Svi navedeni pokreti, najvažniji dogadaji, najbitniji objekat religioznosti Jevreja prvog veka nalazili su se u - Jerusalemu.
       Jerusalem je najbitniji grad nacije!
       Kakav je to grad bio u Isusovo vreme?
       Ko ga je cinio, kakvo mu je bilo stanovništvo, koliko ga je ljudi za velike svetkovine posecivalo?
       Koja je uloga hrama bila u celom tom dinamikom ispunjenom gradu od ljudi, dogadaja, materijalnih sredstava, religioznih dešavanja, kao i mnoštvom svakodnevnih cinjenica, pitanje je koje kada sagledamo može da bude dobra podloga za razumevanje svega onoga što se desilo Isusu i apostolima.
       Bio je to grad zanatlija. Mnoštvo radnjica bilo je rasporedeno duž ulica koje su sve vodile do Hrama. Svako ko je iole razmišljao o životu, a posebno o životu i buducnosti svoje dece, po svaku cenu je gledao da prenese buducem pokolenju svoj, ili porodicni zanat. Ono što je u radionici bilo proizvedeno, iznosilo se u rafove radnji ili ispred radnje i bez posrednika bilo je nudeno kupcu. Što je covek bio obrazovaniji i društveno bitniji za religioznost Jevreja, on je bio obuceniji u nekom od bitnijih zanata koji su bili od izuzetnog znacaja za život.
       Tako apostol Pavle pored toga što je bio farisej, covek sa statusom rimskog gradanina poreklom iz Tarsa, predstavlja svoju ostvarenost kao covek u tome što je bio majstor za pravljenje šatora. Nemojmo zaboraviti da je šator za ono vreme mnogima znacio njihovu tradicionalnu kucu. Reklo bi se današnjim jezikom da je to bio covek koji se bavio stambenim prostorom nomada ili graditelj.
       Ako pogledamo u tekst Talmuda, doci cemo do spiska raznih zanata koji su se svakodnevno obavljali u Jerusalemu Isusovog doba koji potvrduje sledeca zanimanja: civijaše, trgovce lanom, pekare, mlinare jecma, kožare, pisare-prepisivace, sandalare (obucare), gradevinare, krojace, prodavce grade, tekstilce, zlatare, metalopreradivace i sve one vrste zanata koji su nosili pecat da su po higijenskom zakonu Mojsija zvanicno bili cisti i koji su mogli biti uklopljeni u opšti društveni život.
       Svi zanati u Jerusalemu dobijali su jedan od moguca dva ponudena statusa. Prvi: da su direktno vezani za gradnju i dogradivanje-rekonstrukciju hrama kojeg je Avgust zapoceo davne 27. godine stare ere i koji ce se graditi i održavati tokom prve polovine prvog veka. Kao ogroman poduhvat, a sa izrazito visokim kriterijumom zahteva, Jerusalem je postao grad koji je najbolje od najboljih privlacio u nekoj delatnosti i takvima dugorocno nudio saradnju.
       Druga osnova je da su status zanatlije mogli da dobiju za one proizvode koje su ljudi u Jerusalemu svakodnevno koristili. U vec datoj slici treba sagledati cinjenicu da je Jerusalem bio središte kulta Jevreja i kljucni grad Judeje, ali Judeja je pripadala upravi rimske provincije Sirije koja je takode imala svoju manufakturu tekstila, tepiha, svile, mirisa, vune, tkanine, smole. Sve u cemu je proizvodnja Sirije prednjacila, vremenom se prenelo i u Jerusalem. Posebno se to odnosi na tkalje koje su kao zanat radile uglavnom žene. Bilo je neprihvatljivo da to rade muškarci. Izuzeci su bili izvrgnuti poruzi. (O ovome nalazimo zapis kod Josifa Flavija koji to beleži o vavilonskim Jevrejima). U novom delu Jerusalema bile su smeštene tkalje sa svojim radionicama. Tkalje su pored korišcenja vune, lana i svile koristile pri pravljenju odevnih predmeta takode luksuzne dekorativne detalje napravljene od bisera, plemenitih metala, dragog i poludragog kamenja.
