СТAРИЈИ становници Слатине и њених шест села рећи ће да је зубобоља сиротињска судбина, али и казна за богаташе. Поготово када у селу и читавом крају нема зубара

. Да ли због тога Слатињани, више него у другим мјестима лакташке општине воде превентиву о здрављу зуба, првенствено да би смањили неугодне одласке код зубара у Лакташе или Бању Луку, званична стоматолошка статистика нема одговора.

Оно што сигурно не знају млађи становници овог познатог бањског центра, јесте историјска чињеница да су први на подручју данашње општине Лакташи имали приученог зубара и прва зубарска клијешта. Донио их 1918. Ристо Поповић из слатинског села Мало Блашко. Добио их на поклон у Aустороугарској војсци гдје је вјештину вађења зуба научио радећи у санитетској служби. За кратко вријеме прочуло се по околини да Ристо зна вадити зубе.

- Народ је дуго говорио да ко није посјетио Ристу, не зна за муке када зуб заболи. Посјећивали су га и стари и млађи. Нису имали куда, јер Бања Лука је била далеко, а у Лакташима је прва амбуланта отворена тек 1957. године - прича Ристина унука Драгојла Поповић.

Ристо није био само најближи, већ и најјефтинији зубар. Иако су народни видари живјели "као бубрег у лоју", као и друге занатлије без којих село некада није могло, Ристо своје услуге никада и никоме није наплатио.

- Као богат и угледан домаћин познат и по томе што је био сеоски кнез, мој дјед је своје зубарске услуге схватао као хумане. Новац му није био важан. Разумљиво када се зна да је имао  више од 300 дунума земље, преко 30 комада говеда, овцама се није знало броја, а имао је и шест коња. Четири су служила за рад, док су два расна вукла фијакер. На свом имању имао је укупно 29, што стамбених што економских објеката. Први је поред воденице имао и млин на моторни погон. Први је набавио и двије машине вршалице, произведене у Чешкој код Јаролима Поржика, а купљене у радњи Драгутина Томана у Бањој Луци. Бавио се и израдом каца и буради - вели Драгојла.

Сву своју дјецу Ристо је послао на школовање. Три Ристина сина и четири кћерке бавиле су се аматерски глумом. Свом најмлађем сину Вуји купио је фотографски апарат, такође први у овом крају. Касније је Вујо отворио у очевој кући и фотолабораторију у којој је израђивао слике. И његови унуци наслиједили су немиран дух овог великог човјека, као покојни етнокореограф професор Васо Поповић и унука Драгојла, учитељица, сликарка и поетеса.

Што се тиче Ристиних зубарских клијешта, наслиједио их је његов син Саво, на кога је Ристо пренио вјештину вађења зуба. Данас су у посједу његовог већ времешног унука који носи дједово име и који никада није научио да вади зубе. Било како било човјек који је са зубарским клијештима многе ослободио мука није преживио безумље усташког покоља. Као угледног српског домаћина 1942. усташе су га заклале такорећи на кућном прагу.

"Мрзеће те због добрих чина, али и право, јер како да роди слађана смоква крај киселих трњина", као да је у "Божанственој комедији" Ристину судбину прорекао Данте.

         

Зашио рану



За Ристу је везана и прича, објављена тридесетих година прошлог вијека у "Врбаским новинама".

Наиме, сиромашни сељак Aлекса Ћејић кренуо је да набере трешања својим копачима, јер им није имао шта друго понудити за јело. Пао је са трешње и набио се на колац. Рану му је зашио Ристо, користећи иглу, домаћи конац и врућ восак за дезинфекцију "инструмената". Рана је успјешно зарасла и Aлекса је још дуго након тога живио.

Ovo za ranu morao je biti cvrsdt konac mozda onaj tehnicki koji se dans koristi pri prosivanju odjece
Inace odlicna pricica