Истина је једна, и садржи све лажи.

Као што нема добра без слободе, соја, сопства, правде, и лепоте – изражене и ратом – тако нема ни Зла без људи, природе, и Бога.

Јер, Бог је створио све, па и Себе. (И то стално чини, кроз нас, природу и Зло.)

Јер, ко год је видео два пса како кољу трећег, мањег, док он скичи као дете у ропцу, зна да природа, то јест, свет, нема морала. А без морала нема Људи, па ни Бога.

Било их је, који су Зло покушали објаснити нашом слободом и Божијим попуштењем. Но, то је јалов покушај. У целој својој књизи, Историја Бога, Карен Армстронг, на пример, готово се није дотакла Зла, а Џефри Расел, професор богословских наука из Калифорније, у својој студији Кнез овога света (Принц таме) свео га је на табулисање. Јер, постојање Зла се непосредно тиче постојања Бога, или макар наше слике о Њему.

Вере су, испочетка, Бога виделе као Све; кад сам га призивао – док се не усредсредих на Исуса – појављивао ми се пред очима, у тами моје молитве, као Лице с једном осветљеном страном и другом у мраку. Из осветљеног образа белело се једно тамно Око, непомично и неживо. Требало ми је времена да схватим да је то Лице маска, и да ме Господ штити од погледа на Себе.

У Багавад Гити, Кршна приказује Арђуни, ратнику, Бога: индијски фриз испреплетаних очњака, исплажених језика, разјапљених вилица, страшних, избечених белусавих очију, безброј удова, канџи, осмеха, црвених усана... Бог Хиндуса истоветан је са Сатаном, бар колико Алах, кога Правоверни умиљавају падајући ничице пред Њиме и тепајући му «Милостиви»...

А тада се неко досетио, па ону, мрачну страну Његовог лика назвао Сатаном, шејтаном, сотоном, ђаволом, врагом, Злим... одвојивши га од Маске мојих обраћања. «Бог је несазнатљив», мрмољили су разни мистици: суфије, православни монаси, кабалисти, богумили, катари, патарени, а све у мени се бунило на то врдање.

Како «несазнатљив»? Све је несазнатљиво, и све Тајна, довека, па и ван времена. Ум нам и није дат да бисмо ишта «сазнали» већ да бисмо омеђивали сопстену лудост, глупост, беду, и кукавиштво. Нема Тајне, осим небитних «тајни» Јудеја, сионских мудраца, источноевропских гаона, и тајних «служби» Овога Света.

Свет је Пакао, а Данте ђаче; Милтон, па и Његош, у том погледу, калфе. Какав пакао поред концентрационих логора Првог и Другог светског рата, Совјетије, и Брозове Југославије, или америчког Гвантанама? Како назвати дугогодишњи боравак непознатог аутора Титових казамата у соби са особом која је убила сопственог оца из користољубља, исекла га на делове, њих стрпала у казан са каменом содом, од тога направила сапун – који је продавала на винковачкој пијаци педестих година прошлога века за 850 динара по килограму, поносећи се, усто, што је нашла начин да «све искористи»? Ко год је гледао макар снимке српских заробљеника живих испечених на ражњу у Отаџбинском рату 1991–1995, зна да је сва прича о Паклу слаба скаска, као што је и свештеник коме су у Митровичкој казниони комунистички стражари закуцали стопала за под огромним, гвозденим клинцима, богохулни подсетник да Исусове муке нису биле ни највеће ни најстрашније. Јер, није ли богохулно и овакво земаљско избивање наше – као казна за «Пад» који се закономерно десио, будући да нас је Творац саздао у одређеном обличју и с одређеним својствима?

Ко је крив: дете које запали кућу или ко му је дао шибице да се игра? О каквој је ту «слободи» реч? Ко је овде луд, згранут, а ко збуњен? Зороастријанци тврде да је Зло недостатак Добра, или бар присуство зле намере (гневне Ангра Мајњу); «добромишље, доброговор, и добродеље» су начин да сваки од нас, говоре они, својим животом унесе честицу светлости у Овај свет, и тиме Злој намери у њему ускрати макар толико места. На Крају, кажу, Добро ће победити и све ће бити савршено; купаћемо се у Светлости, Доброжељу, Доброј речи и Добром делу –заборавивши, претпостављам, оне достојевљанске сузе, не једног већ милијарди деце које су од Постања вриштећи пружале руке ка било коме, тражећи ако не поштеду, бар утеху. Једанаест хиљада козарачке деце уморено је у Јасеновцу и њихова имена је једне давне године штампала комунистичка Борба, без одјека или коментара до дана данашњег. А ови дани, мада међу Потоњим, још нису и Откровење, будући да још ништа не знамо о Богу и Његовим наканама.

