Заједнички тренуци духовности

Ивана Милаковић 19.04.2008.

Многим људима је њихова вера, која год да је, веома битна. Или им је битан неки облик духовности, то може бити и медитација или нешто слично. Једна од најинтимнијих ствари које можете урадити с вољеном особом јесте да своје тренутке духовности поделите с њом.

У неким истраживањима се показало да парови који деле такве тренутке дуже остају заједно, да су срећнији у вези, и да су неверства било које врсте (физичка, емотивна...) у таквим везама ређа. А оно што се такође показало јесте да није никаква препрека чак ни ако не припадате истој вери, или ако једно од вас двоје није верник, или ако ни једно ни друго нисте верници.

О каквом дељењу тренутака духовности говоримо? То се разликује од пара до пара, а зависи и од вероисповести партнера. Најчешће се ради о заједничкој молитви (не смета ако једно има обичај да се моли, а друго не - овај ритуал не траје дуго, па није никакав проблем помолити се с вољеном особом), може да буде у питању и заједничка медитација или нешто слично. Ради се, у суштини, о дељењу веома интимног и личног тренутка с вољеном особом, и о томе да се то ради свакодневно.

Ово није нешто што дуго траје нити захтева енергију, велики труд, није битно ни у које се доба дана обавља - другим речима, сваки пар који жели може то без икаквих проблема да ради. А, као што смо рекли, у пракси се показало да овакав ритуал блискости заиста повезује партнере на више нивоа, учвршћује им и продубљује везу, и чини је дужом и срећнијом.

Улажете сасвим мало (што се времена и енергије тиче, иначе се толико личан и интиман чин нипошто не може назвати малим), а добијате веома много заузврат, што овај заједнички ритуал чини једним од највреднијих које можете имати.

Желимо вам дугу и срећну везу!

Извор: Крстарица

Ja sam se ponadala da cu na ovom forumu naleteti na neke savete psihologa, ali vidim da je sadrzaj uglavnom drugog tipa, tj opusteno caskanje.  I to je ok, samo sto sam ja htela neke savete o situaciji u kojoj se vec izvesno vreme nalazim sa svojim deckom.  Nadam se da na forumu ima i nekih strucnih psihologa.
Naime, vec cetiri meseca je u mojoj vezi sa deckom sa kojim sam vec sest godina, prisutna velika promena.  Naizgled je ta promena pocela da se manifestuje kada sam ja insistirala na otvorenom razgovoru o nasoj vezi, jer sam imala utisak da nesto ne funkcionise kako treba.  On je jako tezak za razgovor, daje malo odgovora, a i oni koje da su retko kada konkretni i precizni.  U svakom slucaju, cinilo se kao da su sve stvari zbog kojih sam ja rekla da se osecam nezadovoljno (neredovno vidjanje, redak seks, hladnije drzanje sa njegove strane (bar sam ja to tako tumacila, mada on i inace nije sklon otvorenom pokazivanju naklonosti), kod njega izazvale takvu reakciju da ima jos manje zelje da se vidja sa mnom, takoreci da me izbegava.  A inace mi je rekao da je sve sto sam mu rekla ostavilo utisak na njega i da mora da razmisli o svemu.  Kada sam ga pitala razmislja li o raskidu rekao mi je da ne razmislja u tom pravcu.  A otkud onda to izbegavanje koje je usledilo? Za novu godinu mi je naneo strasan udarac, kada mi je dva dana pred novu godinu rekao da ne zeli da budem prisutna tamo gde on treba da svira (muzicar je, svirao je u jednom bendu za novu godinu), objasnivsi mi da bi i on najradije bio sam, ali eto, vec je ugovorena ta svirka itd.  Osecala sam se stvarno grozno, smatrala sam da je to najverovatnije kraj nase veze i pokusala sebe da ubedim da treba to da prihvatim.  Ali pokazalo se da prosto nemam snage za to.  Na moju inicijativu smo se culi posle nove godine, on je zvucao sasvim normalno, na moje pitanje da li zeli da prestanem da dolazim i na mesto na kome inace svira, rekao mi je naravno da ne itd.  Ukratko, svaki put kada bismo se culi (uglavnom na moju inicijativu) ili videli (uglavnom na njegovim svirkama), delovao je normalno, prilazio mi, ljubio me, opusteno caskao sa mnom kao da je sve ok.  Jednom sam ga pitala da li treba da smatram da smo nas dvoje i dalje u vezi, odgovorio je potvrdno, a kasnije mi je rekao da ga je to pitanje smorilo.  A moje predloge da se vidimo u nekoj opustenoj varijanti uglavnom je izbegavao, navodeci ovo ili ono kao razlog (on zaista ima naporan posao, i te svirke i verujem da mu je bilo naporno, ali ne mislim da je to opravdanje, jer smo ranije uspevali da se vidimo).  Kada bih mu rekla da imam taj utisak, on bi se naljutio i prebacio da mu ne verujem.  Verovatno nije trebalo da preduzimam toliko toga, trebalo je da sacekam da i on pokaze inicijativu, ili da prosto sama prekinem vezu, ali nisam imala snage.  Jer to nije ono sto zelim.  Svaki put kada bih to resila, to bi me drzalo izvesno vreme, ali nisam mogla da izguram.  Ova cetiri meseca su uglavnom bila slicna, vidimo se tu i tamo, retko, i tada sve bude ok, povremeno bih ja pukla i opet trazila da otvoreno razgovaramo, on bi uglavnom cutao i govorio "ne znam sta da ti kazem" ili bi mi prebacivao da od njega trazim suvise ili da mi je vec dao neke odgovore, tj.  da me voli, da ce sve biti ok.  U dva navrata sam ga, inace, pitala otvoreno (mada takva pitanja u sustini ne volim) da li me voli, on je rekao da.  A sto se onda tako ponasa? Povremeno se desavalo i da kada ja odlucim da ga "kuliram" (da bi meni bilo lakse, ne da bih njemu "vratila") on mene na kraju kontaktira.  Ja zaista ne znam na cemu sam sa njim.  Odlucila sam da malo iskuliram sa pricom, jer stvarno imam utisak da time postizem suprotan efekat, iako mislim da jeste neophodno.  Trudim se da se i ja ponasam normalno, da budem ok raspolozena kad se vidim sa njim i da ne pokazujem da mi nesto fali.  Ali u sustini me sve to jako "nagriza".  Poslednjih dana pokusavam da se koncentrisem samo na sebe, da ne razmisljam o njemu, povremeno mi se cini i da sam na putu da ga "prebolim", ali onda opet osetim neverovatan bol.  I tako se to smenjuje.
Inace, ja zaista pokusavam da stvari posmatram i iz njegover perspektive, verujem da mu je trenutan tempo zivota jako naporan, ali mislim da to samo po sebi ne moze da bude adekvatan razlog sa ovakvu situaciju.  Trenutno nastojim sebe da ubedim da ako on ne preduzme nesto konkretnije u skorije vreme, neku inicijativu, dakle da cu ja proisto prestati sa bilo kakvim akcijama u njegovom pravcu, da ga zovem itd.  A zaista mi je grozna pomisao da se veza od sest godina, koja je uglavnom bila jako lepa, zavrsi ovako, bez nekog adekvatnog objasnjenja.  To mi kao neka nezavrsena prica.  Sada mahom mislim da vise nemam cemu da se nadam, ali nikako da to kod sebe skroz prelomim i da se skroz otrgnem od kakvog takvog nadanja.
Ne znam koliko ste vi proniknuli u sustinu problema, koliko sam uspesno sve to docarala, ali neki savet bi mi bio dobrodosao.  
Hvala!