       Isto se odnosi i na vunovlacare i proizvodace sukna. Oni su bili koncentrisani u jednom delu Jerusalema nazvanom vunovlacarski (suknarski) grob. Poznat je dogadaj da je jedan od suknara poklonio pokrov za Jakova Pravednog, Isusovog brata, nakon što su ga 62. godine nove ere Jevreji bacili sa kupole Hrama.
       Od suknara materijal je na dalju preradu išao kod krojaca. Bili su cuveni jerusalemski krojaci. Njih susrecemo pomenute u izrekama, Placu (Tužbalicama) Solomonovom i Pesmi nad pesmama. Poseban deo industrije odece i obuce bio je razvijen na bazi kože. Za sada se ne može tvrditi da u onom vremenu (I veka) postoje radionice za štavljenje kože u Jerusalemu. One, ako su i postojale, zbog Mojsijevog zakona morale su biti izmeštene izvan grada i smeštene na istocnom delu. Isto se odnosilo i na groblja. I ono je moralo biti izvan grada. Ovaj zanat je bio veoma bitan deo života Jevreja koji su imali ritualni obicaj žrtvovanja životinja za oprost greha ili prinos žrtvenih životinja iz zahvalnosti Bogu. Kože od životinja su morale biti sklonjene i preradene. Najverovatnije je bila dužnost sveštenika da iz nekih svojih hramskih skladišta gde su ih privremeno odlagali (iako je po Mojsiju to bilo necisto) i nakon odredenog postupanja sa njima, nosili u delove izvan grada na dalju obradu nakon koje se ponovo kao materijal za proizvodnju koristila u obucarskoj proizvodnji ili proizvodnji odece.
       Zanatlije metalci, oni koji su se prevashodno bavili bronzom i gvoždem, takode su se locirali u Novom gradu. Tokom velikih hramovskih praznika njima je zbog buke bilo zabranjeno da rade na neposrednoj proizvodnji. Tokom Jevrejskog rata (66-70. godine nove ere) ovaj deo se pretvorio u zanatsku industriju oružja.
       Što se tice keramicara, njihov proizvodacki deo je bio zabranjen u samom Jerusalemu zbog dima koji je bio prouzrokovan pecenjem proizvoda od gline. Medutim, postoje biblijski citati koji ukazuju da je u Jerusalemu ipak bilo keramicarskih radionica (Jer. 182 i dalje; Mt. 277).

       Trgovci hrane su stalna postavka grada Jerusalema. Prvenstvo na listi su imali oni koji su se bavili uljem. Cela okolina Jerusalema je bila pod maslinovim drvecem jer je zemljište bilo posebno pogodno za gajenje maslina. Svakako da je u Isusovo vreme bilo daleko više maslinjaka u neposrednom okruženju Jerusalema, nego što je to slucaj danas. Zapostavljanje ove proizvodnje potice posebno iz turskog perioda. Ipak, ostao je naziv dela grada na istocnoj strani nazvan Maslinska gora (Mk. 111; Lk. 1929, 2137; Dela 112). U Talmudskim spisima ova gora se na jevrejskom naziva tur zeta - Gora Oliva. Talmud ukazuje da industrija ulja nije bila ona od znacaja, bitna grana proizvodnje za grad Jerusalem, ukazujuci da su masline na Maslinskoj gori bile posadene u periodu drugog hrama. Masline kao rasad, donešene su iz Grcke (Pireja) i bile su prvenstveno posadene da bi se došlo do ulja koje je bilo potrebno za ritualne radnje u Hramu. Cedenje ulja se obavljalo u samom gradu. Pronadeno je nekoliko presa u severnom delu grada.
