ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

ПОП АНДРИЈА (уставши међу народом)
Ја бих река, оче игумане,
да му није толике кривице
на Шћепана тако да се виче.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Луди гр'јеши на свакоме кроку.
ПОП АНДРИЈА
Ја мним су му све такве кривице;
чисто држим да на правди страда, -
благо њему и његовој души.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)
Прилика је доиста цијела
да ће хула на свету истину
дивно мјесто души отворити.
ПОП АНДРИЈА
Све на страну друго да туримо,
но ти кажи што ви сада скриви?
Што се може скривит у тамници,
те толико на њега вичете?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Крив је ђаво и његова матер
у бездану ка ђе грије сунце.
ВОЈВОДА НИКО
Је ли друго штогод сакривио
до што свога иште папагала?
Па каква је то вражја кривица?
Иште своје, а не иште туђе.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Мога га је друкчије искати.
Ал' послати једнога стражара
да донесе врага код ђавола!
ВОЈВОДА НИКО
Крив ко иште, кривљи да не иште.
Нејак човјек пунан је кривице:
без питања да га је узео,
у топ би га жива саћерали.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Та нијесмо ни ми Турци, чоче,
да се месом људскијем хранимо.
ВОЈВОДА НИКО
Какви били на свијету људи -
кад насаде накриво држало,
што су онда него прави Турци?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ја познајем на што ви гудите:
муха ви је у носу уљегла;
није вама стало ни марите
да папага али Шћепан цркне
од жалости један за другијем;
то је друго масло и ковање.
Развеза је боља слабе свезе.
Кад је наврх језика, причајте,
а ево ви од мене ширина.

Уклања се Теодосија мало на страну.
 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО

СЕРДАР ВУКАЛЕ (књазу Долгорукову)
Ја се чудим, чудећи се питам
рашта Шћепан тужи у тамници.
КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (присрдито)
Мало му је што је у тамници,
требало би да је на вјешала.
СЕРДАР ВУКАЛЕ
Но порашта, честити принципе?
У каквој га налазиш кривици?
Не знамо је, но се сви дивимо.
КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ
Он је лажа, лупеж и зликовац;
царско име он украде јавно.
То је крађа на свијет највећа.
СЕРДАР ВУКАЛЕ
Јошт никада то чуо нијесам
да се име може ђе украсти.
Па каква је то ђавоља крађа-
име украст, а ствар не украсти?
Па и да је то име украо,
када царство он украо није,
ту кривице ничесове нејма.
Тисуће се људих на свијету
називају вуци и лавови,
а нити су вуци ни лавови.
По начину твоме, како причаш,
све би ове повјешат требало.
КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ
То је сасвим друкчије, сердаре.
Законици царства русинскога
самозванца пењу на вјешала.
СЕРДАР ВУКАЛЕ
Све је код вас другојаче, књаже.
Ја сам једном био у Русију;
у вас су се растегле равнине,
краја им се прегледат не може;
куд год човјек обрати погледе,
види небо с равнинам спојено;
а ово је један гроздић горах.
Царство ваше тако је пространо,
на ноге се обисти не може;
горе наше тако су узане,
лав крилати кад заврти репом
и разљућен кад почне рикати,
а Алија кад крви ожедни,
кад му пукну ране на кавуре
те он почне јечат из дубине, -
Алија се и лав разумију
преко наш'јех горах узанијех.
Код вас ноћи по све љето нејма,
а код нас се саставит не хоће
два без ноћи дана никојако.
Може бити у многим стварима
код вас право а код нас неправо,
код нас право а код вас неправо,
како што је ово за Шћепана.
КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ
Он је кривац, бог и људи знају,
и треба га одмаха казнити
с вјешалима, са срамотном смрћу.
ПОП АНДРИЈА
Код нас кривце пушкама гађају,
пушком на трк, како тицу на лет.
Но те молим, свијетли принципе,
од имена цијела народа,
из тавнице пуштимо Шћепана,
- нама треба, а теби не смета -
да на правди божјојзи не страда.
КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ
Ако овај самозванац мрски
главом лажу сад не плати своју,
братска љубав, свеза најсилнија,
прекида се данас задовијек
међу вама и силном Русијом.
ПОП АНДРИЈА
Ту љубави чисте братске није
коју један човјек из пакости
би могао собом претргнути.

