера је осуђено на галије и ту су сви помрли од мучења. Велики број угледних Срба је у то време побијен без кривице и без суда.
У Далмацији је дошло до промене односа између Срба и Млечана који су желели да преко Срба прошире своје поседе на рачун Турака. Рад на сарадњи између Срба и Млечана почиње организовано после извештаја млетачког управника Зена, од 25-IV-1635 год; у коме он износи стање код Срба у Далмацији. Зен јавља да су Срби спремни на оружану борбу против Турака и да се међу њима може мобилисати неколико десетина хиљада добрих војника и да су спремни да се ставе под млетачку управу. Млечани су већ увелико тајно радили на сарадњи са Србима у делу Далмације под турском влашћу. Када су Турци напали на острво Крету 1645 г, ударили су истовремено са великом војском на млетачке поседе у Далмацији. Ту су они наишли на снажан отпор већ припремљених и добро организованих Срба.
Тада се у Далмацији нашло неколико Млечана врло добрих и стручних војних старе-шина. На првом месту треба споменути Леонарда Фоскола, који је био на положају управника Далмације и његовог начелника штаба Марка Песара. Млетачке снаге на далматинском ратишту чинили су готово искључиво Срби. У то време Србе су водили велики јунаци и способне стрешине као што су били: Петар и Филип Смиљанић, Јанко Митровић и син му Стојан. Срби су са 6000 пешака и 700 коњаника ослободили од Турака, 1648 год, Дрниш, Книн и Врљику. Следеће године ослободили су Клис. Српска војска под вођством Смиљанића је ређала победу за победом. Ове сјајне победе српског оружја дале су велики полет Србима и почели су са припремањем планова о ослобођењу свих српских земаља од Турака.
Док је Фосколо ратовао у Которском Заливу, уз помоћ Пераштана и Паштровића, 1б49 год, Турци су са великим снагама предузели противнапад у правцу Задра. Илија Смиљанић их је потукао у Карину и Звониграду и протерао их. У овим борбама овенчана су славом имена Смиљанића, Вука Мандушића, војводе Тодора, Митровића и Краљевића. Потом су Смиљанић и Митровић објавили рат Турској, 1б51 г, у име Српског Ослободилачког Покрета и у своје лично име. Срби су прогонили турску војску све до реке Уне и стигли близу Бихаћа. На овоме походу потукли су Турке у неколико битака. На несрећу, у једној од тих битака погинуо је храбри Смиљанић, 1654 г. Срби су се повукли натраг у Далмацију. Турци су поново напали на Далмацију, две године касније, и опсели Сплит. Млетачки управник Антонио Бернардо позива Србе у помоћ. Србе су водили Јанко Митровић и Илија Милковић, и они су поразили Турке код Сплита, а затим их гонили све до Сарајева. Један Србин, чије се име не поми-ње, помиње се једино као Морлак, предузео је команду над млетачком морнарицом у Которском Заливу. Млетачки управник Далмације, Андрија Корнар, изјавио је пред Сенатом у Венецији 1бб0 год. да млетачка пешадија није способна да се бори против Турака и да због тога треба одбрану млетачких провинција поверити Србима.
Ни Венеција ни Аустрија нису хтеле да помажу Српски Ослободилачки Покрет, нити ослобођење срп-ских земаља од Турака. И једна и друга настојале су да искористе српску борбу за своје себичне интересе, поне-кад на врло недостојан и покварен начин. У августу 1бб4 г. аустријска војска, под вођством кнеза Монтекуколи, потукла Турке на реци Раби. Ова победа није искори-шћена јер је цар исте године склопио мир са Турцима. У Аустрији је тада беснела верска мржња против правосла-вља. Православни епископ Гаврило Мијакић је насилно смењен и на његово место постављен унијата Павле Зорчић 1бб7 г. Када је откривена завера кнежева Зринског и Франгипана 1б70 год, епископ Мијакић је оптужен за саучешће у завери, затворен и умро је у затвору 1б8б год. Мировним уговором између Венеције и Турске 1669 год, враћене су Турцима тврђаве у Далмацији, које су Срби били ослободили: Клис, Книн, Земуник, Врана, Острови-ца и Дрниш. Срби су са правом сматрали да су у овоме рату били издани и од Венеције и од Аустрије.
