Uvod - Opšte o hramu: U svim religijama sveta, hram je mesto na kome je ljudima moguce da budu u prisutnosti božanstva, da od njih (ljudi) prima kult, ali da ih takode, istovremeno ucini saucesnicima svojih dobrocinstava i svog života.
       Ono što hram sam po sebi ukazuje da božanstvo u svom postajanju ne pripada ovom svetu, pa mu je mesto hrama samo njegovo izabrano prebivalište. Hram se na neki svoj nacin poistovecuje sa njegovim prebivalištem, pa se ljudima otvara mogucnost da budu u dodiru s bogovima ili božanstvom.
       Ovaj osnovni koncept simbolizma, pored cinjenicnog stanja mnogih religija sveta, srecemo i u Starom zavetu, gde je jerusalemski hram znamenje Božje, njegove prisutnosti medu ljudima. Treba imati na umu da je hram samo privremeni znak koji ce u Novom zavetu biti zamenjen znakom drugacije vrste: Hristovim Telom i njegovom Crkvom.

       Jerusalemski hram: Kada se bolje udubimo u spise Starog zaveta, jasno je da stari Jevreji nisu imali saznanja o mogucnosti postojanja hrama. Oni su, istini za volju, imali sveta mesta na kojima su, kako se cesto istice: "zazivali ime Jahvino". Takva mesta su bila: Betel (kuca Božja, Post. 128; 2817 i dalje); Vir Saveja (Beer Šeba, Post. 2625; 2132), Šekem (Post. 3318 i dalje). Iz doba Izlaska, mesto prizivanja ili ocitovanja Boga Jahve je gora Sinaj. Sinaj je bio posvecen (izdvojen kao poseban upravo zbog Božjeg objavljivanja (Iz. 3; 19; 20).
       Vremenom, Izrael dobija permanentno mesto Božje objave koje je svo vreme usred naroda i koje narod vodi kroz pustinju, to je Šator od sastanka. Šator je dakle, mesto susreta naroda sa svojim Bogom (Br. 11; 789).
       U knjizi Izlaska, poglavlje 26-27, nalazimo opis idealizovanog izgleda Šatora od sastanka koji je ujedno prauzor buduceg jevrejskog hrama. Bog-Jahve prebiva u njemu medu heruvimima, iznad pomirilišta kojim je pokriven Kovceg Saveza. Tu se prorice: "Odatle potice naziv Šator od sastanka (ili Šator svedocanstva) što ga dobiva Šator" (Iz. 2522; 2633; i druga mesta u tekstu). Božja prisutnost je tu, ali u isto vreme, iako moguca i primetna, ona je i prekrivana: iza oblaka se (Iz. 337-11; 4036 i dalje) prikriva sjaj njegove slave (Br. 4010; 1619). Tako spomen na sinajski savez sklopljen izmedu ljudi (Jevreja) i Boga-Jahve cuva se u središnjem svetilištu zajednice izraelskog saveza. Kada Izrael ulazi u svoju obacanu zemlju (obecanje je Bog dao patrijarsima - praocima jevrejskog naroda Avramu, Isaku i Jakovu), Hanan, zajednicko svetilište plemena se ustaljuje redom u Gilgalu, Šekemu (Isus Navin 830-35; 241-28), Šilu (I Sam. 1-4), pritom cuvajuci od pocetka arhaicne crte koje ga jasno izdvajaju od kultnih mesta koja se srecu u hananskoj zemlji, cija su svetilišta obicno bili hramovi sagradeni od kamena; Bog-Jahve sa Sinaja nema ništa zajednickog sa paganskim hananskim božanstvima i prethodnom civilizacijom hananskih plemana i to se u Starom zavetu uvek posebno, jasno i naglašeno isticalo. Da ne bi došlo do uticaja na jevrejski narod, Bog preko Mojsija naglašava da se svetilišta i zateceni narodi moraju zajedno sa svom njihovom imovinom uništiti.

       Davidov plan izgradnje hrama: Potreba za centralizacijom u uniformnosti religioznog obreda i hramskog života, na nivou saveznog shvatanja jednog središta koje okuplja sva plemena, Davida-cara postavlja pred izazov da gradi hram i pritom se suprotstavi svim lokalnim svetinjama koje su vekokvima delovale na regionalnom nivou. Davidu se ova prilika pruža po oslobadanju Mojsijevog Kovcega kojeg su neposredno pre toga oteli Filisteji (II Sam. 6), a srecna okolnost je bila da je vec bio osvojio i Jerusalem. Tako je Jerusalem, koji je u Davidovom vladanju bio planiran za politicki centar zemlje, mogao biti istovremeno i religiozno središte Jahvinog naroda. Stvarajuci za ona vremena državu savremenog tipa, David ne zanemaruje ni specificnosti tradicionalisticke posebnosti svog naroda na religioznom planu. Sagradivši svoj dvorac-palatu, David pocinje da iskazuje vladarski san o gradnji Jahvinog hrama (II Sam. 71-4). Tom se planu Bog suprotstavlja recima: "Nece David graditi Jahvi kucu (hram), vec ce Jahve graditi njemu (carsku kucu)" (II Sam. 75-11). Izrecena reakcija ima dvostruku mogucnost tumacenja.

       Prvo! Za jevrejski narod model idealnog svetilišta treba da ostane šator iz njihove religiozne prošlosti koji najupecatljivije cuva secanje na njihov boravak i lutanje po pustinji (II Sam. 76 i dalje). Drugo! Pored recenog, istinski kult monoteisticki postavljenog kulta - jednog Boga - ne zadovoljava ropsko imitiranje paganskih kultova iz okruženja, ciji hramovi nisu mesto gde Bog prebiva, vec mesto gde su Boga prisvojili - zaplenili za sebe (primer su imali kod vavilonskih zigurata, Post. 111-9), gde se sve svelo na idolopoklonicku praksu povezanu sa magijskim i nemoralnim cinima, gledano sa pozicije Mojsijeve objave Boga.
     
