Tesno za studente i brigadiste

ZAPLET iz kojeg su proistekle demonstracije izgleda, na prvi pogled, dosta bezazlen. Pokrovitelj zabavne priredbe “Karavan prijateljstva” - “Večernje novosti” i Dom omladine iz Beograda - zakazao je, pred polazak na turneju po zemlji, predstavu - generalnu probu za drugi jun uveče. Ona je bila predviđena za brigadiste radne akcije “Novi Beograd 68” i trebalo je da se održi na otvorenom prostoru uz, kako je to bilo uobičajeno, slobodan pristup studenata i građana. Međutim, pošto su meteorolozi predvideli kišu, odlučeno je da se priredba održi u zatvorenom prostoru, u sali Radničkog univerziteta u Novom Beogradu, koja može da primi oko 400 posetilaca. Studenti i građani nisu obavešteni da u salu mogu ući samo brigadisti.
Pred početak priredbe, oko 20 časova, prilikom ulaska brigadista u salu, pokušao je da uđe i izvestan broj studenata. Tada nastaje nered. Redari letvama sprečavaju ulaz u salu. Preostale brigadiste uvode unutra kroz sporedan ulaz. Kad je priredba već počela, pred ulazom u salu dolazi do tuče između redara i dežurnih brigadista, s jedne, i okupljenih studenata i građana, s druge strane. Pozvana je milicija, te ubrzo stižu patrolna kola s tri milicionera. Oni ne uspevaju da uspostave red. Oko 21 čas tuča dostiže vrhunac. Redari i grupa brigadista letvama rasteruju okupljene građane, a ovi bacaju kamenje na prozore. Prekida se priredba, rukovodioci radne akcije izvode brigadiste iz sale u hol Radničkog univerziteta. Oko 22 časa stiže oko 40 milicionera, u šlemovima. Dok oni, palicama, rasteruju okupljenu masu, brigadisti su autobusima evakuisani u Beograd.
Ubrzo dolazi do tuče između milicionera, s jedne, i studenata i građana, s druge strane. Palicama i šmrkovima, milicioneri ih potiskuju prema Studentskom gradu. Razglasna stanica Studentskog grada emituje, u više navrata, obaveštenje o sukobu milicije i studenata, tumačeći ga kao posledicu loše organizacije priredbe, i poziva studente da se povuku u svoje sobe. Ali, masa pred Studentskim gradom postaje sve veća. Milicija ih, šmrkovima i palicama, ograničava na taj prostor. Iznenada, proneo se glas, kasnije nepotvrđen, da je jedan student ubijen.
Studenti, revoltirani, potiskuju milicionere i zaposedaju vatrogasna kola. Oni se sa zaplenjenim kolima upućuju ka menzi, koja je u središtu Studentskog grada, a milicioneri se koncentrišu oko Radničkog univerziteta. Jedna grupa studenata otišla je u brigadirsko naselje i polupala prozore (oko 112 okana) na barakama. Oko ponoći, na skveru pred Studentskim gradom nalazi se oko tri hiljade studenata. Na zaplenjena vatrogasna kola penju se govornici. Oni govore, između ostalog, o tome da, zbog brutalnog nasilja nad njima, i zbog drugih loših pojava u društvu, treba formulisati studentske zahteve i poći, odmah, pred Saveznu skupštinu, u Beograd, da bi ih predali poslanicima.
Samo što je prevaljena ponoć, kolona studenata, gurajući pred sobom zaplenjena vatrogasna kola, kreće ka Beogradu. U koloni ima i građana. Ona zastaje pred ulazom u podvožnjak, koji čuva kordon milicionera, a grupe milicionera nalaze se i u neposrednoj blizini, kraj zgrade Skupštine opštine Novi Beograd. Dve delegacije studenata pokušavaju da stupe u pregovore. Tada odjeknuše pucnji, pogođen je i jedan pregovarač.
Kamenje leti na obe strane. Studenti potpaljuju vatrogasna kola i puštaju ih niz nagib ka podvožnjaku. Milicija kreće u napad i potiskuje studente prema Studentskom gradu. Dolazi velika grupa milicionera, preseca put studentima i oni u neredu beže. Veći broj studenata je povređen, a više desetina je privedeno na saslušanje. Pušteni su u toku noći. Ubrzo potom, grupa milicionera upada u Studentski grad i, uz pucnjavu, rasteruje okupljene studente.
U rano jutro, oko 4 sata, razglasna stanica Studentskog grada emituje vanredno saopštenje u kojem se, između ostalog, kaže da je u Studentskom gradu formiran Akcioni odbor demonstracija, koji će organizovati miting.
Oko 6 časova i 30 minuta počinje plenum u prostorijama Univerzitetskog odbora Saveza studenata. Prisutni su: prorektor Univerziteta, dekani većine fakulteta, članovi Univerzitetskog komiteta SK, predstavnici gradskih političkih rukovodstava i članovi Univerzitetskog odbora. U toku sastanka pristižu učesnici demonstracija i obaveštavaju prisutne o događajima u minuloj noći. Plenum je našao da je nastalo nenormalno stanje na Beogradskom univerzitetu. Pomenuta je i ideja o stupanju Univerziteta u štrajk. Prisutni su se dogovorili da pođu u Studentski grad, na zakazani miting.
Miting u Studentskom gradu počeo je oko 8.15. Pored studenata, prisutni su prorektori Univerziteta (rektor Dragiša Ivanović bio je na putu), više profesora, članovi Univerzitetskog komiteta i Univerzitetskog odbora. Govornici iznose ocene o noćašnjim događajima. Predloženo je i odlaganje ispita za sedam dana. Predstavnik Štaba omladinske radne akcije izvinio se studentima zbog nevolja povodom priredbe. Izabran jeAkcioni odbor od dvadesetak studenata.
Sa mitinga, na predlog većine govornika, studenti kreću ka Beogradu, da bi na Trgu Marksa i Engelsa održali mirne demonstracije i formulisali svoje zahteve, noseći sliku predsednika Republike, državnu i partijsku zastavu, pevajući himnu i Internacionalu. I “Druže Tito mi ti se kunemo...” Nose i transparente i izvikuju parole - “Tito - Partija”, “Imamo li Ustav?”, “Studenti - radnici”, “Hoćemo posao”, “Dole socijalistička buržoazija”, “Pucali su u nas”, “Ja sam pretučen”, “Dole šef ubica - Bugarčić”, “Mi smo sinovi radnog naroda” i sl. Kolona je organizovana. Poredak čuvaju redari. Nema izgreda.
Kod podvožnjaka nalazi se dugačak špalir milicionera. Svi prilazi su blokirani, milicionerima i kamionima. Iznad podvožnjaka, prugom, manevriše teretna kompozicija. Iznad okupljene mase stalno nadleće jedan helikopter, vojni. Tu su i profesori i političari, neki među studentima, a većina iza kordona milicije. Između nekolicine studenata i političara dolazi do pregovora, među njima su i student Vladimir Mijanović i političar Veljko Vlahović.
Studenti Vlahovića dočekuju povicima: “Veljko, vodi nas!”, “Tito bi nas vodio!” Predstavnici studenata ostaju uporni u težnji da nastave ka Beogradu, dok ih političari odvraćaju od toga, nikako ne pristaju na demonstracije, nude razgovore s predstavnicima studenata... I dok razgovori još traju, zatalasalo se desno krilo demonstranata, milicija (među njima bilo je i lica u civilu) kreće u napad, potiskuje studente, i nogama i rukama, uz psovke i brutalne uvrede. Gaze i studentkinje. Među premlaćenima ima i profesora.
Razbijeni demonstranti, uspevši da za trenutak potisnu milicionere ka podvožnjaku, povlače se prema Studentskom gradu. Duž puta ostaje veliki broj povređenih. U blizini nema bolničkih kola, građani prevoze povređene u bolnice.
Sa studentima se povlačio i Miloš Minić, koji je takođe dobio batine od milicije, upravo onda kada je pitao ko im je naredio da napadnu studente. Na razgovor s Akcionim odborom, u Studentskom gradu, došli su Branko Pešić, Đurica Jojkić, Petar Stambolić i dr. Studenti su obrazovali grupu koja treba da formuliše studentske zahteve i da objasni razloge demonstracija.
U rano popodne, u Studentskom gradu održan je sastanak Akcionog odbora demonstracija, Redakcije lista “Student“ i Univerzitetskog odbora SS. Oni izdaju Proglas u kojem, pored ogorčenja što je štampa prikazala demonstrante kao izgrednike i dokoličare, ističu razloge studentskog protesta, to su: velika društvena nejednakost, nezaposlenost i sputavanje demokratije i samoupravljanja. Istaknut je, takođe, zahtev da se puste na slobodu pritvoreni studenti i da se smene oni koji su “krivi za neopisivo surovo ponašanje milicije” i oni koji stoje na čelu beogradskih dnevnih listova, Radio-Beograda i Tanjuga “zbog besprimerno lažnih obaveštenja”. Zatraženo je i sazivanje Predsedništva Savezne skupštine radi razmatranja, zajedno s predstavnicima studenata, studentskih zahteva.
Posebno je ukazano na “postojanje jakih birokratskih snaga u našem društvu”. Zahteva se: demokratizacija svih društveno
-političkih organizacija, posebno Saveza komunista, slobodno formiranje javnog mnjenja i sloboda zbora i demonstracija. Uz to, izneti su i kritički stavovi prema odnosima na Univerzitetu: nepovoljni materijalni uslovi za rad, nerazvijeno samoupravljanje i postojanje klanova i monopola na katedrama; zahteva se da bude uvedena potpuna i demokratska reizbornost svih nastavnika i da se uklone prepreke slobodnom upisu studenata.
Dvorište Kapetan-Mišinog zdanja, gde se nalaze Filozofski fakultet i Rektorat, puni se studentima već u rano popodne. Vode se živi razgovori. Čuje se i predlog o okupaciji zgrade. Zakazana je sednica Veća fakulteta. Na sednici Veća, u znak protesta zbog nasilja nad studentima, dekan Jovan Kovačević podnosi ostavku. Odlučeno je da Fakultet stupi u štrajk.
I na Mašinskom fakultetu održan je zbor. Izražena je solidarnost sa akcijom studenata iz Studentskog grada. Odlučeno je da se okupira zgrada. Sa zbora, oko hiljadu studenata i nastavnika kreće prema Novom Beogradu, ali ih presreće milicija i vraća prema Fakultetu.