       Ozbiljnom citaocu Biblije ne može da promakne deo Novog zaveta (Mk. 1432; Mt. 2636; Lk. 2239) gde se pominje mesto nazvano Getsemanija ili Getsemanska bašta (vrt-park). U Jevandelju po Jovanu (181) govori se o mestu gde je postojala bašta. Prevedena rec Getseman znaci ulje ili presa za pravljenje uljanog parfema (mirišljavog ulja). Po kazivanju Mišne, prese za proizvodnju ulja su svojim delom za ubacivanje maslina u njih mogle da budu u samom gradu, dok drugi deo gde ostaju svi suvišni nusproizvodi izvan grada. Kako nisu mogle biti ugradivane u sam zid grada, prese koje su nadene i one koje su se ozbiljno bavile proizvodnjom ulja su morale biti na široj (izvan grada) periferiji. Ipak, treba znati da je u Isusovo vreme proizvodnja maslinovog ulja u Jerusalemu bila od znacaja i ulje je predstavljalo ozbiljan izvozni artikal u susedne zemlje.
       Pekarstvo je bilo znacajno u Jerusalemu. Kada pogledamo u tekst proroka Jeremije (Jer. 3721), uocavamo da on usput govori o cinjenici postojanja citave pijace pekarskih proizvoda u Jerusalemu. Pekarstvo i odnos prema hlebu i drugim životnim potrebama baziranim na žitaricama je bilo normalno da se radi u okviru svakog jevrejskog domacinstva.
       Mesari su imali citavu svoju ulicu. Posebno su se isticali trgovci mesom ugojenih goveda. Oni su posedovali i posebnu svoju pijacu. U spisima nailazimo na Atinjanina koji je dolazeci iz Jerusalema sa sobom kuci doneo kupljen sir i jaja koje je nabavio na Jerusalemskoj pijaci.
Luksuzna roba
    Proizvodnja masti i ulja je posebno bila razvijena u Jerusalemu. Poseban program koji je bio razvijen u Jerusalemu bile su mirišljave masti, mirišljava ulja u koje su se pored mnogih zacina koristili razni zacini, a posebno dodaci dobijeni iz cimetovog drveta koje se gajilo u celom okruženju Jerusalema. Vrsta tamjana je posebno bila korišcena u bogoslužbene svrhe u samom Hramu.
     &nbspU Jevandelju po Marku (161) se spominju žene koje su se bavile specijalnim uljima za raznu upotrebu. Ta ulja pored uobicajene svrhe za mirisanje, koristila su se takode kao lekovita sredstva ili cak sredstva za umirenje bola. Takode i Jovanovo jevandelje spominje u prici o Nikodimu (tajnom Isusovom uceniku) ulje za posebne namene pomešano sa mirom i alojom. Strucnjaci ukazuju da se ružino ulje (miris) takode proizvodilo u Jerusalemu jer su samo ružinjaci bili dopušteni od ukrasnih bašti Isusovog vremena u Jerusalemu. Posao sa ovim proizvodima je cvetao u Isusovo vreme. Rabinska literatura cesto spominje preprodavce istih. Posebnu potporu u proizvodnji citave palete mirišljavih masti i ulja, davao je sud organizovan u Jerusalemu pod Irodom Velikim u kome su radile mnoge žene i koje su obilno koristile sve te luksuzne proizvode. Uz ulja i masti korišceni su razni dekorativni predmeti za ukrašavanje (naušnice, karike, prstenje, ukosnice, igle, fibule, itd). Radionice (juvelirnice) su bile smeštene u Gornjem gradu. Za vreme Antonija ovi zanati su toliko napredovali da su stvarana remek dela rucnog rada. Potražnja za dekorativnim predmetima porasla je ne samo u Jerusalemu i Judeji; ona se iz ovog dela sveta sa svojim stilom pocela širiti imperijom. Postojao je poseban model juvelirskog rada nazvan: ‘ir sel zahab, "zlatni grad" ili "zlatni Jerusalem" (yerušalayim dedaheba). Nakit se toliko uvrežio u svakodnevni život jevrejskih žena da je postavljeno pitanje: da li je po Zakonu (Mojsijevom) dozvoljeno da se subotom nosi; takode su konzervativniji vernici postavili pitanje: da li zlatni nakit sme da nosi naziv kao što je to vec bio slucaj sa "zlatnim Jerusalemom". Odredeni krugovi rabina su se zauzeli da ovu vrstu nakita mogu da nose samo žene iz visokog društva. Tako, pored religioznog dešavanja i Hrama koji je privlacio Jevreje iz dijaspore, takode i nakit, mirišljava ulja i masti, zacini i neke druge vrste luksuzne robe proizvedene u ovom gradu, raznosili su njegovu slavu i bitnost za svet koji je priželjkivao i u ona vremena da se bar jednom u životu nade u njemu.
