Sveti Sava i slijepac

Sveti Savo prolazeći kroz nekakvu šumu blizu jednog sela opazi kravu i za njom tele. Idući dalje, svetac stiže u kuću jedne udovice, koja je imala stara slijepa svekra. Od teškog putovanja Sveti Sava bijaše jako umoran, te sjede i poče sa starcem razgovarati. Slijepac ga zapita: "Da mi počem nijesi vidio kraj puta kravu?" Svetac odgovori, da je nedaleko u šumi vidio nekakvu kravu s teletom. Slijepac odmah naredi nevjesti, da ide i vidi da to nije njihova krava, koja se izgubila prije tri dana. Domalo žena se vrati goneći kravu s teletom. Slijepac joj onda zapovjedi da što ručku zgotovi, a dok je ona kuhala on se jednako sa svecem razgovarao. Poslije ručka Sveti Sava pođe da ide. Slijepac onda naredi nevjesti: "Polij ovom siromahu komad hljeba i jednu šaku sira, jer ne znam gđe ga može konak zateći." Žena učini kao što joj svekar zapovijedi. Pri odlasku Sveti Sava reče slijepcu: "Kad si tako dobar, Bog ti očinji vid opet otvorio! " I čim je svetac otišao, slijepac je odmah progledao.

Sveti Sava u prosjacima

Preobuče se Sveti Sava u prosjačko odijelo pa pođe po svijetu da okuša ljude. Tako dođe jednom prosjaku, koji nije imao nigđe ništa, pod dragim Bogom, nego je bio sav u živoj rani, gđe su se bili i crvi zakotili. Kad ga Sveti Savo zamoli da mu što udijeli, prosjak mu reče: "Ja ti nemam ništa dati do ovih crva", pa se maši rukom, te izvadi iz rane punu šaku crva i dade prosjaku Savi, jer je znao da ne valja prosjaka odbiti. Sveti Sava primi crve, koji se u njegovoj ruci pretvoriše u žute dukate. On ih vrati bolesnome prosjaku, pa se za nj pomoli Bogu i spase ga muke i nevolje.

Sveti Sava kao lekar

Putujući po zemlji Sveti Sava svrati u jednu kuću da prenoći. Domaćin, neki dobar čovek, lepo ga primi. Od ukućana imao je samo ženu, koja je bila veoma zla. Ona, po nesreći, nije bila kod kuće, kad je njen muž primio Svetog Savu na konak, nego je došla malo posle i počela da viče na muža, što je primio neznanog putnika. Kad je muž od nje zatražio večeru za gosta, ona reče: "Kamen mu za večeru". Muž se digne i posle dužeg preturanja nađe samo jedno jaje, koje u vrućem pepelu ispeče i pruži gostu. Posle tako malene večere muž zatraži od žene postelju za gosta, našto mu ona naprasito odgovori: "Kamen mu postelja."Kad je muž molio, da mu da bar jastuk pod glavu, pošto mu ne da postelju, ona mu kao i pre, odgovori: "Kamen mu pod glavu. " Gostoljubivi domaćin zamoli gosta, da se na njega ne ljuti, što ne može od žene da ga ugosti onako, kako bi trebalo. Ni domaćin ni žena nisu znali ko je taj njihov gost.

Posle večere Sveti Sava legne na kamene ploče pored vatre i nemajući ništa drugo da metne pod glavu, uzme kamen. Za ljubav gosta i domaćin legne do njega, a žena se sama ispruži na postelju malo dalje od njih. U nek doba noći ženi se razvije pupak, pa da umre od bolova. Tada joj se otvore oči i ona u putniku pozna Svetog Savu. Ne mogući više da podnese muke i bolove, ona počne moliti Svetog Savu, da se smiluje na dobrotu i gostoljublje njenog muža i da je isceli. Sveti Sava se smiluje i ona ozdravi.

I danas, kad se kome razvije pupak, onda neka starija žena metne srednji prst desne ruke na pupak bolesnika, malo pritisne i počne polako da obilazi bolesnika, da zavija pupak, pri čemu izgovara ove reči kao neku molitvu: "Sveti Savo, zavi pupak! Ne porad zle žene, nego pored dobra čoveka. Kamena večera, kamena postelja, kamen pod glavu!" To se tri puta ponovi, a pre toga postavi se jaje u vatru, da se ispeče i da se bolesniku da ga pojede. Posle tog narod veruje, da bolesniku mora biti lakše.