Izvor: Novosti

Policija blokira fakultete

U TOKU popodneva, 3. juna, milicija blokira prolaze ka Filizofskom fakultetu. Isto se događa i oko drugih fakulteta.
Na mitingu u Studentskom gradu oštro je osuđena brutalnost milicije i energično zahtevano da se pronađu odgovorni funkcioneri i podvrgnu odgovarajućim sankcijama. Savet univerziteta, na sednici koja je počela posle 17 časova, pošto se upoznao sa studentskim zahtevima i solidarisao sa studentima, odlučio je da Univerzitet stupi u sedmodnevni štrajk.
Univerzitetski odbor 3. juna uveče donosi, pored ostalog, i ove odluke: 1. da se na svim fakultetima, akademijama i višim školama organizuju zborovi na kojima će se raspravljati o zahtevima demonstranata, o stanju na Univerzitetu i u društvu, 2. da se izdaju vanredni brojevi Studenta i da se pokrene izdavanje biltena koji će tačno i efikasno obaveštavati studentsku i širu javnost o događajima na Univerzitetu; ova potreba je utoliko veća, jer, kako se ističe, ostala sredstva informisanja rđavo obavljuju ovaj značajan društveni posao.
Dopiru i vesti o prvim reagovanjima na demonstracije u Beogradu. Studentima stižu pisma i telegrami u ime radnika. Sve češće su negativne ocene studentskih akcija. Stiže i vest da su ih "osudili" i rukovodioci SK i SS Niškog univerziteta, dok niški studenti demonstriraju protiv takve osude i solidarišu se sa svojim beogradskim kolegama. Sutradan je u Borbi objavljena vest: "Niški studenti su protiv ovakve izjave, jer smatraju da je rukovodstvo govorilo u njihovo ime, ne pitajući studente. Zbog toga su i izašli na ulice (oko stotinu studenata) sa parolama: 'Mi smo prevareni', 'Puna podrška beogradskim studentima', 'To je birokratija', a najčešće je izvikivana parola 'Tražimo naša prava'".
Iste večeri, televizija emituje izlaganje Veljka Vlahovića o događajima u Novom Beogradu. On kaže da povod nije bitan, jer "duboko i opravdano nezadovoljstvo studenata" proizlazi iz krize zastarele koncepcije evropskih univerziteta. On ističe da su "naši studenti za socijalizam" i da, ako im se u tom pogledu ne veruje, onda "nema poverenja u budućnost", i smatra da "ovaj događaj treba tumačiti velikim delom kao zahtev, makar i spontani, za jači razvoj samoupravljanja". On odbacuje tuču i nasilje "ma sa koje strane dolazilo", te izražava "najveće ogorčenje i žaljenje zbog toga što se desilo" i zahteva "hitnu istragu".
Na Filozofskom fakultetu, sve do duboko u noć, vlada izuzetna živost. Na improvizovanoj bini, pod lipama, smenjuju se govornici. O svemu se raspravlja. I sa balkona, prema Studentskom trgu, studenti i profesori govore okupljenim građanima. Saobraćaj je obustavljen. Ljudi stoje i na krovovima autobusa. Proglas i Rezolucija nalaze se u sve većem broju ruku... Mnogi ostaju na fakultetu i preko noći. To je noć odluke. Hoće li tu, bez većih potresa, dočekati jutro?
Tako je, pošto je fizičkim nasiljem sprečen trostruki pokušaj mirnih demonstracija, počeo štrajk. Pod snažnim fizičkim i ideološkim pritiskom, studenti su ukazali na krupne povode svog protesta, na bitne društvene probleme: društvenu nejednakost, nezaposlenost i sputavanje demokratije i samoupravljanja. U tom okviru postavili su i svoje "staleške" probleme.
VeĆ na samom početku štrajka postaje sve izvesnije koliko je sukob složen i dubok. Nasilje je manje brutalno, ali i dalje je snažno. Blokada fakulteta traje i dalje. Studentima je zabranjen izlazak na ulice, a njihovim idejama i stavovima pristup javnosti. Republički sekretar za unutrašnje poslove S. Zečević izdao je sledeću Naredbu (Večernje novosti, 4. juni) "o zabrani održavanja svih manifestacija, mitinga i demonstracija i povorki na ulicama, trgovima i drugim javnim mestima u Beogradu. 1. U studentske demonstracije koje su održane u Beogradu 2. i 3. juna 1968. umešali su se izvesni neodgovorni elementi, tako da je 38 lica povređeno i pričinjena materijalna šteta na ličnoj i društvenoj imovini u vrednosti preko 1,5 miliona dinara. U noći izmeđi 3. i 4. juna ti isti neodgovorni elementi podmetnuli su eksploziv u poslovnicu 'Putnika' u Ulici Dragoslava Jovanovića. Ovim postupcima dovedeni su u pitanje javni red i mir, bezbednost građana, kao i društvena i lična imovina. 2. U cilju zaštite javnog reda, mira i bezbednosti, zabranjuje se održavanje svih manifestacija, mitinga, demonstracija i povorki na ulicama, trgovima i drugim javnim mestima u Beogradu. 3. Ova Naredba stupa na snagu odmah, a o njenom izvršenju staraće se Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove Beograda". Pored razlike u proceni visine štete pada u oči još jedna okolnost - navodna eksplozija mine u prostorijama "Putnika". Nju jejoš pomenuo i B. Pešić, predsednik Skupštine grada. Tačnost ovih izjava nikada nije bila javno dokazana, pa i da jeste, kakve bi to veze moralo imati sa studentima?
Tokom štrajka, povodi za protest postaju jasniji i neposrednije izraženi.
Četvrtog juna započeli su zborovi na gotovo svim fakultetima, akademijama, visokim i višim školama Beogradskog univerziteta, uz učešće više od deset hiljada studenata i nastavnika.
Glavna tema zborova su događaji iz prethodnog dana. Izražena je solidarnost sa učesnicima jučerašnjih demonstracija. Razmatrani su i podržani Proglas i Rezolucija.
Nasilje nad studentima prestaje da bude glavna tema. Kao glavni cilj postavljeno je probijanje izolacije; zahteva se povlačenje milicije i zabrane demonstracija; studenti nastoje da stupe u kontakt s radnicima i građanima.
Sa zbora na Poljoprivrednom fakultetu upućen je zahtev da se "bez odlaganja, a najkasnije do 5. juna u 9 časova, povuče naredba o zabrani sastajanja na javnim mestima i slobodi manifestacija. Ovo se zahteva ne samo na osnovu načela Ustava, nego i zbog činjenice da se ovakva prava i dostojanstvo čoveka krše u jubilarnoj godini Deklaracije o pravima čoveka".
Zborovi upućuju delegacije na druge fakultete, pa i univerzitete. Šalju pisma, telegrame, obaveštenja i apele na mnoge adrese.
Težnje studenata naročito su usmerene ka jednom delu društva - radnicima - od kojih se očekuje podrška pošto studentski zahtevi idu najviše njima u prilog. U radničkoj klasi tražen je i očekivan presudan činilac započete borbe. Zborovi šalju delegacije u fabrike. Očekuju da će tačnim obaveštavanjem radnika o prirodi studentskih akcija steći njihovo poverenje i podstaći ih na samostalno i slobodno opredeljenje.
Zbor na Pravnom fakultetu upućuje, na primer, delegaciju u "Industriju motora" u Rakovici. Tamo su odbijeni već na kapiji. Ponegde uspevaju. Studente Mašinskog i Pravnog fakulteta pozvala je organizacija SK preduzeća "Komgrap" u Kijevu. Studenti Saobraćajnog fakulteta posetili su Auto-kuću "Zastava". U razgovoru s predstavnicima preduzeća uspostavljeno je, kako su docnije tvrdili članovi delegacije studenata, uzajamno poverenje. Jedina "ograda" tiče se "metoda" studentskih akcija. I ona nestaje, tvrde delegati, u neformalnim kontaktima s radnicima.


NASILJE REŽIMA
NASILJE je glavna tema skupova i razgovora. Ono je, za mnoge, iznenadno i ružno otkrovenje. "Ta sila, nadmena i barbarska", piše Alija Hodžić, student sociologije, "pokušala je da uništi um, da ospori svaku mogućnost umnog zasnivanja odnosa među ljudima". Štampa, takođe, piše o nasilju, ali o studentskom - o rušenju i upropašćavanju društvene imovine, čak o "višečasovnom orgijanju" (Ekspres politika). Večernje novosti prenose izjavu načelnika SUP Beograd o ranjavanju radnika D. Savića, koji je bio među demonstrantima. Prema njemu, "hitac kojim je pogođen D. Savić došao je od strane gde su bili studenti".

ZABRANA "STUDENTA"
OKRUŽNI javni tužilac S. Milošev izrekao je privremenu zabranu rasparčavanju vanrednog broja Studenta. Ova zabrana, kako piše u narednom broju Studenta", "mogla je naneti neuporedivo više štete nego što je odgovorni drug predvideo. Naime, studenti su na mnogim mestima i u Studentskom gradu hteli da izađu na ulicu kada im je saopšteno da se list neće rasturati". Veći deo sadržaja lista preštampan je u Crvenim novinama Pravnog fakulteta. Prema oceni redakcije lista Student, odluka o zabrani lista doneta je pre nego što je završeno štampanje lista, što dokazuje to što je u rešenju tužioca naveden jedan pasus koji je postojao samo u rukopisu priloga za list. O pouzdanosti merila za donošenja odluke mogućno je suditi samo na osnovu izjave samog Tužilaštva, prema kojoj je više merodavna "procena političkog trenutka od samog sadržaja, te je ono povuklo prvobitnu odluku, kada je ocenilo da se stanje normalizuje".