    U posebnu vrstu zanatlija artistickog tipa, pored zlatara, bili su i pisari. Oni su pored prepisa, prevoda, originalnih dela, radili na izuzetno visokom kvalitetu materijala za pisanje, ali imali su takode razvijen pribor za pisanje, mastila. Sve te knjige su imale posebno predvidene zaštite rolni, nacin pakovanja i slanja do porucioca itd.
    Narocito bitna za napredovanje grada bila je graditeljska aktivnost. Pored gradnje i dogradnje samog Hrama koji je bio ogroman, graditelji su bili posebno upošljeni u periodu Iroda Velikog, Atripe I, Atripe II; gradilo se takode i za rodake carskih porodica, lokalnih vlasti (Pontije Pilat). Mimo administrativnih središta, tvrdava, palata, dvoraca, grobnica, vodovoda, hipodroma, memorijalnih centara, banja itd., graditelji su puno radili na izgradnji kuca za obicne porodice, koje su se sve više doseljavale ili su se zbog uspešnosti u poslu izdizale u viši društveni status. Održavanjem bitnih objekata, kao i proširivanjem mnogih zbog novih potreba, grad je bujao i postajao ozbiljan, bogat i uticajan centar tog dela sveta. Današnjim terminima receno - Jerusalem je u ono vreme bio METROPOLA.

Nabrojani zanati u Jerusalemu bili su, kako sam vec rekao u prošlom broju, grupisani u delu grada u zavisnosti od higijenskih uslova koje propisuje Tora o cistoci samog zanata.
       Cišci, skuplji, bitniji za život stanovništva, kao i neophodni zanati za sam Hram, bili su bliže hramu, dok su drugi, bucniji, manje bitni, grublji zanati bili dalje od Hrama.
       Necisti zanati bili su izvan zidova grada.
       Skupoceni zanati, kao i zanati iz kojih je proizilazila roba luksuznog tipa, zlatari, artisticki (umetnicki) zanati koji su se bavili delikatnim poslovima ukrašavanja fasada, pravljenjem stubova (sa vidnim uticajem grckih antickih stilova), miomirisa, krema i raznih drugih skupocenosti koje bi mi danas svrstali u kozmetiku, ali i kozmeticke lekove i preparate, bili su u Gornjem gradu.
