Bežanija pre bitke

Igrom sudbine, 523 godine nakon Kosovskog boja, u kojem je vojska sultana Murata i porazom srpskih snaga predvođenih Knezom Lazarom stavila tačku na srpski suverenitet, 23. Oktobra 1912, nepunih osamdeset kilometara jugoistočno od tog poprišta, dogodio se kod Kumanova ne manje krvaviji boj, koji je najavio konačni slom osmanlijske vladavine na Balkanu.
Kumanovsku bitku, koja se zbila samo nekoliko dana od međusobnih objava ratnih dejstava i zvaničnog početka Prvog Balkanskog Rata, turska istoriografija smatra za jedan od ključnih, ako ne i presudnih događaja za krah njene do tada moćne zapadne armije, čiji je zadatak bio da odbrani ono sto se, kako se brzo ispostavilo, odbraniti ne moze. Za razliku od prvog okršaja sa Srbima na Kosovu, u kojem su se Osmanlije pojavile kao zavojevači, turski istoriografi su jednodušni u oceni da je Prvi Balkanski Rat Turcima koji su bili u situaciji da brane pre toga već smanjene granice njenih balkanskih provincčija, bio nametnut. Da je zahvaljujuči inertnosti vlade u Istanbulu koja je pokazala veliko nesnalazenje pred burne događaje u koje su bili upleteni prsti velikih sila, bilo izgubljeno dragočeno vreme za pripremu vojske za rat. Tu su bili i međusobni tajni dogovori balkanskih zemalja, o kojima ona, kako se ispostavilo, zadugo i za čudo nije imala pojma...
Istinske pripreme za ratni okršaj sa nakostrešenim malim balkanskim zemljama, Osmanska imperija je, prema oceni turskih istoriografa, započela isuviše kasno. Vlada u Istanbulu je, rečimo, objavila mobilizačiju punih 40 dana posle budućih protivnika, u vreme kada zbog nevoljunosti Albanaca i Bošnjaka u Rumeliji da se stave pod oružje tradičionalnih zaštitnika, nisu mogli da izvrse ni polovinu predviđene popune jedinica, a Porta je u međuvremenu već bila u vojnim dejstvima sa Crnogorcima koji su joj pre toga još prvi objavili rat.
Utom su se na Istanbul sručile i note velikih sila i balkanskih zemalja u vidu ultimatuma... Prema oceni tadasnje turske vlade, pod maskom zahteva za sprovođenje reformi i davanje sloboda lokalnom albanskom i makedonskom zivlju u Rumeliji, tražio se samo izgovor za rat. Tu je, smatrala je ona, bilo i ponizzavajučih uslova, koje ni jedna drzava koja drzi do sebe ne moze progutati... Trebalo je spasavati čast Osmanske imperije.
Vlada i njeni komandanti su, uprkos losim vestima sa terena, zaključili da Turska mora u ovom slučaju preuzeti iničijativu i u ratu, za koji se pročenjivalo da če kratko trajati, prva udari. Ratne note su u međuvremenu bile razmenjene i pozar na Balkanu koji je pretio da preraste u svetski rat je počeo. Samo tri dana iza toga doslo je do sudbonosne Kumanovske bitke i prvog okrsaja sa Srbima u kojem je u samom startu polomljena ostriča Vardarske armije, najubojitije formačije nekada moćne turske Zapadne Armije, čiji če poraz biti sudbonosan za konačnu eutanaziju “Bolesnika na Bosforu” koji če u ovom prvom ratnom odmeravanju balkanskih snaga izgubiti čelu Rumeliju i gotovo kompletne balkanske prostore, izuzev istanbulskog zaleđa.
