TIto okončava štrajk

SEDMOG dana štrajka, devetog juna uveče, Univerzitetom je zavladao tajac. I ne samo Univerzitetom. Najavljeno je da će televizija emitovati, u večernjim časovima, izjavu predsednika SFRJ i SKJ. Ova izjava sadrži celovitiju i autoritativniju ocenu "studentskih nemira" od onih koje su pre nje date od strane pojedinih političara i političkih rukovodstava...
Kao povod ove izjave istaknuto je to što su studenti "iskazali veoma snažan revolt".
Ona je upućena na više "adresa", u prvom redu javnosti u celini, da joj se objasni "o čemu se zapravo radi", zatim studentima, radnicima i "rukovodećim ljudima".
Uzrok "revolta" studenata potražen je, neposredno, u sporosti rukovodstva zemlje u rešavanju nagomilanih problema društva i, posredno, u samim problemima. Reč je, u prvom redu, o privrednim problemima, zatim o neobaveštenosti javnosti o tome šta rukovodstvo preduzima da bi ih proučilo i našlo rešenja i, najzad, posredi je i "nedovoljno jedinstvo među rukovodećim ljudima".
Osnovni neposredan učinak s kojim ova izjava računa jeste sprečavanje širenja sukoba, pogotovo učešća radništva u njemu. ("Mislim da su događaji do kojih je došlo na Novom Beogradu, mnoge od nas udarili po glavi, neke manje neke više. Izgleda da su se ljudi malo trgli i da im je sinulo pred očima i u glavama, shvatajući šta bi se moglo dogoditi kad radnička klasa ne bi bila toliko svjesna, kad ne bi vidjela teškoće na koje ona sama nailazi, pa preduzela izvesne korake koji ne bi bili u skladu sa našim odnosima u socijalističkom društvu.")
Rasplet spora i sukoba potražen je u tri pravca, u rešavanju problema radnika, studenata i "rukovodećih ljudi". Glavni problem radnika sastoji se u tome što je zatajila "briga o čoveku". ("Mi smo, drugovi, mnogo puta govorili da treba voditi brigu o čovjeku. Ali, ja mislim da su nas toliko zasjenile razne investicije i razna trvenja oko toga, da je zasjenilo i oči i misli ljudi, da se zaboravilo na čovjeka. A mi objekte ne možemo stvarati bez čovjeka.") Problemi studenata tiču se materijalnih uslova života i rada, samoupravljanja na univerzitetu i zapošljavanja mladih stručnjaka. Ključni problem rukovodstva jeste (ne)jedinstvo. Od opštih problema društva, izvan pomenuta tri kruga specifičnih problema, pomenuto je neopravdano bogaćenje i podizanje privatnih fabrika.
Prema ovoj izjavi, može se očekivati da će radnici rešiti svoje probleme, studenti svoje, a rukovodioci svoje - i ostale. Svima je ponuđena pomoć predsednika, a od svih se očekuje i pomoć predsedniku. Što se tiče radništva, on sam ističe da je "sretan što imamo takvu radničku klasu", ali da se ne sme očekivati da "ona mora nužno čekati i slušati". Šta bi ona sama mogla učiniti, o tome nema pomena. Od studenata i nastavnika očekivano je "da nam pomognu u razvijanju samoupravljanja na univerzitetima". Od rukovodilaca, pak, očekuje se ne samo formalno već stvarno jedinstvo u ostvarenju postignutih dogovora. Ko se ne bude pridržavao tih dogovora, zaprećeno je, "tome neće biti mjesta među nama".
NajveĆi deo izjave tiče se omladine, prvenstveno studenata. Pošto je istakao kako je lično "sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela", predsednik je dao i manje opštu ocenu njenog neposrednog ponašanja: "Evo, najnoviji razvitak je pokazao da je 90 odsto studenata naša socijalistička omladina, koja se ne da trovati, koja ne dozvoljava raznim đilasovcima, rankovićevcima, maocetungovcima i drugima da bi kao pretekst da se brinu za studente u stvari pokušali da ostvare svoje ciljeve".
Proračun o 90 odsto pozitivne omladine javlja se u još jednoj varijanti, kao uverenje da je "90 odsto studenata poštena omladina, o kojoj nismo dovoljno vodili računa". Ostalo je otvoreno pitanje na osnovu kojih i kakvih merila počiva takva podela omladine, a nije ništa jasnije zašto bi većina bila pozitivna (pogotovo kad se ističe da ni o njoj nisu - ko? - "dovoljno vodili računa"), i šta je ono rđavo u manjem delu omladine (to što neko pokušava - ko? - da ih zavede na loš put ili su oni već zavedeni). Globalna ocena prema kojoj je "90 odsto studenata poštena omladina", dok je ostatak od 10 odsto prepušten sumnjama i negativnim ocenama (da je "truje", ili je već otrovana, niz sumnjivih elemenata, "od najreakcionarnijih pa do onih najekstremnijih, lažnoradikalnih elemenata kod kojih imaju odjek Mao Ce Tungove ideje"), pruža mogućnosti za različita, čak suprotna tumačenja, što će kasniji događaji jasno pokazati. Za sam ishod sukoba naročito su značajna četiri stava sadržana u ovoj izjavi. To je, najpre, stav da je "revolt... kod studenata došao spontano", koji upućuje na domaće korene sukoba i odvraća od traženja glavnih izvora na strani, u uticajima iz inostranstva ili u delovanju bilo kakve organizacije. Zatim,podržan je zahtev da se podrobno ispitaju "nemili događaji" u Novom Beogradu. ("Ako je ijedan čovjek na bilo kojoj strani prekršio zakone, ili nije ispunio svoje dužnosti, ili je zloupotrebio svoju dužnost - to će rasvetliti istraga - on morabiti pozvan na odgovornost, bez obzira ko to bio.") Ko će koga pozvati na odgovornost, i na osnovu kojih zakona, to nije jasno rečeno. Treće, studenti su pozvani da pomognu u rešavanju problema o kojima je bilo govora. ("Ovoga puta ja obećavam studentima da ću se stvarno založiti za rješavanje, i u tome oni treba da mi pomognu").
Ovo obećanje pojačano je još jednim obećanjem, kakvo nikada do tada nije javno dato, i koje ima dalekosežan smisao: "Štaviše, ako nisam sposoban da riješim ta pitanja, onda ja ne treba više da budem na tom mjestu". Četvrto, pošto "rukovodeći ljudi" preuzimaju na sebe svu inicijativu za rešenje problema o kojima je reč (najavljene su političke smernice), studenti mogu da obustave štrajk. Na tako nešto nedvosmisleno ih upućuje poslednja poruka iz ove izjave: "I najzad, ja se još jedanput obraćam studentima: vrijeme je da se prihvatite učenja, sada je vrijeme polaganja ispita, i u tome vam želim mnogo uspjeha. Jer, bilo bi zaista šteta da izgubite još više vremena".
Nakon ovog govora štrajk je okončan. Studenti su to protumačili kao znak podrške vlastitim idejama, stavovima i akcijama.
Do duboko u noć na mnogim mestima na Univerzitetu je vladalo pravo slavlje - pesma i igra, ponegde i kozaračko kolo, razvejale su mnoge strepnje od ishoda i posledica sukoba.
Sutradan, donekle je povraćena izvesna napetost. Uvodnik Borbe "Mlado žito i kukolj", potražio je u tvrdnji o onih 10 odsto oslonac za dalju borbu protiv studentskog pokreta. Prema ovom uvodniku, izgleda kao da je predsednik dao podršku protivnicima studentskog pokreta. Na mnogim zborovima izraženo je zaprepašćenje i ogorčenje zbog, kako se tada smatralo, nečuvene zloupotrebe najvišeg političkog autoriteta u zemlji.
Studentski zborovi ocenili su, ipak, da je pomenuta izjava podržala baš studentski pokret. Na prvim zborovima održanim u "normalnim okolnostima" preovladalo je uverenje da je studentski pokret stekao, i formalno, punu legitimnost i legalnost, što će omogućiti puni razmah njegovog daljeg delovanja.
Svodeći rezultate ovih zborova, desetog juna uveče, na sastanku Univerzitetskog odbora SS i predstavnika fakultetskih odbora SS i akcionih odbora, usvojeni su sledeći zaključci:
"1. Razmatrajući izuzetno veliki značaj zborova studenata i nastavnika poslednjih dana došlo se do zaključka da zborovi treba i dalje da ostanu kao najpogodniji i najefikasniji oblici razmatranja najvažnijih pitanja i demokratskog donošenja odluka o svim zajedničkim akcijama...
2. Preporučuje se da akcioni odbori i dalje postoje, ali kao tela za izvođenje već započetih akcija. Oni bi se birali od akcije do akcije u neposrednom dogovoru sa organizacijama Saveza komunista i Saveza studenata...
3. Neophodno je preduzeti sve potrebne mere da se obezbede garancije najodgovornijih foruma i ličnosti da se neće vršiti nikakve istrage ni represalije protiv učesnika studentskih demonstracija čije je ponašanje bilo u skladu sa karakterom i ciljevima naše akcije.
4. Istaknuto je da postoji želja više zborova da se uputi delegacija Beogradskog univerziteta kod predsednika Republike.
5. Odlučeno je da se uputi oštar protest "Borbi" zbog objavljivanja uvodnika 'Mlado žito i kukolj', koji nije u skladu sa izjavom druga Tita i karakterom i ciljevima naših akcija.
6. Pročitan je izveštaj studentskog dela Komisije o događajima na Novom Beogradu. Odlučeno je da se ova komisija upotpuni još nekim studentima i profesorima, da se prikupe novi dokazi i materijal o postupcima milicije, da se kompletan materijal pošalje partijskim i pravosudnim telima. Izvršno veće Srbije je razrešilo svoju komisiju (u kojoj su bili i studenti)...(jer) nije mogla usaglasiti zajedničku verziju izveštaja".


GARANCIJE I OBEĆANJA
Neposredno posle emitovanja Titove izjave preko televizije, devetog juna (u 21.30), rukovodstvo studentskog pokreta (Univerzitetski odbor SS, Univerzitetski komitet SK i predstavnici akcionih odbora) zaključilo je "da su date dovoljne garancije" za to da će se studentski zahtevi "uskoro ispuniti" i da je borba za ostvarenje Akciono-političkog programa "primaran zadatak našeg pokreta, Saveza komunista i studentske organizacije". Rečeno je, takođe, da će se "omogućiti studentima dovoljno vremena za spremanje ispita".