       Sam Jerusalem je bio presecen sa dve trgovacke ulice u kojima se odvijao celokupan proizvodni i trgovacki posao. Osim za stanovništvo koje ga je naseljavalo (pravi žitelji grada kojih je bilo u Isusovo vreme oko 25.000), grad su posecivali razni trgovci, zanatlije, poslovni ljudi, avanturisti, ali najviše od svih nabrojanih - Jevreji iz rasejanja koji su imali želju, ali i nalog svoje vere i nacionalnog identiteta da posete Hram i sam grad koji je jedini imao punu formu bogosluženja i Hram koji je bio samo u Jerusalemu, dok svuda izvan Jerusalema (u Judeji, ali i drugim zemljama) su bile sinagoge. Sinagoga je okupljala jevrejsku zajednicu i održavala religiozni i kulturni identitet Jevreja, ali Hram je bio poslednji nivo. ili sam vrh religioznih institucija Jevreja u njihovoj pokorenoj državi Judeji i on je jednako bio bitan za veru i identitet Jevreja u rasejanju. Pored vanpraznicnog posecivanja Hrama od Jevreja, Jevreji su dolazili u Hram za hramske svecanosti, a najviše na praznik Senice, Pashe, ali takode i zbog svog napredovanja u duhovnom smislu ispunjavajuci zavetne radnje, žrtvene radnje, propise poput prvina, obnovu zaveta itd. Mnogi Jevreji su išli u Jerusalem radi namirivanja desetina i drugih dažbina koje su bile propisane Mojsijevim zakonikom. U posetu se dolazilo nakon prestanka sezonskih kiša. Mart mesec je bio vec pogodan da se dode u grad i sezona posete gradu i Hramu je trajala do septembra. Samo u navedenom periodu su bili lepi i suncani dani. Posle septembra krecu kiše i one uz prekide traju do pred kraj februara. Tada je teško ostati u privremenim boravištima jer je nemoguce zbog hladnoca koje su posebno tokom noci.
       Iz udaljenijih zemalja cesto su se organizovali karavani koji su onda lagano putujuci stizali u grad. U karavanu je znalo da ucestvuje nekoliko hiljada ljudi i svi oni su odjednom ulazili u Jerusalem. Po nekim istraživacima karavani su prelazili dnevno do 20 km puta. O ovakvom tipu karavana, Luka prica, usput ga spominjuci u Lk. 244. Sa karavanom Isusovi roditelji i Isus iz Nazareta putuju u Jerusalem. Tada je Isus mladic i prvi put sa svešcu i uzbudenjem dolazi u hram kao odrastao. Takode, Isus se prikljucuje praznicnom karavanu u Jerihonu koji se krece ka Jerusalemu (Mk. 1046). Obicno se ovo putovanje odvijalo pešice. Bilo je takode onih koji su jahali na magarcu. (Primer: Isus je tako putovao u Jerusalem, Mk. 111 i dalje). Bilo je da su išli zaprežnim kolima (Dela. 827 i dalje). Putevi su bili loši. Kljucni putevi su povezivali pokrajine i održavala ih je rimska vlast. Do njih je trebalo stici. Lokalni putevi, posebno u kišnom periodu, bili su blatnjavi. Teško je bilo hodati na stotine kilometara po blatu. Tako su se organizovanjem ljudi obezbedivali od prepada razbojnika ili neprijatelja. Sa sobom su mogli poneti od obavezne "prvine" (prvi rod sa njive ili od stoke) da predaju hramu. Obredne hlebove su mnogi takode nosili u hram i licno predavali sveštenstvu, iako za to nije postojao striktni propis jer su ovaj vid priloga mogli da predaju svešteniku na lokalnom nivou. Ono što je bitno reci da je svaki Jevrejin gde god on živeo imao ogromnu želju da što pre i koliko više puta stigne do Jerusalema i licno preda hramu svoju desetinu u novcu, stvarima, prinosima i to tako da ovom posetom potvrduje svoj identitet i ucestvuje u bogosluženju. Svi oni koji nisu imali jevrejski koren, nisu smeli da udu u hram. Za njih je hram bio zabranjena zona.
