A, ne... Hocu ovu sto kolje. 

Imas onaj, po sajmu se prodavao- Bakotic. (ne mogu da se setim imena Luj, Lujo (?)- mozda je i jereticka, grom je spalio)

@Silvanus

Prvi si pravoslavni hriscanin koji govori iz srca a ne iz knjige sto je za svaku pohvalu i daje mi nadu da ce ove diskusije zaista biti konstruktivne. Ali pazi sad - idemo redom

Prvo da ne mislis da ja licno postavljam ona pitanja koja sam postavio. Ona su samo primer sta ljudima moze da se vrti po glavi. Ja nisam zavrsio bogosloviju i ne definisem sebe kao pripadnika crkve (bilo koje) ali definisem sebe kao vernika i u Boga i u Hrista. Ja licno znam i osecam i delim sa tobom sve sto si rekao i opisao o Hristu kao Bogocoveku, osecam i znam misteriju svetog trojstva i znam sta meni licno predstavlja i kako funkcionise odnos izmedju Boga Svetog duha i Coveka (Covek sa velikim Ch je covek koji se otvorio da prihvati sopstvenu bozansku istinsku prirodu - po mojoj licnoj definiciji). Znaci kao sto vidis ja imam sopstvenu verziju verovanja koja ja osecam kao IStinu. Isto kao sto ti verujes u svoju istinu i osecaj je kao takvu. Elem da se vratim na Hrista i njegovu funkciju. Ja licno verujem da ono sto je Hrsist da smo to svi mi. Drugim recima - Bogoljudi - da smo onoliko bliski Bogu i deo njega koliko je to i sam Hrist i svi sdrigi mesijanski posvecenici koji su dolazili na ovu planetu da ljudima ukazu na tu istinu i na taj put. Hristov zivot (bez obzira na cuda) je slika i pokazni primer svima nama da ono sto je on proziveo da svi mi to mozemo da prozivimo. Ovde ne mislim na raspece nego na uskrsnuce. Pokazao nam je da je nasa dusa besmrtna i da cak i takva strasna smrt (raspece) nije smrt ako se ima vera u srcu. On nam je pokazao put ljubavi koji treba da pratimo da bi se vratili Bogu i da bi postali Bog sam po sebi. Znam da u glavama mnogih prvoslavnih vernika postoji konfuzija po ovom pitanju. Crkva Hrista predtsvlja kao jedinog Bogocoveka koga obican gresni covek nikada ne moze doseci ali mu moze stremiti. Crkva pretstavlja coveka kao otpalog od Boga, kao izvor primarnog i primalnog greha. U mojoj definiciji - Covek je Bog u zaboravu. Mi nismo u grehu nego u gresci. Ovo je veoma lepo opisano u Jevandjelju Istine (Gospel of Truth) - deo gnostickih NagHammadi spisa (ima ga na intenetu na engleskom pa preporucujem da procitas ako zelis).


DA se vratim na odnost covek- crkva. U fazi kada covek otvara sebe da bi postao Covek on ima sve te fantomske slike podvojenosti od Boga, pojacane onim sto se desava oko njega i sto on zove "realnost". Vidi sebe odvojenog od drugih ljudi, nezavisnog ali i usamljenog. Oseca prazninu koju nikako i nicim ne moze da popuni. Odlazi u crkvu i tu mu je servirana gorka pilila exkluzivnosti pomesana sa delom istine da bi se lakse progutala. Covek prihvata exkluzivnost crkve, Hrista, Boga - pa na kraju i samog sebe. On postaje izabrani - spasena dusha iz mora onih koji ce goreti u paklu. Prividno praznina je popunjena gordoscu - ali kada prva opijenost prodje praznina se vraca veca nego sto je ikada bila. Retki u toj fazi nadju put ka istini i odbace price o ekskluzivnosti a prihvate pricu o ljubavi i jedinstvu koju sam Hrist propoveda. Opet sam se raspisao- da skratim.