Књаз разљућен почне се шетати.
СЕРДАР ВУКАЛЕ, ПОП АНДРИЈА, ВОЈВОДА НИКО (из једнога гласа)
Чуј народе, куд смо замлитали:
своју срећу под ноге турисмо,
да се с нама вас свијет калижи.
Би сад дјеца могла видијети
е цар руски данас на Цетињу,
књаз би њега смио изгубити,
затворит га не смје у тавницу
ниже себе, него више себе.
Докле живи - све старијег мнађи
више главе држи и поштује, -
обичај је такви у свијету.
Но вадите цара из тавнице!
Што је принцип пред једнијем царем?
- ка миш мали пред добријем мачком.

Велика хука у народу; поврви народ гомилом, сломи врата од тавнице
и ослободи Шћепана. Велика радост у народу што су га ослободили.
Књаз Долгоруков, јако разљућен на Црногорце, стане неколико данах
у Црној Гори, докле Црногорце добро с Турцима завади, па онако срдит
зато и за многе друге ствари као и Црногорци на њега, - готово утече
с Цетиња у октобру мјесецу године 1769, увезе се на јаз
(у кнежевини грбаљској) у трабакули Лазара Јанковића из Новога и
одведе са собом у Русију Василија Јовановића Бркића,
последњег српског патријарха.
 

ДЈЕЈСТВИЈЕ ПЕТО

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

У СКАДАР У СОБИ МЕХМЕТ-ПАШИНОЈ
КАРАМАН-ПАША ДУКАЂИНСКИ
Алаха ми и његове браде,
баш нам капе лете око главе.
По четири луле издимисмо,
а по осам кафах окидосмо,
да ријечи једне не пискосмо;
досадно је упусто брбљање,
али ни ту добра посла није
кад се смрзне језик у вилице.
МУЛА ХАСАН
Кад су срце и душа стегнути,
нејма човјек ћеифа зборити.
ИМАН ХУСЕИН
Пет молитвах прескакат не треба,
треба трчат што се брже може
на свештену поклич муезина,
па ће алах с великим пророком
с душе маћи свакоју теготу,
дат свакоме што му срце жуди.
КАРАМАН-ПАША
Јок, дина ми, то не бива тако.
Кад трпија на душу напане,
све молитве и сви муезини
не могу је са душе скинути
док се сама како не уклони,
докле човјек од ње не прекужи,
ал' докле га с душом не раздвоји;
болијести од ње теже није.
МУЛА ХАСАН
Трпија је поклапна на душу
како мора на младо тијело,
ал' и она имаде ећима -
прави разум с бистрима очима,
које ствари овога свијета
чисто виде, а не кроз копрену.
А када би било ка ти кажеш,
што би свијет био до трпија?
КАРАМАН-ПАША
А да што је свијет до трпија?
Мусафа ми рад бих био знати
за вас те сте наши књижевници,
је л' на срцу ка на језик вама;
вјерујете л' томе што зборите,
али само дубару бацате
да бјешите безумну фукару.
МУЛА ХАСАН
Та нијесмо ни ми од челика,
јер искрица најмања опржи;
ал' са собом уредбу чинимо,
лијечимо себе и остале.
А без тога што би инсан био?
ИМАН ХУСЕИН
Чисти авдес и чисто клањање
од тога су најпречи љекови;
лијек други ја томе не знадем -
наш га алах и наш пророк нејма;
а што они нејмају двојица,
нејма тога код нас ни на небу.
КАРАМАН-ПАША
С мулом ми се памет мало згађа,
али с тобом не може никако;
молитве су добре и предобре,
али оне лијек не бивају;
оне с неба кликују љекове,
па алаха с пророком кликују
да нас бране од зла свакојега.
МУЛА ХАСАН
Молитве су нужде сачиниле.
А да земљу зле нужде не гњече,
не би небо имало досаде,
робиња му не би земља била.
 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