       Solomonovo ostvarenje: Kada je seo na ocev presto nakon Davidove smrti, Solomon pokrece pitanje Hrama i ne doživljava suprotstavljanje proroka (I Car. 515-751).
       Kult Boga-Jahve je toliko ojacao i postao prisutan u svim strukturama ujedinjenih plemena Izraela u savez da se može graditi hram slican svim videnim hramovima Hanana, a da se ne izgubi ona bitnost sinajske tradicije koja je bila karakteristicna za Jahvin kult. Uostalom, upravo sve je bilo usmereno da se sinajska tradicija rafiniranije i snažnije afirmiše u Hramu: njegovo središte postaje Kovceg saveza (I Car. 81-9). Jerusalem sada sa svojim svetilištem preuzima ulogu nekadašnjeg središnjeg liturgijskog mesta za plemena. Sa druge strane, Bog u njemu (hramu) pokazuje svoju slavu usred oblaka (I Car. 810-13); time on vidljivo stavlja do znanja da mu se taj Hram dopao kao prebivalište u kojem prebiva njegovo Ime (I Car. 816-21).
       On sam, svakako, nije vezan uz vidljiv i opipljiv znak svoje prisutnosti: ni nebesa ga ne mogu obuhvatiti, a kamoli neka zemaljska gradevina (kuca, I Car. 827). Ali zbog potrebe naroda da ga sa sigurnošcu susrece, Bog izabire ovo prebivalište za koje je rekao: "Tu ce biti moje Ime" (I Car. 829).
     
       Uloga i znacaj Hrama za Božji narod: Dignuti Hram ce u Jerusalemu biti središte Jahvinog kulta, ali istovremeno ne poništava ostala regionalna postojeca religiozna središta rasporedena po Izraelu, koja razvijaju svoje teologije i naziv kojim ukazuju na Boga upucuje na više postojecih tradicija: sionska, sveštenicka, deutoronomisticka, jahvisticka itd. U novi Hram dolaze mnogi hodocasnici iz svih krajeva zemlje da bi se susreli "s licem Božjim" (Ps. 423), postajuci tako vremenom iskazane dirljive ljubavi vernika (uporedi Ps. 84; 122).
       Zna se, u svakom slucaju, da je Božje prebivalište na nebu (Ps. 24; 10319; 1153), ali hramu kao uzor služi nebeski dvor (Izl. 2540) koji po Hramu postaje na neki nacin prisutan ovde na zemlji. Otuda liturgijsko bogosluženje koje se u njemu cinodejstvuje ima službenu vrednost: njime car i narod služe nacionalnom Bogu. Zbog potrebe da prikupi više naroda od svih plemena, dolazi do fuzije razlicitih tradicija cineci jednu standardizovanu verziju - opšteprihvatljivu za sve.
     
       Od kamenog prema duhovnom hramu: Vreme careva u Izraelu, period bogosluženja, ima bitnu ulogu, a hram kao cinjenica u celom tom kompleksnom odnosu ima dvoznacnu ulogu. Za ljude površne religioznosti i osecajnosti ceremonijalna procesija koja se u njemu obavlja vremenom se pretvarala u ispraznu i nerazumljivu praksu. Sve se svodilo na prazna kretanja ucesnika zaduženih za ritual. Zajedno s recenim, postojala je opasnost za navedeni tip vernika da prema toj vrsti religioznosti zauzme stav praznoverja i neosnovanog pouzdanja. Verbalno se sve svede na: Svetište Jahvino! Svetište Jahvino! (Jeremija 74), kao da bi ga Bog morao štititi po svaku cenu, bez obzira na život istih ljudi koji, ako bi prihvatili takav životni stil kojim bi i u slucaju da ne poštuju Zakon Mojsijev, a dolaze u Hram, odnos sa Bogom bi im po njihovom shvatanju vere bio u redu. Znacilo bi, po njihovom shvatanju, da sam njihov dolazak u hram obavezuje Boga da ih štiti i usrecuje. Ovakva zastranjenja naroda proroci oštro napadaju svojim hrabrim istupima. Istina, kaže prorok Isaija, Jahve se u hramu objavljuje (Is. 6), i Senahirim po kazivanju proroka nece uništiti hram (Is. 3716-20; 33 i dalje), ali tu nije kraj cele prorocke price. Naprotiv, pored Isije, jednako oštri proroci Jeremija i Jezekilj kao da se utrkuju u ozbiljnim optužbama protiv površne religioznosti i bogoslužbenog odnosa koji vlada u hramu (Iz. 111-17; Jeremija 620; 79 i dalje). Posebno oštro se žigoše idolopoklonstvo koje se sve više uvlaci u hram (Jez. 87,18). Upozoravaju da ce Jahve napustiti hram kao mesto svog prebivališta koje je bio odabrao i da ce nakon toga slediti njegovo uništenje i razaranje kao posledica svenarodnog greha (Mih. 312; Jeremija 712-15; Jez. 9-10). Istinoljubivo pristupanje Izraelskog naroda bogosluženju i ozbiljno usaglašavanje životne prakse sa principima vernickog obdržavanja Mojsijevih propisa sa celim svojim bicem, naglašavaju proroci kao najbitniji deo i suštinu koja se ne može nadomestiti materijalnim znakom - hramom, uz kojeg je Jahve na neko proteklo vreme vezao svoje Ime, a time i svoje prisustvo, odredivši hramski prostor za svoje legitimno prebivalište. Formalizam u koji se zašlo je corsokak koji je sve te ljude sveo na nivo svih ostalih pagana, samo što proroci za raliku od pagana svoj narod u ime Boga pozivaju na odgovornost za sklopljeni Savez koji se desio ne samo sa patrijarsima, vec i onog koji je cinjenicno bio srž hrama - Sinajski Savez s Jahvom olicen u Kovcegu saveza koji je središnja cinjenica i duhovno ishodište vere celog naroda. Znajuci ovo Jevreji su morali spoznati da hram sam po sebi nema magijsko delovanje. Njihov život je mogao žrtvovanjem da bude razrešen od pocinjenih greha, ali život je morao težiti savršenijim oblicima i morao se uocljivo razlikovati od pagana po etickim normama koje su se morale držati na osnovu Mojsijevih propisa.