Slusaj,

Ti si nezadovoljna sa svojom vezom i ta nezadovoljstva ocito ne mozes da rjesis sa svojim momkom. To je pocetak i kraj price. Meni se cini da se on ohladio totalno i da vam je ostala samo navika ( sest godina nije malo majku mu ). Mislim da je i tebi to jasno i da se svjesno sputavas kad god pomislis na to da i tebi vasa veza ne funkcionise.
Ja znam za par koji je bio skupa deset godina pa su se razisli, bez puno pitanja, kao da je preko noci sve puklo, tako da nemoj da mislis da to sto vam se desava nije normalno u neku ruku, bilo je puno slicnih slucajeva.
Na tvom mjestu ja ne bih gubila vise vrijeme sa praznom pricom, takticnim razgovorima i citanjem izmedju redova. Ako nece da razgovara, ne znam zasto bi se ti nervirala oko toga. Mozes da odes od njega, a mozes i da ostanes i nadas se da ce on da se smiluje. Iz moje perspektive, cini mi se da nemas sta puno spasavati; rijetko se vidjate, rijetko pricate, rijetko bilo sta radite skupa; jedino ako ste takvu vezu praktikovali i prije, onda je to valjda ok. A ako ne, onda mislim da trebas da se zapitas gdje to sve vodi.
Tvoj izbor.

Da, zvuci malo okrutno, ali je pretpostavljam, u sustini istinito.  Meni se cini da ga i dalje volim, ali i sama shvatam da ne mogu sve sama da radim, tj da se borim za opstanak ove veze.  Verovatno me plasi i usamljenost, ali potpuna, koja ce uslediti (paradoksalno, s obzirom da se i sada ne vidjamo cesto), strah sto cu biti sama i da cu ostati sama.  Ne zelim to sebi da priznam, malo se stidim te cinjenice, ali kad razmislim i to je tacno.  I to uprkos cinjenici da sam pre njega dugo bila sama i funkcionisala sasvim normalno, tj nisam od onih koje ne mogu da podnesu da nisu u vezi, pa kakvoj god.
Osecam se zbunjeno.
Hvala na odgovoru!