Izvor: Novosti

Robespjer pod lipama

Nastojanja pojedinaca i grupa da stupe u kontakt s radnicima, kao i pokušaji da u fabrikama podele svoje biltene i saopštenja, po pravilu nailaze na snažan otpor fabričkih vlasti, i ne samo fabričkih.
Na zborove, pak, dolaze i radnici. Neki od njih govore, podržavaju studente i pokušavaju da objasne konformističko ponašanje radnika "u masi". Dolaze i grupe radnika koje se predstavljaju kao delegacije pojedinih fabrika (Komgrap, Šećerana, D. Tucović, Kombinat Sport, na primer).
Zbor Filozofskog i Filološkog fakulteta upućuje apel "Radnicima, građanima i omladini". U njemu tumače smisao započetih akcija. Kao bitno, ističu sledeće: "Mi nemamo nikakav poseban program, naš program je program najnaprednijih snaga našeg društva Program SKJ i Ustav. Mi zahtevamo njegovo dosledno sprovođenje."
U saopštenju umnoženom za javnost studenti Akademije likovnih umetnosti, prihvatajući Proglas, naročito osuđuju "stanje nepismenosti ogromnog broja ljudi" i traže da se "ona u potpunosti iskoreni u određenom razumnom roku". Oni ističu još i to da se "nastale teškoće i problemi u privredi ni u kom slučaju ne smeju rešavati otpuštanjem radnika".
Studenti Mašinskog fakulteta nameravaju da, preko Saveza sindikata Jugoslavije, obaveste radnike cele zemlje o studentskoj akciji. Njima je posebno stalo da stupe u kontakt i s predsednikom Republike. Veruju da će ih on razumeti i podržati. Pozivaju ga da "lično prisustvuje mitingu koji treba da se održi u Beogradu i da tom prilikom održi govor".
Na zborovima se javljaju i nove ocene prilika, ideje i inicijative, rasprave su kritičke i strasne, bez konferencijaške lenjosti. Traže se izlazi iz krize društva. Tako, na primer, studenti Filološkog fakulteta smatraju da "privrednu i društvenu reformu ne mogu ostvariti oni isti ljudi koji su svojom nesposobnošću doveli do kritičnog stanja, koje nas upravo nagoni na ovu društvenu akciju, sve polumere i odlaganja bez lične odgovornosti više se ne mogu podneti". Studenti Prirodno-matematičkog fakulteta traže "da listovi dnevne štampe, radio i televizija objave Pismo IK CK SKJ iz 1962. godine" i osuđuju one koji su ugušili inicijative koje je ono pokrenulo.
Već na zborovima prvoga dana štrajka bilo je pokušaja da se sačini program koji bi potpunije izrazio gledišta štrajkača. Na Pravnom fakultetu razmatran je predlog jednog takvog programa, koji je usvojen i upućen Univerzitetskom odboru radi daljeg razmatranja. Ponegde dolazi i do oštrih sporova. Verovatno bi ih bilo i više da nije bilo preterivanja u strahu od provokatora.
Ni trpeljivost prema različitim idejama i oblicima ponašanja nije na zavidnoj visini, možda zbog nerazvijene demokratske tradicije ili zbog grčevitog nastojanja da se, u nametnutoj izolaciji i ugroženosti, očuva jedinstvo?
U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja je najdinamičnije. Na zborovima studenata i nastavnika Filozofskog fakulteta, kojima obično uspešno i nenametljivo predsedava Dragoljub Mićunović, asistent, oblikuju se stavovi koji imaju znatan uticaj i van okvira ovog fakulteta. Tu se održavaju i skupovi kojima ne prisustvuju samo studenti. Na zboru u utorak u podne jednoglasno je odlučeno da se od danas Beogradski univerzitet zove Crveni univerzitet "Karl Marks". Uz Internacionalu, sve češće se čuje Koračnica Crvenog univerziteta (posvećena Vladimiru Majakovskom, tekst Miroljuba Todorovića, a muzika Vuka Stambolovića):
K'o kiša plamna
na zemlji sušnoj
Što mlazom vode peva
Putem revolucije
koračajmo
Leva! Leva! Leva!
Nek' sunce padne
u srca naša
Nek' munja zemljom seva
Kljusinu istoriju
poterajmo
Leva! Leva! Leva!
Za hrabrost očeva
znamo iz knjiga
I njihov je san to,
što zagreva
Danas i dalje
naša je briga
Leva! Leva! Leva!
Pred očima nam sada
k'o nekada njima
Komuna - zvezda izgreva
Mladost je naša
privilegija
Leva! Leva! Leva!
Na istom mestu, i drugde, improvizuju se umetnički programi. Ponekad, spontano, vaskrsava ambijent antičkog pozorišta.
Tako nešto dogodilo se, na primer, onda kada je Stevo Žigon improvizovao govor Robespjera u Jakobinskom klubu, uoči smaknuća Dantona (iz Bihnerove drame Dantonova smrt). Posebno su zanimljiva mesta i način reagovanja "hora" (prema snimku M. Klarina, urednika Susreta, objavljenom u vanrednom broju ove revije 11. juna):
"Samo smo čekali na krik gnevnog negodovanja koji se razleže sa svih strana, pa da - progovorimo? (Ovacije.)
Naše su oči bile otvorene, videli smo kako se neprijatelj sprema i diže, ali nismo dali znak. Pustili smo narod da samnad sobom bdi i stražari. Ali narod nije spavao. Narod je zazveketao oružjem! Ja sam već jednom rekao: na dva dela, kao dve vojske raspali su se unutrašnji neprijatelji republike. Jedne od tih frakcija više nema. (Ovacije.) Da je pobedio Eber, republika bi se pretvorila u haos, i despotizam bi bio zadovoljen! Mač zakona pogodio je te izdajnike! Ali, tuđincu za postizanje iste svrhe služe zločinci druge vrste. Mi ništa nismo postigli ako ne uništimo i drugu frakciju.
Oružje republike je - strah! Snaga republike: vrlina! Vrlina, jer bez nje je strah ubitačan. Strah, jer bez njega je vrlina nemoćna. Oni kažu da je strah oružje despotske vladavine i da stoga naša vladavina liči na despotizam. Svakako! Revolucionarna vladavina jeste despotizam slobode! Slobode - protiv tiranije! Svi znaci jedne lažne osećajnosti izgledaju mi kao uzdasi što poleću put Engleske i Austrije!
Ali, ne zadovoljavajući se time da razoruža mišicu naroda, oni pokušavaju još i najsvetije izvore njegove snage da otruju porokom. To je najprepredeniji, najopasniji i najgnusniji napad na slobodu! Porok je Kainov žig aristokratizma! U jednoj republici porok nije samo moralni nego i politički zločin! Poročan čovek je politički neprijatelj slobode! (Ovacije.)
Odmah ćete shvatiti moje reči ako mislite na ljude koji su nekad stanovali na potkrovlju, a danas se voze kočijama i bludniče sa bivšim markizama. (Aplauz.) Kada gledamo kako se zakonodavci narodni razmeću porocima i rasipništvom nekadašnjih dvorana, kako sipaju dosetke, oštre, i ističu svoj umetnički ukus, kako već polako usvajaju pravila otmenog ponašanja, kada gledamo kako se markizi i grofovi revolucije žene bogatim ženama i nose skupocena odela - kada njih gledamo, s pravom se možemo upitati: jesu li oni opljačkali narod! (Skandiranje: "Jesu, jesu...")
Mislim da je nepotrebno dodavati još neke crte portretima koje sam naslikao. Oni su već završeni. Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili samo na to kako da opljačkaju narod, nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno! (Ovacije.) Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je republika predstavljala špekulaciju, a revolucija - zanat!" (Bučne ovacije i odobravanje.)
U smiraj dana, kad popusti napetost povezana s donošenjem odluka, nastupa vreme za razgovore, za intelektualnu distancu prema dnevnim događajima.
Konvent je nastao na Filozofskom fakultetu. Nažalost, dijalozi koji su tu vođeni nisu zabeleženi, mada su, svakako, imali veliki duhovni upliv na tadašnja zbivanja. Naravno, najveći udeo u radu Konventa imali su domaćini, profesori i studenti Filozofskog fakulteta, mahom sa katedri za sociologiju i filozofiju. Među njima, izuzetnom istrajnošću, prednjačio je profesor Vojin Milić. Diskusije traju od večernjih časova do duboko u noć, ponekad i do jutra. Raspravljaju, i spore se, studenti, profesori, pisci, glumci, građani, radnici. Razgovori se prekidaju samo onda ako neko insistira na nalaženju kakve čudotvorne formule za rešenje praktičnih problema.
Teme za razgovor formulišu pokretači dijaloga, pred sam početak zasedanja Konventa. Kad su uobličene teme, prisutni se opredeljuju za neku od njih, po slobodnom izboru.
Iz istih potreba, slični oblici dijaloga nastali su i na drugim fakultetima. Samo, onaj na Filozofskom fakultetu najduže je opstao, i posle okončanja štrajka, da bi kasnije, u sličnim situacijama, bio obnavljan.

DRŽ'TE GA!
ŠTAMPA i drugi činioci van Univerziteta koriste svaku pojedinost koja se može upotrebiti za razgorevanje sumnji u studente. U oskudici senzacija te vrste, oni retke detalje ponavljaju i variraju. Jedna od takvih je i navodni pokušaj rehabilitacije M. Đilasa od strane J. Barovića, beogradskog advokata, koga su studenti Pravnog fakulteta onemogućili da govori. A još gore je prošao u Studentskom gradu. Tamo su, prema pisanju štampe, za njim pokrenuli pravu poteru: "Drž'te ga, trčite za njim, udarite ga..."


Izvor: Novosti

Bre, nama su danas potrebne jedne žestoke studentske demonstracije da se iskoreni gamad sa BU.
Ali, onako, spontano, ko '68.