Od prvog prema drugom Hramu: Jerusalem, kao promovisano versko središte uz sve pocasti koje su išle s tom prednosti, dobija i posledice kada se na ovom polju dese propusti i promašaji. Obrt situacije u Hramu znacio je, po deutoromistickom shvatanju Saveza, obrt od blagoslova - srece prema kazni i tragediji. Svi pokušaji koji su sprovedeni, znacili su jacanje ne samo hramskog kulta, nego i samog Jerusalema. Za vreme cara Jezekije (II Car. 184; II Letopisa 29-31), a posebno pod Josijom, kada se Hram u Jerusalemu pretvara u jedinstven kult za sve (II Car. 234-27), druga se svetilišta potiskuju. Sva upozorenja proroka postaju realnost (II Car. 258-17). Slava Boga-Jahve napušta narodom - površnim vernicima obesveceno mesto koje više njihov Bog ne prihvata kao svoje prebivalište (pogledaj: Jez. 104,8). Da li to znaci da je došao hramu kraj i da on ne može više biti vidljivi znak Božje prisutnosti? To se ni u kom slucaju tako ne objašnjava. Proroci mu ne potiru svaku vrednost, vec postavljaju celu svoju pricu na eshatološkim osnovama, dajuci novu njegovu sliku koja ce se realizovati u buducnosti. Tako Isaija vidi u njemu buduce religiozno središte celokupnog covecanstva, koje je izmireno i bogosluži pravom i jedinom Bogu (Is. 21-4). Jezekilj je do najsitnijeg detalja predvideo ponovnu njegovu izgradnju u vreme kada ce Izraelci imati priliku da obnove nacionalnu tragicnu sudbinu koja ce ih u meduvremenu zadesiti (Jez. 40-48). To ce se desiti nakon sprovedene deportacije Jevreja, cija ce prva briga nakon povratka u svoju zemlju biti da ponovo sazidaju razoreni Hram, uz inicijativu proroka Ageja i Zaharija (Jezdra 3-6). Nova prorocanstva su kao novu stvarnost u obliku najtananije jevrejske književne vrste (pesme) opisivale njegovu slavu koja ce doci (Agej 21-9; Is. 607-11).

       Proroci ne zaboravljaju da podsete svoj narod da ce se receno desiti bez obzira na navike površnih vernika koji idolopoklonstvo u njega pokušavaju i nastavljaju da uvlace, ali njih ce se eliminisati, a kult kako dolikuje ce biti stvarnost u drugom Hramu kao kontinuitet onoga što je bilo u prošlosti: Hram je središte judaizma, koji se nakon svih tragedija koje su zahvatile narod i koji se vraca teokratskoj strukturi svojih davnih pocetaka; on je ponovo znak Božje prisutnosti medu ljudima. Njemu se hodocasnicki pristupa i Ben Sirah oduševljeno, u svoje vreme, kada se sve vekovima ranije predskazalo, a u njegovo vreme desilo, slavi sjaj hramskih obreda (apokrifna knjiga Sirah 505-21). U vreme koje je takode kao preokret situacije blagostanja prekinuto skrnavljenjem Antiohovog hrama i kada je u njemu uspostavljen paganski kult, Jevreji se dižu na ustanak da ga odbrane. Prvi cilj makavejskih ratova je bio da je to sveti rat kojim ciste svoj Hram od paganstva i u njemu nastavljaju tradicionalno bogosluženje (I Makavejska knjiga 436-43). Nekoliko dekada kasnije, Irod Veliki ce upravo taj Hram raskošno obnoviti. Medutim, mnogo važnije od spoljašnjeg i materijalnog sjaja je duhovno sazrevanje u ovom periodu koje se ogleda u pobožnosti koja uzima takvu slobodu i zamah upravo u iznedrenim vrednostima koje proizilaze iz bogosluženja u Hramu.
     
       Teologija duhovnog shvatanja Hrama: Iako privrženost Hramu nacinjenom od kamena ne jenjava, krajem prorockog perioda pocinje sa novim verskim pokretima da jaca novi misaoni teološki pravac koji se odnosi na shvatanje hrama. Jeremijine pretnje upucene protiv Hrama (Jer. 7), njegovo stvarno potonje razaranje, a iznad svega patnja celog naroda koji preživljava izgnanstvo i deportaciju - doprineli su novom postavljanju verskih potreba ostatku preživelih od unesrecenog naroda. Tu je nikao duhovni kult u skladu sa zahtevima religije srca, koji su vec u spisima Ponovljenog zakona i Jeremiji bili ranije izloženi (Pon. zakon 64 i dalje, apokrifna knjiga Judita 3131). Narodu je ocito došlo takvo vreme da su u izgnanstvu bolje shvatali da je Bog prisutan svuda gde ga se oslovljava kao svog cara i da on odgovara na iskrene molitve bez obzira gde mu se poklonicki dolazi (Jez. 1116). Shvatilo se iz Jezekijinog iskustva da mu se Bog u viziji objavljuje u Vavilonu (Jez. 1). Imajuci ovo u vidu, ne iznenaduju novi prorocki nastupi u kojima ozbiljno upozoravaju svoj narod zbog preterane privrženosti hramu od kamena (Is. 661 i dalje). Smatrali su da duhovni kult na kome su insistirali kao na jedinstven Božji zahtev je kult siromašnih sa pokajnickim stavom i stanjem svog srca (duše, Is. 662). Istaknuto je da se treba bolje prilagodavati duhovnoj sveprisutnosti Boga koja ne zavisi od culnih i opipljivih znakova njegove prisutnosti. Jahve-Bog svoje boravište ima na nebu i sve na zemlji je u njegovoj vlasti i cuje svaku molitvu svojih vernika, bile one izrecene u hramu ili izvan njega (apokrifna knjiga Tovija 316). Razvoj ove teologije dovešce do takvih jakih pokreta (Hasidima) iz kojih ce najradikalniji eseni u datom momentu raskunuti svoj cvrst odnos sa Hramom, kriticki iskazujuci svoj stav da nezakonito sveštenstvo koje obavlja bogosluženje u Hramu blati taj isti Hram, a pritom su sebe smatrali duhovnim hramom u kojem Bog prima njihovu odanost i bogobojazno nastupanje prema njemu kao sebi dostojno. Ovo vreme, ne samo esena, nego i drugih mesijanskih pokreta je vreme kada apokalipticna literatura detaljno opisuje onaj hram koji nije nacinjen od ljudske ruke i on je na nebu: tamo Bog boravi; ovdašnji, zemaljski Hram je samo nesavršena slika onog - pravog - Hrama (Mudrosna knjiga 98); taj ce se hram na kraju vremena pojaviti ovde na zemlji i bice Božje prebivalište u buducem - dolazecem - svetu.