Ajde da se vratimo na prakticne probleme i pitanja o "tajnom ucenju". Ti si ga u svom odgovoru ponovio bar 10 puta a da ga nisi ni primetio. DAcu ti primere koje si ti kroz trening bogolsovije prihvatio i razumeo ali koje obican covek ne razume (niti se trudi). Ukljuci pragmaticnu stranu svoje licnosti - i probaj da shvatis tumacenja koja mogu da postoje kod nekih ljudi:

- Hristovo rodjenje od Marije i Svetog Duha - notorna glupost -- nacin kako se radjamo je dat od Boga i samim tim niko ko na ovaj svet dolazi kao covek ne moze biti rodjen od "device" i necega sto se zove Duh Sveti. Telo nastaje iz spoja druga dva tela - meso nastaje iz mesa ne iz duha. Niko razuman ne moze da prihvati zdravo za gotovo ovo "chudo". Ako gledamo Bibliju - rec devica dolazi u tumacenje crkve iz pojma greha. Jedini ili primarni greh koji crkva vidi je takozvani greh tela - sex kao proces ljudske egzistencije. Satanizovanje i tabuisanje sexa od strane crkve je tema za celu knjigu - ali ukratko potoji jer je sex izvor zadovoljstva. Zadovoljstvo je "zabranjeno" od strane crkve jer se protivi slici Hrista mucenika na krstu. Inace je simbol crkve raspetu Hrist - Hrist u mukama a ne uskrsnuti Hrist - Hrist u ljubavi svog Oca. Samim tim je sex tabu i greh. Odatke je devica svaka zena koja nije zgresila - jer je greska u sexu. U mojoj kosmologiji - greh nije u telu i ne moze biti u telu jer telo nema moc rasudjivanja. Telo radi ono sto um i duh zele. Samim tim telo nikada nije gresno pa cak nije ni u gresci. Greska postoji samo u umu jer jedino tu moze da dodje do raskola izmedju licne zelje i zelje duha (koji je uvek vezan za Oca i nikada nije u zaboravu o sopstvenoj prirodi). Da li je onda prica o Mariji - prica o zeni koja nije bila devica u crkveno-telesnom smislu ali je bila devica jer je uvek radila ono sto je njen duh zeleo da radi i samim tim uvek bila u skladu za Bozijom voljom? Otvorena diskusija...

-  Pojam svetog duha i svetog trojstva - pazi ovako kako bi recimo covek iz negog juzno srpskog sela razmisljao. DA te podsetim da su seljaci pragmaticni ljudi - on sta sta su dva tovara psenice i tri kubika drva, zna kolko mu treba kukuruza da prehrani rave i svinje preko zime i kolko mu je potrebno da poseje novi kukuruz na prolece. Ovako na primer - imamo Hrista koji je covek, boziji sin i Bog, imamo Boga koji je njegov Otac ali koji je nekako odvojen od njega i ponegad ga i zaboravi a ponekad ga se seti (reference raspeca i uskrsnuca) , e sad imamo taj Sveti Duh koji je tu da nesto prenosi od Boga do Hrsita i do coveka ali nije bas jasno da se Bog prenosi doi ljidi preko svetog duha gde je ovaj kao neko prevozno sredstvo ili ljudi treba da cekaju da im Bog posalje taj svti duh da bi uzdigao na nebo, jer ako im ga ne posanje onda ce im dusa goreti u paklu.

Znaci gore opisani fiktivni vernik ide u crkvu i cak cita Novi Zavet ali ne verujem da moze da dodje do boljih objasnjenja od onih koje sam napisao i opisao. Sada ti dolazis kao svestenik i njemu objasnjavas veliku tajnu pravoslavne crkve u kome postoje Otac Sin i Sveti Duh koji su jedno ali su ustvari odvojeni. Ti to ne smatras tajnom ako ti "znas" objasnjenje a covek koji ide u crkvu i cita Bibliju je dalje od njega nego sam Sulejman III otomatski sultan. O tim tajnama ti ja pricam. Idem dalje. Ti njemu objasnjavas tu tajnu svojim jezikom koji nije tvoj nego jezik crkve. Ti si njega usvojio jer si prihvatio crkvu i to o cemu ona govori. Taj jezik nece tom coveku pomoci da razume a kamoli da oseti jednakost Oca Sina i Svetog Duha jer je jezik crkve onaj koji non stop govori o ljudskom grehu i covekovoj podvojenosti od Oca Sina i Svetog duha. O toj tajni pricam i pitanje je kako ce svestenik kao ti - koji zna i oseca sustinu svetog trojstva da to prenese prostom srpskom seljaku. Da li je to neophodno pitam se ja ili je cak i opasno. Kako ce crkva da zadrzi sopstvenu exkluzivnost a svestenici svoj autoritet ako svaki prost covek zna i oseca ono o cemu se u crkvi prioveda. Zar nije bolje za crkvu da uvek ostane neki deo konfuzije oko toga svega ne bili oni uek bili tu da drze ljude na okupu i pod kontrolom i da sire sopstveni uticaj kroz konfuziju u ljudskim glavama? A da li je to zaista ono sto je Hrist imao u srcu za sve ljude ovog sveta? Da li je on ikada zeleo da crkva zausme takav stav prema ljudima? Opet otvorene diskusije....