Sveti Sava brodar

Sveti Sava znao je sve zanate, ali mu je bio najmiliji brodarski. On je izabrao taj zanat, što je i sam Hristos bio brodar, koji je i Svetog Nikolu naučio tome zanatu. Ali njih sva trojica različno su vladali svojim zanatom. Tako je Hristos na svojim lađama prevozio svijet sjednog kraja na drugi, Sveti Nikola spasavao je ljude na lađama, a Sveti Savo topio je grešne ljude sa svojih lađa, pa ih je stoga namještao na onim mjestima gde su živeli veliki grešnici. Kad god bi Sveti Sava pošao s lađom na more, udarila bi strašna bura, koja bi potopila i lađu i sve putnike u njoj. Tako je Sveti Sava trijebio grešnike sa zemlje.

Sveti Sava i vlastelin

Sveti Savo putujući po svijetu dođe pred jednu crkvu, te stane od čovjeka do čovjeka u ime božje moliti, da mu što udijele. Koji ljudi bijahu pobožni, davahu mu. Svetac dođe tako pred jednog vlastelina, te i njega stane moliti, da. mu što udijeli. Vlastelin bijaše nevaljala srca, te će mu reći: "Vuci se odavde, ne dadu mi se taki s mirom ni Bogu moliti. Ako ti što fali, kući mi dođi!"

Poslije svete službe vlastelin uzjaše na konja, te sa slugama ode kući. Svetac uzastopce pođe za njim. Kad dođe vlastelinovoj kući, opet stane moliti da mu što udijeli. Vlastelin razjaren zgrabi batinu da sveca udari, ali Bog naredi, te mu se ruka zgrči i u njoj batina ostade. Svetac videći šta vlastelin hoće, pođe ne obazirući se, a vlastelin za njim pošalje svoje sluge, da ga mole da se vrati, obećavajući mu nebrojeno blago. Svetac se vrati u dvor vlastelinu. Vlastelin kleknu pred njega govoreći: "Oprosti mi ugodniče božji, što sam te uvrijedio, i moli se Bogu, da mi se ruka ispravi, daću ti nebrojeno blago!" Svetac mu reče: "Ja ti blaga ne želim, a ako ćeš prema sirotinji od sada biti dobar, ruka će se tvoja ispraviti." Vlastelin se od srca pokaja i obeća, da će oholu svoju narav promjeniti i za sirotinju biti bolji. Čim je to izgovorio, Bog naredi, te mu se ruka ispravi. Od to doba vlastelin je za sirotinju bio dobar i u tome se grijehu popravio.

Crno jezero

Putujući Sveti Savo po Jezerima dođe u neki manastir na konak. Tu bili neki kaluđeri, koji su zavideli Savi što je štovan u narodu, pa se zdogovore da mu poture jednog pijevca u torbu, samo da bi mu nanjeli pakosti.

Kad ujutru pođe Sveti Savo dalje, oni ga zaustave i počnu vikati, da im je ukrao pjevca. Sveti Savo stane im govoriti: "Za Boga, braćo, kako bih ja to učinio! " A oni uput, pa u torbu: " A da šta ti je ovo?" Sveti Savo kad viđe, dosjeti se, šta su kaluđeri šćeli, pa mahnu svojom štakom i reče: "Da Bog da se sad sve ovo u Sodom pretvorilo!" Toga časa Bog naredi, nestade i kaluđera, i manastira, i svega što je ondje bilo, no se stvori jedno crno jezero. I to je jezero uvijek jednako, niti mu voda pridolazi, niti otječe; a niko ne smije u njega zagaziti.