Judejstvo kao novi i jedino prihvatljiv koncept

     Znacaj Jerusalema ostaje kao najsvetiji grad zemlje i nasledene tradicije. Posebno napredovanje ovog uverenja dolazi posle pada Samarije. Car Jezekija pokušava da poveže i ostala plemena koja su se okrenula drugim bogovima i drugim svetilištima sa Jerusalemom i prvim Hramom. Sa njim pocinje prva obnova jevrejskog naroda (II Car 181-4; uporedi sa: II Letopisa 29-31); u ovo vreme grad je na neobican (cudotvoran) nacin spašen od Senaherimovog opkoljavanja (II Car. 1813-19 i 36) na osnovu cega se pokrece nova religiozna (vernicka) obnova (Ps. 485-9). Jedan vek kasnije, Jošua ce pokušati novo okupljanje Izraelaca oko jednog i jedinstvenog svetilišta koje ce biti centralizovano (II Car 221, 2325). Ovo je bio poslednji pokušaj da se spasi nacionalno delo koje je bilo zapoceto za vreme vladavine cara Davida.

Proroci o Jerusalemu

     Proroci su poceli sa upozorenjima narodu. Ukazivali su da Bog, Jahve, nije odustao od plamena - ognja gnjeva. Isticali su: "Jahve je odlucio… odbacicu ovaj grad kojeg sam izabrao, Jerusalem i Dom o kojem rekoh: tu ce biti ime moje" (II Car. 2326 i dalje). Bez obzira na obnove kratkog daha, grad je u kontinuitetu postojano bio neveran svom bogu i proroci, ukazujuci na tu cinjenicu, objašnjavaju njegovu katastroficnu sudbinu. Nevera, pre svega, je delo njegovih careva koji se odaju idolopoklonstvu (II Car. 162 i dalje, 213-9), pritom progone Božje proroke (II Letopisa 2421; uporedi sa: Jeremija 36-38). Neveru iskazuju i odabrani od naroda za sveštenstvo koji preziru nauk vere i proroke (Jeremija 20), pa idu toliko daleko u neveri da dopuštaju da se idolopoklonstvo uvuce u sam Hram (II Car. 214 i dalje, 7; Jez. . Posebno istaknuta optužba proroka na grad je da je postao neveran u svom narodu, koga mame savezi s plemenima i narodima koji su pagani, a za Zakon Božji ne mare (Iz. 116 i dalje; Jeremija 78 i dalje). Oštro je prorok Isaija postavio pitanje: "Kako li posta "bludnicom" tvrdavo verna?" (Is. 121). Zato ce, ako se iskreno ne obrati, na nju biti srucena Božja srdžba; Isaija ne vidi mogucnost da se grad spase, osim svetog ostatka (Is. 42 i dalje). Po Jeremijinom proroštvu, Hram u Jerusalemu ce docekati sudbinu hrama u Šilu (Jer. 714). Prorok Jezekilj nastavlja sa nabrajanjima svih gadosti nevere i sluti gradu skoru propast (Jez. 111-2, 23, 241-14), jer je Bog-Jahve odlucio da napusti svoje prebivalište (Jezekilj 108 i dalje).

Nalet Navuhodonosorove vojske

     Sva navedena prorocanstva se obistinjuju u razaranju koja ce se desiti pod naletom Navuhodonosorove vojske. Proroci potvrduju cinjenicu Božjeg suda (Jezekilj 91, 107). Posle ovih dešavanja, Jerusalem shvatan kao "cerka Sionska" u Placu Jeremijinom, imamo spis priznavanja svoje dugotrajne grešnosti i krivice (Plac 1-2); njeni sinovi u svojim molitvama upucenim svom Bogu traže da sada Bog uzvrati zlom svima onima koji su u srdžbi upropastili Jerusalem, njegovu baštinu (Ps. 79). Iz ove drame koja traje, proizilaze odgovori koji se ticu buducnosti, ali i eshatološki postavljene nade koja je definitivan rasplet Boga i njegovog novog naroda.

Mile Imerovski, teolog-istoricar

     Ništa razlicit od prethodnih (navedenih) proroka nije Isusov stav prema hramu. On iskazuje najdublje poštovanje prema starom hramu. Njegova majka ga u hramu prikazuje (Lk. 222-39), na hramske proslave i svecanosti on odlazi da se susretne sa svojim Ocem - Bogom (Lk. 241-50, Jn. 214). Ne suprotstavlja se bogoslužbenim obicajima i ritualnim propisima, iako krajnje kriticki se osvrce na prisutan formalizam koji preti kao kvasac testu da ih sve zahvati i iskvari (Mt. 523 i dalje; Mt. 123-7; Mt. 2316-22). Isus drži da je hram za njega Božja kuca, kuca molitve, kuca gde prebiva njegov Otac, i ne sakriva gnev ispoljavajuci svoj bes kada istu pretvaraju u mesto za trgovanje; zato on u datom trenutku neštedimice tera trgovce golubovima iz njega i na taj nacin ga cisti od neprikladnog (Mt. 2112-17; Jn. 216 i dalje; uporedi sa Is. 567; Jer. 711). I pored izuzetne naklonosti hramu, Isus najavljuje propast te sjajne gradevine od koje nece ostati ni kamen na kamenu (Mt. 2338 i dalje; Mt. 242).
       
        Na sudenju Isusu, nakon hapšenja u Getsemanijskoj bašti, ozbiljni jevrejski religiozni prvaci ce mu prigovoriti sa veoma oštrim optužbama da je izjavio kako ce razoriti to svetilište nacinjeno ljudskom rukom i da ce za tri dana sagraditi drugo, koje nece biti nacinjeno od ljudske ruke (Mk. 1458).
       Isti prigovor (optužba) bice ponovljen sa ciljem da se uvredi dok se razapet na krstu bori sa smrcu (Mt. 2739 i dalje). Tajna tog dogadaja ipak ce se razjasniti u neposrednoj istorijskoj buducnosti.
       U ocekivanju da se izreceno sa Isusovom smrcu desi, prva cinjenica koja je išla u prilog je cepanje zavese koja je skrivala svetinju nad svetinjom u hramu.
       To je bio onaj presudan znak koji je ukazao da staro svetilište gubi svoje sveto obeležje. Jevrejski hram je po hrišcanskom uverenju u datom trenutku prestao da vrši ulogu znaka Božje prisutnosti. On nije više mesto njegove ekskluzivne pristunosti - prebivalište njegovog Imena.
     