У новом рату између Аустрије и Турске, велики везир Кара Мустафа је опседао Беч 1б83 год. Ту је поражен и на глас о томе поразу Срби из Далмације су почели борбе са Турцима, иако Венеција није још била у рату са њима. Само у 1б83 години Срби су ослободили: Обровац, Плавно, Островицу,

Бенковац, Дрниш и Скрадин. Почетком 1б84 г. ослобођено је Задворје. Венеција је ступила у рат са Турцима тек 1б85 год, да би искористила српске победе, и тада је њен управник Валиер напао са млетачком војском на Сињ. Турци су га разбили и натерали у бегство.
Потом је дошао Стојан Јанковић са својом војском, освојио Сињ и ушао у Херцеговину. У боју на реци Требижату Јанковић је поразио Турке 1б88 год. Босански паша је послао 16.000 војника у Херцеговину. Јанковић је и ову турску војску разбио и натерао у бегство. Још један напад Турака је одбијен и Јанковић је наставио ослобађање Херцеговине. Ослобођено је Треби-ње и тврђава Клобук изнад Ластве Требињске 1689 г. Исте године у Далмацији је ослобођен Книн, и српска војска је напредовала кроз Босну. Имена кнеза Јанковића и сердара Смиљанића су се свуда славила. Аустрија је прогонећи поражену турску војску под Бечом за неколико година ослободила Мађарску, а затим и Славонију 1687 год. Срп-ска војска у Херцеговини, уз помоћ хајдука, стално је напредовала. Тада су Аустрија и Венеција склопиле мир са Турском, иза српских леђа и на штету Срба. Због тога се српска војска морала повући из Херцеговине. Пошто су у овоме рату Срби из Турске били уз Аустрију, Турци су се потом светили и вршили страшна насиља над Србима.
Патријарх Арсеније Чарнојевић је морао да се исели са 45.000 Срба у Угарску. У овоме рату Турци су увидели да постоје неки чудни односи међу хришћанским савезници-ма, па им је то дало нову вољу и снагу да свуда поново пређу у противнапад. Пред овом новом опасношћу цар Леополд I шаље проглас Србима Угарске и позива их да ступе под његову заставу и да се боре против Турака, а за узврат он се обавезао да he им повратити стара права и повластице, верску слободу и право да изаберу свога војводу. Ово царево обећање значило је одобрење српске аутономне државе и поново су се Срби латили оружја, и то не само Срби у Аустрији него и Срби у Далмацији. Далматински Срби су поново ушли у Херцеговину и ослободили Требиње, Зажабље, Попово и Клобук 1б94 године. Поново су Турци потиснута на свим ратиштима, а чим је турска опасност прошла, Срби су заборављени од стране Аустрије. И не само то, него је верско насиље било достигло такве размере да је патријарх Арсеније намеравао, 1б95 године, да се са свима својим верницима исели у Русију. На срећу до тога није дошло.
Млетачки управник Далмације, Даниел Долфин, пише влади у Венецији 1б97 године следеће: "Страшне су морлачке трупе, које у горњим пределима Далмације називају хајдуцима. У то нема сумње да они чине највећу нападну и одбранбену силу у овдашњим условима. Имају око 30.000 људи способних да носе оружје. Они су висо-ког раста и снажног тела, то су људи чврстих одлука, они су способни да поднесу највеће напоре, у стању су да не спавају и да издрже најгоре временске прилике, нави-кнути на једноставан живот сељака и немају потребе за луксузним смештајем и животом. Они не знају за неке прописе у борби, али они су вични у борби са пушком и са мачем, и добри су једнако као пешаци и као коњаници, храбри и брзи, вешти у гоњењу непријатеља који бежи, али исто тако су вешти да се повуку када су тучени. Из мога личног искуства они су такође спремни на поштовање дисциплине." Долфин се најпохвалније изражава о српској војсци и саветује влади да буде врло пажљива у погледу поштовања њихових обичаја (вере) и да буде уздржива у захтевима према њима и да испуни свако обећање које им да; да свакоме од њих додели толико земље колико му је потребно за издржавање његове породице и да може држати коња са којим ће, када затреба, похитати у одбрану земље. И не чекајући одговор владе, Долфин је разделио земљу српским ратницима и дао по 18 лира сваком војнику и одређену количину хране.