Izvor: Novosti

Broz poteže batinu

KADA je, u jeku junskog sukoba, poremećena ravnoteža između samoupravljanja i države, napredovanje studentskog pokreta naišlo je na otpor, sve jači, glavnih poluga datog poretka: partijskog, državnog i privrednog aparata. O delovanju vojske nema dostupnih i pouzdanih svedočanstava. Ipak, godinu dana nakon juna 1968, Latinka Perović, tadašnji sekretar CK SK Srbije, pomenula je da je "u prošloj godini naš sistem sa junskim događajima, krizom u Čehoslovačkoj i događajima na Kosovu pod pritiskom sila koje su htele vojno-birokratski sistem izdržao veliku probu".
Partijski aparat, u prvom redu izvršni organi partijskih rukovodstava, bio je odlučujući činilac gušenja "studentskih nemira". Odatle potiču inicijative koje ostvaruju ostali aparati. Ako bismo zbir vrhova pomenutih aparata, makar sasvim uslovno, nazvali "političkom elitom" (ili politokratijom), mogli bismo zapaziti da ona stupa, nakon okončanja štrajka na Beogradskom univerzitetu, u sve odlučniju i jedinstveniju akciju, pogotovo posle otklanjanja nedoumica u pogledu stvarnog značenja govora predsednika SKJ i SFRJ.
Štrajk je, kako smo ranije videli, okončan nakon govora predsednika preko televizije 9. juna. Značenje njegove poruke bilo je različito tumačeno. Verovanje da je njime podržan studentski pokret bilo je poljuljano onda kada je, već sutradan, Borba objavila, na naslovnoj strani, uz pomenuti govor, i redakcijski članak pod naslovom "Mlado žito i kukolj".
U ovom tekstu povučena je oštra granica između "zdrave većine", "žita", snaga Dobra, s jedne, i "nezdrave manjine", "kukolja", snaga Zla, s druge strane. Ona prva strana spada u "našu stvarnost", a ova druga ili lebdi iznad nje ("apstraktni humanizam") ili gmiže ispod nje ("političko podzemlje"). Takav način mišljenja N. Milošević je nazvao "persijskom varijantom samoupravljanja". Dabome, prema ovima drugima, treba pojačati pedagoški nadzor i preduzimati odgovarajuće mere.
Ovaj uvodnik naišao je, pored oštre kritike na studentskim zborovima, i na izvesnu kritiku samog izdavača "Borbe", SSRNJ, koji je preko Tanjuga izdao "ogradu" prema njemu, ali ona je ubrzo povučena radi "smirivanja situacije". Sama Redakcija je objavila novi, nešto blaži uvodnik, pravdajući oštrinu prethodnog time što je bio napisan pre emitovanja pomenutog govora predsednika.
Nedoumice u pogledu stvarnog značenja pomenutog govora otklonio je sam predsednik, novim govorom. Stavovi izloženi u ovom govoru postali su osnova za svojevrsnu političku "diferencijaciju" i ugaoni kamen osnaženja monolitnosti poretka.
On je, na VI kongresu Saveza sindikata Jugoslavije (26. VI 1968), uz podršku onoga što smatra prihvatljivim, posebno naglasio sledeće: "Vi znate, drugovi i drugarice, da je sada bilo svakakvih pokušaja od raznih elemenata. Pojavili su se oni sa kojima smo imali posla na univerzitetima i prije studentskog revolta. To su pojedini profesori, neki filozofi, razni praksisovci i drugi razni dogmatičari, uključujući i one koji su vršili razne deformacije u Upravi državne bezbednosti itd. Sve se to danas nekako ujedinilo. Svako, naravno, radi za sebe, ali su ipak udruženi u nastojanju da se kod nas stvori neki haos i da love u mutnom. Mi im moramo pružiti odlučan otpor, reći odlučno ne. Oni sada proglašavaju pokret na univerzitetu. To ne potiče od studenata, već od ljudi koji bi hteli da stvore neki embrion višepartijskog sistema, i da se postave kao faktor, koji će sa skupštinom i drugima razgovarati na ravnopravnoj osnovi. Štaviše, oni idu i dalje: negiraju radničku klasu kao najvažniji faktor i stub ovog društva. Za njih su radnička klasa i njena uloga prevaziđeni. Savez komunista za njih ne znači ništa. Po njihovom mišljenju, trebalo bi da neki mudraci, neke tehnokrate stanu na pijedestal i svojim štapićem komanduju, a sve drugo da bude bezbojna masa.
Radnička klasa trebalo bi da pita njih i da se pokorava njihovoj samovolji. Pa zar je to moguće danas u našoj zemlji, zar je moguće da takvi ljudi i sa takvim idejama nastupaju, a da mi to mirno posmatramo i dalje. Njima nema mesta ni tamo gde se nalaze (Snažan aplauz i odobravanje.). Zar da takvi vaspitavaju našu djecu na univerzitetima i školama? Nema im mjesta tamo! (Snažno odobravanje i aplauz)..."
Opseg važenja i delotvornosti političkog autoriteta zavisi, prirodno, ne samo od njega samog, već i od ponašanja "političke elite". Uz naglašenu međuzavisnost moći autoriteta i moći "političke elite", njenim pripadnicima prepuštena je izvesna samostalnost u "razradi" inicijalnih stavova, jer je njihova moć usmerena isključivo prema "dole". Ali ni njihova zajednička moć nije, izgleda, dovoljna za realizaciju svake inicijative,te one bivaju obnavljane, u više navrata, sa samog vrha.
Zalažući se za obračun s nacionalizmom (krajem 1971. godine), predsednik se ponovo založio za to da s univerziteta budu uklonjeni "oni elementi koji imaju tamo mogućnosti i vrlo dobro tlo da skreću našu omladinu u pravcu koji nije poželjan za naš razvitak"; istakavši sledeće: "Šta smo mi tu do sada učinili? Nismo makli nijednog čovjeka. Na Beogradskom univerzitetu, na primjer, tačno smo znali ko je izazvao i ko je zapravo bio protagonista poznatih nemira studenata. To je bilo poznato, pa ipak su ti ljudi ostali tamo i dalje. Ja sam govorio ko su ti ljudi. To su pojedinci, nama tuđi, i uglavnom prozapadni".
Mesec dana kasnije ponovio je iste stavove i zahtevao neodložno postupanje po njima, uz upozorenje: "A one koji to neće a odgovorni su kao politički rukovodioci - pitaćemo zašto to nisu uradili".
I četiri godine nakon prvog govora sečivo osude upereno je, opet, u istom pravcu. U uvodnom govoru "političkom aktivu" SR Srbije, oktobra 1972, predsednik je upozorio da između njega i nekih rukovodilaca postoje ideološke razlike, prvenstveno u pogledu stava prema "klasnom neprijatelju", a u vezi s tim posebno je istakao sledeće:
"Godinama ja govorim da na beogradskom, kao i na zagrebačkom i nekim drugim univerzitetima ima profesora koji uzgajaju našu omladinu koja će, ako bi se to produžilo, sutra biti apsolutno tuđa našem socijalističkom sistemu, socijalističkom razvitku. I govorio sam da mi moramo takve profesore pozvati na odgovornost i onemogućiti im da predaju na univerzitetima. Do danas ja nisam ništa postigao. Otvoreno sam rekao o kojim ljudima se radi i danas ovdje imam spisak njihovih imena. Znam da i dalje rade protiv nas. Ali, protiv njih se nije postupilo ništa. Čak i protiv onih koji su već zaslužili da sudski budu gonjeni, i to se izmanevrisalo. Išlo je sa mukom, na pola, nekako da ih se izvuče, da ne budu kažnjeni. Slušajte, drugovi, mi smo u revoluciji. To najbolje pokazuje situacija danas, u vrijeme kada u svijetu vri na sve strane, kada ne znam šta će nam sutrašnjica doneti".
Tito je istom prilikom istakao i značaj ličnog autoriteta, rekavši: "Ja ne bih hteo da ulazim u pojedinosti drugovi, u ono gdje sam ja lično pogođen, a znam gdje je ko šta rekao... Nekog poštovanja prema čovjeku koji ima tolike godine i već je toliko dugo u pokretu ipak treba da bude, da se ne prave takve stvari iza leđa. Sa tim stvarima naši ljudi, radnici i komunisti, ne bi bili zadovoljni".
Na kraju ovog sastanka, koji je sam nazvao "vanforumskim sastankom", on je ponovo istakao da je bilo "slučajeva da se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo, ne samo o meni kao ličnosti i čovjeku, nego se nije vodilo računa ni o tome da sam Predsjednik SKJ i to dugo vremena - od 1937. godine ja sam na glavnom rukovodećem položaju - i da kao takav imam odgovornosti za stanje u cijelom Savezu komunista Jugoslavije i u svakom njegovom pojedinačnom dijelu".
U zaključnoj reči - pomenuvši kako nema nameru da arbitrira, ali da je ipak protiv liberalnog odnosa prema "klasnom neprijatelju", da "onda broj diskutanata za ili protiv jedne određene teze ili ocjene nije presudni faktor za revolucionarno opredeljenje i ocjenu kuda treba ići i šta raditi". Već sutradan po početku ovoga sastanka objavljena su, u štampi, imena "sumnjivih" profesora, samo sa Beogradskog univerziteta (spisak je, navodno sačinjen u Univerzitetskom komitetu SKS Beogradskog univerziteta), čime je započeta nova etapa ideološke kampanje...

UBIJANJE KOMARACA
Predsednik Savezne skupštine M. Popović govoreći političkom aktivu Kosova, u vezi s junskim događajima, pomenuo je da se radilo o "reakcionarnoj političkoj zaveri koja je iza toga stojala". P. Stambolić, predsednik CK SKS, zahtevao je veću upornost u obračunu s protivnicima, "da Savez komunista ne bude taj koji ubija jednog po jednog komarca", već da bi trebalo "stvoriti sistem koji će isušivati baru"...