       Novi hram
     
       Drugi znak preuzima ulogu ranije oznacavan Hramom. Isusovo telo je novi znak, pravi hram. Jevandelje po Jovanu tu cinjenicu kontekstualno obrazlaže tajnom Reci koja cisti hram i koja daje odgovor na enigmu da ce stari hram biti razoren i u tri dana ponovo podignut - sagraden (Jn. 219). Jevandelje ne izostavlja sledece:

       "On je govorio o hramu svog tela", a njegovi ucenici ce to shvatiti tek posle njegovog vaskrsenja (Jn. 221 i dalje).
       To je, dakle, novi hram koji nije nacinjen ljudskom rukom; u njemu Božja Rec uspostavlja svoje novo prebivalište medu ljudima (Jn. 114) kao što je to nekada u prošlosti bio slucaj sa Šatorom svedocanstva u Izraelu.

       Da bi hram od kamena izgubio svoju suštinsku vrednost, trebalo je da Isus umre i vaskrsne: Hram njegovog tela bi tako bio razoren i ponovo sagraden; to je volja Njegovog Oca (Jn. 107 i dalje; 174 i dalje). Posle vaskrsenja ovo ce telo, kao znak Božje prisutnosti ovde na zemlji, doživeti novo preobražujuce stanje koje ce mu omoguciti da bude prisutno na svim mestima i u svim vremenima: to je nova hrišcanska stvarnost sabornosne pricesti (evharistije). Tada jedino što starom hramu preostaje je da nestane, a razaranje Jerusalema za vreme rimskih imperatora Tita i Vespazijana 70. godine nove ere jesno ce pokazati da je staro prošlo i novo nastalo.
     
      CRKVA HRISTOVA - DUHOVNI HRAM
     
       Hrišcani i njihov odnos prema Hramu: Vreme koje je znacilo prelaz sa judaizma uz dogadaj silaska Svetog Duha na apostole i prve vernike koji su prihvatili Rec - propovedanu od apostola - nisu odmah prestali da odlaze u Hram (Dela. 246; 31-11; 2126). Trajala je ta praksa apostola i prvih vernika do onog momenta kada je prakticno shvaceno da su jevrejski narod i njihove verske vode odbacili poruku jevandelja, ujedno suprotstavivši se pokretu kojeg su u sklopu svoje tradicije osudili kao krivoverje. Prvi hrišcani i apostoli tada napuštaju hram iako je njihov ucitelj upravo u hramu otpoceo svoje delo; ocekivalo se u to vreme da zaslepljeni jevrejski narod shvati poruku i odigra svoju svetsku ulogu za koju je vekovima bio pripreman: da kao zajednica izabranog Božjeg naroda medu svim narodima bude putokaz do saznavanja Boga. Medutim, umesto toga nastupili su dogadaji koji su nedvosmisleno ukazivali na medusobni raskid. Prvomucenik Stefan u svojoj apologiji jasno istice propast svetilišta nacinjenog ljudskom rukom (Dela. 748 i dalje). Zbog iskazanih prorockih slutnji, koje hramski autoriteti shvataju kao hulu, Stefan doživaljava da bude prvi poznati mucenik koji zbog svoje vere i iskazanog stava biva kamenovanjem ubijen. Ipak, ne dugo nakon ovog dogadaja, neizbežna propast Jerusalema se desila koja je samo pospešila tvrd judaisticki stav, a hram bio definitivno razoren.
     
       Duhovni hram
     
       Nezavisno od jevrejskog hrama i njegovog razaranja, teologija rane hrišcanske crkve razvila je misao da su oni sami novi hram, duhovni hram, nasledujuci Hristovo Telo. Posebno ovaj teološki koncept je izražen kod spisa apostola Pavla: Crkva je Božji hram, sazidana na Hristu koji joj je temelj, glava i ugaoni kamen. (I Kor. 310-17; II Kor. 616 i dalje; Ef. 220 i dalje). Ovaj hram je poseban i razlikuje se u mnogome od prethodnog zemaljskog hrama. On je izuzetan, pre svega, po tome što su u njemu ostvarili pristup Bogu i Jevreji i svi pagani u istom Duhu (Ef. 214-19).
       Pored izrecenog teološkog koncepta, rani hrišcani su bili uvereni da je svaka osoba - hrišcanske veroispovesti, sama po sebi hram Božji time što je pripadnik Crkve - Hristovog Tela (I Kor. 615; 12; 27) i njegovo sopstveno telo je Hram Duha Svetog (I Kor. 619 uporedi sa Rim. 811). Ova dva teološka koncepta pretvorena u tvrdnje uzajamno su povezane: vaskrslo Hristovo telo, u kome telesno prebiva božanstvo (Kol. 29), jeste hram Božji u najvišem mogucem smislu; zato, hrišcani su udovi tog tela i zajedno s njim duhovni hram; oni moraju da u ljubavi i veri saradujuci pospešuju njegov rast (Ef. 41-16). Tako Hristos - živi kamen, odbacen od sunarodnika i ljudi - izabran je od Boga. Oni koji su poverovali njegovom spasiteljskom delu (vernici), a koji su i sami živo kamenje, cine zajedno s njim duhovnu gradevinu, sveto sveštenstvo, izabrani rod, radi prinošenja duhovnih žrtava (I Petrova 24 i dalje; uporedi sa Rim. 121). Dakle, hrišcanska crkva je konacno hram, koji nije nacinjen ljudskom rukom. Crkva je, prema tome, Telo Hristovo, mesto susreta izmedu Boga i ljudi, znak Božje prisutnosti ovde na zemlji. Ovom nastalom svetilištu na otkupiteljskoj Hristovoj žrtvi, stari hram je bio pralik, sa mogucnošcu sugerisanja dolazeceg, ali nesavršen, privremen i konacno prevaziden.