U nekoliko nastavaka predstavićemo, iz ugla turske istoriografije, najsudbonosniju bitku Prvog Balkanskog Rata. Pored toga, pozivajuči se na izvore iz arhive generalstaba turske armije i izvestaja i sećanja ključnih turskih komandanata, članova tadašnje osmanske vlade i učesnika pomenutih zbivanja, opisaćemo sve ono sto je bilo prethodniča, ali i posledica ove bitke: turska zaplena srpskih topova u solunskoj luci koje je srpska vlada bila kupila od Nemačke, što je bio formalni razlog za početak mobilizačije vojske u Srbiji; celokupni srpsko -osmanlijski rat za makedonske teritorije i atmosferu u redovima turske vojske u njenom povlačenju do Bitolja, gde je, u jos jednoj odlučnoj i krvavoj bitči njena Zapadna armija dozivela jos jedan tezak poraz koji je Turskoj definitivno dosudio pečat največe gubitniče u Prvom Balkanskom Ratu. Ovde će se iz, za našu istoriografiju nepoznatog ugla naći i rat Osmanlija sa u startu neozbiljno shvaćenom Crnom Gorom, kao i nepoznati detalji vezani za opsadu Skadra, te atentat nad zapovednikom turske odbrane i tajni pregovori sa njegovim naslednikom za predaju tvrđave Crnogorcima i Srbima...
Jednodušna ocena turskih istoriografa je da je od protivničkih strana srpska armija, posle bugarske, bila najmoćnija vojna sila u regionu. U trenutku kada je objavljen rat, bila je već završila svoju mobilizačiju i stavila u stroj 182.000 vojnika. Srbi iz inostranstva su takođe hitali da pomognu svojoj domovini, a u vojnike su se upisivali i Evropljani i ruski dobrovoljci. Srbi, osmanlijskidržavljani u Rumeliji, tajno su bezali i prelazili u redove srpske armije. Već tada je od njih bila formirana jedna dobrovoljačka jedinica od 8.500 vojnika. Objava rata je kod Srba dočekana sa velikim ushićenjem, a eho obraćanja srpskog kralja Petra na čiji je stigao i do Istanbula.
“Za slobodu naše braće, za bolji zivot i razvoj srpske kraljevine, naredio sam početak svetog rata našoj junačkoj armiji. Junačke armije nasih saveznika, zajedno sa nama, napreduju prema neprijatelju. Imamo zajednički interes, zato što smo vekovima delili iste patnje. Na onim mestima koje će osloboditi, moja će armija naići i na muslimanske Srbe, ali i hrišćanske i muslimanske Arnaute. I u sreči i u patnji, skoro uvek smo bili zajedno sa njima. Svima njima donosimo istu slobodu, bratstvo i jedinstvo”.
Turska istoriografija beleži da je prvog dana rata, 18. Oktobra 1912, srpska vojska sa velikim ushićenjem, koje su delili i njihovi savezniči Bugari i Grči, presla osmanlijsku granicu i u tri krila, počela da napreduje. Plan Srba je bio da sa Trečom armijom pod komandom generala Jankovića, istovremeno pomognu Crnogorce, ali i da preko Prištine s fronta napadnu tursku Zapadnu armiju. Druga srpska armija pod komandom generala Stepanovića, u čijim je redovima bilo i Bugara, več se nalazila na bugarskoj teritoriji i trebalo je da svojom glavninom napadne istočno krilo turskih snaga. Zadatak joj je bio da jednim svojim delom odbaci turski Strumički korpus, da napreduje prema Strumi i Serezu i da se spusti na Egejsko More. Glavni udarac turskoj Zapadnoj armiji je trebalo da zada Prva srpska armija, na čijem se čelu nalazio prestolonaslednik Aleksandar.
NJegova armija koja je brojala 100.000 vojnika i bila jača od drugih, nalazila se na samoj sredini i bilo je planirano da sa fronta napadne tursku Zapadnu armiju i da osvoji Kumanovo. Turska Zapadna armija je u trenucima pred odsudni boj, u okolini Kumanova, još uvek prikupljala svoju najmoćniju, Vardarsku armiju. Prema zamisli turskih vojnih stratega, trebalo se sa ovom vojnom formacijom izvesti ofanziva na srpske snage, koja bi se posle njihovog poraza vratila nazad i napala grčke snage...
Međutim, onog dana kada je objavljen rat, turska Zapadna armija još uvek nije bila završila svoju mobilizaciju. Sa 188.000 vojnika, dostigla je bila samo polovinu od svojih mobilnih snaga. Povrh toga, Vardarska armija, sa kojom se predviđala ofanziva i napad na Srbe, još nije bila stigla na planirane položaje i u velikom delu se nalazila na putu. Komandant ove armije, Zeki Pasa od Halepa, rečimo, bio je u tom trenutku u pokretu zajedno sa svojim stabom i nije bio u mogučnosti da kako treba ni upozna svoje jedinice.