Da ne idem dalje - ali eto opet ponavljam - nema napadanja i nemoj tako da se osecas - pricam iz najbolje namere i sa najiskrenijom zeljom da mozda neke stvari razjasnimo i nama samim i nekim drugim ljudima koji ovo citaju.


Samo ovo - oko starog i novog zaveta i slikama Boga u njima - veruj mi ima svestenika SPC koji ne mogu niti znaju da objasne ovaj problem. I ko sto rekoh - ako takvih svestenika ima kako onda ljudi da to razumeju. Inace ovo je jedan od problema koji je uneo duboki raskol izmedju nekih rano-hriscanskih grupa. Posto si vec pominjao Origena Aleksandrijskog.

Nemaš ti neslaganje sa mnom, već sa statistikom, koja govori o tome da smo ti i ja
manjina a Srbi koji govore ijekavicom većina.
Ali Bogu hvala i za našu 'ljutu ranu ima ljuti lek':

http://wwwyu.com/web

Nema. I na Bogoslovskom fakultetu se koristi i ovaj porevod Svetog Pisma.

Pravoslavni Grci i po neki Srbin.

Ljatif Krasnići odsustvuje jer mu žena čeka 7. dete. 

Помаже Бог, брате Decky 999!

И ја се надам да ће нам дијалог бити квалитетан и да ћемо се на крају ове приче боље разумети него на њеном почетку (само да ми се наде не изјалове   ).

Унапред се извињавам ако мој бурни темперамент обоји и самим тим поквари дискусију, стварно немам  намеру да те било чиме увредим или зло нанесем (ни речима, ни делима, ни гестовима...), али ја сам само човек, и то човек са пуно мана, па ће ми се сигурно нека зломисао (ово је из  Орвелове 1984) провући, а ти ми слободно  на то укажи, да бих се покајао и поправио...

Ja licno verujem da ono sto je Hrsist da smo to svi mi. Drugim recima - Bogoljudi - da smo onoliko bliski Bogu i deo njega koliko je to i sam Hrist i svi sdrigi mesijanski posvecenici koji su dolazili na ovu planetu da ljudima ukazu na tu istinu i na taj put. Hristov zivot (bez obzira na cuda) je slika i pokazni primer svima nama da ono sto je on proziveo da svi mi to mozemo da prozivimo.

Са великим делом овога што си рекао могу да се сложим. Па ћу зато одмах да кажем са чим се не слажем, а ти то већ и наслућујеш, то су аватари, односно како ти рече други месијански посвећеници. То не прихватам, јер је за мене (наравно да је субјективно, али то је можда и објективна истина) само Господ Исус Христос пут, истина и живот ( што би рекао свети Максим исповедник, ја сам манијак Христа ради!   ). Господ и јесте дошао да нам укаже на пут, и то на пут обожења, θεοσις, на пут и начин сједињења са Богом.

Бог је постао човек, да би човек постао Бог! (Свети Атанасије Велики)

Учествујући у божанском животу, ми превазилазимо наше природно постојање, почињемо да постојимо на начин Бога, да постојимо као заједница Личности. Ми јесмо призвани да постанемо Бог по благодати (не Бог по природи, јер ту постоји онтолошки јаз). Ово обожење је обећано човеку још од момента стварања, јер смо по лику Божијем и створени, а ми само треба да узрастемо до мере висине Христове (добро није то САМО, али мислим да ме разумеш).  У оваплоћењу, отеловљењу Христовом, дошло је до сједињења Бога и човека и приликом тог сједињења није људска природа ништа изгубила (типа слабија је од божанске, па је устукнула пред њом или да се утопила у њој), већ је наша, људска природа досегла своје испуњење и савршенство. А то можемо и сви ми да задобијемо, ако уђемо у слободну, љубавну и личносну заједницу са Богом.
Обожење нам пружа могућност да надиђемо ову садашњу иманентност и да се отворимо за бесконачно узрастање у љубави Божијој.