Strah od radničkog bunta

PRERASTANjE demonstracija u štrajk stavilo je studente pred složen zadatak da, uprkos tome što su spoljnim pritiskom izolovani od javnosti i prostorno izdeljeni, sinhronizuju svoje akcije. Ipak, to im donekle polazi za rukom. Na osnovu rasprava na prvim zasedanjima zborova, formulisani su zajednički zaključci štrajkača.
1. Da se upute zahtevi odgovarajućim skupštinama za smenjivanje saveznog, republičkog i gradskog sekretara za unutrašnje poslove;
2. Da se pozovu na partijsku odgovornost urednici štampe, radija, televizije i Tanjuga, jer su podlo i nepošteno obaveštavali javnost o studentskim zahtevima;
3. Da se hitno izvrši deblokiranje fakulteta;
4. Da se puste na slobodu svi uhapšeni studenti i da se oslobode kasnije istrage i sudske odgovornosti;
5. Da se ukine odluka o zabrani demonstracija na javnim mestima, a ukoliko se bude osetila potreba za demonstracijama, studenti će tražiti dozvolu od odgovarajućih organa vlasti;
6. Da studenti ostanu na fakultetima i da ne izlaze na ulicu, da bi izbegli bilo kakve provokacije;
7. Sutra će biti naknadno objavljen akcioni politički program na osnovu kojeg će se ubuduće dejstvovati. Uputiće se zahtev svim odgovarajućim političkim telima da pozitivno odgovore na ove studentske zahteve. Univerzitetski odbor SSJ BU će obavestiti sve fakultete o odgovorima na postavljene zahteve.
(U Beogradu, 4. VI 1968. u 15 časova. Plenum Univerzitetskog odbora SS BU i predstavnici akcionih odbora fakulteta.)
TRI stvari u ovom dokumentu posebno su značajne. Pre svega, u njemu su formulisani neposredni zahtevi štrajkača (tačke 1 - 5). Zatim, najavljeno je donošenje političkog programa studentskog pokreta (tačka 7). Najzad, ovaj dokument potpisali su - zajedno - novo i staro studentsko rukovodstvo. Neposredni zahtevi štrajkača tiču se sasvim određenih i neposrednih stvari - pokretanja postupka za utvrđivanje odgovornosti nekolicine upravnih i političkih funkcionera za njihovo praktično držanje prema studentskim demonstracijama. Reč je o osobenom političkom pritisku studentskog mnenja na postojeće državne i samoupravne organe u čijoj je nadležnosti donošenje odluka o odgovornosti pomenutih funkcionera.
Takav pritisak je, prema ustavnim načelima i drugim normama, dopušten, ali nije uobičajen. Isto tako, i demonstracije su, u načelu, dopuštene, ali takođe nisu uobičajene. Legitimnost i legalnost ovih zahteva podstakli su, verovatno, mnoge studente da poveruju kako će oni biti ispunjeni bez naročito krupnih društvenih potresa. Možda nisu ni pomislili, barem u prvom trenutku, da je posredi dalekosežan presedan, da neki upravni ili politički funkcioner bude opozvan ili smenjen na inicijativu koja bi došla izvan date hijerarhije (tačnije: mimo zahteva njenog vrha). No, zahtevi su postavljeni i videćemo šta će se s njima dalje dogoditi.
NAJAVA političkog programa studentskog pokreta proizlazi, po svemu sudeći, iz dosta snažne potrebe studenata da objasne, sebi i drugima, povode i ciljeve svojih akcija. Već na početku junskog sukoba oblikuje se mnjenje o izuzetnom značaju tekućih zbivanja. Takvo mnenje ispoljeno je u citiranom Biltenu br. 3, gde se pominje "studentski politički pokret". O tome je nešto određenije rečeno već u prvom vanrednom izdanju lista Student.
"Na Beogradskom univerzitetu", istaknuto je uvodnikom Đorđija Vukovića, urednika Studenta, "oživeo je napredni studentski pokret. Prva proba tog pokreta bile su spontane demonstracije u nedelju uveče, u ponedeljak ceo dan i noć u Studentskom gradu i na Filozofskom fakultetu. Neposredno posle vesti o događajima u Studentskom gradu, na mnogim fakultetima održani su mitinzi na kojima su se studenti i profesori solidarisali sa zahtevima istaknutim na demonstracijama. U toku današnjeg dana nastavljeno je sa zborovima na svim fakultetima.
Oduševljenje i smelost studenata stalno rastu. Bezrezervna podrška koju nam pružaju profesori daje nam polet, pomaže nam da celom pokretu damo jednu ozbiljnost, a pomoći će nam da što pre imamo uvid u istorijsku dubinu. Polazeći od nekih temeljnih načela naše revolucije, koje se sada zatamnjuju ili, pak, relativiziraju, ovaj će pokret nastojati da izvrši jednu korenitu analizu naših društveno-političkih prilika".
Put ka uvidu u "istorijsku dubinu", kako je ovde uočena preka potreba studenata, pošao bi od "nekih temeljnih načela naše revolucije" i vodio bi dalje preko kritikeaktuelnih prilika. Kuda, to još nije sasvim precizno određeno, kao što nisu tačno utvrđena ni polazna načela, a korenita analiza je tek najavljena.
KRITIČKA i revolucionarna nastrojenost podsticana je, između ostalog, prizivanjem sećanja na predratni revolucionarni pokret studenata Beogradskog univerziteta. O tome je govorio, na primer, narodni heroj Milinko Đurović na zboru studenata Pravnog fakulteta, istakavši da su upravo započete akcije, po njegovom mišljenju, na najboljem tragu predratnog revolucionarnog pokreta. Težnja za sticanjem razvijene istorijske svesti sasvim je razumljiva kada se ima na umu da su sadašnji studenti rođeni za vreme i posle rata i da tek u ovim akcijama stiču, u širim razmerama neposredno političko iskustvo. Tekuća zbivanja dovoljno su burna i puna iskušenja, da će nesumnjivo ubrzati duhovno i praktično sazrevanje čitavih generacija.
Napokon, to što su ovaj dokument potpisali, zajedno, novo i staro rukovodstvo, akcioni odbori i Univerzitetski odbor, otvara, takođe, neka bitna pitanja, kako o uslovima koji su ovom činu prethodili tako i o posledicama svojevrsnog "dvovlašća" u studentskom pokretu. Ono će nastupiti vrlo brzo, već u nastavku štrajka, pogotovo u toku raspravljanja o njegovom okončanju. Pokazaće se i kasnije, posle štrajka. Za sada dovoljno je samo skrenuti pažnju na postojanje izvesnog paralelizma između demokratski izabranih i zatečenih studentskih rukovodstava. Isti problem, mada u znatno manjoj meri, pojaviće se i unutar organizacije Saveza komunista na Univerzitetu.
Celovito objašnjenje tekućih zbivanja mogućno je, da podsetimo, tek na osnovu temeljitog proučavanja što je prethodilo i sledilo junskom sukobu. Ovaj deo razmatranja ograničen je, pak, na analizu njegovog toka, onoliko koliko to dopušta raspoloživa građa.

ZID BIROKRATIJE
SVETOZAR Stojanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da je studentski pokret juna 1968, bio opredeljen za kontinuitet socijalne revolucije, i da se "spontan i demokratsko-komunistički po svom karakteru", suprotstavio i etatističkim snagama, pod čijim uticajem "sve proklamovane reforme završavaju kao reorganizacije", i sitno buržoaskim snagama koje fetišizuju tržišnu stihiju. U junu se pred studentskim snagama, pokretom, ističe Stojanović, isprečio zid solidarnosti državnog aparata, državne i partijske birokratije. Oni su, zbog toga što ovoga puta imaju protiv sebe masovne demonstracije a ne izolovane radničke štrajkove, "strepeli od mogućnosti da studentski pokret postane detonator za eventualni radnički pokret", te su svim silama nastojali da studentski pokret svedu na "politički i kulturni hepening unutar zidova univerziteta".

LARMA I DOSADA
O "studentskim nemirima u svetu Krleža je u svoj dnevnik, između ostalog, zapisao i ovo: "Viču dječaci u Berlinu, viču u Parizu, viču po svim talijanskim gradovima, pale automobile, dižu barikade, provaljuju na univerzitete, lupaju kamenjem stakla na školskim prozorima, ovi Markuzeom nadahnuti 'nosioci buntovne misli', ova 'nada budućih pokoljenja' spremna na svoju veliku istorijsku ulogu beskompromisne negacije politike, intelektualne i moralne stvarnosti. I 1956. oko 'Petefi-Kluba' vikali su dječaci po peštanskim ulicama, a danas larmaju oko Dubčeka u Pragu, kao bitnici u Londonu, ili SDS u Bonu, Frankfurtu ili Berlinu... Jedan od zlih duhova ove galame je između ostalih mnogih drugih napasti i Dosada. Dosađuju se od preobilja djeca, ne vjerujući više ni u što što bi moglo da oduševi novim inspiracijama... Beograd oblijepljen hura-hura plakatima za Kon-Bendita, za Žan - Pol Sartra, za Markuzea, za Rudija Dučkea, za Če Gevaru i za Maoa. Vidi što govori Radio-Tirana..."


Izvor: Novosti

Ma studenti su u pravu sta vam je? 