Када је дошло до склапања мира између зараће-них страна, у Сремским Карловцима 1б99 год, Венецији је припало све што су Срби ослободили од Турака у Далмацији, од Звониграда на Зрмањи до Читлука на Неретви и Которски Залив. Аустрији је припала Славонија. А Срби су морали да се повуку из ослобођених крајева Босне и Херцеговине. Срби нису ништа добили ни под покровитељством Аустрије нити под покровитељством Венеције. Ни једно од обећања дато Србима уочи и у време рата није испуњено. Једино је проширена Српска Војна Крајина и на Славонију, јер је то требало Аустрији због одбране од Турака.

До новог рата између Венеције и Турске дошло је 1714 год, када је Турска објавила рат Венецији и почела са освајањем Мореје. Тамо није било Срба да предузму њену одбрану, па су Турци брзо напредовали у освајању Мореје. У Далмацији Венеција и није имала своје војске него је рачунала на Србе да ћe они да бране њене поседе. Босански паша се кренуо са 20.000 ратника у правцу Книна. Срби су пресрели ову турску војску, разбили је и матерали на повлачење. Следеће 1715 год. Срби су прешли у противнапад и ослободили: Трил, Зазвину, Пролог, Плавно и Стремицу. На ово је уследио турски противнапад из Босне са 40.000 ратника, и они су опсели Сињ. У неколико посебних битака Срби су коначно разбили и ову ту-рску војску и натерали је на повлачење. После ове победе Срби су донели одлуку да крену у ослобађање целе Босне и Херцеговине.
И Аустрија је обновила рат са Турском и Срби Крајишници су се борили уз аустријску војску с на-дом да he моћи ослободити Србију. Принц Еуген Савојски потукао је великог везира Али пашу у Петроварадину 1716 год. и заузео Војводину. Исте године далматински Срби ослобађају Метковиће и Утово. Следеће године Срби ослобађају Мостар и Ливно, а Крајишници принца Еугена ослобађају Београд. Аустријска војска је ушла дубоко у Србију и када је изгледало да је Србија на путу потпуног ослобођења, цар Карло VI изненада одлучује да склопи мир са Турском. Мировни преговори су одржани у Пожа-ревцу 21-VII-1718 год. По овоме миру Аустрија је добила Војводину а Венеција савремене границе Далмације. Срби поново нису добили ништа, једино је Српска Војна Крајина проширена и на Војводину. Из Мостара и околине Срби су, приликом повлачења, преселили око хиљаду српских породица у Далмацију. Венеција је доби-ла Имотски, Читлук, Метковиће и на исток све до Клека. Добила је, такође, проширење у Которском Заливу.
На мировним преговорима у Пожаревцу Дубровчани су тражили да Турска добије излаз на море и тако су се оградили од Венеције турском територијом, јер је за њих Венеција била гора и опаснија од Турске.
После Пожаревачког мира Србима је било сасвим јасно да ни Аустрија ни Венеција не желе ослобођење Србије, па макар она остала под врховном влашћу једне од њих. Не само што нису желеле ослобођење Србије него нису хтеле допустати ослобођење једног ширег срп-ског простора на коме би се остварила једна аутономна српска држава. Зато су, без икаквог другог разлога, напу-штене ослобођене српске територије у Србији, у Босни и у Херцеговини. Тако је испало да су Срби проливали своју крав само зато да би се Аустрија и Венеција прошириле.