Tri korpusa koji su sačinjavali Vardarsku armiju, jedan za drugim, napredovali su s jedne strane ka Kumanovu, a s druge grčevito pokušavali da privedu kraju mobilizaciju. Sve je bilo haotično i kiša koja je neprestano padala još je više povečavala taj haos. Vojnici koji su bili pozvani pod oružje, promašivali su puteve i nisu mogli da nađu svoje jedinice. Sve se odvijalo u jednoj opštoj galami i žurbi bez cilja. Dok još nisu ni bili počeli sukobi, zbog neuredne organizacije snabdevanja, u turskoj vojsci je počela da se oseća glad. Sve je to uticalo na to da je ovaj vojni pohod Vardarske armije na srpske snage, umesto da bude nastupanje jedne ustrojene armije koja je spremna da se bori sa neprijateljem, vise ličio na neuredno povlačenje u ratu poražene i rasprsnute vojske.
Sedmi korpus Vardarske armije, koji je bio najistureniji, zauzeo je položaje severno od Kumanova. Komandant Zapadne armije, Ali Riza Pasa, i pored svih teških nevolja koje su pratile njegovu vojsku, nije se bio otkazao od odluke za ofanzivu. Međutim, Vardarska je armija bila još više oslabljena činjenicom da su njena dva bataljona morala da budu poslata u susret Drugoj srpskoj armiji koja je napredovala sa istoka, a jedan bataljon je bio ostavljen u Bitolj za otklanjanje opasnosti od Grka.
Zbog svega ovoga, Turci su kod Kumanova izgubili najmanje dva presudna dana. Pročenjuje se da su bili tada napali srpsku Prvu armiju dok je njihova Druga i Treča armija bile daleko, da je to još i moglo i da obeča neki uspeh, ali... Očigledno je bilo da Vardarska armija koja je bila spala na 65.000 vojnika nije u ovom stanju bila spremna da napadne Prvu srpsku armiju koja je brojala 100.000. Komandant Vardarske armije, Zeki Pasa je dan uoči okrsja bio toga savrseno svestan, ali je uprkos tome morao da poslusa naređenje svog pretpostavljenog, komandanta Zapadne armije Ali Riza Pase i da udari na snage prestolonaslednika Aleksandra. Jer odluka je bila neopoziva: boj će se zametnuti ujutro 23. oktobra.

Turci krive Albance

KADA su u maglovito i sipljivo jutro, 23. oktobra 1912, nadomak Kumanova, udarili topovskim baterijama po najisturenijim položajima Prve armije srpskog prestolonaslednika Aleksandra, Turcima su bile jasne dve stvari: da su u potpunosti iznenadili protivnika koji nije imao blagovremene informacije o blizini i rasporedu njihovih snaga, te da taj kvalitet koji su postigli na samom startu bitke, moraju da pretvore u žestoku ofanzivu sa kojom će slomiti srpski otpor.
Prema pisanju turske istoriografije, osmanlijski vojni stratezi, pre svega komandant Vardarske armije, Zeki-paša, pribojavali su se nečega što su jedino oni znali - da je Prva armija prestolonaslednika Aleksandra, uprkos faktoru iznenađenja, u stvari, bila mnogo moćnija od Vardarske armije, ali Srbi toga izgleda uopšte nisu bili svesni. Zeki-pašu je brinula i činjenica da njegove jedinice nisu mogle posle efektnog iznenađenja da munjevito iskoriste taj kvalitet, a znalo se i zašto: zbog zakašnjenja drugih jedinica koje su se približavale bojnom polju, prava ofanziva je mogla da otpočne jedino posle podne.

NAPUSTILI BOJNO POLJE
TURSKE jedinice su bile ovako raspoređene: na levoj strani se nalazio Sedmi korpus pod komandom Fethi-paše, na srediniŠesti pod komadom DŽavid-paše i desno 5. korpus kojim je komandovao Said-paša. Te su se jedinice i pored sve iscrpljenosti i umora sa jednim začuđujućim naporom bacile na Prvu srpsku armiju, koja je bila zapanjena onim što joj se desilo. U trenucima, kada je bitka postizala najveću žestinu, nastupilo je i veče koje će doneti noć punu čudnih događaja u turskoj vojsci, koji će u velikom delu odrediti i sudbinu sutrašnjeg nastavka okršaja.