       

NEBESKI HRAM
     
       Slicno simbolicnom shvatanju nebeskog Jerusalema o kome sam pisao, razni odeljci Novog zaveta imaju svoje shvatanje hrama kao nebeske stvarnosti.
      Poslanica Jevrejima: Simbolizam starog hrama u ovoj poslanici ide u sasvim drugom pravcu. Judaizam prorockog doba je vec u hramu gledao ljudski odjek Božjeg nebeskog boravišta, onog kojeg apokalipsa do detalja opisuje polazeci od zemaljskog hrama. U ovom okviru Poslanica Jevrejima opisuje žrtvu Hrista - Sveštenika, ostvarenu njegovom smrcu, vaskrsenjem i vaznesenjem. On je nakon svog zemaljskog života ušao u svetilište neba, ne obezbedeno prolivenom životinjskom krvlju (što je ritualni obred opraštanja po Mojsijevom zakonu bio predviden za ucinjen greh u Hramu, za Jevreje), kultu - praliku, vec sopstvenom krvlju (Jev. 911-14, 24). Uzdigao se na nebo kao preteca da nam otvori pristup Bogu (Jev. 414; 1019 i dalje).
       Dakle, udruženi s tim jedinim i jedinstvenim Sveštenikom - Hristom dobili smo i mogucnost da i sami uživamo u Božjoj prisutnosti, u tom Svetilištu nad Svetilištima gde prebiva Bog, a taj pristup nam je vec omogucen po veri koju imamo (Jev. 619 i dalje).
       
       Jovanovo Otkrovenje: Knjiga Otkrovenja prikazuje sliku nebeskog hrama koja se sa slikom zemaljskog hrama prekriva, jer zemaljski hram je sama Crkva koja, iduci kroz prostor i vreme, sledstveno završava u nebeski hram. Na zemlji postoji hram u kojem vernici iskazuju svoje odano vernicko molitveno bogosluženje svom Ocu-Bogu, dok izvan tog prostora su oni koji Boga ne poznaju - u ovom prikazanom konceptu Otkrovenje daje sliku ondašnjeg stanja progonjene Crkve od paganskih rimskih imperatora koji su sebe isticali na mesto Boga (Otkr. 111 i dalje). Ali, ne sme se izgubiti iz vida da na nebu postoji hram gde vlada žrtvovano Jagnje (Hristos) i gde se svetkuje liturgijsko bogoslužje molitvom i hvalom (Otkr. 56-14; 715). Nakon isteka vremena (na kraju) istorije, nestace dvojstvo Crkve. Kada nebeski Jerusalem side na zemlju kao Jagnjetova verenica, pripremljena i ukrašena za vecnu veridbu, u njemu više nece biti iskazane potrebe za Hramom: njegov ce Hram biti sam Bog i Jagnje (Otkr. 2122). Do Boga ce, po nagoveštaju knjige Otkrovenja Jovanovog, vernici stici bez bilo kakvog posrednickog znaka. Drugim recima, gledace ga licem u lice, da bi imali potpuno ucestvovanje u njegovom životu. Ova nada izneta u Otkrovenju ostaje sa mnogim tajnama koje vreme prekriva nerazgovetnošcu. Zato, Novi zavet kao princip življenja postavlja ljubav, veru i nadu. Voden cvrstom nadom, iz situacije u kojoj se hrišcanski svet onog vremena našao, zaputio se kroz vreme i prostor do cilja licnog dosezanja Boga bez posrednickih znakova vec: licem u lice.
   

Novi Jerusalem
     Kako sam vec u prethodnom clanku nagovestio, proroci ne govore samo o Jerusalemu kojeg mi lociramo kao zemaljsku tvorevinu. Njihovi pogledi su okrenuti ka necemu potpuno drugacijem. Isaija (126) govori o "Gradu pravednom, Tvrdavi vernosti". Po Jeremijinom nagoveštaju dolazi konacno dan obnovljenog Izraela koji ce se ponovo klanjati Bogu na Sionu (Jer. 316,12). Jezekilj govori o ponovno izgradenom gradu oko svog hrama (Jezekilj 40-46), gradu koji je središte rajskog prebivanja (Jezekilj 471, 4829), gradu sa svojom otvorenošcu i širinom za svih dvanaest plemena (Jezekilj 4830-35); dakle, grad kojem je ime: "Jahve je ovde" (Jezekilj 4835). U meduvremenu, dok ovi spisi nastaju, Jevreji su u izgnanstvu - deportovani kao narod. To vreme patnji, poniženja i pokajanja je korišceno da se prorocke reci razviju u obecanja kao što su: "Pošto se iskapi caša Božjeg gnjeva, Jerusalem ce opet osvanuti u praznicnim odorama" (Isaija 5117, 522). Grad ce doživeti takvu obnovu da ce pleniti lepotom (Isaija 5411 i dalje); opet ce postati Jahvina verenica (Isaija 544-10); bice to blagoslovljen grad u kome ce se njegova deca ponovo množiti (Isaija 541 i dalje, 4914-26).

Pocetak obnove grada

   Obnova grada od prorockih nagoveštaja do realnog dogadaja pocela se ostvarivati Kirovim proglasom (Jezdra 1-3) kada je pocela obnova srušenog i zapuštenog hrama (Jezdra 5-6). Sada obecavana slava je pristigla za Jerusalem, ali i narod koji se okupio oko hrama i shvatio gde ih je odvelo nejedinstvo i suprotstavljenost Božjem planu za izabrani narod od drugih u to vreme postojecih naroda. Tako se obnavlja ideja novog religioznog središta celog sveta (Agej 26-9; Isaija 60, 62). Od svakodnevne prolaznosti kod ovih proroka se pojavljuju naznake koje upucuju na pronadeni "izgubljeni raj" (Isaija 6518): Sin ce poroditi novi narod, i taj narod ce biti osnova neopisive radosti (Isaija 666-14). Prorocke price i realnost još nisu usaglašene u datom momentu. Grad se sporo naseljava. Hram je više u ruševinama nego obnovljen (Ps. 5120; 10214-18). Na scenu stupa Nemija (Nemija 1-12). Sa svojim saborcima, od grada odlucno stvaraju središte Tore - Mojsijevog zakona, i zaštitnicki se odnose odbijajuci svaki drugi paganski uticaj (Nemija 13). Medutim, bez obzira na ucinjeno, ova pokrajina koja obnavlja svoju vernost prema Bogu, svoj grad i Hram, kao i oblast svog uticaja politicki gledano - potpuno je bez znacaja.