После и другог победоносног рата са Турцима и пошто су Срби проширили млетачку власт над целом Далмацијом, поново су ојачани напади на српску веру и на српски верски живот. Ови напади достигли су били врхунац 1737 и 1738 год. Стање је било такво да су се Срби припремали на општи устанак и у земљама под Венецијом и у земљама под Аустријом. Затим се десила једна победа Турака над аустријском војском, код Бања Луке 1739 год. Разлог аустријског пораза био је незаинтересо-ваност Крајишника за борбу. Баш у то време Венеција је дознала да се Срби спремају на устанак и одмах је обустављено верско насиље над Србима. Да би се Срби примирили дата су им нека обећања о поштовању њихових верских права. Међутим тај верски мир није дуго потрајао и 1722 године обновљено је верско насиље над Србима, пошто је те године папа Григорије XV основао конгрегацију за пропаганду католичке вере.
Да се осврнемо на неколико битних догађаја из верског насиља над Србима. Млетачки управник Далмације, Валијар, онај исти кога су Турци поразили под Сињом, издао је једну наредбу 1б8б год, по којој се православни свештеници стављају под старешинство католичких бискупа. Он је издао ову наредбу баш у време напуштања свога положаја у Далмацији, остављајући другима да ту његову наредбу спроведу. Око 1б88 год. преведено је на католичку веру више хиљада Срба у Цетинској Крајини, нарочито око Врлике и Сиња. Млетачки управник Книна, А. Лоредан, прогласио је да се православни морају повиновати владајућој вери у Републици, а пошто је "грчка" вера осуђена на саборима, католичким разуме се, сви православни требају да драговољно напусте своју веру и да приме римокатоличку. Затим је наредио да се православним Србима Врлике отме њихова црква Светог Ђорђа и преда католицима. По наредби млетачког управника Далмације, 1б9б год, одузета је православним Србима црква Вазнесења, код извора Цетине, и дата католицима.

Оваквих примера било је и раније. Једна наредба млетачког дужда од 22-V-1455 год, налаже да се у Которском Заливу одузму цркве православцима и предају католицима. Само две године од победоносног свршетка рата са Турцима млетачка влада издаје наредбу, 1720 год, да се сви православци подвргавају ауторитету католичких бискупа. Ова наредба је обновљена 1722 год. и имала је за последицу да се је већина православаца иселила из града Венеције. Као пример непрестаних напада на правосла-вље може се узети проглас управника Далмације, Диједа, од 27-II-1760 год, којим се православно свештенство ста-вља под власт католичких свештеника. Венеција није одобрила молбу далматинских Срба, 17б1 год, да оснују своје српске школе. Када су српски ускоци постали господари на Јадрану и доказали своју надмоћност над тада највећом поморском силом - Венецијом, био је то велики ударац за католички свет. Радили су на све начине да се тај храбри и способни народ некако покатоличи. Папа Григорије XIII основао је "Илирски Колегиум", установу намењену прекрштавању Срба. Да би их на неки начин придобио и истовремено купио мир за Vенецију, папа је доделио ускочком војводи плату од 2000 скуда, а његовим помоћницима по 400 скуда.
Додељивање ове папске плате ускочким војводама имало је двоструку намену. Прво, тражено је од њих да не нападају лађе като-личких народа и друго, да се у народу толико просла-вљене војводе прикажу као стипендисти римског папе. Нови папа, Секстус V, укинуо је ову плату ускоцима и они су се сматрали ослобођеним од обавезе да не пресретају лађе католичких народа. Од 1б12 год. ускоци су обновили непријатељства према Венецији, разоружали су млетачку флоту од 70 ратних лађа и заробили управника Далмације, Марћела, кога су ослободили тек на посредовање надво-јводе Карла. Треба имати у виду да су ускоци и њихова гуса имали великог значаја у спречавању још оштријих и тежих верских напада на Србе у Далмацији. Пред њиховом брзом гусом се тресла Венеција.