Izvor: Novosti

Direktive za obračun

PORUKE Titovih govora, povodom studentskih demonstracija, upućene su na više adresa, s različitim svrhama. One se, pre svega, tiču same "političke elite" i služe kao opomena onima koji predstavljaju ključne poluge transmisionog mehanizma između vrha i osnove vlasti, i između države i društva. Zatim, one su upućene i onima koji se nalaze na nešto nižim stupnjevima političke hijerarhije, opet kao opomena, zbog nedovoljne preduzimljivosti u sprovođenju direktiva. One, dalje, pozivaju na "budnost" i ostale političke činioce, kako prema višim, tako i prema nižim stupnjevima hijerarhije, a svih zajedno prema "neprijatelju" izvan tih krugova. Najzad, one bi trebalo da zastraše i sve one protiv kojih su, posredno ili neposredno, uperene.
Mada su poručilac i primalac poruka u ovakvom načinu saobraćanja uglavnom prepoznatljivi, njihov sadržaj nije dovoljno precizno određen da bi mogao poslužiti kao racionalna osnova političkog poretka, pa i političkog autoriteta. Posve opšta naznaka opasnosti od "neprijatelja", baš zbog svoje uopštenosti, umesto učvršćenja poretka i stabilizacije društva na datim osnovama, izaziva suprotan učinak. Podjednako su nesigurni svi učesnici "u igri", a ni posmatrači nemaju valjane razloge da budu spokojni. I sami pripadnici "političke elite" podvrgnuti su povremenim "čistkama", koje trenutno imaju nešto blaže oblike od ranijih (najčešći oblik prevođenja iz javnog u privatni život su iznuđene ostavke). Tako je, na primer, posle osude "nacionalističke euforije" u Hrvatskoj, sa političkih funkcija nestalo 411, a posle osude "liberalizma" u Srbiji, 1.319 funkcionera.
Pored ostavki M. Tripala, člana IB CK SKJ, S. Dabčević-Kučar, predsednice CK SKH, i P. Pirkera, sekretara IK CK SKH, kao i drugih visokih partijskih i državnih funkcionera, od decembra 1971. do aprila 1972, podnelo je ostavke 280, a smenjen je 131 funkcioner. U istom vremenskom razdoblju raspuštene su 23 organizacije SK i isključeno je iz SK 715 članova.
UZ ostavke predsednika i sekretara CK SKS, M. Nikezića i L. Perović, kao i nekolicine članova sekretarijata istog CK, zatim M. Čanadanovića i M. Radojčina, predsednika i sekretara PK SKV, B. Pavlovića, sekretara GK SK Beograda, te glavnih urednika NIN-a, F. Barbijerija, i Politike, A. Nenadovića, sledile su masovne personalne promene. U toku prve polovine 1973. zamenjeno je 1.319 funkcionera, a "nisu bili retki primeri gde je izvršena smena čitavih rukovodećih garnitura u opštinama i radnim organizacijama". U tom periodu "ostavke na razne funkcije podnelo je 519 lica, sa raznih funkcija smenjeno je 578 ljudi, dok su 222 osobe opozvane sa svojih izbornih funkcija" (NIN, 21. 10. 1973)...
Ali, smene su premašile okvir hrvatsko-srpske simetrije, što još više ukazuje na dalekosežniji značaj personalne obnove "političke elite". Stare "garniture" ispraćene su iz javnog života kratkotrajnom kampanjom, iza koje su ostale samo opšte oznake "deformacija". Takvim promenama osnažena je moć vrha političke piramide, dok je "politička elita" izgubila znatan deo svog autonomnog autoriteta.
U ravni politike kao vladanja posle studentskih nemira, primetna je jedna značajna promena. Ona se tiče samih načela tekuće politike. Naime, za vreme osuda različitih "euforija", kako se tada uobičajilo govoriti, na udaru se našla i - "euforija demokratizacije". Reč je, u stvari, o demokratizaciji političkog poretka kojom se nastojalo, kroz razgraničenje sa staljinizmom, naći osoben, demokratski put socijalističkog preobražaja jugoslovenskog društva. U tom smislu, karakteristično je da je pozivanje na Program SKJ, u službenim krugovima, sve manje konkretno i sve ređe, tako da bi se moglo reći da on zadobija puko simboličko značenje.
U "ritualnom opštenju" preovlađuje pozivanje na govore predsednika i zaključke ove ili one sednice partijskog rukovodstva, opet, bez bližeg određenja njihovog sadržaja, kao na polazna načela tekuće politike. Takvo pozivanje više predstavlja pokriće za ličnu lojalnost i služi prvenstveno kao znak prepoznavanja u užim krugovima profesionalnih političara, službeno priznatih ideologa i njihovih sledbenika. Zaokret o kojem je ovde reč dolazi do još snažnijeg izraza kroz obnavljanje staljinističkog folklora - žigosanje "frakcija", potere za "trockistima", sumnjičenje nepoćudnih za "petu kolonu", povici na "truli liberalizam", egzorcizam "neprijatelja", prinuđivanje na javno ponižavanje ("samokritika"), obnova političkih procesa. Sve to, na sažet način, ispoljeno je u "metafizici partije". Već na osnovu ovih simptoma, koji će dalje biti bliže razmotreni, mogućno je govoriti o izvesnim vidovima restauracije staljinizma.
U tom pogledu naročito se istakao B. Pribićević, profesor univerziteta i sekretar Univerzitetskogkomiteta SK BU, koji je, pored ostalog, tvrdio kako je, preko "trockista", "'tzv. ekstremna levica' direktno povezana sa neprijateljskim snagama u inostranstvu". Takvu tvrdnju on je "ilustrovao primerom dvojice uhapšenih studenata za koje je procenio da su vezani za trockističku internacionalu". Ovo je on izjavio samo jedan dan nakon hapšenja dvojice studenata (da bi bila formirana grupa kojoj će se kasnije suditi ubrzo je uhapšena još jedna studentkinja), a nekoliko meseci pre podizanja optužnice i početka suđenja "trockističkoj grupi" (M. Nikolić, P. Imširović i J. Kljajić), čime je, između ostalog, mogla biti prejudicirana odluka suda.
Ubrzo će biti osuđen još jedan "trockista" - D. Udovički. U ovoj kampanji sudelovala je i štampa, na čiju usmerenost rečito upućuje članak A. Đukanovića "Levi revolucionari u desnom ćorsokaku" (Svet, 14. januar 1972).
O stvarnim razmerama ovoga procesa, o njegovim izvorima i dometima, nije mogućno pouzdano suditi samo na osnovu onoga što se zbiva u ravni vladanja. Ako se staljinizam posmatra kao istorijska pojava, dakle sa njegove prolazne strane, onda bi u središtu pažnje trebalo da budu domašaji ideje i pokreta demokratskog socijalizma u teorijskom i praktičkom prevladavanju staljinizma. U tom smislu, posebno su značajni otpori "novom kursu", ne samo oni neposredni, kao i stvarna utemeljenost principijelne alternative staljinizmu.
Prema oceni S. Zečevića, republičkog sekretara za unutrašnje poslove SR Srbije, iznetoj u ekspozeu Skupštini SR Srbije o aktivnosti Službe bezbednosti u suzbijanju neprijateljskog delovanja, "moderna levica predstavlja specifičan vid organizovanja stranih agentura" i spada u "petu kolonu".
O otporima unutar političke sfere teško je osnovano govoriti, mada nekih naznaka ima i u dostupnim izvorima, sve dotle dok svi relevantni izvori ne budu obelodanjeni.
Inače, pojedina studentska rukovodstva reagovala su na pokušaje osude kritičke misli i studentske levice kao - "kontrarevolucije". Tako je, na primer, Univerzitetski odbor SS Beograda, između ostalog, zaključio:
"Ne prihvatamo ocene juna 1968. godine kao nacionalističkog i kontrarevolucionarnog perioda u razvoju Saveza studenata Beograda. Jedina ocena juna 1968. koju prihvatamo nalazi se u govoru druga Tita od 9. juna 1968. godine, Smernicama SKJ i Konferenciji Saveza komunista Beogradskog univerziteta od jula 1968. godine". Saopštenje Fakultetskog odbora SS Filozofskog fakulteta u Ljubljani je daleko određenije: "Ne možemo se složiti sa izrazito negativnim ocenama studentskog pokreta u Beogradu 1968. ('kontrarevolucionarne težnje') i sa pozivom na obračun s 'pokretačima i vođama poznatih studentskih nemira' u Beogradu".
Sukobi unutar sfere vlasti (borba za vlast), ako se "pučevi" uopšte mogu nazvati sukobom, samo su jedan od, i to ne najvažniji, tokova društvenih sukoba 1968-1972. godine. Uostalom, kako ćemo dalje videti, glavna suprotnost koja je u njima izražena sastoji se u oprečnim načelima ustrojstva društva, dok će suprotnost između staljinističkog i nacionalističkog zastupanja političkog monopola biti pritajena zarad zajedničke borbe protiv studentskog pokreta i oživljavanja radničkog pokreta. Na istoj strani naći će se i "liberali", ali je njihov udeo u borbi protiv levice uglavnom zanemaren, zbog, kako je već rečeno, neprimerne oštrine.

SUD I PARTIJA
U TOKU kampanje prebacivano je, na primer, M. Nikeziću što smatra "da Savez komunista ne može pristati na to da se njegova uloga reducira, u tom smislu da on zameni sudove, tužilaštva, inspekcije".
Karakteristična je i zamerka upućena M. Tepavcu: "U vezi sa poznatim 'studentskim događajima' (1968) zastupao je pogrešne političke ocene sa liberalističkih pozicija (sve su to 'socijalističke struje'), što je negativno uticalo na idejno-političku akciju Saveza komunista i omogućavalo politički oportunizam i demagogiju"; u greh mu je upisano i to što je odbio "samokritiku", rekavši da ne pristaje na "izmišljene krivice i javna ponižavanja"...


Izvor: Novosti

U strahu od opozicije

RASKID Saveza komunista, tačnije partijskih rukovodstava, sa studentskim pokretom ogleda se u osporavanju njegove idejne samostalnosti i organizacione autonomije.
Jedan politički dokument, koji će ubrzo biti predat zaboravu, imao je presudan udeo u potiranju idejne samostalnosti studentskog pokreta. Naime, najviše partijsko rukovodstvo, nastojeći da povrati izgubljenu inicijativu, izdalo je, posle obustave štrajka Beogradskog univerziteta, Smernice koje su nametnute kao glavni predmet izjašnjavanja i osnova političke "diferencijacije" svih učesnika u tadašnjim zbivanjima. Studentski pokret podržao je ovaj dokument, što je donekle razumljivo kad se ima u vidu visok stepen srodnosti između njegovog sadržaja i sadržaja studentskih programa. I studentski programi i Smernice izražavaju opredeljenje za socijalizam, samoupravljanje, za odlučujuću ulogu radničke klase u društvu i za to da svi slojevi u tekućim reformama treba da "ravnopravno snose breme i obaveze". Dublja razlika između njih samo je nagoveštena time što je težište kritike pomereno sa društvene nejednakosti na "socijalne razlike".
U uslovima kada službena ideologija insistira na "socijalističkoj robnoj proizvodnji", Smernice čine izvestan ustupak. Prihvatajući stav da se "na sadašnjoj etapi razvoja samoupravljanje i deetatizacija nužno ostvaruju u uslovima robne proizvodnje", one ističu značaj planskog usmeravanja privrednih i društvenih procesa. Posebno je naglašeno da razvoj društvenih odnosa "u uslovima robne proizvodnje i tržišta nosi u sebi određene protivrečnosti i izvore nekih opasnosti i deformacija u razvoju socijalističkih odnosa". Stoga je "prevazilaženje takvih protivrečnosti objektivno moguće i mora se tražiti u svesnom samoupravnom usmeravanju tržišne privrede, s tim što "samoupravna struktura celokupnog društva treba tako da se organizuje i osposobi da usmerava i kontroliše tržišne odnose i usklađuje ih sa načelima socijalističkog društva".
Znatna podudarnost izražena je i u odnosu prema privatnom kapitalu. I u Smernicama piše da je potrebno "sprečiti pokušaje da se, pod vidom udruženog rada, formiraju privatna preduzeća (na primer, posredničke agencije i slične organizacije), što je nespojivo sa našim ustavnim sistemom".
Značajan doprinos društvenoj jednakosti, i prema ovom dokumentu, trebalo bi da ima "poboljšavanje socijalne strukture studenata u korist radničke i seoske omladine". Izvesna podudarnost postoji i u pogledima na date političke odnose. U Smernicama piše da "još postoji veoma veliki raskorak između predstavničkih tela i organa društveno-političkih organizacija i neposredne demokratije kao revolucionarne samodelatnosti masa, kao oblika slobodnog izražavanja i formiranja interesa bazičnih socijalnih snaga". Zbog toga, stoji dalje na istom mestu, nisu prihvatljivi oni društveni procesi kojima "jača dominacija osamostaljenih centara političke moći koji prisvajaju pravo da jedini predstavljaju interese i potrebe užih ili širih delova zajednice".
U tom smislu, poseban značaj pridat je reformi Saveza komunista. Naglašeno je da je "neophodno energično i dosledno nastaviti započetu reorganizaciju Saveza komunista koja treba da se izrazi u njegovom daljem revolucionisanju i prestrojavanju kroz neprestanu akciju na rasvetljavanju i rešavanju vitalnih problema društva". Baš tu, kada je reč o stvarnoj izmeni datih političkih odnosa u pravcu demokratije, primetna je znatna razlika između studentskih programa i Smernica.
Pre svega, spontane akcije studenata već predstavljaju praktičan prilog prevladavanju "dominacije osamostaljenih centara moći". Zatim, zahtev da se javno razmotri odgovornost nekolicine funkcionera praktično otvara proces demokratske kontrole nad postojećim "centrima moći". Umesto podrške takvom procesu, Smernice samo ponavljaju načelo: "Politička odgovornost ne može biti samo opšta i načelna, nego se mora izražavati kao odgovornost određenih organa i ljudi za konkretnu politiku, njeno ostvarivanje i rezultate. Nosioci javnih funkcija koji ne postižu uspeh u radu treba da ustupe mesta sposobnijima."
Na prvi pogled, između studentskih programa i Smernica postoji saglasnost u oceni datih društvenih odnosa, pa i položaja radničke klase. Ali, dok studentski pokret traga za izmenom društvenih odnosa u korist radničke klase kroz diskontinuitet sa datim stanjem, dotle Smernice istrajavaju na kontinuitetu datih odnosa, uz izvesne "reorganizacije", "prestrojavanje", "dalje unapređenje" itd.
Razlika između studentskih programa i Smernica još primetnija je u shvatanju protivnika socijalizma. Oni prvi insistiraju na neophodnosti trajne borbe protiv birokratskih snaga i sitne buržoazije, dok Smernice sasvim uopšteno naglašavaju opasnost od težnji "za tzv. političkim pluralizmom i za pretvaranjesistema samoupravne socijalističke demokratije u višepartijski sistem". Isto tako, samo u Smernicama stoji upozorenje na opasnost od "ultralevičarskog radikalizma koji traži slobodno polje delovanja raznih grupa za pritisak, i to svim sredstvima, što bi takođe vodilo razaranju sistema samoupravne demokratije".
OPŠTA naznaka "neprijatelja" razrađena je u dokumentima nižih partijskih rukovodstava. U zaključcima zajedničke sednice Izvršnog komiteta CK SK Srbije i Gradskog komiteta SK Beograda piše, između ostalog, i sledeće: "Proteklih dana vođena je odlučna borba protiv delovanja, zakulisnih manevara i perfidne taktike političkog podzemlja usmerenog na to da se studenti i radnici dovedu u međusoban sukob, a svi zajedno u sukob sa Savezom komunista i socijalističkim društvom."
I kada je, na takav način, bez jednog jedinog dokaza i argumenta, odgovornost za stvarni sukob prebačena na studente, sledi zahtev za rasturanje studentskog pokreta. Na istom mestu stoji zapisano: "Akcije studenata i nastavnika stvorile su nov i izvanredno širok prostor za delovanje Saveza komunista. Sve što je u njima bilo revolucionarno i progresivno može da nađe svoj puni izraz u Savezu komunista, Savezu studenata i celokupnoj samoupravnoj strukturi na Univerzitetu i u društvu. Svako frakcijsko organizovanje u ovim organizacijama, kao i svaka ideja o konstituisanju 'novog pokreta' kao posebne političke organizacije, nespojivi su sa Programom SKJ."
Pošto su, dakle, prihvaćene neke ideje studentskog pokreta, odbačena je njegova samostalna egzistencija kao autonomnog pokreta.
Za stvarni odnos studentskog pokreta prema Savezu komunista, pored onoga što je ranije već rečeno, merodavne su još neke činjenice. Pre svega, u organizacijama Saveza komunista na Beogradskom univerzitetu, tamo gde je studentski pokret bio najrazvijeniji, nastojalo se, prvenstveno, na razgraničenju unutar Saveza komunista između onih koji jesu ili nisu na nivou njegovog programa, a ne na opredeljivanju "za" ili "protiv" Saveza komunista. U tom smislu, ukazivano je na veliku odgovornost Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda i rukovodilaca masovnih glasila u stvaranju iskrivljene slike zbivanja i potpirivanju meteža, što otežava demokratski rasplet sukoba.
Takav stav zastupale su organizacije SK na pojedinim fakultetima, kao i univerzitetska Konferencija SK. "Konferencija je", oslanjajući se na inicijative komunista Univerziteta, "zaključila da predstavnici Univerziteta u Gradskoj konferenciji SK treba da postave zahtev da se preispitaju odgovornost i držanje Sekretarijata Gradskog komiteta u proteklim događajima". Bila je to jedinstvena prilika za otvaranje dijaloga unutar Saveza komunista i samim tim za njegovu stvarnu demokratizaciju, kao i za demokratizaciju političkog poretka i uspon samoupravljanja.
Tako nešto nije se, tada, dogodilo. Gradska konferencija SK odbila je, i to jednoglasno, svaki zahtev da bude razmatrana odgovornost Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda. Ideologija "monolitnosti", s odgovarajućim interesima u njenoj pozadini, zatvorila je prostor za demokratsko delovanje unutar Saveza komunista, isturivši u prvi plan sukob Saveza komunista sa demokratskim snagama izvan njega, u prvom redu sa studentskim pokretom.
Tome je mnogo doprineo preokret u stavu univerzitetskog rukovodstva SK prema studentskom pokretu. Do tog trenutka korektna saradnja, i relativno postojano jedinstvo u delovanju akcionih odbora i rukovodstava Saveza studenata i Saveza komunista, raskinuta je u ime "monolitnosti" partijskih rukovodstava...

