Nagledao sam se po “kićenom” Sremu (samo ga vi kitite) raznih užasa, gada i – čuda neviđenih; video sam zgradu austrijske pogranične kasarne (policije) u centru Višnjićeva, koju je naš čovek, slobodni rob povratnik iz Austrije, pretesterio na pola i na srušenoj polovini sazidao nekakav mrtvački kovčeg, građevinu od monte koja je sada kao divlje meso prilepljena uz slabinu pretesterisane kasarne (i pričao sam s komšijama, možda pogrešnim ljudima, koji u tome ne videše ništa loše); video sam poniženu Šekspirovu kuću u Ogaru, sa urezanim drvenim suncem koje uzalud sija na maštovitom zabatu, fascinantan primerak stare srpske sremske hacijende, i blejao sam s uplašenim nesrećnikom iz komšiluka koji je u tom zdanju skućio ovce; a video sam i osnivačku ploču od kamena porušenog manastira Bešenovo, bačenu u đubre na desetak koraka od crkvice koju je pre neku godinu obogotvorio u hrastovini dokoni prnjavorski kamiondžija u penziji; video sam kopljasti skelet nemačke gotske crkve u Putincima, i svinjce (bez svinja), šupe i klozete kod njenog olatara, video sam...


I još sam video – aj sad malo da “izbalansiramo” vandalizam – srpske barokne i gotske parohijske crkve, crkve-crkotine, prazne utrobe, iskopanih ili oslepljenih očiju, pokrivene zahrđalim plehom ili terpapirom, tornjeve izrešetane šrapnelima i probušene tenkovskim projektilima, video sam crkve koje nisu tako reći ni taknute od četrdeset pete... A on po Sremu, sada već i po baroknoj Fruškoj gori (Grgeteg, Krušedol) uspostavlja u naše ime kontinuitet srpskog prisustva u Vojvodini s nekakvim raško-vizantijskim karikaturama, kao da se (crkvena) arhitektura nije odmakla od Srednjeg veka. No, dobro, nagledao sam se, kažem, raznih čudesa po Sremu, ali, dozvolićete mi malo intimiziranja sa rodnom Fruškom gorom, nigde ne videh takvih čuda kao u svom dvorištu u Vrdniku!

Mi smo tamo, pre nekoliko godina – aj sad malo da se puvamo – porušili zgradu termocentrale iz 1910, spomenik tehničke kulture od svetskog značaja, prodali kotlove i uređaje kompanije “Lang” u staro gvožđe, i rušenje termocentrale pripisali nedužnom N. N. pilotu NATO-bombardera; poravnali smo sa zemljom sve napuštene zgrade u krugu upokojenog rudnika uglja, zdanja tipične srednjoevropske “rudarske” arhitekture s početka XX veka, jedine takve građevine u Vojvodini; smrvili smo u prašinu tzv. Dvokatnicu i Radnički dom na Staroj koloniji (rudarskom naselju s kraja XIX veka), a koloniju smo, uzgred da kažem, ostavili da iskrvari u agoniji... Srušili smo zgradu Prozivaonice na Južnom oknu (projektovanu dvadesetih godina u Sarajevu) i njenu sestru “renovirali” za potrebe banje, tako što smo smakli sve one suvišne prelepe mansarde i zvonaste izrasline na krovu; porušili smo depo ili ložionu, unakazili zgradu železničke stanice, počupali šine jedne od najstarijih vojvođanskih pruga (1889); porušili smo zgradu starog bioskopa, a poslednjih godina grickamo Gospodski red i rasturamo Novu koloniju, staru sto godina, kosmopolitsko rudarsko naselje sa preko stotinu zgrada - tvrđava “alpskog” izgleda, kojeg dakako prilagođavamo fruškogorskom stilu – sečemo zidove, izbijamo autentične prozore, fasade od kreča oblažemo lažnim ukrasnim ciglama, a merkamo i da zamenimo krovove, dosadio nam eternit kojim su pokriveni parlamenti u Pešti i Beču, Luvr i Versaj, dvorci na Loari, predsednička palata na Hradčanima u Pragu, Jodna banja u Novom Sadu... Pa, ipak, najveći gušt biće nam kada srušimo “kapitalca”, zgradu Kasine! Godinama je već mrcvarimo sve dok je ne nateramo da se bolesna i onemoćala sruši sama od sebe.

Eto, dakle, to smo mi! Za nas je ružno lepše od lepog, za nas je prljavo čistije od čistog. I tako, dok se oni sude u jednoj od više se i ne zna kojoj parnica po redu u grotesknom vrdničkom “procesu veka” s mnoštvom apsurdnih, tragikomičnih pravnih varijacija (koje preporučujem nekom sremskom Steriji), ali čija je suštinska nit, pa da celu stvar uprostimo i vratimo na razumljiv početak, da se utvrdi vlasnik nad Domom rudara u Vrdniku, palatom iz “austrijskih vremena” koja je pripadala zatvorenom rudniku uglja, ali faktički bila u funkciji Gradske kuće, secesionističkom brinetom koja se u lokalnoj toponimiji odaziva na nadimak Kasina – dotle, dok se parnice između Opštine Irig i RGP “Vrdnik” razvlače u nedogled, a (nadležni) Zavod za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici, preduzimljiv kao i do sada (kada je u pitanju zaštita rudarskog nasleđa Vrdnika), preživa s glavom u pesku, mi smo našu Kasinu, dar s neba, najlepšu zgradu u Sremu pre jednog veka, primerak par edžellence “samonikle” arhitekture, koji bi drugde tretirali kao kap vode na dlanu, mi smo je, dakle, pretvorili u ruglo, jer za nas je ružno lepše od lepog...