Дубровчани су позвали у госте главног ускочког војводу Ђуру Даничића и када је овај дошао они су га убили. У Риму су се жалили што се "девојке католкиње заљубе у лепе Морлаке и удајом прелазе у православље". Папа Урбан VIII обновио је, 1-VI-1627 год. "Илирски Колегиум" у коме су припремани свештеници за прекрштавање православних Срба.
Млечани су имали по десетак опречних декрета и онда би објављивали или понављали, уочи рата са Турцима, неки од хуманијих и толерантнијих декрета, а по свршетку рата враћали на снагу оне нељудске и насилничке природе. Тако је дужд Франческо Ерицо објавио један либерални декрет који је ступио на снагу тек 1702 год, а већ 1708-ме дошао је други декрет којим се забрањује на територији Венеције свака друга вера осим католичке.
Какво је стварно стање било код народа у Далмацији под млетачком управом, не само у континенталној Далмацији која је сва била српска, него и у градовима под Млечанима, најбоље нам говоре ови примери. Феликс Фабер је дошао у Задар 1484 год. и он пише да су морнари, који су га довезли, знали толико мало италијански језик да се није могао са њима споразумети. Говорили су, како он каже, "lingua sclavonica", - тако су Италијани редо-вно називали српски језик. Ђовани Батиста Ђустиниани дошао је у Далмацију 1553год. и у његовом званичном извештају влади у Венецији пише следеће. У Задру, због бројног присуства странаца (млетачких чиновника) патриције живе, говоре и облаче се на италијански начин, "док цело ниже становништво живи по српским обичајима."
За Шибеник Ђустиниани каже: "Одело становника, говор и опхођење обављају се по српски. Све жене су обучене на српски начин и готово ни једна не говори ита-лијански." У Трогиру: "Становници града живе по српс-ким обичајима. Ретки су они који се облаче на италија-нски начин. Људи сви могу да говоре италијански, али код куће сви говоре српски, нарочито жене где је тешко наћи неку од њих која говори италијански. Па и ако нека разуме неће да говори други језик до свога матерњег језика."
У Сплиту: "Сви обичаји у Сплиту су српски; њихов рођени језик је тако углађен и музикалан да у целој Далмацији језик Сплићана има првенство... Жене не говоре ни један други језик до српског." Ректор Сплита јавља влади у Венецији, 1574 год, у вези поделе поклона посла-тих у Сплит и каже како су неки војници почели да певају песму о Марку Краљевићу и да је "сва гомила певала песму са њима заједно коју су сви знали". Није много различито стање било ни на острвима, на која су сами Млечани населили бројне Србе да би бранили острва од Турака. Дужд Франческо Молино дао је становницима "Крајине и Обале" "привилегије Паштровића" 8-II-1647 год. и наредио управитељу Фосколу да учини што год може да би се што већи број Срба населио на острва да би их бранили од Турака.

Наиме, племе Паштровића је 1423 год. изјавило да ће признати млетачку власт ако им се удовољи по следећим захтевима. Да сами бирају свога поглавара, племенског старешину, и да не плаћају царину на своје производе на целој млетачкој територији. Венеција је све то прихватила и потврдила 17-V-1424 год. То се назива - привилегија Паштровића. Насељавање Срба на острва трајало је од 1б47 до 1714 год. Насељеници су имали обавезу да чувају острва од Турака а за узврат добили су земљу на острвима: Брачу, Хвару, Вису и Корчули. Били су ослобођени пореза и кулука, као и службе на галијама. Ових чувара острва било је 1бб9 године 282 фамилије, са преко 1500 чланова. Ово је велики број када се зна да је у то време Хвар имао укупно  1159 становника, Паг 13б, Крк 1585, Корчула 1231!, а град Трогир 1032 становника. Када је после Венеције, Аустрија постала господар Далмације и она је признала дате привилегије браниоцима острва.
Што се тиче верских питања ништа боље стање није било ни у Аустрији и тек је царица Марија Терезија, 1740-1780 год, понешто променила. Иако фанатична католкиња, наредила је да се прекине са насиљем над Србима и посебно да се обустави насилно прекрштавање. Ово је урадила у време борбе око престола када су јој Срби били потребни да би се одржала на престолу.