UDAR NA "EKSTREMISTE"
UOČI početka nove školske godine oštro je sprečeno svako nastojanje da zborovi i akcioni odbori nastave rad. U tom smislu, na sednici IK CK SK Srbije (10. 9. 1968), B. Pavlović, tada član Sekretarijata pomenutog CK a kasnije sekretar Gradskog komiteta, "precizirao je stav Saveza komunista prema akcionim odborima", istakavši da je to "oblik van priznatih društvenih institucija i da zato ne može da bude prihvaćen". Neposredno po izricanju takve ocene, Ž. Bulajić, sekretar UK, napao je akcione odbore i sve one koji se zalažu za njihov opstanak i delovanje. "Ne možemo da prihvatimo", istakao je Bulajić, "da deluju akcioni odbori koji su u junu odigrali glavnu ulogu." On je pomenuo da je u septembru "bilo pokušaja, i to ne samo ekstremnih snaga - da se oni ožive". Ipak, glavna meta udara su "ekstremne snage" koje se, prema mišljenju Bulajića, naročito ispoljiše u junu, mada su postojale i ranije. "Ekstremisti su želeli", tvrdi on, "da se preko njih konstituiše opoziciona grupa, da oni postanu organi takozvanog novog pokreta." Tako nešto bi, pak, smatra Bulajić, bilo "suprotno našem Ustavu, duhu našeg društveno-političkog sistema; značilo bi korak ka višepartijskom sistemu".


Izvor: Novosti

Katanac na reč kritike

PRVI snažniji talas raznolike represije prema studentskoj i omladinskoj štampi pojavio se već u junu '68. zahvativši najviše one listove koji su najpotpunije izražavali nastojanja studentskog pokreta, ali i one listove ili časopise preko kojih se širio njegov odjek u široj javnosti.
Tada je glavni oblik represije bio izražen kroz sudske zabrane iza kojih je stajao politički pritisak.
Za razliku od prva četiri vanredna broja Studenta, čija je zabrana bila samo privremena, peti vanredni broj ovog lista (od 25. 6. 1968) ostao je trajno zabranjen. Tim povodom dogodilo se još nešto što do tada nije bilo uobičajeno, protiv urednika lista Đ. Vukovića i autora jednog od zabranjenih tekstova N. Popova pokrenut je krivični postupak. Takav postupak pokrenut je i protiv urednika lista Vidici, ali je ubrzo obustavljen. Okružni sud je okončao postupak protiv Vukovića i Popova s jeseni iste godine - oslobađajućim rešenjem, ali je protiv njega tužilaštvo ulagalo prigovore, sve do zahteva za zaštitu zakonitosti. Oni su tek januara 1972. obavešteni da je protiv njih obustavljeno dalje gonjenje.
U drugom talasu, koji je usledio u jesen 1968, politički pritsak izbija u prvi plan. Glavna meta udara su, opet, Student i Susret, kao matica "mutne vode" i zastupnici "opozicionarstva" i "nepatriotizma" (ovo drugo dobilo je posebnu težinu posle invazije trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku). Obe redakcije odbile su pomenute prigovore. Redakcija Susreta odbila je izjašnjavanje "pred sudom večernje štampe", smatrajući se odgovornom samo pred demokratskom javnošću. Redakcija je, ukazujući na sudbinu predratne komunističke štampe, odlučno odbacila insinuaciju za "nepatriotizam", a u vezi s podmetnutim staljinizmom istakla je "da ova generacija nikada nije ni bila u prilici da gaji iluzije o Staljinu, pa ni o Sovjetskom Savezu"...
I Redakcija Studenta pomenuti napad tumači kao "ispad večernje i noćne štampe", i kao nov dokaz o žilavosti tradicije srbijanske radikalske štampe, a zabrinuta je zbog "provale diluvijalne grubosti i zoološke mržnje", zbog balkanske zlovolje i agresivnosti. Obe redakcije su istakle kako ne nameravaju da odstupe od svojih stanovišta, jer samo u razvoju demokratije vide izlaz iz unutarnjih i spoljnih neprilika zemlje, i da će nastojati da u tom pogledu ispune "dug generacije bez obzira na rizik". Obe redakcije dobile su podršku svojih izdavača - Univerzitetskog odbora SS i Gradskog komiteta SO Beograda. Treći talas bio je snažniji i dugotrajniji, trajao je sve dotle dokle su trajali sukobi o kojima je ovde reč. Započeo je u proleće 1969, posle izvesnog zatišja oko IDž kongresa SKJ, zaoštravanjem sukoba oko dva događaja.
U prvom planu ostao je politički pritisak, s tim što je on proširen i na izdavače listova, a bio je poduprt učestalim sudskim zabranama omladinskih listova širom zemlje.
Prvi "incident" nastao je povodom odbijanja jednog opštinskog (Stari grad) izbornog organa da potvrdi one kandidate za poslanike i odbornike koji su predloženi na kandidacionim zborovima Filozofskog, Filološkog i Prirodno-
-matematičkog fakulteta, i na umetničkim akademijama... Pomenuti opštinski organ odbio je da ih registruje kao kandidate, označivši ih kao "junske junake" i protivnike SK, što je izazvalo oštre reakcije. Odnos prema pomenutim kandidatima shvaćen je među studentima, kako je o tome pisao V. Mijanović, kao "uvredljiv i potcenjivački". Univerzitetski odbor ocenio je takav postupak kao "unižavanje ljudskog dostojanstva i delegata i kandidata" i oštro je protestovao zbog toga što je kandidatima zamereno učešće "u junskim događajima".
Drugi "incident" izbio je povodom izlaganja nekolicine učesnika u diskusiji o studentskom pokretu, koju je 30. 3. 1969. organizovala Redakcija Gledišta. Izvesni nagoveštaji, pomenuti u toku ove diskusije, da može doći do demonstracija studenata povodom dolaska u službenu posetu Jugoslaviji predsednika Indonezije Suharta, zbog zločina masovnih razmera prema komunistima te zemlje, oglašeni su, preko masovnih glasila, kao "buđenje ekstremizma". Uzgred rečeno, do pomenute službene posete Beogradu nije, tada, došlo.
Takvom pritisku odolevali su, istrajnije od drugih, Student i Susret. A kad je skršen Susret, gotovo sva raspoloživa sredstva uperena su protiv Studenta, tako da je u njegovoj sudbini najcelovitije izražena dramatika tadašnje borbe oko slobode štampe.
Odolevši prvim pritiscima, zahvaljujući podršci demokratske javnosti i samog izdavača lista, Susret, tačnije njegov izdavač, nije izdržao obnovljeni, još snažniji pritisak. Izdavač, Gradski komitet SOS Beograda doneo je, pod pritiscima čije su pojedinosti ostale nepoznate, odluku da raspusti Redakciju.
Takva odluka doneta je, prema izjavi Savetalista, "bez ikakvog prethodnog konsultovanja s ovim samoupravnim telom". Zbog toga, predsednik Saveta M. Vojnović i dvojica članova Saveta M. Vlajčić i M. Lehpamer podneli su ostavke. Oni su u obrazloženju svojih ostavki naveli, pored ostalog, da način likvidacije Redakcije nije u skladu sa tadašnjom politikom SK. U prilog tome, naveden je stav M. Nikezića, iznet upravo tih dana, prema kojem "politički faktori trpe priličan pritisak da se pristupi odlučnijem raščišćavanju, promeni redakcija, zabrani listova itd.", sa čime se on ne slaže, "jer pravu meru delatnosti trebalo bi da pronađu čitaoci i redakcije"...
Redakcija lista, pak, smatra da je podvrgnuta "tihoj likvidaciji"; nalazi da je na sednici Gradskog komiteta, na kojoj je doneta pomenuta odluka, onemogućen svaki dijalog, usled straha od javnog skandala sve je izvedeno kao u "dobro režiranoj predstavi". Na putu ka konačnom gašenju, s novom redakcijom i novim sadržajem, Susret je bio jedno vreme preuzet od "koncerna" Večernjih novosti, kao njegov pogon za zabavu mladeži.
Student je, inače, tiražom koji se kretao u okviru nekoliko desetina hiljada primeraka, postao jedan od najčitanijih listova, što je postizao, svakako, temama koje je pokretao i načinom pristupa njima. I dok sa studentima ima veoma razvijene i sistematske odnose saradnje, list nailazi na sve veće teškoće u saobraćanju sa rukovodstvom studenstke i partijske organizacije na Univerzitetu. Oba će se, posle kratkotrajnog razmimoilaženja u stavu prema Studentu, naći na istoj strani, protiv Studenta.
Prvi jasniji nagoveštaji predstojeće žestoke ofanzive protiv Studenta izgledali su dosta obično, barem po načinu obrazlaganja, ali ne i prema prigovorenoj sklonosti prema - staljinizmu. Takav prigovor izgleda groteskno, pogotovu kada se ne izgube iz vida različiti oblici oživljavanja staljinizma, upravo u protivstavu prema studentskom pokretu.
Radi zaštite, kako je rečeno "bazičnih institucija" poretka, u stvari, monolitne partije, pozvano je njeno članstvo u obračun s preteklim tragovima studentskog pokreta, označenim kao "ekstremizam". Ovakav poziv, upućen članstvu SK na Univertitetu, pravdan je izvesnim pritiscima koji dolaze izvan Univerziteta. Da bi se ovim pritiscima nekako izmaklo, i spaslo što se spasti može, nametao se utisak o nužnosti da se za to plati određena cena. Ako se o spasavanju upšte može govoriti, ono se tiče samo spasavanja nižeg partijskog rukovodstva od odgovornosti prema višem, zato što nije sredilo prilike u "svojoj kući". Student je dobio podršku Skupštine (16. 5. 1969), koja mu je namenila istaknutu ulogu u razvijanju kontinuiteta studentskog pokreta, odlukom da se 3. juna 1969. godine održe zborovi na Univerzitetu, i da u njemu budu objavljeni odgovarajući spisi, potrebni za njihov uspešan rad. Održavanje planiranih zborova je, međutim, osujećeno. Mada sve pojedinosti obrta nisu poznate, izvesno je da je tome najviše doprineo pritisak partijskog rukovodstva studentske organizacije, koje je, onda, faktički suspendovalo odluku Skupštine SS.
Kad je, posle suspenzije autonomije Saveza studenata, Student ostao na brisanom prostoru, usledila je, u jesen 1969. odlučna ofanziva protiv njega, prema "scenariju" Univerzitetskog komiteta i njegove razrade na nižim stupnjevima partijske hijerarhije. Potezanjem određene prakse demokratskog centralizma izvan partijske hijerarhije, zapravo svođenjem ostalih političkih organizacija, u ovom slučaju Saveza studenata, na transmisiju "partijske volje" već formulisani stavovi partijskog rukovodstva nameću se kao opštevažeći.
Pošto je polazište još jednom osnaženo, sledio je poslednji čin pokrenutog obračuna. Karakteristično je da njegovi glavni protagonisti, tobožnji branioci "bazičnih institucija", ignorišu Ustavom zaštićene samoupravne organe, čak pribegavaju bojkotu, načinu delovanja partija u opoziciji, a ne na vlasti.
Konačan obračun odigrao se na Skupštini Saveza studenata, i to tek u četvrtom navratu, kada je Univerzitetski komitet SK okončao sve pripreme za sprovođenje već izdatog naloga o smenjivanju Redakcije Studenta. Naime, na to je bila obavezana većina delegata - članova SK partijskom disciplinom, tako da je svaka diskusija izgledala - suvišno.