Dve vojske su tog jutra, 24. oktobra, ponovo započele ljuti boj. Međutim, Srbi su se sada već bili malo sabrali i povremeno su počeli da prelaze i u ofanzivu. Međutim, drugog dana u najkritičnijem delu bitke, jedna praznina u linijama Sedmog turskog korpusa odredila je i sudbinu ovog rata. Ta praznina je pripadala Skopskoj rezervnoj diviziji koja je većinom bila sastavljena od Albanaca koji su prethodne noći, da bi se zaštitili od kiše, samovoljno napustili svoje položaje i rasprsnuli se u obližnja sela, pa čak i Kumanovo!
Prema pisanju turske istoriografije, dogodilo se i to da se jedna kompletna divizija sakrije pod krovove kuća u pozadini. Sutradan se zakasnilo sa prikupljanjem jedinica i njihovim slanjem na front. Srbi, koji su uočili ovu prazninu ušli su kao klin u turske redove i počeli da napreduju. Ovo je dovelo u opasnost ostale turske jedinice koje su stale, a neke su počele i da se povlače. Sedmi turski korpus koji je juče i danas napredovao, odjednom je bio zaustavljen i rastresen i počeo je da se povlači.
Turskim snagama se od ovog trenutka nije lepo pisalo. Iako su Peti i Šesti korpus koji su se nalazili desno od Sedmog i dalje uspešno napredovali ka srpskim snagama, komandant Vardarske armije, Zeki-paša, nije raspolagao ni sa jednom rezervom sa kojom bi popunio nastalu prazninu. Uz to sa istočnog krila se ka frontu brzo usmeravala i Druga srpska armija, što je pretilo da narednog dana dovede u teško stanje tursku Vardarsku armiju. Simptomi povlačenja Sedmog korpusa već su kao epidemija zahvatili turske redove, zbog čega je Zeki-paša odlučio da tog poslepodneva prekine ofanzivu i da iste noći počne sa povlačenjem.
Rahim Alpak, oficir u redovima Vardarske armije, ostavio je upečatljivo sećanje na tok bitke i razloge preokreta u korist srpskih snaga: **Srbima su, kada je napravljen prvi kontakt sa njima ispred Kumanova, bili naneseni veliki gubici. Tok bitke, do uveče, izgledalo je da ide u našu korist. Međutim, kada je nastupila noć, neki divizijski i ostali komandanti, napustivši bojno polje, otišli su da se opuste u Kumanovo. Neki divizijski komandanti su čak u ponoć zvali i šnajdere da bi im prišili generalske činove koji su im bili dodeljeni. Brigade i divizije su se još te noći rasprsle.**

RANJENICI BEZ ZAŠTITE
KRATKO iza naređenja komandanta, sve su turske jedinice, ne čekajući veče, počele sa povlačenjem koje se ubrzo pretvorilo u bekstvo, paniku i rasulo. Razlog za to su, osim Skopske rezervne divizije bile i druge rezervne divizije susednog Šestog korpusa, među kojima i rezervna Bitoljska divizija, sastavljena takođe od Albanaca koji su okrenuli leđa i počeli da beže. Ovo se stanje za kratko vreme bilo proširilo i na ostale jedinice. Vardarska armija kao da je oponašala tursku Istočnu armiju koja je dan pre toga, 23. oktobra, posle gubitka bitke sa Bugarima kod Krklarelija,u jednom haosu bežala u pravcu Lule Burgaza.
Obe ove turske armije zadesila je ista sudbina. Po kiši i blatu požurile su u ofanzivu protiv moćnijeg neprijatelja, ne završivši pre toga svoju mobilizaciju i, gotovo bez prave bitke, obe okrenule leđa i dale se u bekstvo. To je, jedan dan posle Krklarelija, na Kumanovu učinila i najmoćnija jedinica Zapadne armije, Vardarska armija.