Sveti Sava i grešnik

Bio jedan jako zlogovoran i nebesan čojek, bogopsovac, te jedne noći o Svetom Savi, kad je najveća ciča zima bila, dođu đavoli, Bog budi s nama, po nj. Zamotaju ga u ponjavu, s kojom se pokrio, iznesu ga na badžu pa š njime fiju u najdublji vir u Korani. Ćape ga dva među se, jedan za ruke, drugi za noge, pa sve nekoliko puta zaburi ga u vodu, a onda opet izvadi. U polje došao najstariji vrag. Namjesti veliki usijani nakovanj kraj vode. Zamahnuvši nad nakovnjem teškijem gvozdenijem batom centenjakom, zapovijedi onima, što ga šmuraju, da mu ga donesu. Istom, što su ga donijeli i da će š njime na nakovanj, ali najednom sinu sve oko njih, čisto im se oči zablještiše. Dok se samo okom hitiše i obazriješe, ugledaše od zlata čojeka, u samu zlatnome odijelu, sa zlatnijem krstom u ruci koji se sjaje kao sunce žarko. To je bio Sveti Sava. On samo malo zlatni krst uzdignu i prema njima manu, a đavoli dreknuše i od čovjeka na stranu skočiše. Sveti Sava reče: "Nemojte ga više! A ti grešniče znaj, da se Svetom Savi ražalilo na tvoju sitnu dječicu i kukavnu ženu, pa te za ovaj put izmolio u Milostivoga Boga. Zato se pokaj i okani svake nebesije, pa i same pomisli na zao govor. Inače će ovi opet doći po tebe i zaslužena kazna neće ti se više moći oprostiti." Čim je to Sveti Sava izustio, nestane ga, a š njime i onog sjaja i blijeska. U isti mah i đavoli poskakaše u vir koranski i nestade ih. Čojek se prekrsti, vjerno pomili svemogućem Bogu i Svetom Savi, zahvaljujući iskreno na velikoj milosti i daru njihovu. Pokaja se za teške pregrije svoje. Ode kući, pa već kašnje nikad nije griješio, nit je tjerao griote.

Sveti Sava i dva suparnika

Zauzeo seljak seljaku komad zemlje, a oštećeni došao Svetom Savi na žalbu. Kad je Sveti Sava čuo i razumeo žalbu, pozov otmičara i posavetuje ga, da na lep način vrati zauzetu zemlju svome susedu i da se pomire, pa da žive kao rođena braća. Kad ovaj nikako nije hteo na to da pristane, onda ga Sveti Sava odvede u jedan plodni kraj zemlje, pa mu rekne: "Kad hoćeš da imaš što više zemlje, onda evo ti; idi, i koliko god budeš danas opkolio zemlje u ovom pustom plodnom kraju, toliko će tvoje biti; samo pazi dobro, da mi u sunčani zahod budeš tačno na ovome mestu, odakle polaziš, inače na tebi glave neće biti."

I zape otimač i grabljivac. Zape da trči oko lepog imanja, iz petnjih žila. Te hajde da opkoli i ovu lepu livadu, pa i ovaj veliki gaj, pa i ovaj voćnjak, pa i onaj vinograd, pa ovu njivu, pa onaj pašnjak, pa ovo pa ono... I tako je siromah, bez duše, trčao gladan i žedan, bez odmora, vas dugi letnji dan. Sunce je već počelo za brda da zapada, a on je, bednik, još opkoljivao travokosne makve i guste jelake. A kad je već bio blizu mesta, odakle je pošao, sunce je već bilo zašlo. Od velikog umora, on je pao i izdahnuo, ne došavši do belege odakle je potrčao.

Sveti Sava i siromah

Naiđe Sveti Savo pokraj jedne sirotinjske kuće taman na Božoć. Tamo kuknjava, jer se čeljad, sa sitnom dječicom, nije imala čim omrsiti. Sveti Savo dade onda domaćinu punu ćasu masla. Obraduje se siromah i zafali, a žena uze maslo, prikupi korica i spremi poparu. Siromah je trošio maslo godinu dana, a nikad mu nije nestajalo. Tek kad se pofalio jednom prijatelju, poče maslo da izčezava, a da se nije falio, Bog zna dokle bi mu trajalo ono maslo.

Sveti Sava i hala

Pravedna sudba za neke grehe kazni Svetog Simeuna te uđe u nj hala proždrljiva. Od toga doba običan ručak Svetom Simeunu bejaše pečen vo i u volu ovan, i u ovnu kokoš, a u kokoščici jaje – i od svega toga iza njegovoga ručka ne ostajaše ništa. Jedan put dođe Sveti Simeun u Hilandar, pa u dugom razgovoru sa Svetim Savom ogladni i stane hitati da ide da ruča, ali ga Sveti Savo veštim razgovorom zadrži, dok hala u njemu sasvim ne ogladni i mnogo ga umori, Onda mu Sveti Sava pruži poskuricu, a iz Svetog Simeuna zinu hala i obvinu poskuricu. Sveti Sava dokopa tad halu rukama za vrat, izvuče je iz njega i baci u more. I od tada ne mogaše Sveti Simeun ni celu kokošku da pojede.