МЕХМЕТ-ПАША (исправљајући се с дивана и свијестећи се од клапње)
Ђе враг црни зацари ђавола
међу оном шаком зликовацах
те нам даде оволико посла,
па још каква посла крвавога.
На гомиле главе остависмо,
истрошисмо хазну и џебану,
па какав смо поса урадили?
Репа врагу видјели нијесмо
каква мука јошт пред нама стоји.
КАРАМАН-ПАША
Да је просто по стотину путах
што нас Москов гњечи и разгони,
просто било великим силама
што нас ломе са свакоје стране,
веће бива штете но срамоте;
ал' не просто никад ни довијек
што се с нама сав свијет калижи
ђе се наше силе изломише
на хајдучком једноме гнијезду.
Је ли икад ово игђе било
откад тиса и вијек никоше?
МЕХМЕТ-ПАША
Пређе војске бјесмо окупили
сто и двадест тевтером хиљада;
сад мислимо стотину купити.
Кунем ви се паћи вјером турском:
бих волио, радије прегнуо
врело гвожђе дохватит зубима
но на Црну Гору ударити
и тражити ђе се наћ не може
тога врага те га царем зову.
КАРАМАН-ПАША
Знади чисто, честити већиле,
да га наћи довијек нећемо;
пређе би се ситна пара нашла
да је бацим у морску пучину
но тај вражи и опаки човјек
у крваве оне проклетије.
Чувају га ка аманет неки,
па му и ми дигосмо цијену,
дражи им је сада триста путах.
МЕХМЕТ-ПАША
То се чисто види, не крије се,
колико га љубе и поштују;
с Московом се ево неко доба
они браћа некаква називљу,
спрам Москова готово се крсте;
ал' кад онај принцип код њих дође
и донесе из Москве фермане
те подјари листом Црногорце
на зло наше и на пакост тешку,
Црногорци њега нагрдише
ради свога цара опакога.
КАРАМАН-ПАША
Колико је бутумом свијета,
немирноће нити опачила
црногорског нигђе не имаде;
зликовци су и крвопиоци,
од искона прави дин-душмани;
та веће је у њих проклетила
него у све горопадне орде
што су под власт цара шаитана.
Бог је дао ере их је мало,
јер нејмају справе ка требује.
А да их је више, мусафа ми,
и са справом да су понаредни,
турске капе оставили не би
баш до Шама и до Парашама.
МЕХМЕТ-ПАША
Слике нигђе у свијет нејмају,
колико је под богом инсана;
та они су слијепе будале:
што су шћели, могло им је бити
од падише и нашег девлета,
само да се мало опамете
и злочинства своја да оставе.
Ал' бадава свашто на свијету
са једнијем сл'јепијем народом;
драже му је зло и пакост своја
но икакво добро на свијету.
И с њима се на крај не долази
док с' невјерно не утре котило.
А ко би га мога утријети?
Ја се чудим, тако ми сеџаде,
невјернике што наш алах трпи,
из свијета што их не ишћера
ка невјерни народ Ђанбен-ђана.
 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