ZABRANE LISTOVA
SVE u svemu, od juna 1968. do kraja 1970. godine u Jugoslaviji, zabranjeno je više brojeva raznih omladinskih listova (Student - 3 broja, Paradoks - 1, Naši dani - 1, Indeks - 1, Omladinski tjednik - 1, Pop-ekspres - 1). Od toga, samo dva broja Studenta i jedan broj Vidika oslobođeni su od trajne zabrane. Od proleća 1971, pa do kraja 1972. zabranjeno je još više omladinskih listova (Student - 5 brojeva, Vidici - 3, Stradija - 2, Uj symposion - 2, Tribuna - 4).


Izvor: Novosti

Režim uzvraća udarac

 STUDENTSKI pokret je "umirao" na rate unutrašnjim urušavanjem, a još više spoljnom represijom. Najpre, već u leto '68. godine, razorena je njegova autonomija. Potom su, sve do 1974, kažnjavani njegovi najviđeniji akteri, da bi 1975. kulminirao obračun sa slobodarskim idejama i njihovim protagonistima.
Pošto je, kao glavni "krivac" za pojavu studentskog pokreta označena "grupa profesora" Filozofskog fakulteta (M. Marković, S. Stojanović, M. Životić, Lj. Tadić, Z. Pešić-Golubović, D. Mićunović, T. Inđić i N. Popov) u izricanju "kazne" isprobana su sva tri kanala društvene moći - partijski, samoupravni i državni. Zbog toga, upravo taj "slučaj" privlači veću pažnju, a ne zato što su pojedinci iz ove konstruisane "grupe" jedine ili najteže žrtve represije, ili što bi oni bili jedini ili glavni protagonisti slobode.
Najteže posledice represije podneli su studenti osuđeni na kaznu zatvora, a kad je reč o izbacivanju s Univerziteta to se najpre desilo, po novom merilu, Đ. Vukoviću, bivšem uredniku Studenta, koji 1972. nije reizabran za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Najopsežnija "samoupravna čistka" bila je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde 1975. nisu reizabrani K. Čavoški i A. Stojanović, zbog "moralno-političke" podobnosti. Iz istog razloga S. Vračar je stavljen van nastave, M. Đuriću je prestao radni odnos po sili zakona, posle izdržane kazne zatvora na koju je bio osuđen zbog jednog izlaganja, koje je ocenjeno kao nacionalističko. A. Gams je bio prinuđen da ode u penziju, dok su pojedini asistenti potražili radno mesto na drugoj strani.
Preko partijske hijerarhije potekla je, najpre, inicijativa da se lojalnost tekućoj politici partije i države nametne kao glavno merilo u procenjivanju podobnosti za poziv univerzitetskog nastavnika, što je brzo preraslo u opštevažeću normu o "moralno-političkoj" podobnosti u svim oblastima radnih odnosa. Proizvoljna primena proizvoljnih merila pokazala se, već na startu, kao osobeni egzorcizam, na šta nedvosmisleno ukazuje obnova demonološke leksike u dnevnom opticaju.
Obračun sa pomenutom "grupom profesora" samo je najupadljiviji deo šireg obračuna sa "krivcima" za junski sukob. Zahuktala kampanja proširena je izvan partijskog okvira, isturajući u prvi plan samoupravne organe Univerziteta kojima je nametan tretman partijske "transmisije". U takvim okolnostima samoupravljanje je bilo dvostruko ograničeno, uvođenjem novog merila za utvrđivanje "moralno-političke" podobnosti u obavljanju poziva univerzitetskog nastavnika i povećanjem broja spoljnih predstavnika u savetima fakulteta na polovinu njihovog sastava.
Profesorima i saradnicima univerziteta propisano je, posredstvom Skupštine Univerziteta (novembra 1973), ako žele da to ostanu ili postanu, da "u nastavnoj i javnoj funkciji prihvataju program i politiku Saveza komunista i njegovu vodeću ulogu u razvitku našeg društva".
Pomenuta ograničenja samouprave nametnuta su "samoupravnim sporazumima" svim fakultetima. Sve to odvija se usred svakodnevne, a višemesečne zaglušujuće buke "masovnog izjašnjavanja" protiv Filozofskog fakulteta i "grupe profesora"...
Bez bilo kakvog ustupanja, najavljen je konačan obračun svim sredstvima "takozvanoj autonomiji Univerziteta i slobodi naučne misli". U takvim uslovima, Skupština Univerziteta dala je legalnost određenim vrstama pritiska i ozvaničila negativnu ocenu o "moralno-političkoj" podobnosti pomenute "grupe profesora", naloživši samoupravnim organima Filozofskog fakulteta da sprovedu dalji postupak.
Samoupravni kanal sprovođenja partijske direktive pokazao se, jednako kao i organizacije SK na Filozofskom fakultetu, kao neprikladna "transmisija". Veće Filozofskog fakulteta odlučilo je (29. 3. 1974) da otvori postupak za utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa dostavljenim navodima o "grupi profesora" i izabralo je odgovarajuće komisije sastavljene od profesora univerziteta iz cele zemlje. Na osnovu analize radova osporavanih profesora i asistenata, sve komisije odbacile su, kao neosnovane, sve optužbe. Takve nalaze Veće Filozofskog fakulteta prihvatilo je sa samo jednim uzdržanim glasom (uzdržao se, svih sedam puta, jedino prof. etike), a Savet fakulteta većinom glasova.
Budući da partijski i samoupravni kanali pritiska nisu dali očekivani učinak, u prvi plan je stupila državna prinuda, potpomognuta i dalje ostalim vrstama pritiska. Za razliku od ranijih intervencija moći države, kada se izgleda još računalo da će samoupravni organi Fakulteta primiti na sebe odgovornost za tuđe naume, usledile su pripreme za neprikrivenu intervenciju države. Najpre se pojavila ideja o mogućnosti zavođenja prinudne uprave na Fakultetu, ali se pribeglo drugačijem rešenju. Izmenom Zakona o visokom školstvu, stručnim udruženjima je uskraćeno delegiranje predstavnika u savetefakulteta i uveden je novi institut u radne odnose - stavljanje "na raspoloženje". Naporedo s tim, pojačanom pritisku podvrgnuti su svi nastavnici i studenti Filozofskog fakulteta, čak i pojedinci iz "grupe profesora".
KonaČno, Skupština SR Srbije donela je (25. 1. 1975) odluku kojom osmoro nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta lišava obavljanja profesionalnog poziva, stavljajući ih na "raspoloženje". Oni su takvu odluku protumačili kao "birokratski čin", koji ugrožava osnovna ljudska prava i škodi demokratiji u zemlji i njenom ugledu u svetu. Tokom sukoba oko "grupe nastavnika" pokazalo se kakav je faktički odnos snaga između Partije i države, s jedne, i samoupravljanja, s druge strane.
Mada su tom prilikom kritička misao, demokratija i samoupravljanje pretrpeli poraz, pada u oči da oni nisu bez znatnijeg oslonca. Da takav oslonac nije za potcenjivanje na to je, verovatno nehotice, ukazao jedan poslanik Skupštine Srbije, vajkajući se kako "smo izveli oružanu revoluciju za četiri godine, a da se sa grupom ekstremnih nastavnika borimo gotovo sedam godina".
U saopštenjima izvršnih organa, partijskih rukovodstava i izjavama pojedinih političara, gušenje studentskog pokreta pravdano je, između ostalog, odbranom tekovina revolucije, što je imalo ogroman publicitet. Ostalo je, međutim, veoma neodređeno i mutno šta se pod tim podrazumeva. Bilo bi čudnovato ako se pod tim podrazumeva ono što je studentski pokret stavio u središte javne kritike - društvenu nejednakost, nezaposlenost i birokratsku uzurpaciju vlasti. (Što je, inače, na razne načine skrivano od javnosti)...
Studentski pokret dovođen je vezu sa kontrarevolucijom na sasvim osoben način. Takve sumnje nikad se nisu odnosile neposredno na studentski pokret, nego na nešto što je "iza njega", mimo njega ili čemu on, nesvesno, ali objektivno, "otvara vrata". Ništa od toga ne nalazi se, dakle, u njemu, niti iz njega proizlazi. Potraga za "neprijateljima" kod studentskog pokreta nije mogla uroditi kakvim valjanim plodom, sem što je pokazala postojanost i delotvornost osobenog ideološkog folklora.
Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pokret '68. ostaje u sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnih društvenih sukoba koji je vredan trajnije pažnje. To je bio snažan talas promena u znaku slobode u svakidašnjem životu ljudi, koji je ostavio dubok trag u kulturi. Suprotstavljen nasilju, viđenom prvenstveno u Vijetnamskom ratu, ubrzao je njegovo okončanje. Uzdrmao je vlast u moćnim državama, ubrzavajući "odlazak" De Gola i Niksona. Probudio je nade u revoluciju, u takođe snažnim uporištima kapitalizma i demokratije, u Francuskoj i Italiji. Ohrabrio je i nadu u realnu mogućnost "socijalizma s ljudskim likom" za kakvim se tragalo tokom "češkog proleća".
Nestankom slobodarskih studentskih pokreta, unutarnjim urušavanjem i spoljnom represijom, okupacijom Čehoslovačke, avgusta 1968, i jačanjem raznih "kontrapokreta", nastajala je nova konstelacija s novim akterima, praćena zebnjama u mogućnost nalaženja nove alternative datom "odnosu snaga". Ali i danas postoje ideje o slobodi, javljaju se i primetnija emancipatorska kretanja, što svedoči da sloboda nije trajno pokopana čovekova potreba i nada.
Primetiće je svako ko odoli samosažaljenju i prenemaganju zbog neuspeha i poraza ranijih stremljenja ka slobodi u čovečnijem svetu. Slamale su se čitave civilizacije, rasplamsavale mnoge krize, ali, kako je primetio jedan od najiskusnijih i najmudrijih intelektualaca prošlog veka Kornelijus Kastorijadis, u istoriji evropske kulture, od Sokrata naovamo, uvek se ukazivala na delu sposobnost ljudi da preoblikuju sebe i svoj svet i time izbegnu krah i katastrofu.