Neprijatelj kao utvara

PRVA značajnija javna reagovanja na studentske demonstracije i štrajk, ako izuzmemo aparat fizičke prinude, potiču od političkih rukovodstava, masovnih glasila i pojedinih organizacija i ustanova.
Od političara, pred širu javnost na početku sukoba individualno je istupio, osim Veljka Vlahovića, još Miloš Minić. U pogledu zbivanja na Univerzitetu, Minić izražava poverenje u studente, da će oni sami u svojim redovima obuzdati one koji "teže da se nametnu" akciji kako bi je usmerili "mimo svih društvenih formacija", kao "nekakvu spontanu i stihijnu akciju, mimo svih društvenih organizacija i samoupravnih tela", što znači, "u krajnjoj liniji, protiv našeg samoupravnog socijalističkog društva". Istovremeno, Minić odaje priznanje onim studentima koji su pokazali "spremnost i oštrinu da se sami obračunavaju sa pojedincima koji prave ekscese". "Sigurno je", zaključio je Minić, da "ogromna većina studenata želi zaista da se konstruktivno i po mogućnosti što pre reše oni problemi koji pogađaju njih u prvom redu" .
IzvrŠni komitet CK SKJ, konstatuje da su "na liniji programskih ciljeva i politike Saveza komunista oni studentski zahtevi koji teže daljem razvitku samoupravljanja i demokratizaciji društvenih odnosa, što doslednijoj praktičnoj primeni socijalističkih principa raspodele prema rezultatima rada, temeljitoj reformi Univerziteta u skladu sa potrebama samoupravnog društva i ostvarivanju širokog i neposrednog učešća studenata u samoupravnom odlučivanju u visokoškolskim ustanovama i društveno-političkom životu". Izvršni komitet naglašava da su Savez komunista, i njegov predsednik lično, "baš ta pitanja postavili na dnevni red", i da se mnoga od njih već nalaze "u toku ubrzanog rešavanja".
U zaključcima Predsedništva i IK CK Srbije se, pored ostalog, kaže:
"Antisocijalističke, nacionalističke i svakovrsne destruktivne parole i zahtevi koji se čuju i ističu i koji nemaju veze sa opravdanim i već prihvaćenim zahtevima studenata, pokazuju sve jasnije o čemu se zapravo radi. Političko podzemlje svih boja spremno otpočinje sistematsko sejanje dezinformacija i unošenje konfuzije." Partijsko rukovodstvo Srbije očekuje da će "studenti, i pre svega komunisti" biti sposobni da se "razgraniče" s pomenutim pokušajima, i da će "odgovorno i samodisciplinovano" voditi borbu za svoje stavove, a protiv neprijatelja "svih vrsta i boja".
Sekretarijat Gradskog komiteta SK Beograda, zaključcima od četvrtog juna, suštinu studentskih akcija stavlja u kontekst borbe sa "neprijateljima". Evo kako oni, u celini, glase: "Razmatrajući političko stanje na Univerzitetu nastalo posle demonstracija 3. i 4. ovog meseca, Sekretarijat Gradskog komiteta SK Beograda konstatuje sledeće:
1. U toku dvodnevnih demonstracija, opravdani zahtevi za rešavanje materijalnog i samoupravnog položaja studenata i Univerziteta počeli su da se od pojedinih grupa studenata i nekih nastavnika zloupotrebljavaju i pretvaraju u političku akciju protiv socijalističkog demokratskog uređenja, samoupravljanja i politike SKJ. Ti pojedinci i ekstremne grupe, koristeći opravdanu želju studenata za efikasnim rešavanjem aktuelnih problema društva na čemu su već angažovane samoupravne snage zajedno sa Savezom komunista, istupaju sa namerom da organizuju svoje delovanje mimo postojećih oblika samoupravnog sistema, služeći se demagoškim parolama, dezinformacijama, lažnim vestima i anarhističkim zahtevima.
2. Izražavajući raspoloženja i mnogobrojne zahteve komunista i radnih ljudi Beograda, koji se odlučno i sa ogorčenjem suprotstavljaju takvoj akciji, prenosimo poziv svim studentima i profesorima Univerziteta da što pre počnu normalni rad na Univerzitetu i pristupe demokratskom i samoupravnom rešavanju pokrenutih pitanja. Ovo se postavlja utoliko pre što je od strane predstavničkih i izvršnih organa Republike i grada izraženo potpuno razumevanje i spremnost za odlučno rešavanje materijalnog i samoupravnog položaja Univerziteta i studenata. Radni ljudi pozitivno ocenjuju sva konstruktivna istupanja studenata i profesora a posebno njihovo desolidarisanje i ograđivanje od ekstremnih stavova, do čega je došlo na nekim skupovima.
3. U mnogobrojnim pismima i telegramima iz radnih organizacija, radni ljudi izražavaju zabrinutost zato što neobavešteni pojedinci istupaju sa antiustavnim parolama i zahtevima koji, istina retko, nailaze na odobravanje pojedinih studentskih grupa.
Radni ljudi su posebno zabrinuti što nastalu situaciju koriste razni elementi za destruktivnu aktivnost, podstrekavajući nered i unoseći dezinformacije. To zahteva od komunista i radnih ljudi grada punu ozbiljnost i energično, beskompromisno delovanje protiv onih koji ometaju normalan život i rad u gradu i objektivno rade protiv našegdruštvenog sistema".
Kad se navedena saopštenja i zaključci pažljivije pročitaju mogućno je zapaziti da su stavovi sadržani u njima veoma neodređeni. Gotovo je nemoguće dokučiti na šta i na koga se oni stvarno odnose. Donekle se može razabrati da su pozitivno ocenjeni oni zahtevi studenata koji se tiču materijalnog položaja Univerziteta i studenata. Ostali njihovi zahtevi - a oni su opsežniji i bitniji - uglavnom su prećutani. Pre svega, nema ni pomena o zahtevu za pokretanje postupka za utvrđivanje odgovornosti određenih funkcionera, niti o kritici društvene nejednakosti, nezaposlenosti i gušenju demokratije. Isto tako, sasvim je neodređeno šta se sve podvodi pod "metod pritiska". Štrajk Beogradskog univerziteta se i ne pominje. Najmanje su određeni navodi o delovanju "neprijatelja" - kojim i čijim, to je ostalo krajnje mutno.
Pored neodređenosti, u ovim stavovima primetni su znaci uzrujanosti i agresivnosti.
Prema njima, izgleda kao da su dovedeni u pitanje opstanak društva, poretka, socijalizma... Zašto, kako i čime, o tome ovde nema nikakvog traga. Velike opasnosti su samo naznačene, dok je sva pažnja usmerena na borbu protiv "neprijatelja" koji, usled krajnje neodređenosti, liči na utvaru. Sem nabujalih emocija, adresantima poziva na borbu, kad razborito razmisle, malo šta može biti jasno o tome šta i ko ugrožava, i protiv koga, za šta i kako treba da se bore.
Objavljene ocene i stavovi, umesto da doprinesu razjašnjenju sukoba i otvaranju puta za njegovo rešenje, povećali su konfuziju i uznemirenost. Ogorčenje je najprimetnije na Univerzitetu; poziv da "što pre počnu normalan rad" delovao je uvredljivo, dok je zahtev za diferencijaciju i uzajamno obračunavanje primljen kao taktički trik. Na ovaj način, postignuti efekat je suprotan od očekivanog, štrajk je nastavljen i pojačane su težnje za jedinstveno držanje i nastupanje. Nedemokratski postupak nije doneo, niti je mogao doneti, demokratske plodove, ni na jednoj ni na drugoj strani.
Za uvid u reagovanje "političkih struktura", svakako, nije dovoljno zaustaviti se samo na njihovim saopštenjima za javnost. Takva saopštenja ni njima ne mogu poslužiti kao jasna i pouzdana polazna tačka za praktično delovanje. Celokupno delovanje, pogotovo ono koje nije za sobom ostavilo pisane tragove, verovatno nije ni mogućno rekonstruisati. Čak ni neke bitne strane takvog delovanja, koje su veoma značajne za razumevanje toka i ishoda junskog sukoba, sasvim je teško, i posle toliko godina, potpuno osvetliti.
Ipak, u javnost su dospeli izvesni nagoveštaji o postojanju i delovanju "neformalnih", zapravo nelegalnih, "centara moći". Kao koordinator političkih akcija pomenut je "štab za borbu protiv studenata". Sem toga, među objavljenim dokumentima nalaze se i određena svedočanstva koja bacaju malo svetla na porive upadljive žestine pri gušenju studentskih nemira", kao i na način njihovog suzbijanja. Bilo je lansirano, "neformalnim kanalima", i ovakvo geslo: "Revolucija je krvlju dobijena, revolucija će se krvlju braniti".
Reagovanja o kojima je ovde bilo reči su krajnje oskudan doprinos prepoznavanju predmeta i učesnika sukoba. Ako jednu stranu čine studenti, ko stoji na drugoj strani? Ovo pitanje ostalo je otvoreno...

NEPREDVIĐENA ŠTETA
PREMA evidenciji zdravstvenih ustanova u Beogradu, u studentskim demonstracijama povređeno je 169 lica (134 studenta, 21 milicioner, 9 brigadista i 5 građana). Posle pružene lekarske pomoći, u bolnici je zadržano 12 lica, a posle tri dana ostalo ih je osmoro - 6 studenata i po jedan milicioner i građanin.
Šteta naneta Radničkom univerzitetu procenjena je na oko 183.000 dinara. Oko naknade štete nastala je zanimljiva situacija. Osiguravajući zavod nije pristao da plati štetu, jer tako nešto nije predviđeno kad se radi o demonstracijama. Oštećeni su, međutim, tvrdili da se ne radi o demonstracijama, već o manifestacijama. Viši privredni sud, kojem su se stranke u sporu obratile, našao je da se radi o manifestacijama "solidarnosti prema društvenom uređenju i samoupravljanju".


