Kratko & jasno: potrazi pomoc psihologa.

od citavog tvog konfuznog teksta,jedino sto mi je bilo upecatljivo jeste da ti cin gubljenja nevinosti nazivas"proces stapanja u drustveni kalup" ,a koji ti je pri tom odvratan (pazi,ni meni prvi put nije bio holivud...ali ovoliko karikiranje....)

formulacija dostojna partijskih sastanaka iz 60 i neke....
u vrijeme spoljnih i unutrasnjih neprijatelja...

tebi treba pomoc strucne osobe u cetiri oka.
ovdje ne mozes naci pomoc za sebe...u to sam sigurna.

srecno.

Pa nisam proces gubljenja nevinosti nazvala "stapanjem u društveni kalup". Iako je način izražavanja pomalo štur, vezu, vezivanje, ono što mi je 20 rođaka pre neki dan reklo na nečijoj svadbi (kad ćeš ti, aj' požuri...) doživljavam kao nepotrebno banalizovanje ljudskog postojanja. (Ne brinite, njima se smeškam kao i svi ostali )
Dakle, to što sam učinila samo mi je "dodatno ogadilo ceo proces stapanja blablabla....."

Istini za volju, može biti da sam to uradila radi forme pre nego iz radoznalosti. A i pomoslila sam da sa tim dečkom mogu ostati posle toga, međutim desile su se neke stvari sa nekim drugim likom (da ne dužim..... ::bivši:: drug se potukao s njim i svašta još.....) koje su me navele na pomisao da je jednostavnije da odyebem sve. Dakle, naterala bih sebe da budem s nekim koga ne volim, da bih najzad i ja bila deo tog... kalupa. A samom činu gubljenja nevinosti nešto i ne pridajem veliki značaj, ne znam da li bih trebala?! Posle toga nisam bila ni sa kim i nije mi žao. Ustvari ne osećam ni potrebu.

Obzirom da me je uhvatio panični depresivni napad pre neko jutro kad sam pošla na vežbe, tu sam čvrsto odlučila da se stvarno obratim nekome..... jedini put kad sam u životu razgovarala sa psihologom (psihijatrom?) bilo je kada sam trebala krenuti u auto školu, a nisam ni znala s kim razgovaram pa mi nije iblo najjasnije zašto mi postavlja sva ova glupa pitanja hehehe.....
Zapravo ne znam formu odlaska kod stručne osobe, ne znam da li postoji neko koga bi moje socijalno podržalo, da li ima neko u studentskoj, ja sam student sa honorarcem od koga jedva da imam džeparac..... otišla bih, ali tako da niko ne zna, pa ni moja rođena majka. Možda bih joj rekla, posle...

Pročitala sam neke baš smislene odgovore ovde, stvari u vezi kojih sam se ja, nakon toliko godina života u svom svetu, zapitala tek nedavno.....

Hvala vam na pažnji, uživo ne verujem da bih nekoga zamarala ovako. Osim par prijatelja, ali oni ionako znaju moju situaciju, pa je priča o njoj potpuno nepotrebna.

jesi,nazvala si.
pa u 5-toj i 6-toj recenici prvog posta.
ali nevazno je to sada.

mozes ti da ignorises problem i da najbolje godine svog zivota provedes u toj dusevnoj patnji.
i da postane samo jos gore....
stvar izbora.
samim tim i hrabrosti.

ne zelis da iko zna...to je potpuno u redu.takve posjete i podrazumjevaju diskreciju.
nemas para za psihologa...razumljivo.
ali mislim da mozes da prodjes i bez placanja...
raspitaj se!
koliko znam,ako si zdravstveno osigurana,u javnim ambulantama i savjetovalistama i ne placas...
mada,
mislim da ce ti B@mbin@ te stvari bolje objasniti,a mozda i preporuciti gdje tacno da odes.