O ovom rasulu je zabeleženo i sećanje potpukovnika ove armije Hafiza Hakija, prema kome je to rasulo počelo naprasno i u neočekivano vreme, da bi se za tren oka proširilo u čitavoj armiji kao neka epidemija ili oluja: **Čim su čuli trubu za povlačenje, vojnici su počeli sa strašnim krikovima da beže. Panika se proširila na celu armiju. Ništa nije ostalo ni od reda ni od discipline. Oficiri su preklinjali pobesnele vojnike da se zaustave, ali uzalud. Najviše se slušala vika onih koji su bežali. Posle nekoliko minuta je cela armija bežala. Što god je bilo od municije i topova, ostavljeno je na bojnom polju. Mnogi su odvezivali konje sa topova i bežali na njima. Oni koji su ostali, podizali su belu zastavu i predavali se.**
Pod jakom kišom, 24. oktobra uveče, beleže turski istoriografi, vojnici Vardarske armije su umesto povlačenja u borbenom poretku, bežali. Jedinice su se pomešale jedna s drugom i komandovanje je potpuno prestalo. Nekoliko sati posle ovog rasula, grad Kumanovo koji se nalazio 5 kilometara iza poprišta, izgledao je kao mesto sudnjeg dana. Jedan svedok je ovako opisao kumanovsku železničku stanicu te noći: **Naročito žalosnu sliku su predstavljali nasrtaji na vagone u kojima su bili ranjenici. Vojnici koji su bežali silom su izbacivali ranjenike iz vagona da bi zauzeli njihova mesta. Ti jadnici su, bez milosti, ostajali zdrobljeni ispod njihovih nogu, ali njihovo zapomaganje nije imao ko da čuje. Međutim, niko nije preduzimao nikakvu akciju i nije bilo nikoga ko bi stavio te kompozicije u red i pokrenuo ih na put.**

GUBICI 4.500 VOJNIKA
U **ISTORIJI balkanskih ratova**, autora Arama Andonijana stoji i ovo: **Kada su se Srbi ukazali na brdima nasuprot železničke stanice, tužni prizor je dobio još gori izgled. Ova ljudska stada koja nisu znala šta da rade, počela su da beže pod paljbom pušaka u neobjašnjivoj buci, gazeći žene i decu, sa svim stvarima koje su nosili - oružjem, municijom, hranom i odećom prema kumanovskom putu**. Drugog dana od ovog rasula, **koje je ličilo na sudnji dan**, beleži u istoj knjizi Aram Andonijan, 25. oktobra 1912, srpska armija je ušla u Kumanovo. **Od strane Srba zarobljeno je deset vagona turskih ranjenika koji su bili napušteni na železničkoj stanici. Dok se ovo dešavalo u gradu, za to vreme su srpske dobrovoljačke čete pljačkale muslimanska sela i bile zauzete ubijanjem muslimana u okolini, koji su se, sada bez zaštite turske armije, takođe dali u beg...**
Prema oceni turskih istoriografa, Kumanovska bitka je trajala samo dva dana i Vardarska armija ju je izgubila više zbog toga što se sama rasula, nego zbog uticaja neprijatelja. U balkanskoj arhivi Predsedništva za vojnu istoriju Generalštaba turske armije je zabeleženo da su ukupni gubici osmanlijske armije u ovom boju iznosili 4.500 osoba, što i nije bilo tako značajno u odnosu na činjenicu da je bilo izgubljeno komandovanje jedinicama na terenu. Skopska divizija sa albanskim rezervistima gotovo da je prestala da postoji. Albanski i bošnjački vojnici su pobegli u svoja sela, a pri povlačenju je Vardarska armija ostala i bez teškog naoružanja. Od 120 topova, 80 je ostalo kod neprijatelja, dok su ukupni gubici kod Srba bili 4.595 poginulih vojnika.