Ovde ne mislim na raspece nego na uskrsnuce. Pokazao nam je da je nasa dusa besmrtna i da cak i takva strasna smrt (raspece) nije smrt ako se ima vera u srcu. On nam je pokazao put ljubavi koji treba da pratimo da bi se vratili Bogu i da bi postali Bog sam po sebi. Znam da u glavama mnogih prvoslavnih vernika postoji konfuzija po ovom pitanju. Crkva Hrista predtsvlja kao jedinog Bogocoveka koga obican gresni covek nikada ne moze doseci ali mu moze stremiti. Crkva pretstavlja coveka kao otpalog od Boga, kao izvor primarnog i primalnog greha.

У православљу се увек, али увек акценат ставља на ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО. Није Велики петак врхунац, већ Васкрс (код римокатолика се на први поглед све зауставља са жртвом Христовом, али на други и трећи поглед се види да и они созерцавају Васкрс као темељ хришћанства).
О бесмртности душе смо већ причали (а нисмо се сложили), јер по мени све што је створено је и смртно, а то што не пропада, је дар љубави Божије, дар благодати Божије, па тако и душа не умире, не по својој природи, већ не умире по благодати Божијој (консеквенце су у оба случаја једнака, али узрок не умирања, по мени је у благодати Божијој, а не у самој природи душе).
Ми ћемо, ако то заиста желимо да растемо до пуноће Христове, али онтолошки јаз остаје, па ће зато пут узрастања да буде бесконачан. Из славе у славу...
(читао сам нека гностичка јеванђеља: Томино, Филипово; књигу Јаковљеву, а касније сам ишчепркао и библиотеку Наг Хамади, па сам видео и то гностичко јеванђеље истине) .

U fazi kada covek otvara sebe da bi postao Covek on ima sve te fantomske slike podvojenosti od Boga, pojacane onim sto se desava oko njega i sto on zove "realnost". Vidi sebe odvojenog od drugih ljudi, nezavisnog ali i usamljenog. Oseca prazninu koju nikako i nicim ne moze da popuni. Odlazi u crkvu i tu mu je servirana gorka pilila exkluzivnosti pomesana sa delom istine da bi se lakse progutala. Covek prihvata exkluzivnost crkve, Hrista, Boga - pa na kraju i samog sebe. On postaje izabrani - spasena dusha iz mora onih koji ce goreti u paklu. Prividno praznina je popunjena gordoscu - ali kada prva opijenost prodje praznina se vraca veca nego sto je ikada bila. Retki u toj fazi nadju put ka istini i odbace price o ekskluzivnosti a prihvate pricu o ljubavi i jedinstvu koju sam Hrist propoveda.

Нас двојица изгледа да увек имамо различите перцепције света (као она чаша са вином, па један каже полупуна, а други полупразна), па тако и та раздвојеност од Бога, људи и света.
По мени то није илузија, већ одлука да постојимо не на начин Божији, већ на начин природе, што и доводи да егзистирамо као индивидуе (па ослушни како ова реч индивидуа звучи и шта означава...), јер када почињемо да постојимо као личности, дакле у слободној љубавној заједници са оним другим, тада почињемо и да егзистирамо на начин Божији (код нас прво долази природа, па тек онда личност, а код Бога је прво личност, па тек онда природа). Ми већином не постојимо као личности, већ на начин природе, а наша природа је подељена, исцепкана, ми смо само део људске природе, као природа нисмо незаменљива, али као Личност, е, ту смо јединствени и незаменљиви. Црква управо говори о оваквом начину постојања, као личности, на један непоновљив, божански начин, а невероватно је да већина људи управо ово одбија, већ се задовољава постојањем као индивидуом или персоном...
Али, онај који и у Цркви жели да егзистира као индивидуа, персона долази до разочарења, јер овде човек постоји у заједници љубави са Богом и ближњима. Нема ми спасења, без мојих ближњих. И нема гордости.Онај који стварно уђе у Цркву Христову, на само због етике, већ због љубави, он заиста спозна какав је и какав може да буде и на њему се остварују оне речи из беседе на гори.

Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Матеј 5,3)

То су они који су спознали какви су у погледу својих дела, а какви могу да буду, какви су у погледу знања, а какви могу да буду, какви су у погледу врлина, а какви могу да буду...А када то спознају, светлост Истине проструји кроз њега и човек заплаче над собом, када увиди шта је чинио са собом и са светом око себе и тада гордост нестаје као снег на жарком сунцу, а рађа се смиреност ! А смиреност уништава гордост, охолост људи.

Блажени су који плачу, јер ће се утешити. (Матеј 5,4)

Ова Истина тако преобрази човека, да он заиста почиње да се каје, да лије сузе, због себе и својих дела, и због својих ближњих, а покајање је степеница на путу ка духовном узрастању. (само да ме покајнички дух никада не напусти, јер знам да ћу грешити, а само кроз покајање, доћи ћу до Светлости...)

Jedini ili primarni greh koji crkva vidi je takozvani greh tela - sex kao proces ljudske egzistencije. Satanizovanje i tabuisanje sexa od strane crkve je tema za celu knjigu - ali ukratko potoji jer je sex izvor zadovoljstva. Zadovoljstvo je "zabranjeno" od strane crkve jer se protivi slici Hrista mucenika na krstu. Inace je simbol crkve raspetu Hrist - Hrist u mukama a ne uskrsnuti Hrist - Hrist u ljubavi svog Oca. Samim tim je sex tabu i greh. Odatke je devica svaka zena koja nije zgresila - jer je greska u sexu. U mojoj kosmologiji - greh nije u telu i ne moze biti u telu jer telo nema moc rasudjivanja. Telo radi ono sto um i duh zele. Samim tim telo nikada nije gresno pa cak nije ni u gresci. Greska postoji samo u umu jer jedino tu moze da dodje do raskola izmedju licne zelje i zelje duha

Не бих се са тобом сложио. Бог је рекао Адаму и Еви: рађајте се и множите се и напуните земљу (Постање 1,28)
Не бих рекао да постоји икакав проблем у вођењу љубави, већ у злоупотреби. Ако је онај други (како ово отуђено звучи   :[1] само средство за задовољавање мојих жеља и потреба, онда је чак и ,,вођење љубави'' (ти би рекао секс) само још један начин исказивања индивидуалног постојања, један начин угађања мом егу... Ако је вођење љубави (секс) жеља да се искаже да је oна, жена, непоновљива личност, ако је то начин да јој покажем да је незаменљива, да ми не треба боља или лепша, то је и Богом благословено. Али ако је то секс само ради секса, онда је то промашај, јер у том случају ја и даље остајем самац, индивидуа, самодовољан. Бог нам је и дао полну енергију да би смо увидели да нисмо сами себи довољни, већ да нам је жена потребна да би смо стекли пуноћу.  Љубав је увек интеракција, излажење из себе и ократање ка Богу или ближњем. (мада постоје различити облици љубави и сви су дивни...)
Ми православци говоримо о развоју страсти...( обрати пажњу, доста су нам слични погледи...) Прво се у уму појави мисао као изазов (искушење, понуда...) на грех, а то бива и без наше воље. Ако се ми задржимо на тој помисли, она се преображава у страсну помисао, жељу (још увек нема греха;  знам, знам, ти би рекао да га никада и нема   :[115]. Када се страсна помисао укорени у нама, а ми почнемо да је анализирамо, да је истражујемо, наслађујемо се, то је већ пристанак на грех, и тек на 4 стадијуму, ако дозволе околности, ово доводи до греха делом. Молитва против оваквих помисли има исцељујући ефекат! (ово је код мене потврђено у пракси !!!)
А слажем се да нема греха у природи, то је све ствар слободне воље, односно њене злоупотребе. Мада ће управо природа да сноси последице наших грешних жеља...

Богородица је, по мени и мом веровању, девица, јер је као девица и родила Сина Божијег, и то баш по речима пророка Исаије:

Ето девојка ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануило (Исаија 7,14)

Девојка је ознака за жену која није полно спознала мушкарца, а Емануило значи Бог са нама; а ту је и предање Цркве о  старцу Симеону (спомиње се у Лукином јеванђељу 2 глава)


pazi ovako kako bi recimo covek iz negog juzno srpskog sela razmisljao... imamo Hrista koji je covek, boziji sin i Bog, imamo Boga koji je njegov Otac ali koji je nekako odvojen od njega i ponegad ga i zaboravi a ponekad ga se seti... e sad imamo taj Sveti Duh koji je tu da nesto prenosi od Boga do Hrsita i do coveka ali nije bas jasno da se Bog prenosi doi ljidi preko svetog duha... Znaci gore opisani fiktivni vernik ide u crkvu i cak cita Novi Zavet ali ne verujem da moze da dodje do boljih objasnjenja od onih koje sam napisao i opisao...