Ne, i majka je prilično besna heh..... možda i više. Ustvari, ona je ta koja je ranije uvek bila neraspoložena i nervozna, ona je ta koja je na prvi pogled potpuno bezosećajna, pa i na drugi... i treći..... zaplakala možda par puta preda mnom, i to zbog svoje "zle sudbe". Otac je (ovo dođe kao glavni problem) apsolutna suprotnost i uvek je patio što deca ne trče da ga ljube i što ga, u suštini i ne vole (ovo čak nije do nas, deca ga generalno ne vole preterano jer je toliko pun neke ljubavi da ih udavi), tako da je njegova preterana emotivnost i dovodila do prilično jezivih nastupa, periodično.
Pa, do pre neku godinu umeo je biti haos u kući koji me je dovodio vrlo blizu nervnog sloma. Ja nisam vaspitana da budem histerična, samo besna. Ali opet, kontrolisano besna. Nisam im nikada odgovarala, nisam se svađala sa njima tek do nedavno, kad sam puka stvarno i počela i ja da urlam na njih, kao što su oni na mene..... ironija, to ih je malo primaklo zemlji i sada je stanje u kući, nakon toliko godina, zapravo prilično jednostavno. Svađe postoje, ali su krajnje kontrolisane i kratke. Moje se mišljenje (iako se verovatno ne poštuje) trpi. Tj. toleriše.
Videla sam više drugarica u histeričnim napadima i mnogo neprijatnih situacija u njihovim kućama, tako da sam tu negde shvatila da moji, iako ludaci na svoj način, ipak nisu posebno različiti. Tužno, zar ne?
O njima bih mogla da pišem danima ali to, pretpostavljam, i jeste ono što bih trebala da pričam tom nekom pretpostavljenom psihologu.

Uporno pokušavam da povežem sav taj nekadašnji užas sa ovim konkretnim problemom mene, pa i mog brata, i ne mogu. Moji nisu konzertavivni, ne bih im baš pričala o tome šta radim u krevetu, ali znam vrlo dobro da negde u sebi podrazumevaju da mi imamo taj drugi život... i čak se nespretno trude da nas navedu da "nađemo nekog" 

Kakva očekivanja me uplaše? Jao sad sam se setila nečega. Kao mala sam se plašila smrti. Ne u smuslu samog umiranja, već sam (kao baš mala, kad se deca suočavaju sa tom činjenicom) stvarno jako teško prihvatala to da mojih jednog dana neće biti, pa da ću i sama ležati u nekom sanduku i da neću videti belog dana hehehe (nisu umeli da mi objasne taj pojam, pa sam dala mašti na volju, a što se tiče svih standardnih dečijih uteha, raja, drugog života, reinkarnacije blablabla, moji su manje-više ateisti /odrasli u komunizmu/, pa nisu baš ni umeli da izmišljaju.....)
Dan danas mislim da je strašna činjenica prolaznost...... svega. I promene su mi naprosto jezive. Nije bitno da li su na bolje ili na gore. I uvek imam utisak da nešto veliko propuštam zaustavljajući se bilo gde, u bilo kom pogledu, u bilo kojoj oblasti života. Ako nemam ništa, to nešto ne može ni da se promeni, je l' da?

Dakle, da. Možda me zaista uplaši ideja da ću se vezati za tu osobu kao za bilo koga koga dugo i dobro znam... i da će moe posle zamrzeti. Ali to mi se i bez uplitanja "hemije" dešava redovno, tako da je sve još i umišljeno..... ne znam, najiskrenije, o čemu se radi. Moje ponašanje je sasvim spontano i nema veze sa mozgom.

Znam na šta misliš, pročitala sam ponovo. Samo sam rasplinula poentu maločas.

Nego, zašto ti je to strašno? Stvarno pitam, interesuje me. Dakle, čak i da jesam to napisala sa doslovnim tumačenjem.