Наиме, Бог је Уметник; да ли Писац, Режисер, Сликар, или Композитор, можемо се препирати као слепци из суфијске приче о слону и његовим својствима. Једно је непобитно: као Уметник, Бог треба Свега – и Њему је, највероватније, то најстрашније. А да ли Ђаво постоји, или је његов највећи успех, како писаше Достојевски, управо да нас убеди да га нема, није ни битно. У свакоме од нас има га довољно, и од њега нас не може одбранити никакво чистунство. И безбројни ведски и авестански стихови («Чисти» су и данас један огранак суфија, па и Друза), катарска јерес (катари, такође «чисти», на грчком) рађала је досада горе покоре од свих сатанских навала. Људи, кадри да се носе са Злом у себи и са собом, показали су се човечнијим, бољим и храбријим од оних који су га из себе и других «одстрањивали» било аскезом, тихом или изговореном молитвом, клетвом, догмом, кнутом, сабљом, или плотунима стрељачких водова.

Зло наше свакодневице, историје па и надисторије, очигледно је бар колико наше лице у огледалу. Осам хиљада година, по свему судећи, траје свака Година Човечанства (зороастријанци су, поводећи се за Вавилонцима, тврдили 12.000, и звали је Годином света): две хиљаде Земљиних обртаја око Сунца Златног доба (Пролећа), два миленија Сребрног доба (Лета), два Бронзаног (Јесени) и два Последњег – ведске Кали-југе, Каљуге, на чијем се почетку појавио Исус да нам каже да после Зиме долази опет Пролеће, па редом. А чему сав тај циклус, те сузе, крв и зној, чак и јунаштво и чојство, сваки од нас мора закључити сам; препустити то искључиво Богу – или Сатани – недолично је Људи: Космос има надрезон, и сваки Бог свог бога, и највиши од Њих се по свему судећи сусреће са најнижим (можда, баш нама) попут Уробороса, Змије која гута свој реп. («Како Изнад, тако Испод», тврде кабалисти, одвајкада у потрази за тајнама које ће их учинити моћним.) То, наравно, нико од смртника никад неће схватити, али ћемо ипак, сви, стално то покушавати, баш као што сви грчевито покушавамо да живимо, мада је то очигледно немогуће. Ми смо немогући али је немогућ и Бог, док је Сатана, опет, очигледно могућ – па ипак и ми и Бог постојимо а он је само Присуство у мрачном сну, хладно и големо, кога ваља само презрети као црног пса задигнута репа, који јуриша једино на слабије од себе.

Да ли је Сатана створио Овај свет, како су тврдили Језиди и богумили, није ни битно, колико је одсудно да је Злодуха створио Бог можда и «пре» Исуса. Ако, стога, Бог трпи свог Противника јер му не може ништа, онда није «свемогућ». А ако Га пушта да чини што чини тада, тврде сви јеретици, није добар, још мање милостив. Залуд му се муслимани клањају, залуд преподобни метанишу пред иконама у цркви; Бог коме је до нашег понижавања није бог, као што то не може бити ни ако нам наређује да га волимо. Љубав је слободна и стога драгоцена.

Зло је победило, не само Падом свих религија из Заратуштриног светлог и доброжелећег монотеизма – изведеног из ведре, аријске вере наших предака – у источњачка врачања и крваве ритуале, јеврејску Кабалу, курдски језидизам, друшку преварност (на авестанском, друг или друж значи Зло), суфијску езотерију, будистички нихилизам, хришћанску догматику и муслимански формализам, све до бесмисленог синкретизма Новог доба. Изгледи за било какво Освежење света нам се све више удаљују (или приближавају, ако Апокалипсу схватимо као брисање Табле за нов почетак). Но, Атлантида, нестала концем претходне Године света (око десетак хиљада година пре Христа) није нам, колико се да утврдити, оставила ништа у легат до предања о подземним царствима и покушаје окултиста да зајашу тај историјски цунами који нам није донео ништа добро – мада, заиста, претходно јесте почистио планету. А Христ се појавио на почетку наше Кали-југе, најавивши Спасење – које, ипак, неће избрисати миленија мизерије, недоличја, безумља, јада и зла. Јер, десивши се, они су ушли у ткиво Космоса – будући да замисли, драге, рецимо, платонистима, ма како савршене не постоје, и да је «снила баба што јој мило било» јасно свима, и без бављења философијом.

исечци текста "О злу",  Момчилa Селићa