Узео сам мало слободе (ако сам претерао, ти кажи), па сам спојио неколико твојих реченица да бих дошао до поенте...

Ако тај наш фиктивни сељанин, чита Нови завет и иде на Литургију, никада, али никада неће доћи до оваквих закључака. На Светој литургији он је део Тела Христовог и он активно учествује у конституисању заједнице. А како учествује, он се онда и моли заједно са нам и пева заједно са нама (надам се да пева боље од мене   ), а тамо има  2 песме:

Оца и Сина и Светога Духа, тројицу јединосуштнују и НЕРАЗДЕЉИВУ.

Достојно је и праведно: клањати се Оцу и Сину и светоме Духу, Тројици једносуштној и НЕРАЗДЕЉИВОЈ.

Дакле, из самих песама њему је јасно да су личности Свете Тројице, једне суштине, природе, и да су нераздељиви, нераздвојни.
А ако тај наш фиктивни сељанин чита Свето писмо онда када наиђе на стих:

Ја и Отац једно смо. (Јован 10,30)

Па, зар баш ове речи не изражавају Христову изузетност, свемоћ, божанство? Зар не исказују да је Он једне природе, суштине са Богом Оцем?
А исто се односи на Светог Духа, па управо тај сељанин, лакше схвата да је агијазма, освећена вода, нешто потпуно другачије од чесмоваче. Дух Свети је сишао на њу и осветио је, да не остане обична и пропадљива, већ да буде на исцељење народу Божијем. Управо тај сељанин, који чита Свето писмо и иде на Литургију, зна да хлеб и вино, управо на Литургији Духом Светим постају крв и тело Исуса Христа. Благослов који добија од свештеника је дар Духа Светог, рука коју целива, није рука попа Мише (а сви знамо погрешке попа Мише  :[115], већ рука која благосиља и кроз коју Дух Свети дели своје дарове.
Нема тај наш сељанин ни велико познавање богословља, ни молитава, али има душу отворену, има вољу јаку, а веру православну, да може да доживи и живи тајну Божију.
Он ове ствари види и доживљава другачије од мене (па мој кум и ја различито доживљавамо исте ствари, јер Истина је велика, а наша моћ перцепције ограничена, а потребно је да надиђемо ову нашу перцепцију, да би смо Истину појмили...) Није све у образовању, већ и у деловању и доживљају, јер сви ми имамо различите дарове, неко да учи, неко да пева, неко да слика, неко да лечи, неко да пише, неко да шије на прелеп начин...а сви ти дарови су нам неопходни, јер Црква је једно Тело, а у том телу су многи удови, а само 1 глава, Господ Исус Христос. Ови удови, то су људи са различитим даровима и са различитим службама, а сви су нам важни и неопходни...Па то су наши ближњи!

O toj tajni pricam i pitanje je kako ce svestenik kao ti - koji zna i oseca sustinu svetog trojstva da to prenese prostom srpskom seljaku. Da li je to neophodno pitam se ja ili je cak i opasno. Kako ce crkva da zadrzi sopstvenu exkluzivnost a svestenici svoj autoritet ako svaki prost covek zna i oseca ono o cemu se u crkvi prioveda. Zar nije bolje za crkvu da uvek ostane neki deo konfuzije oko toga svega ne bili oni uek bili tu da drze ljude na okupu i pod kontrolom i da sire sopstveni uticaj kroz konfuziju u ljudskim glavama? A da li je to zaista ono sto je Hrist imao u srcu za sve ljude ovog sveta? Da li je on ikada zeleo da crkva zausme takav stav prema ljudima?