Izvor: Novosti

Studenti veruju samo Titu

IZ demonstracija i štrajka izrastao je studentski pokret. Njegovom oblikovanju, pored ustaljenih zborova i akcionih odbora, doprinelo je i donošenje Akciono-političkog programa. Time su nastala nova obeležja junskog sukoba.
Osnovna tema zborova trećeg dana štrajka bio je nacrt Akciono-političkog programa koji su usvojili predstavnici fakultetskih akcionih odbora i Univerzitetski odbor, u sredu (5. juna u 6 sati) i uputili ga na javno razmatranje.
Dosta zamerki upućeno je stereotipnosti nacrta programa. Studenti Akademije za primenjenu umetnost, na primer, smatraju da je on „napisan na stari rutinski način, razvodnjen i opterećen opštim frazama“, da „nedovoljno odražava situaciju“, i da iz njega nije vidljiva „sva težina situacije i hitnost promena koje predlažemo“. Trebalo bi, sugerisano je, zadržati u središtu pažnje ključni problem – društvenu nejednakost, i insistirati na određivanju maksimalnih i minimalnih ličnih dohodaka.
I principijelno rešenje problema birokratije traženo je, da bi se pošlo dalje od samo njene moralne osude, u ukidanju privilegija. „Tražimo da plate funkcionera“, istaknuto je na zboru Šumarskog fakulteta, „budu jednake prosečnim platama radnika, jer je to smisao i suština borbe protiv birokratizma.Onda će funkcije društvenog rukovodstva biti prava čast, a ne motiv za ostvarenje usko materijalnih interesa“.
Na mnogim zborovima snažno je izražena privrženost načelu samoorganizovanja. „Predlažemo“, stoji u zaključcima zbora Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, „da se forma akcionih odbora, koji su osnovani na svim fakultetima, zadrži i posle završetka štrajka kao garancija da će maksimalni zahtevi studenata biti ispunjeni“.
Razmatrano je i samoupravljanje na Univerzitetu. Na osnovu temeljite kritike aktuelnog stanja predložene su izvesne izmene. Istaknuto je, pre svega, da bi Skupština univerziteta trebalo da bude najviše i efikasno samoupravno telo, dok bi Univerzitetski savet bio samo njen izvršni organ. U svim samoupravnim telima, naglašeno je takođe, trebalo bi da jednako budu zastupljeni studenti, profesori i ostali saradnici i radnici fakulteta i Univerziteta. Zahtevano je, takođe, da oni koji rade na Univerzitetu budu bolje i delotvornije zastupljeni u gradskoj, republičkoj i saveznoj skupštini, prvenstveno u kulturnoprosvetnim većima.
ZAHTEVANO je, dalje, da položaj kulture u društvu bude saobražen ciljevima socijalističkog razvoja društva, a ne da zavisi od trenutnih potreba i odnosa snaga u društvu. U tom smislu, bilo bi neophodno i vrhunska dobra kulture učiniti dostupnim svim slojevima stanovništva. Naročito je istaknuto da je nužno poštovati ustavno načelo o besplatnom školovanju, u prvom redu obezbediti neophodne uslove za ostvarenje prava na osmogodišnje školovanje.
U skraćenju radnog staža viđena je jedna od mogućnosti za brže rešenje problema nezaposlenosti.
Radi uspešnog ostvarenja studentskih zahteva, traženo je sazivanje vanredne sednice Skupštine SR Srbije „sa jednom tačkom dnevnog reda: Zahtevi studenata Beogradskog univerziteta sadržani u njihovom Akciono-političkom programu“.
Zborovi razmatraju mogućnosti izlaska iz nametnute izolacije. I u neposrednom okruženju, plavetnilu uniformi, tražena je pukotina. „Mi znamo“, poručuju studenti Filološkog fakulteta, „da svi milicioneri nisu ‘batinaši’, ‘policajci’,‘žandari’ i da među njima ima dosta onih koji se i sami osećaju ugnjetenim i da su protiv svoje volje upleteni u jednu vrlo prljavu stvar i gotovo nahuškani na studente“. Nade su polagane i u diferencijaciju među političarima, da će se napredni političari javno distancirati od „birokratskih snaga“. Takva nada počivala je na izvesnoj razlici u stavovima upravo objavljenih zaključaka partijskih organa. Gotovo celokupna kritika usmerena je na zaključke Sekretarijata Gradskog komiteta SKS Beograda.
I dalje, velike nade polažu se u kontakt sa predsednikom Republike. Studenti Šumarskog fakulteta, na primer, „predlažu da UO SS BU pozove druga Tita na sastanak sa predstavnicima studenata i profesora, a koji obavezno treba da prenose radio i televizija“. Na zajedničkom zboru studenata Arhitektonskog, Građevinskog i Elektrotehničkog fakulteta usvojen je predlog da se predsednik „pozove među studentske redove“, a studenti Akademije primenjenih umetnostipredlažu „da drug Tito primi delegaciju od sto studenata na razgovor“.
Pored toga, upućeni su ponovni apeli javnosti i pozivi na solidarnost. Zajednički zbor studenata tehničkih fakulteta predlaže studentima drugih univerziteta da „zauzmu fakultete do rešavanja postavljenih zahteva studenata“. Studenti Ekonomskog fakulteta predlažu „direktan radio i televizijski prenos na kome bi se Univerzitetski odbor i Akcioni odbor obratili svim građanima naše zemlje i detaljno ih informisali o svemu što se zbiva na Beogradskom univerzitetu“...
STALAN predmet kritike na zborovima su, i dalje, snažni pritisci i različiti oblici izolacije Univerziteta. Pored javnih, ukazano je i na druge oblike pritiska. Tako je, na primer, na zboru Ekonomskog fakulteta, profesor Nikola Čobeljić ukazao na to da „postoji neki periferijski partijski kanal preko kojeg se širi fama među radnike o tobožnjem divljanju studenata, o tome da su njihove akcije motivisane rušilačkim strastima i instinktima“. On je istakao da posledice bezobzirne izolacije studenata mogu biti pogubne...
Jedan od glavnih puteva za izlazak iz izolacije beogradski studenti su tražili u neposrednom kontaktu sa studentima ostalih jugoslovenskih univerziteta. Radi toga, zborovi upućuju delegacije na druge univerzitete. Pojedinačno i u grupama, odlaze i stižu delegacije.
Delegacije koje dolaze sa drugih univerziteta dočekivane su s velikim oduševljenjem. Tako je, na primer, dolazak i nastupanje predstavnika Zagrebačkog sveučilišta u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja praćeno čestim skandiranjem Zagreb – Beograd...
Gotovo je nemoguće zamisliti da nekoliko hiljada ljudi – studenata, profesora i drugih učesnika u štrajku – mogu imati u svemu istovetna gledišta. Visok stepen saglasnosti postignut je u pogledu sadržaja osnovnih programskih dokumenata. U svemu ostalom postojale su izvesne razlike, ali one nisu bile dovoljno iskazane i produbljene. Uzroke izvesnom ograničenju izražavanja razlika među štrajkačima valja tražiti u više pravaca. Pre svega, postoji dosta uvreženo shvatanje da je postojanje razlika, u načelu, opasno po jedinstvo učesnika u bilo kojem poduhvatu. Zatim, jedinstvenu organizaciju zahtevala je i složenost uslova života i rada štrajkača (pripremanje zborova, štampanje dokumenata, ishrana i spavanje u zgradama Univerziteta itd.). Najzad, težnje ka jedinstvu podsticao je i spoljni pritisak, u prvom redu nastojanja da se izazove „diferencijacija“ na Univerzitetu, što je energično odbacivano.
Izvesna suzdržanost štrajkača mogla bi biti tumačena i kao posledica dosta neodređenog straha od provokatora, ali o njegovoj rasprostranjenosti i posledicama nema konkretnijih tragova, te bi ovo tek trebalo istraživati.
U trenutku donošenja PROGRAMA, verovatno u oduševljenju usponom studentskog pokreta, zanemaren je bio odnos između neposrednih zahteva (smenjivanje odgovornih funkcionera i sl.) i opštih ciljeva studentskih akcija (sadržanih u programskim dokumentima). U prvom planu bili su ovi drugi.
Moglo je čak izgledati da je donošenjem PROGRAMA postignut najveći mogući uspeh, te da bi štrajk mogao biti okončan. („Imate program – idite kući!“) Možda je na delu bilo i taktičko lukavstvo, izbegavanje daljih konkretnih konfrontacija? U svakom slučaju, izvesna zbrka između opštih i konkretnih ciljeva delovanja uticala je na način okončanja štrajka, o čemu će dalje biti više reči.

RADNICI I STUDENTI
SAVEZ studenata Crvenog univerziteta "Karl Marks" uputio je ovakav apel radničkoj klasi Jugoslavije:
"Studentske demonstracije koje se održavaju ovih dana u Beogradu, jasno su pokazale ko su pravi neprijatelji interesa radnika i studenata. To su one snage našeg društva koje svim silama nastoje da izoluju radnike od studenata i koje, prividno zastupajući interese radnika stvarno zastupaju svoje sopstvene, birokratske interese. One pokušavaju da demagoški suprotstave radnike studentima.
Mi ne zastupamo nikakve posebne interese, koji ne bi bili i vaši interesi, mi nemamo posebnih ciljeva, koji ne bi bili, istovremeno, i vaši ciljevi. U proglasima i biltenima jasno smo definisali naše zajedničke interese i nikako ne dozvolite da vas obmanu u pogledu pravog duha onoga što zajednički hoćemo. ŽIVELO JEDINSTVO RADNIKA I STUDENATA - preduslov pobede istinskog socijalizma."