Usred jednog takvog haosa, zamenik vrhovnog komandanta, Nazim-paša, poslao je Zapadnoj armiji telegram u kojem, ne znajući da je njena Vardarska armija izgubila bitku na Kumanovu, traži da Zapadna armija **produži sa ofanzivom i da, napredujući u pravcu Sofije spasi Istočnu armiju koja se našla u pritešnjenju**. Ovaj telegram se takođe čuva u balkanskoj arhivi Predsedništva za istoriju Generalštaba armije i iz njega se vidi da zamenik vrhovnog komandanta turske armije, dakle, nije uopšte imao pojma da se uspešna ofanziva Vardarske armije od prethodnog dana bila pretvorila narednog u rasulo!? **Zbog njenog, do sada poznatog junaštva i istovremene zaštite Soluna i pobede nad srpskom armijom, koju je juče uspela da odbaci nazad**, piše između ostalog u ovom telegramu Nazim-paša, **od Zapadne armije se očekuje da svim raspoloživim snagama krene u pravcu Dubnica - Ćustendil (južno od Sofije) i da pokuša da olakša operacije Istočnoj armiji, koje ona treba da izvede u Trakiji**.

Rasulo turske vojske

KOMANDANT turske Zapadne armije, Ali Riza paša koji je sa zaprepašćenjem primio čestitku vrhovne komande “za pokazano junaštvo i potpunu pobedu nad srpskim snagama kod Kumanova”, morao je da razočara svoje pretpostavljene u Istanbulu i da im odgovori da je njegova vojska, u stvari, doživela težak poraz i da će morati da uloži velike napore da se i dalje održi na frontu.
Počev od 25. oktobra, Vardarska armija je sa Sedmim korpusom počela da se povlači prema Skoplju, a sa Petim i Šestim prema Velesu. Svi planovi komandanta Zapadne armije, Ali Riza paše, da organizuje odbranu na liniji Skoplje - Veles, pali su u vodu. Zbog rasula rezervista i gubitaka redovnih jedinica u boju, Vardarska armija je bila jako oslabljena. Povrh toga, osim armije prestolonaslednika Aleksandra, sada su i Druga i Treća srpska armija odbijale turske snage i marširale prema Skoplju.
Komandant turskog Sedmog korpusa Fethi paša koji se bio povukao u Skoplje, zbog slabih snaga kojima je raspolagao, a i zbog potpunog razilaženja Albanaca iz rezervne Skopske divizije, znao je da neće moći da odbrani grad. Uz to, ni sami Skopljanci nisu želeli u okolini grada rat. Narod je, obrativši se stranim konzulima, zatražio ulazak Srba u grad.

BELAJ NA PUTU KA ŠTIPU
I, DOK je prestolonaslednik Aleksandar očekivao da će zauzeti grad sa teškim gubicima, nije mogao da poveruje svojim ušima kada je čuo da se turska armija iz njega povukla i da grad hoće da mu se preda. U kratkom roku, nedelju dana od rata, 26. oktobra uveče, srpska armija je ušla u grad okićen srpskim zastavama, bez ijednog metka, i bila dočekana aplauzima.
Posle napuštanja Skoplja, Vardarska armija i njen Peti i Šesti korpus, koji su se bili povukli u Veles, izgubili su sada mogućnost za odbranu. Napustili su bez otpora te pozicije i povukli se malo iza, na liniji Kičevo - Prilep. Ali, ovo povlačenje, u obliku rasula, zbog bekstva rezervista i gubitaka 4.500 vojnika, svelo je Vardarsku armiju sa 65.000 na 40.000 vojnika. Uz to, na bojnom polju i na putevima ona je ostavila dve trećine topova. Ni deset dana od početka rata, moćnoj formaciji Zapadne armije bili su slomljeni vojnički moral i krila i pokušavala je nekih dvesta kilometara od Kumanova, gde je bila započela rat, da zauzme nove pozicije.
Međutim, prema Vardarskoj armiji je već marširala i Treća srpska armija, koja je ranije bila poslata kao pripomoć Crnogorcima, i 23. oktobra je bila izgubljena Priština. Snage Tefik paše koje su bile ovde, povukle su se za Kičevo. Srpske snage na istoku napredovale su u pravcu Sereza i Soluna ka turskom Strumičkom korpusu. Ove su snage 25. oktobra zauzele Kočane, a 29. Štip, što znači da su se i zapadno i istočno od Vardarske armije događale iste bežanije i povlačenja. Rasula je bilo na svim stranama.