VLADA REVOLUCIJA

VLADIMIR Mijanović, predsednik jedne legalne političke organizacije, uhapšen je 24. 7. 1970. i optužen za navodnu "zlu nameru" prema poretku u vršenju javne delatnosti, kako bi mu se sudilo zbog "neprijateljske propagande". Sud je usvojio gotovo sve navode optužnice i osudio Mijanovića na 20 meseci strogog zatvora. Istog meseca kada je Mijanović bio uhapšen, uhapšen je i G. Đapić, sekretar FOSS FF, ali je on ubrzo pušten iz zatvora i nije mu suđeno. NIN je ovako opisao V. Mijanovića: "Pretenciozni momak koji je suviše ozbiljno shvatio podsmešljiv naziv koji su mu dale kolege sa fakulteta Vlada Revolucija."
Prema NIN-u, reč je o pastiru koji se buni radi toga da bi postao patrijarh, koji je postao republikanac samo zato što nije postao monarh. Dakako, nije reč samo o Mijanoviću, već su upozoreni svi oni koji su sa njim solidarni, "makar i emotivno", da će i oni biti degradirani na podsmešljiv nivo "revolucionarnog Vlade". Mijanović je, dakle, ispraćen u zatvor larmom, ruganjem i pretnjama svima koji bi se usudili da se sa njim solidarišu.
(KRAJ)

Izvor: Novosti

Ubijanja nije bilo

U MNOGIM svedočenjima o studentskim nemirima ’68, pisanim i usmenim, Nikola Bugarčić, tada šef beogradske policije, žigosan je kao čovek koji je bio spreman da brutalno, u krvi, uguši pobunu demonstranata. Pripisuje mu su da je snagama reda izdao naredbu “da oružjem raspale po buntovnicima”. Reditelj Ljubiša Ristić ide čak dotle da tvrdi da je čuo i plotune.
Bugarčić se do sada samo ovlaš osvrtao na svoju ulogu u smirivanju studentskih nemira u Beogradu 1968. godine. Prvi put on za “Novosti” detaljno opisuje šta se, po njegovom mišljenju, tih vrelih junskih dana, pre četiri decenije, događalo u Studentskom gradu i kod podvožnjaka, a šta u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda i republičkom ministarstvu unutrašnjih poslova.
Odgovara na pitanje da li je i u kojoj meri bila angažovana vojska, kakvu je ulogu imao tadašnji predsednik Skupštine Srbije Miloš Minić, i gde je u celom tom metežu bio Josip Broz Tito.

Na početku nekadašnji prvi policajac prestonice, u vreme nemira, ovako reaguje na navode Ljubiše Ristića.
- To što on tvrdi da sam naredio upotrebu vatrenog oružja je besmislica - kaže Bugarčić. - Sad može da priča ko šta hoće, valjda je i to “demokratski”, ali istina je jedna: beogradska policija studentima se suprotstavila samo pendrecima. Pa nisam ni mogao da komandujem: Pali! Ubij! A sama je bila zaštićena šlemovima. I, moram da vam ispričam odakle policiji ti šlemovi, o kojima danas svi govore. Sačuvani su bili u nekom magacinu još iz vremena Prvog svetskog rata, a dobila ih je srpska vojska od Francuza. Koristio ih je i Nedićev oružani odred. Nije bilo opreme kakvu danas imaju specijalne snage ili, na primer, Žandarmerija. Niti je takvih formacija u to vreme bilo. Uz to da kažem, dobar deo snaga policije kojima sam tada komandovao bili su pozornici i saobraćajci, koji su regulisali javni red i mir na ulicama Beograda. Eto, to je istina o “sili” koja je primenjena prema demonstrantima.

Koliko je beogradski SUP tada imao pripadnika i koliko njih se suprotstavilo demonstrantima?
- Beogradski Sekretarijat unutrašnjih poslova imao je tada ukupno 1.500 ljudi. Ali, nisu svi bili uključeni u smirivanje demonstracija. Najmanje 30 odsto od tog sastava bio je “u rashodu”. Jedan deo je obezbeđivao policijske stanice, drugi su bili na bolovanju. Sve u svemu, oko 400 do 500 policajaca beogradskog SUP bilo je angažovano na smirivanju pobune.

Govorite o prvoj noći nemira u Studentskom gradu, posle tuče brigadira, koji su gradili Novi Beograd, i studenata iz akademskog naselja?
- U prvi mah, to su bile čarke oko mesta u sali gde je trebalo da se održi priredba “Karavan prijateljstva”, u organizaciji “Večernjih novosti”. Svi smo mislili da će se na tome i završiti. Kada je nastala tuča, policija je bila dužna da se umeša i da spreči nered. Bio je to, međutim, samo uvod u već pripremljeni scenario, a kasnije će se i potvrditi da je sve bilo dobro kontrolisana stihija. Studenti su, sledeći trend svojih evropskih kolega, podigli glas protiv nejednakosti, nepravdi i nesloboda u društvu, da bi kasnije bili instrumentalizovani. Ispostaviće se da su igrali onako kako je odgovaralo Titu i pojedincima iz njegovog najbližeg okruženja. Tito je bio njihova zvezda vodilja. Bez njegove slike nisu napravili ni korak. On im je bio uzor i putokaz. Samo uz njegovu pomoć mogli su da ostvare ono što žele. To su rekli oni a ne ja.

Kažete da policija nije upotrebila oružje, ali je jedan student, ipak, teško ranjen iz vatrenog oružja, u toj prvoj noći obračuna? Ako nije policija, ko je onda mogao da puca u studente?
- I u toj, prvoj noći, a i kasnije, pucalo se sa prozora okolnih zgrada. Ko je zaista ranio tog mladog čoveka ne znam. Možda je bio i rikošet. Ali, podvlačim, sve je, po mom mišljenju, bilo sračunato da se studentska masa zapali. Mada su oni bili uglavnom levičarski orijentisani, imali su podršku i nekih intelektualnih krugova desničara.

Šta se po ponoći događalo?
- Studenti su bili rešeni da krenu prema Beogradu, ali ih je policija zaustavila. A zaustavila ih je jer nisu imali dozvolu za demonstracije. Demonstranti su, razjareni, zapalili jedno vatrogasno vozilo, misleći da je policijsko, mada je protivpožarnajedinica tada bila pod ingerencijom gradskih vlasti. U tom trenutku policija je reagovala, potisnula studente, istina, bilo je povređenih, ali se sutradan sve to iskoristilo i sukob preuveličan do neslućenih razmera. Pronele su se i glasine o “pogibiji” jednog studenta. I to je bio jedan od okidača za nove mitinge i nove sukobe, koji će uslediti.

Koliko je ozbiljno primljen prvi obračun studenata i policije u rukovodstvu grada, republike i partije?
- Bio je odlučan stav da se studentima nikako ne dozvoli prilaz centru grada, na čemu su oni insistirali već posle prvog sukoba. Na tome će insistirati i narednog dana. Istovremeno, krenule su optužbe demonstranata i svih koji su ih podržavali da je policija, kojoj sam bio na čelu, grubo prekršila osnovna ljudska prava.

Posebna odgovornost pripisivana je vama, zbog “teškog povređivanja studenata”. Na mnogim plakatama bilo je ispisano: “Bugarčić ubica”.
- Da, uz to sam optužen da sam pohapsio mnogo studenata. To, naravno, nije bilo tačno. Neki jesu privođeni i saslušavani. I,potom pušteni. To je ogromna razlika. Ali, shvatio sam da je nekome naročito bilo stalo da se u lošem svetlu prikaže beogradska i srpska policija. Na kraju će se videti kome je do toga posebno bilo stalo. Sve je to imalo za cilj da se dovede u pitanje ne samo kredibilitet srpske policije već i državnog i partijskog rukovodstva Srbije.
Nije zgoreg da podsetim vaše čitaoce da se pre studentskih nemira u Beogradu dogodio Brionski plenum, gde je počeo obračun i uklanjanje Srba koji su bili na najvišim rukovodećim položajima. A nekako se sa svim ovim događajima podudario i plenum srpske partije o Kosovu. Trebalo je oslabiti Srbiju kako bi sve što će kasnije doći prošlo lakše i brže. Zato se u smirivanju studentskih nereda insistiralo i na uključivanju vojske, dakle savezne institucije, kako bi se pokazalo da policija Beograda i Republike nije u stanju da uvede red i mir.

Šta se još dešava drugog dana demonstracija? Kako je buknuo taj sukob sa policijom?
- Najpre, započeo je miting u Novom Beogradu, kod današnjeg Doma kulture. Studenti su po svaku cenu želeli u Beograd, pred Saveznu skupštinu. Tražili su da svoje zahteve predaju lično poslanicima. A, s druge strane, nama (policiji) je naređeno da im to nikako ne dozvolimo. I u tome su bili saglasni svi: i Veljko Vlahović i Branko Pešić. Imali su informacije da bi demonstranti udarili na Skupštinu. A, kako to izgleda, videli smo u oktobru 2000. godine.