@Divergencija Pre bih rekao da zivis u tako patrijahalnoj porodici, gde se sputavaju, ako ne sve, vecina vrednosti. Tim i takvim zivljenjem nije cudno ako si nabila sebi kompleks nize vrednosti. A uz to, zeleci da sve ispravis, krenula putem narcisoidnosti, kao mogucnosti dopadanja. Sve te stvari se daju srediti. Lepo ti je B@mbin@ rekla, obrati se strucnom licu, koje ce da te vodi i ukazuje na put, kako iz tog zacaranog kruga, zelje/strahovanja/poniznosti... izaci.

divergencija,

cus,strasno!!!

ma nije mi strasno.prejak si izraz upotrijebila.ja sam rekla da mi je to jedino sto sam doslovno zapamtila.

pa...cekaj....iskreno....ne mirise li ti takva izjava na problem?

mislim,
rijetko ko se proslavio prvim putem u seksu(mislim na zenski rod),ali nikada seksualni odnos nisam banalizovala.

tacnije,

negiranje vaznosti i banalizovanje seksualnog akta(proces stapanja u drustveni kalup?mislim,koji moj to treba da znaci?)uvijek pretstavlja.....problem,sunce mu ljubim

ne radimo to,valjda,da bi se uklapali u nekakve kalupe....
vec...
jer hocemo,imamo zelju,potrebu i moze nam se....i bas nam se fucka,makar u tim trenucima,da li se uklapamo ili ne uklapamo i sta vec....ne?

O, da... pridajes...
Da ne pridajes, ne bi od toga pravila svoju kartu u svet "normalnih"....



Beograd, Krunska... 40 i nesto... Studentska poliklinika...
Jedna moja drugaica je isla kod psihologa u momentima kada su je tistile neke stvari koje nismo mogli da resimo mi - porodica+prijatelji...
Ima pozitivna iskustva...

Rekao bih da nikad pa ni sad, nisi bila potpuno iskrena.
A trebalo bi... bar kad pitas za savet, dugujes to sebi i onom sagovorniku.

Par stvari deluju mozda jasnije .. nisi rasla pored pozitivnih ljudi, odatle vuces strahove, prema vezivanju (ne volis kada te emotivno guse a i taj strah prema vezivanju koji je povezan sa ovim drugim) i prema smrti (pesimizam 'zle sudbe').

Druga stvar, sto se tice veza... mozda i nisi takva osoba koja moze da se veze , to je vec stvar izbora... vec te samo drustvo vise tera na neku monogamiju a ti bi zapravo da se zezas i menjas momke.
Ko zna... ali to su neke korisne stvari koje ljudi koji se bave ovime mogu da ti pomognu da razumes.

Ocigledno da sama nisi imala uspeha u tome i bilo bi stvarno dobro da pokusas da pricas sa nekim... znam da imas strah od promena, ali mislim da bi ti bilo mnogo gore kad bi znala da si imala priliku da promenis nesto na bolje (i to samo pricom) a da si mozda nesretna vecinu svog zivota jer to nisi uradila.
Stisni zube, promene su deo zivota. A ti zelis da zivis posle svega.

I pazi sad, mozemo mi da nastavimo da pricamo... ali ja niti vecina ovde nismo nikakvi (ili ne toliki) psiholozi da ti mozemo pomoci na ovaj nacin... mozda ti cak i iz neznanja damo neki pogresan savet, koji ce samo da produzi tvoju 'potragu za sobom' a vreme nikad ne treba bacati.

Ono sto sad sledi je izbor pred tobom, bez koga niko ziv na svetu nece moci da ti pomogne, ovde ili bilo gde  drugde.
Trebas da odlucis, sama... sta ces uraditi sa svojim zivotom.
Imas izbor, da nastavis ovako, gde si nesrecna kako kazes.. ili da promenis nesto.
Cim to odlucis, svaka cena ka tom drugom cilju ce postati podnosljiva.

I ako se nekad budes kolebala na tom putu, samo se seti najosnovnijeg... ti menjas nesto, menjas sebe na bolje.

Pozdrav.