Bahri Selanikli, turski oficir sa fronta je u knjizi Šefketa Suraje, “Enver paša, od Makedonije do Srednje Azije”, ovako opisao atmosferu u turskim redovima, kada je stiglo naređenje da se teška artiljerija povuče iz Kočana u Štip: “Ovo slanje teške artiljerije nazad, uzdrmalo je i onako rastresenu vojsku. Sa tom teškom artiljerijom je ispario i veliki broj vojnika. Utom su se pronele i glasine da je dato naređenje za povlačenje. Osim pozadine, sve su jedinice napustile svoja mesta i sišle na štipski put. I tobdžije su se rastrčale da izvedu konje na put. Čulo se i nekoliko pucnjeva. To je bio znak za rasulo tamošnjih snaga koje su imale pet-šest hiljada vojnika. Na sceni je bilo veliko rasulo u kojem su vojnici, na povike da dolazi neprijateljska konjica, bežali koliko ih noge nose između topova do osovina zaglavljenih u njivama. Svi smo bili zahvaćeni ovom strujom koja je tekla kao bujica belaja. I mi smo zahvaćeni ovom bujicom bežali. Put Kočane - Štip bio je prepun ljudi, kola za municiju i topova. Često smo nailazili na pregažene vojnike. Mi, ljudi i stoka, izmešavši se u jedno, bežali smo baš u obliku stada, tako da smo u ovom stampedu put Kočane - Štip, umesto za osam časova, prešli za samo 3,5 sata.”

POVLAČENJE PREMA JUGU
PREMA turskim istoriografima, srpska armija nije ličila na bugarsku. Nasuprot teškom i kolebljivom kretanju Bugara posle pobede u Trakiji, Srbi su se u Makedoniji brže kretali i išli su u stopu za Vardarskom armijom. Tim tempom su srpske snage i pored toga što su kiša i blato otežavali njihovo kretanje, početkom novembra stigle na liniju Kičevo - Prilep. Vardarska armija koja je trebalo da brani ovu liniju, bila je u teškoj situaciji. To tog trenutka, bila je izgubila jednu trećinu svojih snaga, a jedan korpus je morala da pošalje prema Bitolju da spreči opasnost od nadirućih Grka.
U jutro, 4. novembra, ispred Prilepa, započeo je novi boj sa vojno nadmoćnijom srpskom vojskom. Usamljeni Peti korpus pod komandom Said paše, koji je bio spao na 15.000 vojnika, nije mogao ništa da uradi naspram 50.000 srpskih vojnika. Srpska artiljerija je posle gubitka većine turskih topova imala vatrenu premoć. “U sukobima koji su trajali tokom noći, obe strane su se tukle divljački. Srbi su bili primorani da se za svaku osmanskupoziciju tuku prsa u prsa. Iako je izgledalo da se turska vojska vraća staroj snazi, narednog dana Said paša je naredio povlačenje, ali komandant Vardarske armije, Zeki paša, to nije prihvatio. Naredio je da se produži sa odbranom, ali je posle određene tačke to naređenje počelo da gubi uticaj. Kada se spuštala noć, umorna i gladna vojska, sa municijom na izmaku, spuštala se na put prema Bitolju i u jednom gorkom muku povlačila ka jugu. Prema podacima generalštaba osmanske vojske, Turci su u ovoj dvodnevnoj bici izgubili tri hiljade vojnika, a Srbi 600.
Dva dana kasnije, nešto više na zapad, započela je bitka turskog Sedmog korpusa kojim je komandovao Fethi paša sa delom snaga Treće srpske armije pod komandom generala Jankovića. I pored svih nevolja kao i kod Prilepa, Sedmi turski korpus koji je imao 6.000 vojnika, uspeo je da se održi dva dana na pozicijama. Međutim, pošto su posle povlačenja Petog korpusa u Prilepu bila dovedena u opasnost istočna krila turske vojske, komandant Vardarske armije Zeki paša naredio je Fethi paši povlačenje, pa su oba korpusa krenula na jug ka Bitolju, gde će se odigrati poslednja velika bitka u Makedoniji.
Ostatak turske Zapadne armije kojoj su se priključile i snage povučene sa crnogorskog fronta, imao je sada kod Bitolja i ispred i iza sebe neprijatelja. Povrh svega, posle dezertiranja albanskih rezervista, ovde su vojničke redove napustili i bošnjački rezervisti, koji su iskoristili prvu priliku da sa oružjem pobegnu u svoja sela. Međutim, ocenjuje se da je sve to u neku ruku bilo i svojevrsno pročišćenje. U turskim redovima, posle odlaska lokalnih rezervista, pretežno su ostali hrabri Anadolci. I pokraj svih poznatih nedaća koje su pratile tursku vojsku, Srbi nisu ni mogli pretpostaviti da ih kod Bitolja čeka najkrvavija bitka u Prvom balkanskom ratu.