Mozda ti i mozes sama da se boris, ali mislim da nije fer, pogotovo kad se on ponasa tako non-salantno. Sve to sto osjecas osjecali smo svi mi kad smo se nasli pred nekim krajem, tako da nije kraj svijeta, nemas se sta stiditi; ono sto ti olaksava situaciju je kao sto i sama kazes, cinjenica da se rijetko i vidjate i vjerujem da ste se udaljili jedno od drugog.

Vjerovatno zvucim okrutno, ali mislim da sam poprilicno objektivna. Svejedno, ti, ako si iskrena prema sebi, znas najbolje kako stvari stoje pa ti preporucujem da obavis jedan razgovor sama sa sobom, a onda i sa svojim momkom.

Kada bi na strucne psihologe cekala, na ovom forumu, tvoj post bi bio zaboravljen vec tokom ovog dana. Zato, uzmi sta ti se pruza, a profesionalca mozes naci na nekom drugom mestu i pod nekim drugim uslovima.
Sto se tvog problema tice, vredi ga prokomentarisati, ako nista drugo, onda zbog drugih ljudi koji su u slicnim situacijama, a kojima ce mozda dobro doci da cuju i neka druga misljenja, pa makar i neprofesionalna.

Prvo, jako lose je muskarcu reci da se osecas nezadovoljno zbog redjeg seksa i vidjanja. To ga jos dodatno moze povuci i obeshrabriti da se izvuce iz krize, jer on ocigledno ima simptome nekih svojih problema. Ti problemi su mozda vezani za vasu vezu, mozda za posao, za stanje u porodici itd. Suludo i sebicno je nekoga optuziti za reakciju koja je nastala usled ociglednih problema. Mnogo je bolje, recimo, spontano i indirektno porazgovarati o tome sta njega muci, i pritom ne isticati svoje potrebe u prvi plan. Mozda je najbolje prepustiti mu inicijativu, neka sam donese neke odluke, ne gusiti ga dodatno. To si i sama zakljucila, ali ne sprovodis u delo kako bi trebalo. Kad oseti potrebu za seksom, neka ga sam i inicira, kada pozeli da te vidi neka te i pozove...itd. Sest godina nije malo, dolazi i do zasicenja, i do krize, do zahladjenja....Ali to zahladjenje nikako ne mora biti trajno i ne treba se obeshrabrivati ili gubiti poverenje u vezu.
I sam kaze da ce biti sve u redu...Zasto ne bi pocela da mu verujes malo?
Na kraju, umesto sto ga gusis i smaras svojim komentarima, probaj da ga zavedes. Pokusaj da budes onakva kakvu te je upoznao i u kakvu se zaljubio. Nema opustanja. Ako dozvolis da te kolotecina duge veze povuce sa sobom, jako je tesko vratiti se nazad. Budi uvek (koliko god mozes) opustena i nasmejana. To ce i njega oraspoloziti - sigurno. Ako budes i dalje nezadovoljna i dzangrizava oprosti se od veze.

Izvinjavam se, nisam htela nikoga da uvredim kada sam napisala da zelim strucno misljenje, prosto nisam znala kako ovaj forum funkcionise. Mislim da mi je sada malo jasnije.
Sve to sto ti, vrcomm, pises, prolazilo mi je kroz glavu, i to da on ima nekih problema, i to da je ovo mozda prolazno stanje, i to da treba da budem sasvim ok kada se cujem ili vidim sa njim. I to mi uglavnom uspeva. Ali ne uvek. I sama sam osoba koja je jako kriticna prema sebi, tj. prevashodno sam od starta instinktivno pokusavala da u svemu ovome proniknem u to koja je moja krivica. Problem je u tome sto ja izgleda nemam snage za cekanaja ili neizvesne situacije. Ponekad mi se cini da od nicega pravim veliki problem, a ponekad da i te kako ima pravo da cujem sve stvari koje imaju veze sa mnom (tj kako on na to gleda).
Padalo mi je na pamet i da on ima nekih problema. Ali mislim da je cetiri meseca vec dosta dugo za razvlacenje ove situacije.

Cetiri meseca nije mnogo za krizu, narocito ako imas u vidu da si ga dodatno pritiskala za to vreme.
Ne smes biti kriticna prema sebi, naprotiv. Tebi je potrebno samopouzdanje. Gubitak istog i bilo koja vrsta nepoverenja je velika prepreka zdravoj vezi. Ako ga volis, ako ne zelis da izgubis to sto ste imali za tih 6 godina, a imali ste mnogo,opusti se i uzivaj. Provodi vreme bez njega sa svojim drustvom, radi nesto...Sto vise razmisljas o toj stvari kao o problemu, ona ce vremenom to i postati iako mozda to i nije.

Btw,nisam se osetio uvredjenim, ne znam za druge...

Hvala ti, to trenutno i pokusavam. Volela bih da si u pravu!



[Edit by B@mbin@: Pisanje poruka zaredom je protiv pravila Burek Foruma, jer se na taj nacin narusava tok diskusije, a preglednost i kvalitet teme znacajno smanjuju.]

Tona zivaca...