Belo, punačko lice mlade Marije Terezije s tri orijaška tropska cveta izrasla u slapu njene kose, poluzamišljeni pogled u imperijalnu prošlost crno-žute austrijske carice, koja je ljubila geometriju i šablone i uspela (čak) i čvornovati Srem da disciplinuje pod pravim uglom – već skoro sto godina, od 1910, kada je Mađarsko ministarstvo finansija, vlasnik rudnika mrkog uglja u Vrdniku (1907–1918), sazidalo Dom rudara, odmah proglašen “najlepšom zgradom u Sremu”, opstaje i ne stari na secesionističkim fasadama palate Kasine u Vrdniku. Nekoliko istovetnih caričinih “portreta” na uglovima spoljnih zidova, i dva njena lica iznad ulaznih vrata jednospratne zgrade s dva prekrštena čekića urezana na njenom čelu, imala su svoju “mušku verziju” u dvorskom enterijeru Kristalne sale, sve dok sa plafonskih uglova ove prostorije nisu sastrugana lica nepodobnog Franje Josifa, skupa sa pozlaćenom dekorativnom ornamentikom koja je oduzimala dah sremskim seljacima. U Kristalnoj sali Kasine, ispod kristalnog lustera, proradio je drugi bioskop u Sremu (prvi je u Zemunu), rudnički orkestar svirao je Štrausa, Bramsa, Šopena... Plesao se valcer...

Otmena, elegantna i – dekadentna, srezana pod brdom poput bloka tvrdog snega, uprljanog, memljivog i okopnelog pri zemlji, a blistavo belog pri vrhu u elitistički oduhovljenoj zoni čipkasto obrubljenog reljefa razvučenog ispod krovne konstrukcije od svetlosivog eternita, palata Kasina je strpljivim, dugogodišnjim izgaranjem (lokalnih) destruktivaca pretvorena u beli leš od cigli i kreča, svedena na crkotinu u poderanoj venčanici koja se vuče po kaljugi, doduše, s još uvek očuvanim “osnovnim funkcijama” opasne, zavodljive, demonske privlačnosti i lepote i besprekorno usklađenih proporcija, gabarita i površina. Pa, ipak, premda unakaženog prizemlja i, najverovatnije, poremećene statike (severno krilo), Kasina leži na zemlji celom svojom harmoničnom figurom i specifičnom težinom poput modela idealne geometrijske projekcije “zlatne sredine”.

U stvari, zgrada se muči, prokišnjava, truli, podgriza je vlaga. Lice Kasine, okrenuto istoku, naruženo, ižvrljano i opoganjeno, zagušeno krošnjama bradavičavog drveća u junskoj erekciji, sastoji se iz dva krila, severnog (dužeg) i južnog (kraćeg) krila, oba zastakljena visokim i dubokim, polukrstastim prozorima nanizanim u dva reda (prizemlje, sprat) s tankim, suptilnim, lozastim obrvama i namrgođenim lavljim njuškicama urezanim u medaljonima iznad svakog autentičnog prozora. Krila zgrade uravnotežava na principu kičmenog stuba, središnji, udarni deo lica (zabat), portal izvučen oko metar i po iz osnovne linije snežnog bloka, s dvokrilnim vratima, oslonjenim na četiri betonska stepenika, rađena kada i zgrada u kombinaciji nenametljivo obrađenog drveta i kovanih rešetki u staklu s aplikacijama lale ili menore. Vrata su između dva prozora, levog autentičnog, živog, i desnog “izvedenog”, mrtvog prozora (isečenog u zidu sedamdesetih godina, kada su za potrebe prodavnice nameštaja ubogaljeni svi ostali prozori prizemlja severnog krila Kasine), a na zabatu iznad vrata su još tri živa prozora s obrvama (sva tri na Kristalnoj sali), od kojih je srednji, prozor u vertikali s vratima, postavljen između dva gipsana, uplakana lica Marije Terezije...

Ima nečeg beznadežnog u tom odsustvu svesti o Kasini kao organskoj vezi ovog mesta i ovog geopolitičkog prostora sa srednjoevropskim kulturnim krugom! Ima nečeg, skoro bih se usudio da izlanem, protivprirodnog, nastranog (aludiram na “kolektivnu krivicu”, pa šta) u tom začaranom, paklenom krugu ruženja, ponižavanja, mrcvarenje bogom dane lepote, kao što ima nastranog i u nečinjenju, defetističkom mirenju sa agresivnom slikom rugobe, strva i pogani u oku, koja nije takva mesec-dva, pa da se čovek strpi s pljuvačkom očaja u grlu, zatvori oči i zapuši nos, dok se destruktivni đavo ne istutnji – nego već godinama, decenijama već, mrcvare u centru Vrdnika, tako reći uz blagoslov države, najlepši primerak “bečke secesije” u Sremu, jednu od najorginalnijih palata s početka XIX veka u Vojvodini, žvrljaju i uriniraju po zidovima, seru (da izvinete na izrazu) po ubogaljenom prizemlju severnog krila, razbijaju, grebu, lome... I niko, ama baš niko, tolike godine uništavanja, ni da osvešćen od stida uzme kantu kreča i mučenici, bar, zavije rane...

Ima nečeg mizernog, provincijalno uskogrudog, u toj nezahvalnosti svetine za darovanu lepotu, koju je u svom snu, pre sto godina, video i osmislio neki nadareni čovek, a zatim su njegov nacrtani san materijalizovali u prosturu neki vešti ljudi, koji su tu zgradu – tako čudesno lepu! – mogli da sagrade u centru Beča, Budimpešte, Berlina ili Amsterdama (i tamo bi je zapazili), ali, ne, sagradili su je u centru Vrdnika...
Da se mi s njom patimo!



izvor: Dnevnik