Jahve se vratio

    Obespravljen i politicki nebitan Jerusalem postaje novo religiozno središte. Sa svih strana, Jevreji se okrecu prema njemu (Danilo 611). Svi mu dolaze kao hodocasnici (Ps. 122) radujuci se što su u njega stigli (Ps. 84). Ovo je vreme ispunjeno izuzetnim i nezaboravnim hramskim bogosluženjima (apokrifna knjiga Sirah 501-21). Posebno Psalmi donose scene o velicanstvenosti Boga (Jahve) koga se ponovo oslovljava u njegovom znacenju sa svešcu da se Jahve vratio u svoje prebivalište (Ps. 46, 48). Sada je on majka svih naroda (Ps. 87). Pesnici, gradeci akrostihove na znacaju njegovog imena (Jery - šalem), priželjkuju mu Božji mir - salôm (Ps. 1226-9) i pozivaju ga da neprestano hvali Boga (Ps. 14712 i dalje). Po poslednjem prorockom zapisu (Joil 49-17), grad je podijum eshatološkog suda i "gozbe" koja je pripremljena za celo covecanstvo sveta (Isaija 256 i dalje). Tekstovi (malih proroka) ukazuju na maštovit nacin konacno spasenje i preobražaj sveta (Zaharija 1214) koji svoj nastanak ima u gradu Jerusalemu. Pomenuti proroci biranim recima unapred opisuju neizmernost srece koju je Bog namenio za taj dolazeci svet (posebno o ovome vidi apokrifni spis Knjiga Tovijina 13), pozivajuci isti taj novi svet na pouzdanje u Boga (Knjiga Baruhova 430, 59). Iskušenja na ovom putu prorocki najavljivanog procvata ce doci za vreme Antijoha. Antijoh ce obesvetiti ponovo grad Jerusalem (makavejski ratovi, I Makavejeva 136-40). Bez obzira na ovaj deo tragicne istorije Jevreja, proroci i verski prvaci (fariseji, hasidimi, sadukeji itd.) ce najavljivati blistavu buducnost carstvu koje dolazi. Apokalipsa, kao nova teološka disciplina, stupa na scenu. Daje se maštovita slika buduceg grada - Jerusalema. Za njih na scenu stupa nebeski Jerusalem koji u zemaljskom Davidovom gradu dobija samo obrise svog pravog nebeskog Jerusalema. Taj nebeski Jerusalem ce Bog na kraju vremena dopustiti da bude zemaljska stvarnost. Sva ova obecanja se kontekstualizuju u Mesijanstvu i dolazecem carstvu nebeskom.

Zemaljski Jerusalem - jevandeoski izveštaji

    Sva jevandelja imaju svoje mesto za shvatanje Jerusalema. To se shvatanje samo uozbiljuje i postaje bitnije sa svakim jevandeljem koje od Markovog kao prvog ide ka poslednjem nastalom Jovanovom jevandelju. Ipak, najbolje naglašena uloga Jerusalema je u Lukinom pisanju koje je specificna spona njegovog jevandelja, ali i kasnijeg njegovog spisa - Dela apostolskih.

    Jevandelje po Marku: Marko izveštava da propovedanje Jovana Krstitelja dopire do Jerusalema (Mk. 15). Po njemu, ideja carstva nebeskog najcvršce se postavlja u Isusovom radu u Galileji (Mk. 128, 39). Isusovo okretanje prema Jerusalemu pocinje kada nailazi na prva nerazumevanja u Galileji koja su propracena neverom (Mk. 61-6, 811 i dalje, 930). On tri puta naznacava muke koje ga cekaju i u taj deo misije ulazi da bi se otkup i spasenje kao plan Božjeg domostroja dovršili (Mk. 1032 i dalje). Zato Isus ulazi u Jerusalem gde se njegova dramaticna misija poklapa sa onim što su Pisma najavila (Mk. 111-11). Isus, cinom dostojnim proroka, krajnje hrabro i bez kompromisa cisti Hram (Mk. 1115-19). Uspeh nije trajao. Sukob sa jevrejskim vlastima, sinedrionom, verskim pokretima (fariseja, sadukeja, književnika, rabina), bio je neizbežan (Mk. 1127, 1240). U maniru starih proroka, Isus u svetlu svoje smrti predskazuje gradu kaznu, a Hramu devastaciju i ocišcenje (Mk. 126-9; 1314-20; 1324-27). Njegove patnje i smrt su samo uvod u totalnu katastrofu. To se i dešava. Isusa narod odbacuje (Mk. 156-15), verske vode ga osuduju (Mk. 1453-64). Isus je razapet izvan grada (Mk. 1520). Momenat njegove smrti poklapa se sa cepanjem hramskog zastora. Bio je to jasan znak da staro svetilište gubi svaki svoj smisao i obeležje (Mk. 1533-38). Jerusalem nije shvatio plan Božjeg spasenja i našao se kao onaj koji je sve ponudeno odbio.
   
     Jevandelje po Mateju: U Jevandelju po Mateju, kao jevandelju kasnijeg datuma od Markovog jevandelja, kada je u pitanju znacaj Jerusalema, jevandelista piše sa više detalja nego što to cini Marko. Matej povlaci svojevrsnu senku za Isusovim životom i delom još iz detinjstva - tacnije rodenja. Dok pagani (astrolozi - zvezdoznanci), vodeni zvezdom, dolaze do Vitlejema da se sretnu sa novorodenim carem (iz Davidove loze - uporedi Br. 2417) i Mesijom da mu se poklone (Mt. 21 i dalje, 9 i dalje), eksperti onog vremena za svete spise i proroke - pismoznanci (književnici) ni ne sanjaju ko je Isus i kakav krupan dogadaj se odvija u njihovoj neposrednoj blizini predskazan upravo njihovim Pismom (Mt. 24 i dalje). Istovremeno, car Irod, koji ocito saznaje za Isusovo rodenje, smišlja monstruozni plan da pobije mnoštvo novorodene dece, a izmedu njih sa sigurnošcu da zahvati ovom tragedijom i Isusa (Mt. 216 i dalje). Ocekivalo se da se neko ljudsko uzbudenje za ovakvo dešavanje proširi po Jerusalemu koje bi nekako prešlo u cin vere (Mt. 23), ali to se upravo ne dešava. Tako krunski dogadaji iz anonimnosti izvlace Vitlejem i Nazaret, dok Jerusalem ostaje po strani. Isus, sin Davidov, nece poneti ime Jerusalema kao grada svog slavnog pretka (Mt. 223). Tokom njegove (Isusove) delotvorne misije, najljuci protivnici doci ce iz okrilja Jerusalema (Mt. 151). Znajuci sudbinu gradu u neposrednoj buducnosti, Isus sa tugom i placem opisuje Jerusalem kao grad koji ubija Božje proroke (Mt. 2337 i dalje). Kraj misije vaskrslog Hrista, po Mateju, dešava se u Galileji kada se preobražen ukazuje svojim ucenicima šaljuci ih medu sve narode sveta (Mt. 287, 16-20).