МУЛА ХАСАН
Ја се чудим, лијепе ми ћабе,
такви људи, како говорите,
те кудите што се кудит не да
и што има те какву цијену.
КАРАМАН-ПАША
Дедер кажи ти њину цијену,
и како се зове - да видимо.
МУЛА ХАСАН
Како, пашо, ако бога знадеш,
да л' не видиш како им се зове?
Те цијене нико други нејма,
имати је није лако, пашо.
Српско царство паде на Косову,
потресе се свијет од Турчина,
у ропство нам падоше народи,
ближи паде, а даљни остаде.
Не оста ли нама Црна Гора
управ, пашо, у нашим њедрима
ка гнијездо крај ријеке плахе?
Од Косова до данашњег дана
наше војске на њу удараше;
многе наше војске изгибоше,
сјекоше их, робише, палише,
зло им свако на свијет радише;
сва је Црна Гора засијата
са нашијем и њиним костима, -
покорит је никад не могасмо.
Куд ће веће дике и цијене?
Дина ми се начудит не могу,
кад погледам све њихове муке,
ка то људство до данас доживје.
КАРАМАН-ПАША
Ти се, мула, ка да покавури.
Како хвалиш једне невјернике
и злочинце од свакоје руке
којино се нашом крвљу хране?
МУЛА ХАСАН
Билах теспих, кавурин нијесам,
нит' бих ово река пред кавурма, -
поштено је право говорити:
злочинци су - истина је права;
на злочинство ми их нагонимо.
Зло чинити, ко се од зла брани,
ту злочинства није никаквога.
КАРАМАН-ПАША
Да имају, и да хоће дати,
свак би река ере си подмићен;
него да те чују како збориш,
би ти колач некакав послали,
барем добра да испечеш овна.
МУЛА ХАСАН
Стави руку ти на твоје срце,
па ми реци говорим ли право.
КАРАМАН-ПАША
Ала, била, имаш право, мула.
Сви се послу овоме чудимо
што се девлет овога не прође
кад се досад силом не уради,
ђе смо оно крваво гнијездо
учинили, на њем уришећи,
касапницом нашом и њиховом.
Колико је на њу људства легло -
да устану, бабове ми душе,
све би оне горе прекрилили.
С тијем смо им дигнули цијену;
а да смо их на мир оставили,
малени су они у свијету,
име би им давно погинуло
у свијету и у народима.
 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

МЕХМЕТ-ПАША
Смијешни су и ови падише:
кад им нешто под капом заврти,
они хоће под свакоји начин
да им свијет буде пеливаном,
да се креће по њиховој вољи;
а то бити никако не може.
Ка си књигу у Стамбул учио,
скоро отуд дошао, имане,
што фукара и свијет еглени
о падиши Абдули Хамиду?
Је ли за чем, каква ли га кажу?
Хоће л' наше поправити ствари
са Московом и са осталима?
ИМАН ХУСЕИН
Кажу да је побољи од брата.
Ствари лако поправити није;
како дину метну Москов клети
обадвије шаке у перчину,
већ је слава наша погинула,
кавурски смо сада задушници.
МЕХМЕТ-ПАША
Давно ли се нама окренуло -
тек султани наши утекоше
са престола у харем несрећњи;
тек почеше копати бунаре
у одаје, у своме харему,
и сасипат рушпе у бунаре,
на њих лежат и ноћу и дању,
караулу чувати рушпама;
тек султани на коран пљунуше,
сташе дријет вино и ракију,
те посташе безумне бекрије.