Studenti su, ipak, krenuli.
- Ali ih je policija zaustavila kod podvožnjaka. Ubeđujemo ih da se vrate i odrede delegaciju koja će razgovarati sa gradskim i republičkim rukovodstvom. Studenti, međutim, ne odustaju od svoje namere. Pregovori da se povuku trajali su više od sata i uspeli smo donekle da smirimo situaciju. Ali na podvožnjak potom stižu Veljko Vlahović, Branko Pešić i drugi republički rukovodioci. Studenti ovacijama dočekuju Veljka. Viču mu: “Sećaš li se Španije i revolucije, svoje mladosti”, a onda, “Veljko, vodi nas i Tito bi nas vodio”. Veljko, emotivan kakav je bio, jedva zadržava suze. Pokušava nešto da im kaže, ali se ništa ne čuje. Dodajemo mu megafon, a studenti ga vuku na kamion koji se odnekud tu našao. On ih ubeđuje da se vrate...
U tom momentu, potpuno neplanirano, bez dogovora, dolaze Miloš Minić i dr Miroslav Pečujlić. Pitam se: otkud oni i šta će tu. Minić govori: “To su naša deca”, a onda se s jedne strane masa zatalasala, više niko nikog nije slušao. Onaj kamion što su ga tu dogurali odnekud, do tada potkočen kamenjem, pušten je. Studenti su krenuli, pritisli nas i mi smo palicama odgovorili. Nastao je stampedo u povlačenju demonstranata, sve je letelo, jedni preko drugih. Strahovao sam da će biti mnogo povređenih.


NIKO NIJE POGINUO
Koliko je tačno bilo povređenih demonstranata?
- Ne sećam se. Davno je to bilo a ja ne bih želeo da licitiram. Podatke o tome dale su kasnije beogradske zdravstvene ustanove. Najvažnije je da niko u tom metežu nije izgubio život.
Koliko je policajaca povređeno?
- Ni to ne bih sa sigurnošću mogao da vam odgovorim, ali je bilo povređenih.


Izvor: Novosti

Josip Broz je sve znao

OD PRVOG dana studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine Nikola Bugarčić, tadašnji šef beogradske policije, bio je uveren da pobuna akademaca nije bila samonikla. Mnoge indicije govorile su mu da neko iza scene drži konce i usmerava pobunu. To uverenje ne napušta ga ni danas, o čemu prvi put detaljno govori za "Novosti".
- Posle obračuna kod podvožnjaka, 3. juna, seo sam u kola i krenio do stana da se okupam i presvučem - kaže Bugarčić. Sam sam vozio. Šefovi policije u to vreme nisu imali posebno obezbeđenje i gorile kao danas. Uključio sam radio i bio frapiran informacijom koju sam čuo. Radio je javljao da je formirana državna komisija koja treba da ispita odgovornost beogradske policije za "brutalno premlaćivanje studenata". Bilo mi je jasno kao dan da je neko gore odlučio da u najgorem svetlu prikaže beogradsku policiju. A, čiju će glavu prvo da smaknu? Pa, naravno, moju! To im je bila dobra prilika da se i mene otarase i isprave propust koji su napravili u čistkama posle Brionskog plenuma. Bio sam zaista jedini iz prthodnog sastava u policiji, na nekom značajnijem mestu, koga nisu makli.
Kako ste reagovali na ovu šokantnu vest?
- Otišao sam u SUP, bio je i tada u Ulici 29. novembra. U dvorištu zatičem policajce, vratili se sa podvožnjaka da predahnu. Neki sede, drugi prilegli. A svi ćute. Shvatam - i oni su slušali vesti Radio Beograda.
Ko je bio predsednik komisije?
- Stanoje Aksić, potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Znao sam Stanoja, bio je izvanredan čovek i dobar pravnik, ali me ta činjenica nije smirila. Iznerviran, odmah sam telefonirao ministru policije Slavku Zečeviću. Kažem mu: ovoga trenutka podnosim ostavku! Povlačim se sa dužnosti - i gotovo!
Šta je Zečević na to rekao?
- Nije prošlo mnogo kad u SUP stižu predsednik srpske vlade Đurica Jojkić i nekoliko ministara. Nisam ih primio u kancelariji načelnika, već u sobi dežurne službe. Prozor je bio otvoren i sve što smo mi govorili slušali su i policajci u dvorištu. Jojkić i njegovi ministri odvraćaju me da ne podnosim ostavku. Traže da prihvatim komisiju. Bio sam izričit. Vikao sam: "Nikakva komisija neće da ispituje ni moju ni odgovornost policije!"
Gde se, u danu kada se traži vaša odgovornost, nalazio Tito?
- Na Brionima.
Da li ga je neko izvestio o događajima u Beogradu?
- Znam sigurno da je odmah posle sukoba sa demonstrantima na Brione odleteo Radovan Stijačić, savezni ministar policije. Kad se vratio, Radovan je preneo poruku šefa države. Rekao je: "Drug Tito odobrava akciju policije. Jedino je zamerio zašto niko od kolovođa demonstracija nije odmah uhapšen."
A, samo nekoliko dana kasnije Tito će odati priznanje demonstrantima i reći da je gro njihovih zahteva opravdan?
- Maske su pale, a bilo je to već očigledno kada se kod podvožnjaka pojavio Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije. On je otvoreno bio na strani demonstranata. Njegovo ponašanje je zaista odskakalo od ponašanja drugih partijskih i državnih rukovodilaca.
Imajući Minićevo ponašanje u vidu, da li su demonstranti zbog toga tražili da se "napredni" političari distanciraju od "konzervativnih".
- Sasvim je moguće.
Hoćete da kažete da je Minić u tom metežu bio Titov trojanski konj?
- On je, svakako, bio Titov čovek. Ostala mi je u sećanju jedna slika: Minić se uputio u Kapetan-Mišino zdanje "centar revolucije", gde je Akcioni odbor studenata bio u stalnom zasedanju. Pokušava dosta bahato da uđe unutra, ali mu to ne dozvoljava jedan moj policajac, Krstić. Iznerviran, Minić mlatara rukama. Da uđe i gotovo! Krle mu govori: "Ne smem da vas pustim, takva je naredba. Nema ulaska. Niko ne sme da povredi autonomiju Univerziteta."
Kako se taj incident završio?
- Krstić je utom spazio mene i kao da ga je sunce ogrejalo. Rekao je: "Evo načelnika, pa vi, druže Miniću, vidite s njim." Minić je bio osoran, pita me: "Kako to da mi ovaj tvoj ne dozvoljava da uđem?" Rekao sam mu: "On je u pravu, takva je naredba, a tu naredbu izdalo je više rukovodstvo, u kome ste i vi. Promenite naredbu, pa ću i ja drugačije da naredim Krstiću." Mislim da mi Minić to nikada nije oprostio.
A šta je bilo sa vašom ostavkom?
- Posle jednog razgovora sa Petrom Stambolićem ja sam je povukao. Rekao mi je, ali u prilično uvijenojformi, Pero je takav bio, nikad nije upućivao direktne poruke, da nije vreme da odem. Smatrao je da to nije dobro ni za Beograd ni za Srbiju. I on je shvatio da su demonstracije sračunate da srpsku policiju prikažu u najgorem svetlu, sruše ugled srpskog rukovodstva i destabilizuju Srbiju, u situaciji kad se zaoštravaju prilike na Kosovu, kad separatistički elementi dižu glave, kad se donose ustavni amandmani koji potpuno slabe poziciju Srbije i prema njenim pokrajinama i prema federaciji.
A komisija, šta je s njom bilo, kako se završio njen rad?
- Kako je počela, tako je i završila. Posle sedam dana izvestila je vladu da ne može da obavi posao. Sugerisala je da odgovornost policije prepustiti sudskom postupku.
Pa, da li je tako bilo?
- Mene nikad niko zbog demonstracija nije pozivao na sud, kao ni pripadnike gradskog SUP.
I koliko ste posle bili na čelu Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda?
- Šest godina. Posle sam otišao u penziju. U 53. godini života. Nisam se uklapao u nove trendove.
Koliko je poznato i Josip Broz je u svom govoru demonstrantima nudio svoju ostavku?
- Da, da, to mu nije bio prvi put da "preti" ostavkom. Bilo je to kao: ja idem, a vi mi ne dajte.
Kad kažete da su demonstracije bile sračunate da destabilizuju Srbiju i njenu policiju, čime to još možete da objasnite?
- Pokušajem da se u uspostavljanje reda uključi i vojska. Bio sam izričito protiv toga. Znao sam, ukoliko bi se uključila vojska, to bi značilo upotrebu oružja, i sigrno krvoproliće. Nekome je bilo stalo do toga, kako bi, između ostalog, pokazao da je i srpska policija i republičko rukovodstvo nesposobno da uspostavi red i mir.
Ali do uvođenja vojske ipak nije došlo.
- Nije u onoj meri za koju su se zalagali neki generali i rukovodioci KOS. Podsetio bih vaše čitaoce da je posle Brionskog plenuma radikalno preipistan srpski kadar ovoj osetljivoj službi. Na rukovodeća mesta dovedeni su Hrvati, Slavonci. KOS je bio njihov neprikosnoveni zabran do Titove smrti. Ali, reći ću vam: vojska je donekle ipak uvedena u čitavu priču. Preko noći je postavljena da obezbeđuje televiziju Beograd, zgrade "Borbe" i "Politike".
Šta se događa sa studentskim vođama, a šta sa profesorima i drugim kulturnim i javnim radnicima koji su ih podržali? Jesu li bili pod represijom policije posle smirivanja demonstracija?
- Studentske vođe su sedele uz Tita, a neki profesori kasnije su i ostali plaćali cehove podrške demonstracijama. O tome se već dosta zna.
Vi, dakle, ne sporite da su studentske demonstracije bile vetar u jedra Titovog samovlašća?
- Ispričaću vam šta se dogodilo poslednjeg ili pretposlednjeg dana demonstracija, dakle uoči Titove otvorene podrške demonstrantima. Tih dana u posetu Titu dolazio je predsednik Indije. Beogradska policija je bila dužna da obezbedi prolaz visokog gosta od surčinskog aerodroma do Dedinja. Tada nije bilo autoputa i kolona je morala da prođe pored Studentskog grada. S obzirom na situaciju, studenti su svakog trenutka mogli da izađu i prepreče put. To sam predočio Maršalatu. Jednom pukovniku, zaduženom za obezbeđenje, predložio sam da predsednik Indije sleti na Batajnički aerodrom, pa preko Zemuna stigne u Beograd. Ubrzo sam dobio odgovor da je to dobar predlog i da će biti najozbiljnije razmatran. Međutim, neposredno pred sletanje gosta iz Indije, iz Maršalata nam je poručeno da ostaje stara trasa, dakle pored Studentskog grada. A kada je visoki zvaničnik prolazio pored Studentskog grada, u obezbeđenju su sa policijom, verovali ili ne, bili i studenti demonstranti. Jedan policajac, pa nekolio studenata, koji su nosili crvene trake oko rukava. Nije li to najbolji dokaz koliko su studenti, demonstranti voleli Tita i koliko je on poverenja imao u njih.

RADIO PO ZAKONU
Zašto ste bili protiv komisije?
- Znao sam da je to isto: kadija te tuži, kadija ti sudi. Tražio sam da se odgovornost dokaže u sudskom postupku, da imam mogućnost da se branim, a da o tome bude upoznata javnost. A, pitao sam i to: Zašto da odgovaram? Za laži da je policija pucala u studente? Ili, za istinu da sam postupio onako kako su mi pretpostavljeni naredili? Ili, možda što sam postupao po zakonu i štitio državnu i društvenu imovinu, a što sam bio dužan da činim i bez naredbe.