    Jevandelje po Jovanu: Jovan mnogo kompleksnije prikazuje Isusov odnos sa Jerusalemom. Znajuci za nekoliko njegovih dolazaka u grad, Jovan beleži citavu istoriju, prožimajuci ih svojevrsnim svojim zapažanjem. Cinjenicno je da se na tlu ovog grada dešava drama spasenja. Naširoko Jovan prikazuje ogrezlost svog naroda u neveri (Jovan 213-25), ali prikazuje i razloge te proširene nevere kod onih koji sve slojeve društva treba da poduce veri (Jn. 31-12). Iako Isus ovde cini cuda (Jn. 5; 7-10), umesto vere ishoduju protivljenje. Isusovo poslednje cudo dešava se na Jerusalemskim vratima; ono bi trebalo da ukaže kao svedocanstvo za njegovo spasonosno delo; Isus shvata svoju situaciju i nakon izvedenog cuda, povlaci se jer shvata zaveru koja je usmerena protiv njega (Jn. 111-54). Vratice se kada dode njegov cas (Jn. 1227; 171). Jovan opisuje da je odbojnost prema Isusu mnogo izraženija nego što to opisuje jevandelist Marko.

    Jevandelje po Luki: Lukin izveštaj u jevandelju je samo kratak uvod u pravu pricu o hrišcanskom pocetku. Jerusalem je središte dogadanja. Što se tice Isusovog života, on (Luka) zapravo ukazuje da sve Isusovo vodi ka Jerusalemu. Kao dete (prvorodenac) je prikazan u Hramu kada ga oni koji su bili ispunjeni Božjim duhom prepoznaju (Lk. 222-38); sledeci put u Hramu je sa 12 godina. Njegovu mudrost primecuju zaduženi ucitelj za poduku u veri jevrejskog naroda (Lk. 241-50). Predskazuje se njegov tragican odnos sa Jerusalemom, jer ovaj grad je cilj njegovog života: "Ne prilici da prorok pogine (izgubi svoj život) izvan Jerusalema" (Lk. 1333). Za Luku je ulazak Isusov u grad tako naglašen jer nema izlaska iz njega, tu mora da se završi njegov odlazak (Lk. 931; 951; 1322; 1711; 1831; 1911,28). Konacno, odbijanje njegove misije Isusa navodi da detaljnije navesti propast grada i Luka to opisuje detaljnije od Marka i Mateja (Lk. 1941-44; 2120-24). U perspektivi proroštva jedno meduvreme - "vreme pagana" - jasno odvaja taj katastrofalni dogadaj od konacnog svršetka (Lk. 2124-28).

    Gledano hronološki, Isusov život završava njegovim žrtvovanjem, ukazivanjima i njegovim vaznesenjem (Lk. 2436-53; Dela. 14-13), a Jerusalem je mesto odakle nakon završnih dogadaja sa Hristom pocinje istorija (prica) svedocenja koju iskazuju apostoli.
    Po Lukinom opisu, u Delima apostola, ucenici primaju Duha Svetoga (Dela 2). Tako primaju nalog poslanja da propovedaju i prošire Jevandelje - Dobru vest spasenja, od Jerusalema u Judeju, Samariju i do krajnjih destinacija sveta (Dela. 18 uporedi sa Lk. 2447 i dalje). Ucenici se toga zaista pridržavaju. Tako prva zajednica hrišcana se osniva u Jerusalemu (Dela. 2-7). Sinedrion to ne gleda blagonaklono. Obnavlja ono protivljenje koje je bilo neposredno pre njih usmereno na njihovog ucitelja Isusa, i kojim su uz sve sprovedene zakulisnosti njega dovele do smrti (Dela. 41-31; 517-41). Ponavlja se preko Stefanovog proroštva najava propasti grada koja treba da se desi kao kazna za ucinjeno Isusu. Posebno se predvida razaranje velicanstvenog Hrama podignutog ljudskom rukom. Kazna se proširuje i nad izraelskim narodom koji se opire delovanju Duha Svetog, kao i zbog odbacivanja Hristovog dela spasenja (Dela. 744-53). Progonstvo izazvano Stefanovim proroštvom raseljava deo prve hrišcanske zajednice (Dela. 81). Pojavila se neocekivana posledica tih dogadanja: jevandelje se proširilo po Samariji (Dela. 82-40), Cezareji (Dela. 10), pa sve do Antiohije (Dela. 1119-26), kada se hrišcanstvo izvlaci iz okvira jevrejstva, a u crkvu prvi put prilaze osobe bez jevrejske pozadine (pagani). Nezaobilazna cinjenica ovog razvoja prve crkve je obracanje Savla (Pavla) na hrišcanstvo, koji kao birano orude u Božjim rukama (Dela. 758; 81 i dalje; 91-30) unapreduje, ubrzava i uvezuje hrišcansku crkvu kao pokret koji dobija spise, strukturu, plan razvoja i kontrolu ucinjenog sa preporukama za ispravke i poboljšanje situacije na misionarskom terenu. Savle takode iz Jerusalima (pošto ga napušta) pocinje svoju ulogu misionara (Dela. 930; 1125 i dalje). Petar - apostol takode napušta Jerusalem nakon što je bio bacen u tamnicu (Dela. 1217); na ovaj nacin Jerusalem prestaje da predstavlja centar evangelizacije i prilazi svojom objektivnom stvarnošcu onom Isusovom prorockom predvidanju da ce apostoli ici u sve narode sveta. Pavle - apostol, doci ce u Jerusalem i po drugi put, kao što je to pre njega ucinio njegov ucitelj i Gospod Hristos, (Dela. 2111), ali ce doživeti ponovno odbijanje njegove poruke spasenja (Dela. 2217-23). Kada jevandelje napusti definitvno Jerusalem, ono je zakoracilo na put da kroz vreme koje traje (dva milenijuma), dosegne sve krajeve sveta.

Mile IMEROVSKI, teolog-istoricar