KRAH RADNIČKOG DUHA
VARDARSKA armija koja je sa pređašnjih 110.000 vojnika, posle Kumanova, Prilepa i Kičeva, sada spala na samo 39.000, imala je naspram sebe skoro dvostruko brojniju srpsku vojsku. To je bila jedna ushićena vojska, radosna zbog izvojevanih pobeda i prisajedinjenja svojih teritorija, na čelu sa Skopljem i Velesom, napredovala je svojom zapadnjačkom armijom prema Jadranskom moru i Draču, a Istočna armija prema Egejskom moru i Solunu. Turski istoriografi se slažu da je to bila jedna zdrava, dobro oformljena snaga, opremljena topovima i municijom. Već 14. novembra, Osma divizija Treće srpske armije, generala Jankovića, koja se napredujući na zapadu prema Jadranu borila sa turskim pozadinskim jedinicama, susrela se sa turskim snagama severno od Bitolja.
Sada je započinjala Bitoljska bitka i svakome je bio poznat njen značaj za Makedoniju. U svom naređenju koje je izdao svojim vojnicima, komandant Zapadne armije, Ali Riza paša je upozorio da će “rezultat bitke odrediti sudbinu ne samo armije, već i naroda”, da će “jedan poraz, ne daj bože, biti razlog da u ruke neprijatelja pređe mnogo oružja i municije i druge vojne opreme iz bitoljskih magacina, dok će pobeda biti zadovoljenje za pretrpljeni poraz na Kumanovu”.
Bitka koja je između turskih i srpskih snaga započela severno od Bitolja, nastavljena je 15 novembra, pretvorila se u jedno smrtonosno davljenje u kojem su, povremeno, za vreme ofanzive i kontraofanzive, obe strane preživljavale teške trenutke. Vojnici su ratovali do polovine u blatu. Izgledalo je kao da je Vardarska armija ponovo povratila nekadašnji ratnički duh. Ovo kao da nije bila ona ista armija sa Kumanova i Prilepa...
Ali, virus već stečene navike nije mogao da se iskoreni. I to se ponovo pokazalo četvrtog dana bitke. Kada je tog dana Šesti korpus DŽavid paše, koji je bio na levom krilu, sa jednom uspešnom protivofanzivom odbacivao Srbe, front susednog Sedmog korpusa se u jednom trenutku neočekivano prepolovio, jer se prethodne noći jedan čitav puk, da bi se zaštitio od kiše, sam od sebe, bezglasno, rasuo po selima, sa namerom da se sutradan vrati na položaje. I, kao što se to desilo kod Kumanova i na drugim mestima, Srbi su ponovo ušli preko ove praznine.

TURCI PREDAJU ORUŽJE
NA kraju, turski istoriografi koji beleže da je turska vojska kod Bitolja imala 3.500 poginulih i ranjenih vojnika, a srpska 8.000, prenose i ocene vojnih analitičara, koji smatraju da je turska armija u Prvom balkanskom ratu počinila katastrofalnu grešku: vojska koja je dobro znala da se bori prsa u prsa sa neprijateljem, nije mogla nikako da se nauči povlačenju u borbenom poretku. To se pokazalo i kod Bitolja, gde se za kratko vreme ispoljila panika u kojoj se obezglavljena vojska pretvorila u rulju, o čemu svedoči još jedno sećanje iz knjige Arama Andonjana.
“Svi su bacali oružje i bežali bilo gde. Nakon toga, srpske i grčke čete izašle su u planine, u pravom smislu reči, u lov na ljude. Nemilosrdno su pobili osmanlijsku vojsku. Većina je sama sišla u Bitolj i predala oružje. Oni koji nisu mogli da pobegnu sa bojnog polja, predali su se u Bitolju 18. novembra. Tog dana je pobednička srpska vojska na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom ušla u grad.”


Izvor: Novosti