Izvor: Novosti

Ko govori u ime radnika

AKO bismo se oslonili na pisanje štampe i pisma i telegrame koji su iz radnih organizacija upućivani studentima i političarima, radništvo je tokom junskog sukoba uglavnom podržavalo neke „studentske zahteve“, a osuđivalo neke „metode“. Iz pomenutih izvora gotovo je nemoguće razabrati šta je podržano a šta nije. Pre bi se moglo reći da je tim putem javnosti nametnut utisak kako je radnička klasa najviše pogođena delovanjem studentskog pokreta, te da od njega brani svoje interese. Takvom utisku najviše je izmakla studentska javnost.
U stereotipnom sadržaju i ritualnim frazama dospelih pisama i telegrama prepoznavana je birokratska manipulacija, a ne izraz stvarnog opredeljenja radništva. Ako je razotkriveno da radnici samo prividno stoje iza pomenutih poruka, ostalo je, ipak, otvoreno pitanje kako su oni stvarno reagovali. O tome ima veoma malo objavljenih svedočanstava...
Da li je posredi podozrenje radnika prema studentskom štrajku ili nešto drugo, o tome rečito govori M. Fijala, radnik Beogradskog vunarskog kombinata: „Kada je reč o studentskom štrajku i tom radničkom (prim. N. P.) podozrenju, tu je opet bilo nekoliko ljudi, inicijatora, koji su hteli da učvrste svoje položaje. Oni su izašli pred radnike i pročitali im tekst koji su sami napisali, a radnici su bili baš protiv tog teksta koji je kasnije pročitan i na radiju i televiziji. Kada je to pročitano, radnici su otišli sa zbora kao sa nekog pogreba, kao da su nekog, ne znam koga, sahranili, dok je u njima kiptelo. Ali niko nije smeo da kaže ni reči. Zašto? Ljudi se plaše.“
Na izolaciju radnika od studenata, pored snažnog spoljašnjeg pritiska partijskog i državnog aparata, neposredno i efikasno uticala su rukovodstva radnih organizacija. Ona su, u različitim sastavima i oblicima (formalnim, neformalnim i mešovitim - različiti „aktivi“), preuzela ulogu jedinog posrednika između radne organizacije i društva, zapravo državnog i partijskog aparata. Tim „kanalom“ organizovane su „radničke straže“ koje su legalizovane odlukom radničkog saveta. Na ovaj način upotpunjen je lanac specijalnih grupa - „štabova“, „aktiva“, „radničkih straža“ - kojima je zaprečen svaki oblik normalnog saobraćaja između radnika i studenata.
Mada je građa o stvarnom reagovanju radnika u toku junskog sukoba veoma oskudna, ona ipak osnovano dovodi u sumnju nametani utisak o jedinstvenom reagovanju radnika. Retka svedočanstva o njihovom stvarnom reagovanju ukazuju na znatne razlike u stavovima i na krupne prepreke u samostalnom i slobodnom opredeljivanju. Moglo bi se, stoga, reći da je radnička klasa na javnoj sceni bila prisutna prvenstveno kao simbol, na koji su se mnogi pozivali nastojeći da na taj način pribave legitimnost za svoje delovanje.
„Potpuno sam u svemu saglasan sa vama“, piše studentima K. Avramović, radnik kolubarskog rudnika, „i nastojaću da obavim svoj deo posla u razrešavanju važnih pitanja koja ste postavili. Kako sam preko radija obavešten, i iz moje radne organizacije je upućen telegram osude demonstracija. Mislim da ne treba da vas uveravam da iza toga i sličnih telegrama ne stojim ni ja ni moji drugovi, već oni koji moraju ustupiti svoja mesta stručnijim i sposobnijim. Vi ste svakako prozreli taj pokušaj birokratije da se identifikuje sa radničkom klasom...“
Grupa radnika preduzeća „Auto-put“ iz Beograda demantuje da je njihova radna organizacija uputila bilo kakvo kolektivno pismo: „Pomenuto pismo sačinjeno je a da prethodno nije održan zbor radnih ljudi, niti je na bilo koji način konsultovan kolektiv“, i ističe: „potpuno se ograđujemo od stavova u ovom pismu, i tu ogradu treba smatrati iskazanom samo u naše ime.“
Od svih društvenih slojeva, inteligencija je u junskom sukobu bila najvidnije rascepljena. Jedan njen deo sačinjava studentski pokret, a drugi spada među njegove najborbenije protivnike. Dobar deo inteligencije, kao i drugih društvenih slojeva, spada u onaj deo stanovništva koji se, obično, naziva „nemom većinom“...
Tokom sedmodnevnog štrajka, iz krugova humanističke inteligencije, od umetnika i naučnika, uglavnom su stizali znaci podrške. Ona je izražavana preko pisama i telegrama ili neposrednim učešćem u različitim oblicima kulturnog i političkog života na Univerzitetu.
Na studentskim skupovima bilo je zapaženo prisustvo i učešće književnika: D. Maksimović, B. Ćopića, V. Pope, D. Radovića, M. Bećkovića, D. Kolundžije, M. Kovača, D. Kiša, B. Pekića i drugih. Od filmskih režisera bili su prisutni: Ž. Pavlović, Ž. Žilnik, D. Makavejev i D. Babić. Tu su bili i glumci i operski solisti: R. Đuričin, M. Stupica, D. Čakarević, B. Pleša, Lj. Tadić, S. Žigon, S. Dečermić, Ž. Saramandić, B. Veselinović i K. Bulić.
Među studentima nije bilo zapaženo prisustvo ni jedne jedine „zvezde“ masovne kulture.
UČeŠĆe novinara naročito je značajno i složeno. Oni su bili, neposredno i posredno, jedan od glavnih učesnika u junskom sukobu. Njihove prve reakcije na demonstracije bile su povod za zaoštravanjesukoba; studenti su u njima videli jednog od svojih glavnih protivnika. Posredno, svojim uticajem na formiranje javnog mnjenja, oni su takođe uticali na tok i ishod sukoba.
Ponašanje novinara nije bilo jednolično. Pokazalo se, pre svega, da postoji bitna razlika između neprofesionalnih i profesionalnih novinara, odnosno između omladinskih listova i „službenih glasila“. Dok su oni prvi mahom objektivno prikazivali događaje, izražavali studentsko mnjenje i podržavali studentski pokret, i zbog toga bili podvrgnuti administrativnim i drugim pritiscima, ovi drugi su, sem retkih izuzetaka, pisali nepotpuno i jednostrano, izražavali su odbojan ili negativan stav prema studentskom pokretu...
Dnevna štampa nameće čitaocima odbojan stav prema studentima na sasvim sumaran način. Recimo, uvodnik Borbe „Čemu vode neredi“ poziva se, najpre, na zabrinutost građana zbog toga što se milicija nalazi na ulicama Beograda, da bi potom bilo istaknuto kako samoupravna demokratija treba da bude zaštićena „od svega, pa i protiv svega, pa i od iznuđivanja rešenja uličnim neredima“.
Milicija se, dakle, našla na ulicama radi zaštite samoupravne demokratije. Od čega i od koga - to nije određeno rečeno. Umesto toga, tvrdnjom da „demonstracije nisu nimalo naivne, „pažnja je usmerena na nekakvu mračnu pozadinu „uličnih nereda“, na „neprijatelje“ koji su se uvukli među studente. Ali ni o tome nije ništa određeno rečeno, već je pažnja pomerena na nešto još opasnije, na „kontrarevoluciju“ i „sistem ’čvrste ruke’“ kao, tobože, neminovne posledice „uličnih nereda“.
Ovako uopštene sumnje večernja štampa začinjava pikantnim detaljima. Tako, na primer, Večernje novosti sumnjiče studente za veze s inostranstvom. Inostranstvo ovde, samo po sebi, ima problematično značenje. Takav utisak ostaje, senzacija postiže efekat, čak i kada se utvrdi da „sumnjiva veza“ ne sadrži ništa sumnjivo.
Članak „Stranac pred Akademijom“ u celini glasi: „Postojala je i dosad sumnja da stranci ne posmatraju mirno studentske demonstracije u Beogradu. Međutim, bilo je teško nekog optužiti bez dokumenata. Automobil koji objavljujemo nosi registraciju francuske ambasade... Snimljen je juče oko 10 časova pred Akademijom za primenjene umetnosti u Ulici 7. jula broj 4. Ljudi u ovim automobilima nisu se našli iz puke radoznalosti pred jednom visokoškolskom ustanovom u kojoj studenti održavaju svoje zborove. Na ulaznim vratima oni su studentima predali pakete, i uzeli druge pakete od njih. Za same studente, za onu veliku većinu njih koji se desolidarišu sa neprijateljskim parolama i neprijateljskim elementima, najbolje je da lično ispitaju kakvi se paketi primaju od stranaca i zašto i kakvi im se paketi daju.“
Pored načina na koji je ovaj napis sročen, zanimljiva je pojedinost da se pominje i „automobil“ i „automobili“, kao i to da se sam novinar nije potrudio da sazna šta se nalazi u „paketima“.
Ispostavilo se, naime, da u paketima nije bio bilo kakav „subverzivni materijal“. U pismu dekana Akademije, Đ. Krekića, objavljenom u Večernjim novostima šest dana posle lansiranja “senzacionalne vesti“, stoji sledeće: „1. Nije se radilo ni o kakvim nepoznatim paketima nego jednostavno o kinoaparaturi i četiri filma: Pikaso, Pikaso u Antibu, Bernar Bife i Moda 1968. u Parizu. Ovi filmovi prikazivani su studentima 31. maja 1968, dakle pre događaja na Univerzitetu. 2. Ovi filmovi su pozajmljeni od Francuskog kulturnog centra legalno i zvanično zasnovano na odnosima ove ustanove i naših vlasti.“

MORALNO VRELO
PREMA viđenju Dobrice Ćosića, studentski pokret nije toliko značajan po novim idejama koliko „po tome što je nagovestio jednu izvanredno burnu i snažnu revolucionarnu težnju generacije koja hoće da postane istorijski subjekt“. Prema njegovom mišljenju, studentski pokret je prvenstveno značajan kao „snažno moralno vrelo“ i „inspiracija našoj kulturi uopšte“. „U našim uslovima“, nastavlja Ćosić, „studentski pokret na socijalističkoj, revolucionarnoj osnovi mogao bi da širi svoje ciljeve u integralno, kulturni pokret, pokret za idejnu, etičku i kulturnu obnovu naše društvene svesti, i to obnovu u smeru njene emancipacije od balkanskog primitivizma, nacionalističkih i ideoloških mitova, ka savremenoj, humanističkoj univezalnosti.“