Нисам ја свештеник, на моју жалост (али то је добро за овај народ и Цркву Христову, јер какав сам ја, све бих искварио).
Није ауторитет свештенослужитеља у неком скривеном знању, већ у дару Духа Светог. Ове дарове Духа Светог сви у Цркви добијају, али они су различити, некоме овај, а некоме онај. Разликују се службе, али у Цркви су сви свештенство, само се службе разликују.
А Истина је јасна, као и пут вере, него је можда проблем што је ово стаза стрма, уска, планинска, а путеви овог света су равни и широки... А већина иде широким путем, јер их је одбила она тешка, стрма стаза, јер захтева велики труд, познање себе, суочавање са собом, ближњима и Богом...
У Цркви постоје тајне, али не као некакве енигме и мистерије, већ је тајна у томе, што се у Цркви Христовој одвија чудесни сусрет Бога и човека и њихово сједињење. А то и јесте тајна над тајнама, а све остало само на различите начине говори о овом сусрету...

Мени се чини да се нас двојица на неким тачкама сусрећемо и додирујемо, а опет на другим се разилазимо, као 2 планете које круже различитим орбитама, али имају своје перигеле и афеле...

Нека да Бог, да се још боље разумемо и још више приближимо, мада је за право разумевање личносни контакт незаменљив...

Желим ти све најбоље и нека те Бог чува!

Ko sebe cuva njega i Bog cuva kaze nas narod - hvala na lepim zeljama i obimnom odgovoru.

KAo sto ti lepo rece mi jesmo dve planete na razlicitim putanjama i mozda je najbolje da tako i ostane. Ako smem da iskoristim neke od pomenutih istorijskih lekcija - nas razgovor me podseca na price o nesuglasicama medju raznim rano-hriscanskim strujama. Svi mi osetimo ljubav Hristovu ali je tumacimo u tehnickom smislu na razne nacine. Jer kad ne bi bilo bezgranicne ljubavi ne bi nu bilo beskonacno mnogo nacina za njeno tumacenje. Iako mnogo vremena provodim u tumacenju iste uvek neizbezno dolazim do istog odgovora - Let it be - rekli bi braca englezi. Drugim recima - kada nesto sto u srcu imas pokusas da pretvoris u reci neumitno udaras u barijeru sopstvene moci komunikacije. Ipak mislim da smo se u celoj prici veoma dobro razumeli. Ti nemas (ili ne zelis) da imas slobodu da tumacis neke stvari kako ih ja tumacim ali to je i nebitno. Ako osecas u srcu ono sto pricas to je to - van toga nema niceg drugog - sve ostalo je iluzija ljudskog iskustvenog bivstvovanja na ovoj planeti. RAzlicita imena za iste stvari - razlicite percepcije iste stvarnosti - nema tu nikakve greske - jer zar nismo sbog toga na ovoj planeti - da iskustveno dodjemo do sopstvene bozije prirode.

DA imamo dublja neslaganja - tvoj ontoloski jaz me najvise "boli" - jer znam odakle dolazi takvo tumacenje i to je cela sustina moje prethodne price. Crkva ne moze da predje preko onistickog shvatanja univerzuma jer to duboko podriva samu hijerarhiju i ustrojstvo crkve. Otud prividni (rekao bih ja) ontoloski jaz. U ovoj egzistenciji on zasita izgleda stvaran - ali je za mene podjednako stvaran kao i bilo sta drugo na ovom svetu. Igra staklenih perli ispred umornih ociju koje pokusavaju da se fokusiraju na nesto sto svetluca u daljini iza stakla koje ometa nas vid. Ali sve je to sa razlogom i zbog toga smo ovde - da nadjemo razlog i da spoznamo sustinu. Svako na svoj nacin - originalan i unikatan.

Nastavi da tragas i da pricas iz srca i puno srece i Bozije ljubavi.

Vec sam ti preprucio Nag Hammadi spise za citanje pa da dodam jos nesto sto ce ti biti blisko sto se terminologije tice ali je opet veoma bitno da je citas na engleskom ako ikako mozes (ne garantujem da srpski prevod moze da bude dobar) - knjiga je A course in miracles. Ima mnogo kontraverzi o tome kako je nastala a posebno moze da nosi kontraverzu ako je posmatras iz crkvenog ugla. Ipak, ako mozes i smognes snage volje i mogucnosti - pristupi joj bez predrasuda i otvorenog srca i spremi se za predivno putovanje kroz 600 i kusur strana.   

   zahvaljujem svima. pitao sam zato sto me je interesovalo. nisam provocirao. i ne dobih odgovor.   

Izvini - nismo obratili paznju - sta bese pitanje ?