Куд ће веће на свијет лудости
но учини баш у наше доба
мераметли падиша Мустафа.
Рат објави силноме Москову,
рат објави, па га заборави;
но окупјај паше и везире
од цијела његовога царства
на огледу махнитој Хадици
кога ће му сестра бегенисат;
шеснаест је путах окупљао
сву господу своју на огледу,
шеснаест је путах удавао
своју сестру једном за другијем.
Москов дивно познаде падишу,
навали му са свакоје стране;
на мору га, на суху утуче,
и ухвати Турке за вилице.
ИМАН ХУСЕИН
Ја се уздам, драги господаре,
у стотину педесет џамијах,
у два пута толико мунарах,
у пет путах толико другијех
богомољах што су у Стамболу.
Све су ово царске задужбине,
свуд се овдје права вјера слави
непрестано, и дневи и ноћи;
уз сваку се ријеч припијева
турски алах и пророк велики.
Они ће два очи обратити,
своју вјерну дјецу надгледати,
сатријети невјерне кавуре
и проширит наше дивно царство
од истока до запада сунца.
МЕХМЕТ-ПАША
Курана ми, то је од нас зашло.
Премучни су настали адети,
мучна ће се прикучит времена:
кавурит се, ал' у Шам бјежати,
а ближе се турковати неће.
Ка ће моћи у уске чакшире
клањат Турци али турковати?
На шпику нам сабља не помаже,
јошт кад крмад у Стамбол задрече.
Тек зачују ово прави Турци,
нека санџак и шериф уграбе,
па омичу пут светијех мјестах.
ИМАН ХУСЕИН (готово плачући)
Неће пророк могући пуштити
таква страшна да падне погрда
на гиздаву матер од свијета,
на свети град, који њега слави.
МЕХМЕТ-ПАША
Султани су нам пропили вино;
наскоро ће Турци видијети
ђе султани једу крметину;
попуцат ће срца у Тураках,
попуцати срца од жалости.
Ослачат ће дину крметина,
сви ће Турци муком умукнути!
 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Долази Беглербег румели-валеси у Скадар с неколике стотине
коњаниках своје свите. Пуцају топови, бију накараде; велико му
весеље граде. Сретају га Караман-паша, Мехмет-паша и уводе га у
сарај Мехмет-паше.
МЕХМЕТ-ПАША
Добро доша, честити валису,
хаирли нам твој долазак био!
Јеси ли се утрудио љуто?
Јесу ли те растресли хатови
на овоме дугачкоме путу?
БЕГЛЕРБЕГ (једва говорећи од дебљине)
Баш се јесам грдно утрудио,
што нијесам никад у животу,
јер су ови злочести путови.
МЕХМЕТ-ПАША
Какви људи, такви и путови.
Путови се ни звати не могу,
но су ово праве беспутице,
телиш оним који су одрасли
на ћилиму у дивном Стамболу, -
путови су наши ка грозница.
БЕГЛЕРБЕГ (зијевајући као да се топи)
Откако сам Стамбул оставио
и постао румели-валисом
ево има непуна година, -
чини ми се да су десет прошле
како чезнем за красним Стамбулом.
Него друга не бива никако:
робови смо нашега падише,
треба њему измет учинити;
синови смо вјере пророкове,
треба њене гонити душмане
и збијат их дину под ногама.
МЕХМЕТ-ПАША
Треба свашто радит што се може,
али треба пазит изнајбоље
и на оно што се догађало;
смрт је лакша но грдна срамота.
 