Izvor: Novosti

Staro ime nećete menjati

NIKOLA Bugarčić, šef beogradske policije, i Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, bili su glavna meta napada "šezdesetosmaša". Bes zbog dobijenih batina na podvožnjaku studenti su iskaljivali na Bugarčiću tako što su, noseći transparente sa porukom "Smrt ubici", tražili njegovu smenu. Pešića su "gađali" drugim oružjem. Udarali su tamo gde je on bio najosetljiviji. Govorili su da je gramziv čovek koji je, zloupotrebljavajući funkciju "prigrabio muku i znoj radničke klase".
- Zašto Branko Pešić ima vile, kola i primanja od 800.000 dinara, a neki ljudi danas nemaju ni za ručak? - upitao je jedan profesor Više tehničko-mašinske škole u Zemunu. - Zar se tako nešto može dozvoliti u našem socijalizmu?
Zbor studenata i nastavnika ove visokoškolske ustanove, zatražio je da Pešić javno objasni kako je stekao to bogatstvo. I, Pešić je nekoliko dana kasnije, na sednici Gradske skupštine, to učinio. Njegov odgovor bio je vrlo emotivan. Pešić se u mladosti bavio boksom i reagovao je kao fajter:
- Svima onima koji mi pripisuju da imam četiri vile, mogu da pogledam pravo u oči i da kažem da lažu. Istina je da mi je u dva navrata dodeljivan stan, ali ja sam to odbio. I danas živim u kući u kojoj sam se rodio. Da sam prihvatio ove ponude, kako bih ljudima, koji svakog dana dolaze kod mene i žale se na nepravde, mogao da pogledam u oči. Pripisuju mi da sam mnogo učinio za svoga brata. I opet bezočno lažu. Moj brat je poginuo 1944. godine.
Pešić je reagovao i na optužbe da novac zgrće uzimajući velike devizne dnevnice i honorare:
- Bio sam predsednik Konkursne komisije za idejno rešenje poteza od Slavije do Kalemegdana. Po zakonu, pripadao mi je honorar od 520.000 dinara. Nisam uzeo ni dinara. Putujući u inostranstvo dobijao sam devizne dnevnice, ali sam ih vraćao. Posle posete Bugarskoj vratio sam šezdeset i nešto dolara Socijalističkom savezu koji me je poslao na put. Vratio sam i polovinu dnevnica koje sam dobio za put u Bukurešt. Auto koji mi je dat na službenu upotrebu imao sam pravo da otkupim za 1.300.000 dinara jeftinije nego što košta. Odbio sam i to.
Publicista Nebojša Bogunović punih deset godina bio je savetnik u kabinetu predsednika Gradske skupštine Branka Pešića. Evo kako se on seća tih burnih dana:
- Branko Pešić je uživao veliki ugled. I danas ćete od mnogih čuti da je bio ne samo jedan od najboljih, ako ne i najbolji gradonačelnik koga je Beograd imao, već i jedan od najpoštenijih političara u Srbiji. Koliko je on bio skroman čovek i koliko njegovi kritičari 1968. nisu bili u pravu, najbolje govori sudbina njegove porodice. Pre dve godine, na jednoj sahrani, sreo sam Brankovu suprugu Desu. Ona je sestra poznatog novinara "Politike" Serafima. Na moje pitanje kako živi, Desa je rekla: "A, kako mi može biti, kad mi kuća prokišnjava?"
BogunoviĆ naglašava da Pešić, iako je na to imao pravo, nikada nije hteo da uzme društveni stan. Sa ženom i dvoje dece živeo je u jednoj prizemljuši u Zemunu, koju je Brankov otac sagradio dvadesetih godina prošlog veka. Tu je i umro. A tu je nastavila da živi njegova porodica.
Kako je Pešić gledao i reagovao na privilegije funkcionera govori i ovaj primer:
- Na jednom sastanku - kaže Bogunović - bilo je po ko zna koji put pokrenuto stambeno pitanje gradonačelnika Pešića. Za reč se javio Miodrag Vasić, tadašnji šef gradskog protokola, i rekao: "Gradska skupština ima vilu u Užičkoj ulici na Dedinju. Ona zvrji prazna. Zašto ti, Branko, ne bi uzeo tu kuću i pretvorio je u svoj stan? Na to imaš pravo." Branka su toliko razljutile ove Vasićeve reč da je zgrabio veliku pepeljaru i zafrljačio je prema šefu protokola.
Kad je reč o odnosu Branka Pešića prema studentskim demonstracijama, Bogunović iznosi još jedan zanimljiv događaj:
- "Šezdesetosmaši" su na svoju ruku bili Beogradski univerzitet preimenovali u Crveni univerzitet "Karl Marks". Zatim su na više adresa poslali pismeni zahtev da se to preimenovanje i ozvaniči. Predstavka je stigla i do Branka Pešića. Iznoseći ovaj zahtev demonstranata na jednom sastanku rukovodstva grada Branko je rekao: "Ako od mene na bilo koji način bude zavisila odluka o promeni imena Beogradskog univerziteta, to nikada neću dozvoliti. Pa šta ti ljudi hoće, znaju li uopšte šta rade i kuda su se zaputili? Pa ni Staljin se nije usudio da menja ime Moskovskog univerziteta "Lomonosov", ni Mao Cedung ime Pekinškog, a ovi naši zapeli da pošto-poto Beogradskom daju ime "Karl Marks". Mogu da ga preimenuju, ali samo za ličnu upotrebu.

* * * * *

PETAR STAMBOLIĆ: DEMONSTRACIJE BEOGRADSKIH STUDENATA NISU POMAKLE NAPRED RAZVOJ DRUŠTVA I DEMOKRATIJE

TITO ODOBRIO UPOTREBU VOJSKE

ISTORIČAR VenceslavGlišić nedavno je završio rukopis knjige razgovora sa Petrom Stambolićem, koje je, sa prekidima, vodio u vrlo dugom vremenskom rasponu. Jedan od najuticajnijih srpskih komunističkih prvaka, u svojoj ispovesti, dotiče sve najbitnije trenutke Titove vlasti, sa posebnim akcentom na ličnosti i događaje u Srbiji.
Zamolili smo Glišića da za čitaoce "Novosti" odabere onaj deo rukopisa svoje knjige (koja uskoro izlazi iz štampe) u kome Stambolić iznosi sećanja na studentske nemire 1968. Glišić je na to rado pristao. Evo kako Stambolić opisuje beogradski jun 1968:
"Imao sam poziv rukovodstva mađarskih komunista da posetim njihovu zemlju. Poziv sam prihvatio. Ujutru 4. juna zakazao sam sastanak sa ambasadorom Mađarske u Beogradu. Kada sam završio razgovor obevestili su me šta se dogodilo kod podvožnjaka. Nisam ni tada, ni posle tražio da raspravimo šta se prethodnog dana uveče zbivalo u Studentskom gradu. Niko to nije pokretao - ni Slavko Zečević, sekretar unutrašnjih poslova, ni Branko Pešić, predsednik grada, ni Simo Zatezalo, sekretar Gradskog komiteta SK. Mislim i danas da to nije slučajno.
Bili smo u zgradi CK, kad mi se javio Miloš Minić iz Studentskog grada u Novom Beogradu. Pozvao me da dođem, naglašavajući da bi to bilo jako dobro. I otišao sam. Tamo su uzimali reč studenti i govorili. Nisu nas ni fizički, ni rečima napadali. Potom smo se okupili u Gradskom komitetu na Studentskom trgu. Tu su bili drugovi iz CK SK Srbije Bora Pavlović i Latinka Perović, a iz grada Pešić i Zatezalo. Gradski komitet postao je štab političke akcije. Stigao je i Minić tražeći da Zečević i Pešić podnesu ostavku. Ja sam to odbio i imao sam podršku Latinke. Rekao sam Zečeviću da ne da da smene Nikolu Bugarčića, gradskog sekretara za unutrašnje poslove.
Počela je akcija odlaska na fakultete članova CK i Gradskog komiteta. Išli su, govorili i razgovarali sa studentima. Filozofski fakultet izbacuje parolu o "crvenoj buržoaziji". Na Filozofski fakultet išla je Milka Minić i ostajala tamo vidno se solidarišući sa studentima.
Jedno veče sastali smo se kod Kardelja. Bili su tu Mijalko Todorović, Miloš Minić i general Šumonja. Demonstracije se nisu stišavale i razgovarali smo šta da se radi. Minić se bio izgubio, videlo se to po načinu kako razgovora, kao da tri noći nije spavao. Odlučili smo da pozovemo Tita i da to učini Šumonja. Predlagali smo da Tito naredi da se jedna vojna jedinica iz Požarevca postavi na prilaze Beogradu.
Tito je to odobrio i rekao zašto ste se toliko uplašili. Odmah prvog dana obukli smo vojnike u milicijska odela. Ali videli smo da milicija ima malo rezervnih odela. Poslali smo ih u radio-stanicu. Minić je uprkos dogovoru i naređenjima, koje je izdao Zečević, otišao pred Filozofski fakultet i oficiru milicije rekao da skine stražu koja je bila ispred zgrade. Ovaj mu je uzvratio da ima druga naređenja i da ih mora sprovoditi.
Išli smo zatim na sednicu CK SK Srbije. Dokument su pravili Latinka Perović, Bora Pavlović i još neko. Latinka je dobro shvatila 1968, i hrabro se borila da smiri stanje na Univerzitetu, a malo i ja. I danas njene ocene o dvostrukom karakteru tih demonstracija najbliže su istini.
Dobrivoje Radosavljević i ja imali smo još jedan razgovor na Brionima sa Titom. I najzad, došla je sednica Predsedništva CK SKJ i nastupanje Tita. Među demonstrantima bilo je dosta studenata iz Crne Gore, Hercegovine i užičkog kraja, koji su vodili glavnu reč, zatim seljačkih sinova i dece istaknutih funkcionera iz Beograda, koja su materijalno dobro stajala. Tada smo pošli od toga da je to liberalistički bunt uperen u krajnjoj liniji protiv samoupravljanja i protiv reforme društva...
O studentskim nemirima u Evropi opširan članak napisao je profesor Dušan Pejović, filozof, praksisovac, kasnije učesnik u hrvatskom Maspoku, i objavio ga u "Našim temama". Pejović je, po mom mišljenju, dao temeljnu analizu tih zbivanja. Dok je Mihailo Marković govorio da se u Parizu vlast valja na ulici, Pejović je ukazao da je tu stajao NATO, koji ne bi dozvolio nikakve promene. Rezultat studentskog bunta, prema Pejovićevom mišljenju, je politička nula, ako se izuzme entuzijazam mladih ljudi. Sada dajem jedan podatak, priznajem sa zluradošću. Pitaju Rudija Dučkea, vođu studenata u Nemačkoj u tim danima, šta će biti. "Sad spremam doktorsku disertaciju pa sam zauzet, posle ćemo videti", rekao je Dučke.
Postoje neke veze između studentskih demonstracija u Evropi i kod nas. Nekakvog uticaja iz Evrope ovde je bilo, ali nije bilo sve isto. Ostavljajući mogućnost da se docnije hladnije i mirnije sve ocenjuje, ali mislim da demonstracije 1968. godine na Beogradskom univerzitetu nisu pomakle stvari razvoja i demokratije nimalo napred.
KRAJ


Izvor: Novosti