Žanka Stokić

24.01.1886. Rabrovo, Požarevac - 21.07.1947. Beograd
 

film
1.   Granica bez greha (1927)

Glumica koja je specifičnim humorom do suza zasmejavala svoju publiku. Po oslobađanju Beograda bila žigosana od strane kolega i komunista kao neko ko je glumio u vreme rata i na taj način sarađivao sa okupatorom. Uhapšena je, ponižavana i mučena. Po njenoj želji do Topčiderskog groblja odvežena je volovskim kolima u sanduku punom cveća. Povorka je bila ogromna, a usput su ljudi u znak poštovanja klečali na kolenima.
Liga iz Požarevca zatražila od suda rehabilitaciju glumice Žanke Stokić
Skinuti ljagu sa najveće srpske glumice
 
Zahtev za rehabilitaciju čuvene srpske glumice Žanke Stokić, koju su komunisti početkom 1945. godine osudili na osam godina gubitka nacionalne časti, Okružnom sudu u Beogradu predala je Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava iz Požarevca.
Žanka Stokić je osuđena na osnovu optužbi da je za vreme okupacije igrala u estradnim pozorištima i učestvovala u programima Beogradske radio stanice.
„Smatramo da je ovakvom sramnom i bez ikakvih dokaza donesenom presudom naneta velika nepravda i nenadoknadiva šteta ne samo velikoj glumici srpskog teatra već i čitavoj glumačkoj profesiji i kulturi srpskog naroda. Opšte je poznato da je Žanka zbog ovakve presude ubrzo preminula“, navodi se u zahtevu Lige iz Požarevca.
U zahtevu se podseća da su veliku srpsku glumicu na suđenju teretili „najviše glumci, pogotovo oni beznačajni“.
Prva uloga
Tekoban život naterao je da se sa četrnaest godna uda za krojača. Ipak usudila se da ostavi sve za sobom I podje u nepoznato. Već 1902. pobegla je sa putujućom pozorišnom trupom tada čuvenog Ljubomira Rajičića Čvrge. U početku, njen jedini zadatak bio je da glumcima iz trupe pere veš, a kasnije je počela i da statira. Prvi put muž je uspeo da je batinama vrati kući, ali drugi put u zaštitu je uzeo Aleksandar Gavrilović, prvog srpskog ljubavnika na sceni. Žanka Stokić se u značajnijoj ulozi prvi put pojavila kao Tereza u komadu „Bračna noć“. Po raspadu trupe s nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvodjanske, slvačke I bosanske varoši. U Varaždinu je 1907. godine dobila I prvu dramsku ulogu-igrala je udovicu u komadu Nada. U to vreme, njeno mesto u Gavrilovićevom srcu zauzeće početnica Mica Hrvojević, a ona se1918. godine udala po drugi put. Kasnije je govorila da je to bio brak iz ljubavi, ali da se veoma bolno raskinulo I da o tome ne želi da priča…
-ja u ljubav ne verujem. Ne verujem da su me uopšte ikada voleli. To nikada nije bilo iskreno. A volela sam ludo.
Najpre je igrala utrupama Mike Bakića, Dimitrija Nešića I Mihajla Ere Markovića, zatim od 1907. godine u Osječkom kzalištu, gde ju je zapazio I poznati hrvatski reditelj I teatrolog Branko Gavela. Ali, sjaj njene istinske zvezde najbolje se naslutio u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Iskusnom oku upravnika Milana Grola nije promakao talenat I harizma mlade glumice. Samo mesec dana kasnije primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje I njen stalni član. Tu će se ponovo sresti s Gavelom, posle petnaest godina. Igraće u tri njegove predstave Figarova ženidba, Sirano de Beržerak I Rodoljupci, a na sceni Narodnog pozorišta odigraće više od stotinu malih I velikih uloga.
Premijera najpoznatijeg Nušićevog dela (25. маја 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) predhodio je Živankin veliki jubilej- četvrt veka umetničkog rada.
Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. маrtа, od  deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani “Dva jelena”. Pokloni nisu bili uobičajane prirode kao što nije bila I slavljenica. Izvedju ostalog, dobila je ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća … Predato joj je I 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašio svotu od 260.000 dinara. Dovoljno za kuću na Topčiderskom brdu. Živela je okružena svojim psićima Milkicom I Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u ZOO- vrtu.
Dešavalo joj se da po godinu dana ne dobije novu ulogu. Uprkos svemu, nije zavirila u upravničkoj kancelariju I protestovala. Onaj ko nikada nije mogao da je zaboravi bio je Branislav Nušić. Poznato je da je pušući “Gospodju ministarku” mislio baš na svoju omiljenu glumicu. Bila je tada u najboljim glumačkom životnom dobu (42) I nikog nije iznenadio izuzetan uspeh predstavae: do 1941. godine "Gospodja ministarka" je izvedena više od dve stotine puta, a gostovala je na sceni Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova I Vilnusa.
Nušićev telegram
Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvodjnja predstave "Gospodje ministarke". “Draga Žanka, vi I ja imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu dogadjai menjati režime, mogu se krize zavitlavati I obarati kabinete: Vas se krize ne može dotaći, vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka".
Okupacija
Svih tih godina, smeh I bol nosila je svuda sa sobom. Najradije u skadarlijskim kafanama, posebno u “Tri šešira”, uz Čiča Iliju Stanojević, Milorada Gavrilovića I druge.  Ratni vihor okončao je meraklijske noći I glumačku beomiju. Žanka je uz ostale bolesti, najveću mučila sa dijabetisom I nabavkom insulina. Zato je tokom rata je učestvovala u programima radio-stanica koje su bile u nemačkim rukama, u emisiji “Šareno popodne” estradnim pozorištima “Veseljaci” I “Centrali za humor”. To joj komunistička vlast nije oprostila.
Sud
Izvedena je pred Sud za sudjenje zločina I prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većenja, osudjena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti. U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića I Samuila Pijade (brata Moše Pijade, porodice Flore…
Nudila je svedoke, a na kraju zamolila douštanje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tudje milostinje. Ministar pravosudja Srbije dr. Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, izmedju ostalog, I da je “optužena već godinama bezopasna po društvo”. Bolesna, pomirena sa sudbinom, napisala je testament kako želi da bude sahranjena.
Pomilovanje
Na molbu Milivoja Živanovića, a potom i Bojana Stupice, Agitprop CKSK Srbije dao je odobrenje da najveća srpska glumica može da igra u novootvorenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tri dana nakon te odluke, 20. avgusta 1947. godine, Žanka Stokić umrla je od infarkta. Dotukla je radosna vest. Sahrnjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji na groblju je otpevana pesma “Oj Moravo”. A spomenik joj nisu podigli ni država I pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo ) s natpisom: “Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik blagodarna Magda”
Nagrada
Pola veka posle smrti, u Rabravu joj je podignut spomenik (rad vajara Vladimira Mitroivća), a Narodno pozorište I “Večernje novosti”, na inicijativu Mire Stupice, ustanovili su nagradu s njenim imenom. Priznanje se dodeljuje “Glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni I filmski život Srbije svojim stvaralačkom zrelošću I bogatstvom glumačkog života".
Njoj u čast ustanovljena je glumačka nagrada”Velika Žanka”

Zanka sa svojim ljubimcima