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

БЕГЛЕРБЕГ
Написмо се кафе и тутума,
изм'јењасмо домаће јеглене;
треба штогод о вељему послу,
за којим не девлет оправио,
позборити и разумјети се.
МЕХМЕТ-ПАША
Старијему иде да започне,
но почињи, румели-валису.
БЕГЛЕРБЕГ
Већ то знате и ви обојица
што падиша хоће да радимо.
Он је дао сто хиљадах војске,
све потребе што хоће за војску
да се с војском изнова удари,
Црну Гору да сву опржимо,
ухватимо цара њиховога,
те ов'лика погради грдила
са својијем лажнијем именом,
и да њега, ал' његову главу,
честитоме спремимо девлету.
Тек што дође честито прољеће,
војска ће се одмаха дигнути.
Ја сам мало доша унапријед
да план скројим с вама обојицом
како ћемо с војском ударити.
МЕХМЕТ-ПАША
Ја сам скоро, честити валису,
вјеровао и све то гледао;
и ја плана не знадем другога
за покорит ломну Гору Црну,
што све не би покла Црногорце.
БЕГЛЕРБЕГ
Баш то није тако немогуће,
и пређе је Турчин покорава.
МЕХМЕТ-ПАША
Не иначе него са издајом
кад се смути на дом Црногорци
те се издај и поведи Турке,
али сада тога бити неће.
БЕГЛЕРБЕГ
Ђе се пређе оно изгинуло,
стога ти се чини немогуће.
МЕХМЕТ-ПАША
Ратова сам и гледа бојеве.
Ономланих, кад Москов побуни
свуколику Грчку на Турчина,
ја сам пођох с мојим пашалуком
и сатријех Грчку до темеља.
Бјеше муке, али какве муке!
То је друга ратоват с овима:
кад те ћера, утећ му не можеш;
кад ти бјежи, виђет га не можеш;
удара ти откуд се не надаш;
крије ти се, зазрет га не можеш;
кад помислиш да си га добио,
од њега се надај погибији.
КАРАМАН-ПАША
Када дође кијамет свијету,
те наш пророк својом топузином
све кавуре у џејмен саћера,
и када се кавур с демонима
по широком искоље џејмену,
мјешавина неће грдња бити,
неће грдња, неће стравичнија
него бјеше турска с Црногорцем
на крвавом Чеву на крајини.
Што ћу крити, када сами знате:
да их више неколико бјеше,
пиличника од нас не пустише.
И чујте ме чисто што ви кажем:
све ћу радит што могнем радити,
главу своју никад жалит нећу
за падишу и за паћи вјеру,
ал' у Црну Гору никад неће
ни вран моје кости унијети,
па вам мило али жао било.
МЕХМЕТ-ПАША
Рад сам знати, честити валису,
али девлет Црну Гору иште,
али девлет лажи-цара иште.
Које драго - лако имат није,
ма јест лакше једно од другога,
иако се једно с другим веже.
БЕГЛЕРБЕГ
Наш честити девлет и падиша
хоће имат у својим рукама
лажу ону те се царем зове;
то је њима, друго ништа, жеља,
девлету је он муха у носу.
МЕХМЕТ-ПАША
Лако ли је што му драго жељет,
ал' извршит - тешко и претешко,
па јошт многе ствари немогуће.
БЕГЛЕРБЕГ
Ко је продан, он мора слушати
што му годе девлет заповједи,
биле оне највеће лудости:
стари не да лудост спомињати,
све је мудро што му памет с'јече.
МЕХМЕТ-ПАША
Ако један не буде посао;
ја се бојим, мрзнем се од страха,
да ће с нама пући брука грдна;
у том послу имам узданицу
много већу него у сву војску.
БЕГЛЕРБЕГ
Какав може то бити посао
те се веће ослањаш на њега
но на војске стотину хиљада?
МЕХМЕТ-ПАША
Кад похарах ту пређе Морију,
узех собом робја неколико
да ми измет раде у сарају.
Бјеше робје све из једног села,
те момака бјеше ваљастијех;
те ја смисли и позови к себи
најчвршћега који од њих бјеше
и кажи му што бијах смислио:
да утече ноћу искрај мене
и да узме другах једанаест,
да управо Гори Црној пође
к опакоме цару њиховоме
да му каже ђе из ропства бјежи,
да од њега тражи спасеније
и службицу какву да живује
до прилике вратит се у Грчку.
Овим ће га преварит, рекох му,
код њега ће добит повјерење;
у томе га може изгубити.
Обећах му, ако га изгуби,
да ћу њему дароват слободу
са свијема грчким робовима,
повратит их њинијем кућама.
Ак' убије цара лажавога,
велике му обећах дарове:
по сто ћесах другу свакојему,
главару им, Кости Паљикарди,
двјеста ћесах рекох старешинства,
јошт сувише токе убојите
арамбаше Баја Пивјанина,
које носи паша Карамане.
Обећа се грчки Паљикарда,
и даде ми своју вјеру тврду
да ће своју главу изгубити
ал' посјећи цара лажавога.
Јошт ми јемство заложи велико;
њих дванаест што се потхватише
сваки јемца код мене остави,
неки брата, неки братучеда,
неки сина, а неки синовца, -
ако бише мене преварили,
ако врагу не саломе главу,
да њихове исијечем јемце.
Па од мене када отидоше,
Паљикарда узе име друго,
мјесто Косте да се зове Станко,
јер је Станко име црногорско.
Готово се наврши година
откако су пошли у кавуре;
не би од њих гласа никаквога,
али знадем да се тамо баве,
да је Станко код цара ашчија.
Чисто држим, честити валису,
да ће Станко њега изгубити
јер су јемством страшнијем свезати,
а сад им је ето руке пало.
БЕГЛЕРБЕГ
Е куда би та велика срећа
да то буде ка се наредило.
Силнија би твоја миса била
него војске сто двадест хиљадах
те не бише то кадре свршити.
Тад би твоја памет засијала
у девлету на свим пенџерима
ка некакво чудо нечувено;
сам би ти се понио падиша
каква мудра има измећара.
Тада би се његове милости
и пешкеши на тебе просули
да ти пођу сузе од радости.
То би срећно и за мене било,
у мед би ми упала сјекира
и порасла пуна шака браде.