Izvor: Novosti

Strah od odmazde režima

ŠTRAJK Beogradskog univerziteta trajao je sedam dana, od trećeg do devetog juna.
Nakon kratkotrajnog zatišja, petog dana štrajka, sukob je ponovo zaoštren zahtevom organa za unutrašnje poslove Beograda da do osmog juna u 19 časova sa fasada svih fakulteta moraju biti skinute parole kako bi se stalo na put “neprijateljskim elementima”. Ali, koje su parole “neprijateljske”?
To u pomenutom zahtevu nije rečeno. A zborovi su bili jedinstveni u oceni da među studentskim parolama nema ni jedne jedine koja bi bila protiv socijalizma, demokratije i samoupravljanja. Uz to, činilo se neshvatljivim da sami studenti skidaju svoje parole, umesto onih kojima one smetaju. Međutim, pod snažnim spoljnim i unutarnjim pritiskom, većina nastavnika i studenata odlučila je da budu uklonjene sve parole, jer nije bilo mogućno izdvojiti bilo koju kao “neprijateljsku”. Sem toga, u takvom činu bilo je izgleda i nešto prkosno. Bitno je, pak, da se time htelo izbeći novo zaoštravanje sukoba...
Univerzitetski odbor SS ovako je komentarisao skidanje parola: “1. Od samog početka studenti Beogradskog univerziteta su želeli da preko socijalističkih parola pozdravljaju sve ono progresivno u našem društvu i obaveste javnost o smislu svoje akcije i ciljevima svoje borbe. Nijednog trenutka nismo dozvolili parole strane idejama socijalističkog društva. 2. S obzirom da bi nepoštovanje ove naredbe bilo protivzakonito, naša bi akcija mogla biti okvalifikovana kao ilegalna. U cilju da je sačuvamo, Plenum Beogradskog univerziteta doneo je odluku da skine sve parole i zvučnike, osim državne i partijske zastave i slike teoretičara i revolucionara kao što su: Tito, Marks, Lenjin. 3. Smatramo da smo Akciono-političkim programom i ostalim dokumentima kao i smislom našeg pokreta pokazali šta je ono za šta se borimo i da dajemo podršku svim progresivnim snagama našeg društva koje se bore za samoupravljanje i socijalizam. 4. Želimo još jednom naglasiti da nikakve provokacije i nerazumevanja neće razbiti jedinstvo našeg pokreta, koji uprkos svim birokratskim snagama, ističe borbu za socijalizam.”
NAPOREDO s raspravom o skidanju parola, zborovi su zaokupljeni uslovima koje bi trebalo ispuniti da bi štrajk bio uspešno završen. Diskusija o uslovima trajala je dva dana. Polazna osnova za ovu diskusiju bilo je saopštenje sa zajedničke sednice (održane sedmog juna) svih rukovodećih tela Univerziteta: Univerzitetskog komiteta SK, Univerzitetskog odbora SS i predstavnika akcionih odbora studenata Beogradskog univerziteta. “Sve organizacije”, stoji u ovom saopštenju, “složile su se da je studentski pokret na Beogradskom univerzitetu pokazao visok stepen samodiscipline i organizovanosti. Akciono-politički program... izražava principe i ciljeve pokreta studenata i nastavnika. Konstatujemo da su to u isto vreme principi izraženi u Programu SKJ, Ustavu SFRJ i ostalim dokumentima Saveza komunista i drugih društveno-političkih organa i organizacija. Potpisnici saopštenja smatraju da treba nastaviti organizovanu i doslednu dugoročnu akciju kako bi se principi definisani Akciono-političkim programom ostvarili. U tom cilju treba izvršiti odgovarajuće analize i preciziranje pojedinih stavova i Programa, kao i organizacione pripreme koje bi omogućile kako učestvovanje u realizovanju Programa, tako i praćenje ostvarenja pojedinih mera.
Da bi što pre otklonili izvore sukoba i nesporazuma, i stabilizovali odnose na Univerzitetu, potpisnici saopštenja smatraju da treba prethodno ispuniti sledeće zahteve: “1. Deblokiranje svih fakulteta, 2. Puštanje iz zatvora svih uhapšenih studenata, kao i davanje garancija da se kasnije protiv njih neće preduzimati represalije, 3. Što hitnije podnošenje izveštaja Komisije za utvrđivanje incidenata na Novom Beogradu i pozivanje na odgovornost i kažnjavanje funkcionera odgovornih za nastali incident, 4. Obezbeđenje potpunog i objektivnog informisanja javnosti preko sredstava masovnih komunikacija kako bi se omogućilo upoznavanje javnosti sa ciljevima pokreta studenata i nastavnika Beogradskog univerziteta.
”Smatramo da bi se na taj način obezbedili uslovi koji bi omogućili u kratkom roku, zavisno od uslova na pojedinim fakultetima, prelaženje na normalan rad svih fakulteta Beogradskog univerziteta.”
Pada u oči nastojanje donosioca ovog saopštenja da se težište akcija pomeri sa neposrednih zahteva na dugoročne ciljeve studentskog pokreta. Da bi se to postiglo, bilo je neophodno okončati sam sukob i preći na dugoročnu borbu. Međutim, uslovi za okončanje štrajka nisu dovoljno precizni i znatno se razlikuju od ranije formulisanih neposrednih zahteva. Izostalo je precizno određenje o kojim funkcionerima je reč i nestao je zahtev za ukidanje zabrane demonstracija.
Prilikom razmatranja ovog saopštenja na zborovima traženo je njegovo povlačenje i obnavljanje zahteva formulisanih četvrtog juna (u šest tačaka). Prigovoreno je da je ono “previše uopšteno, nepotpuno, nekonkretno”. Slobodu demonstracija zahtevali su, kao uslov za okončanje štrajka, Šumarski,Stomatološki, Građevinski, Elektrotehnički i Arhitektonski fakultet, kao i Viša pedagoška škola u Zemunu i Viša tekstilna škola. Tražene su i garancije da represalije neće biti preduzimane prema bilo kome ko je učestvovao u studentskim akcijama, niti prema onima koji su, na različit način, podržavali studentski pokret. Ponovljen je i zahtev da budu smenjeni određeni funkcioneri SUP-a i beogradskih dnevnih listova i Radio Beograda.
Zahtevano je, takođe, da javnost bude obaveštena o svemu što se događa na Beogradskom univerzitetu, da budu uništeni policijski dosijei, da se ozvaniči naziv Crveni univerzitet “Karl Marks”, da se trajno isključi upotreba sile u političkim sporovima, kao i da hitno bude završen izveštaj o toku i posledicama sukoba u Novom Beogradu...
Na osnovu dostupne građe nije mogućno precizno rekonstruisati diskusije i zaključke baš svih fakulteta i škola Beogradskog univerziteta. Prema službenom saopštenju, većina je usvojila četiri tačke, kao uslov za okončanje štrajka. Takvo saopštenje izdali su, osmog juna, Univerzitetski komitet SK i Univerzitetski odbor SS.
To su, dakle, konkretni uslovi koje bi trebalo ispuniti da bi štrajk bio obustavljen. U njima je nestao jedan od ranijih konkretnih zahteva - da se ukine zabrana demonstracija - a drugi je formulisan manje precizno nego ranije, više nije jasno o kojim funkcionerima je reč. Nije mnogo jasnije ni to ko i kako će kontrolisati ispunjenje postavljenih zahteva.
Dok su nedoumice u pogledu konkretnog raspleta sukoba rasle, kao i zamor na obe strane, jedan događaj obeležio je način okončanja štrajka baš u trenutku kada je isticao poslednji dan štrajka prema ranijoj odluci Saveta BU, i dao snažan pečat docnijim zbivanjima.

ŠTA SU GOVORILE PAROLE STUDENTSKOG POKRETA
DOLE KNEŽEVI SOCIJALIZMA

Navodimo sve studentske parole koje smo uspeli da zapišemo: “Ne verujte štampi”, “Tražimo smanjenje nezaposlenosti”, “Dosta korupcije”, “Dole korupcija”, “Svima jednake uslove za školovanje”, “Dole kneževi socijalizma”, “Dole crvena buržoazija”, “Nećemo rešavanje - hoćemo rešenja”, “Nećemo demokratiju u šlemovima”, “Gledajte istini u oči”, “Politički rad - besplatan rad”, “Kažite birokrati da je nesposoban - pa ćete videti na šta je sposoban”, “Dosta pendreka po ljudskom umu”, “Dajte nam poverenje”, “Čuvajmo dela naših radnika”, “Nećemo lažna obećanja”.
“Javnosti - čuj našu istinu”, “Birokratijo - sebi ruke od radnika”, “Pređimo sa reči na delo - Tito”, “Govori kako živiš (Lenjin)”, “Sloboda - istina - pravda”, “Položićemo i ovaj ispit”, “Dosta nam je crvenih buržuja”, “Samoupravljanje od dna do vrha”, “Mi se ne borimo za svoje uske interese”, “Ogorčeni smo ogromnim ekonomskim i društvenim razlikama”, “Protiv smo toga da samo radnička klasa snosi teret privredne reforme”, “Protiv akcionarskog socijalizma”, “Ogorčeni smo što uski birokratski interesi mute bratstvo i jedinstvo”, “Naš program je Program SKJ - zahtevamo dosledno sprovođenje”.
“Recite Titu istinu”, “Nećemo papirnati socijalizam”, “Tito - Partija”, “Hoćemo posao”, “Studenti - radnici”, “Naša štampa je vrlo revnosna”, “Kada ćemo suditi štampi”, “U sutra bez onih koji su upropastili juče”, “Posao svima”, “Pucali su u nas”, “Imamo li ustav”, “Mi smo sinovi radnog naroda”, “Dole socijalistička buržoazija”, “Sloboda štampe i demonstracija”, “Borimo se za boljeg čoveka a ne za bolji život”, “Revolucija još nije završena”, “Radnička omladina na fakultete”.
“Ko krši ustavna prava? Mi ne!”, “Radnici se savijaju - birokrati uživaju”, “Tražimo ostavku funkcionera SUP-a”, “Seljaci - radnici - studenti”, “Radnici, solidarišite se sa nama”, “Demokratizacija univerziteta”, “Vruće srce - hladna glava”, “Sutra će sigurno i kukavica moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi”, “Slobodna kritika i istinsko samoupravljanje”, “Živelo jedinstvo radnika i studenata - preduslov istinskog samoupravljanja”, “Protiv sve većeg bogaćenja pojedinaca na račun radničke klase - protiv akcionarskog socijalizma - protiv nezaposlenosti koja tera naše radnike u kapitalističke zemlje na rad”.


Izvor: Novosti