Сабор Српског Народа одржан у Сремским Карловцима 17б9 године сачињавала су три сталежа: Црква, војска и грађани. Иако српске захтеве послате са овога сабора Беч није испунио, само одржавање сабора имало је великог значаја. Поводом захтева послатих са овог сабо-ра царица Марија Терезија је издала своју повељу, 1771 год, о правима и привилегијама Илира (Срба), у Српској Војној Крајини. Овом повељом издатом на латинском и српском језику дата су Србима следећа права. Србима се признаје територија - Војна Крајина, потпуна слобода вероисповести - православље, равноправност српског језика на територији Крајине, школство на српском језику и пуна грађанска права. Ово је био велики корак напред, али на несрећу Аустрија није дуго поштовала ова дата права, већ 1774 године Беч мења своју политику и опет почињу напади на српску верску слободу. То је довело до српске побуне 1775 године, која је нажалост била слабо организована и у крви угушена. Седамнаест вођа побуне је убијено у Кањижи, а 24 су осуђена на доживотни присилни рад. Један нови докуменат за Србе објављен је 1777 године, који је требао да донекле ублажи терор, па је затим замењен другим документом 1779 године. Тек 1791 године Срби под Аустријом су добили пуна грађанска права. Права и привилегије Срба у Војној Крајини дата су и потврђивана од следећих царева: Леополда, Јосифа, Карла VI и Марије Терезије.
У земљама под Аустријом као и у земљама под Венецијом покретач гажења датих права Србима и насиља над њима била је редовно Католичка Црква. Влада Венеције је због ових сталних насртања католичке врхушке на њена суверена права долазила повремено у оштре сукобе са Ватиканом. Њихови сукоби су некако превазилажени а мешање Ватикана у државну политику Венеције било је све теже и судбоносније. Ово је довело до тога да је крајем осамнестог века Венеција личила на болесну и немоћну старицу подчињену касти свештенства. После свих превара и обмана није више било ни једног Србина који је био спреман да дигне руку у одбрану Венеције. У Кампоформиу 1797 год. венецијске територије су подељене између Фрушке и Аустрије, а да Венеција није ни покушала да се брани. По томе споразуму Далмација је припала Аустрији. Једина промена коју је Аустрија увела била је та што је Српска Војна Крајина била проширена и на Далмацију. Тако је одлуком Аустрије Далмација спојена са Српском Војном Крајином а не са Хрватском. Миром у Пожуну од децембра 1805 год. Далмација прелази под управу Фрушке. Тек под Наполеоновом управом уређена су права Српске Православне Цркве у Далмацији. Наполеон је основао Краљевину Илирских Провинција са главним градом Љубљаном. После Наполеоновог пораза у Русији, Аустрија заузима све Илирске Провинције, 1813 године.

Односи према Србима у окупираним српским земљама под Аустријом постају све лошији од времена аустријског пораза у Садови, 1866 године, после кога је Пруска потисла Аустрију из немачких земаља. Од тада Аустрија се окреће према југоистоку са циљом освајања преосталих српских земаља, како оних које су биле још под Турском тако и оних које су припадале Србији и Црној Гори. Свест Српског народа у свим српским земљама: у Србији, у Црној Гори, у окупираним земљама под Аустријом, у окупираним земљама под Турском, била је једна и јединствена - остварити историјски задатак, ослободити и ујединити све српске земље. Устаничке борбе вођене су у то време понајвише у Херцеговини. Херцеговачки устанак 1852-1857 године, устанак Луке Вукаловића 18б1 године и чувена Невесињска пушка 1875 године. Прва два устанка нису успела, али трећи је успео и потпуно паралисао турску власт у Босни и Херцеговини. Тадашње велике европске силе, на конгресу у Берлину 1878 године, уместо да прогласе ослобођење Босне и Херцеговине од Турака, дале су мандат Аустрији да их она окупира. После окупације Босне и Херцеговине Аустрија је укинула Српску Војну Крајину, 1880 године, после три века њеног постојања, тачно 302 године.