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

КАДИ-АСКЈЕР
Пророка ми и његове вјере,
појавља се веће у Москова
некаквијех лажавијех царах
много више него у свем св'јету.
Један им се бјеше појавио
- Пугачев га по имену зваху -
под именом баш истога цара
под којим је и овај овамо.
И Пугачев поради чудеса:
узе Казан и многе градове
и сакупи велику ордију,
и повуче четрест топовах
да удари на Москву велику.
Срећом њином јер га савладаше;
триста бруках, триста сијасетах
да уљезе у Москву поради
КАРАМАН-ПАША
То је чудо, драги ефендија,
како Москов узаптит не може
да му тога у царство не бива;
наше царство више но његово,
па се код нас тога не догађа.
КАДИ-АСКЈЕР (смијући се)
Наше царство више но његово!
То говоре они што не знаду,
но ко знаде, тим се збором смије.
КАРАМАН-ПАША
Ко се може овијем смијати?
Зар имаде кога на свијету
ко је царство повише видио
него што је царство Османово?
Грехота је о том и мислити.
КАДИ-АСКЈЕР
Млад си, пашо Махмудбеговићу,
свијетом се не познајеш добро.
Пошири је но ти мислиш свијет.
Мудри Турци овако причају:
Анадол је ка велико гувно,
Румелија спрама Анадола
ка да ставиш на гувно тепсију,
а Босна је спрама Румелије
ка да ставиш сахан на тепсију.
А то није тако но овако:
сав је свијет како једно гувно,
а Русија, бива, у свијету
ка тепсија велика на гувно,
а Турска је наспрама Русије
као сахан мали на тепсију.
 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Сједају на објед заједно: Беглербег, Кади-аскјер и два паше; а
мула Хисан и иман Хусеин пјевају на балкону од велике собе у којој
обједују господа.
ИМАН ХУСЕИН
Кипе лонци крај казана;
спрам казана лонци што су,
то су краљи спрам султана
и кавури спрам нас то су.
МУЛАХАСАН
С локве сваке сунце грије
и у очи нас обада;
али небом да с' не вије,
чим би локве сјале тада?
ИМАН ХУСЕИН
Клик јутарњи са мунаре
страшни ћемер подупире,
а небеса за њем маре,
над земљом се мирно шире.
МУЛА ХАСАН
Кавур клети не вјерује
да је куран с неба пао;
стога вјечно нек робује,
алах га је нама дао.
ИМАН ХУСЕИН
Иста судба чека крута
на кијамет све ћафире,
те Мурата и Гарута*
тужне снађе за немире.
_______
* Два бајалице и кривосудника, који за њихово наказаније и данас очекују
страсни суд у Вавилону (Алкоран).
МУЛА ХАСАН
Кад облазиш Мерваг-Сафу*
поклањаш се храму Меке;
без шећера сркај кафу
и не бој се вражје дреке.
_______
* Двије горе близу Меке, које су дужни прави аџије турске обилазити (Алкоран).

Пуцају гроздови пушака блатом из лађа. Сјетише се Турци што је;
почеше грмјети топови на Скадар и на друге градове. Дође
Паљикарда Станко Грк са својом дружином, спровођен великом славом;
раскаже Турцима како је убио Шћепана. За награду Турцига спреме
дома са свом његовом дружином не давши му до оне токе које
су биле Баја Пивјанина и нешто мало трошка за пута. Одлази
Беглербег и Кади-аскјер, враћа се цијела војска. Мехмет-паша
добија и трећи туг и чин везирски због погибије Шћепанове, која се
догодила 1774. године у мају.