       Kada bi hodocasnici stigli u Jerusalem, oni su morali da se snadu za neko boravište. Malo je ljudi moglo da ima svoju rodbinu kod kojih su mogli da odsednu. Najcešce su iznajmili prostor u odredenim gostionicama, krcmama, posebno izgradenim objektima za ovu namenu koji su pripadali hramu. Uglavnom u okviru hrama i jednom širem okruženju hrama, nije se smelo biti na otvorenom ili sa stvarima ulaziti u taj deo. Kada se išlo u sam hram, nije se smelo ici ni u sandalama u kojima se putovalo. Naglašavalo se da ni prah sa puta, koji je na sandalama, se ne sme uneti u hram. Sve je moralo biti ostavljeno izvan centralnog dela koji je potpadao hramu. Može se pretpostaviti da su se karavani i masovni dolasci hodocasnika do obavljanja ritualnih radnji u hramu zadržavali izvan gradskih zidina. Ipak, pritisak nekih dolaženja hodocasnika imao je dodatnih zahteva. Tako, za vreme Pashe, svi posetioci sa pravom ulaska u grad (dakle Jevreji) morali su tu noc kada je Pasha da provedu u samom gradu Jerusalemu. Kako toliki broj ljudi nije mogao biti smešten, najbliža okolina (okolna naselja) je smatrana kao deo Jerusalema, pa je tako proširivanjem gradskog jezgra na periferna naselja taj propis ispunjen u praksi. Primer ovog recenog shvatanja šireg gradskog podrucja Jerusalema nalazimo u Jevandelju po Marku (Mk. 1111 i dalje i Mt. 2117) gde Vitanija je shvatana kao deo Jerusalema koja Isusu i njegovim ucenicima stoji na raspolaganju da iskoriste kao jerusalemski prostor da provedu pashalnu noc. Luka u 2137-38 kaže: "Isus je danju poducavao u Hramu, a nocu je izlazio i nocio na gori koja se zove Maslinska: I sav narod bi dolazio od ranog jutra k njemu u Hram da ga sluša". S obzirom da je u gradu i široj okolini bio rezervisan prostor za razne hodocasnike, ocito Vitanija koja je bila u istocnom delu grada, bila je podrucje rezervisano za one koji dolaze iz Galileje.
       Ko je osim hodocasnika iz neposredne blizine Jerusalema, Judeje ili ondašnje Palestine dolazio za obrednu posetu hrama da bi proslavio Pashu? Po izveštaju kojeg nalazimo u Delima apostola 29-11 se kaže: "Parcani, Midani, Elamljani, i koji smo iz Mesopotamije i iz Judeje i Kapadokije, iz Ponta i iz Azije, iz Frigije i Pamfilije, iz Egipta i iz Livijskih krajeva kod Kirine, i koji su došli iz Rima, Judeji (Jevreji) i Prozeliti, Kricani i Arapi,..." Drugi Lukin tekst u Delima (69), u raspravi sa prvomucenikom Stefanom ukazuje da je u Jerusalemu grupa ljudi iz sinagoge Slobodnjacke, Kirinske sinagoge i Aleksandrijske sinagoge; bilo je tu nekih prozelita iz Kilikije i Azije. Svi ovi ljudi su živeli privremeno u nekim gostionicama (objektima za tu namenu) ciji vlasnici su bili njihove sinagoge u dijaspori. Zanimljiv je takode tekst Fila koji citira tekst pisma Agripe I rimskom imperatoru Kaligule, gde je pobrojao narode koji Jerusalem shvataju kao svoju majku. Po ovom citatu, osim Jevreja iz Judeje, tu su takode Jevreji iz Egipta, Fenikije, Sirije (sirijske nadležnosti), Pamfilije, Kilikije, Azije, Vitinije, Ponta, Evrope, Tesalije, Boetije, Makedonije, Aelije, Atike, Argosa, Korinta, Peloponesa, ostrva Eubeje, Kipra, Krete, zemlje iza Eufrata, Vavilona i neposrednih zemalja iz okruženja.
       Koliko stranaca je bilo tokom pashalne noci, zanimljivo je doznati što su mnogi danima ostajali u Jerusalemu kako bi obavili svoje druge poslove i pritom se informisali o svemu što se dešavalo u drugim pokrajinama sveta. Ujedno su mogli da sretnu u Hramu mnogo ljudi razlicitih struka iz razlicitih delova sveta. Jerusalem je bio okupiran od Rima, a Irod Veliki je imao svoj zaštitni korpus od 400 vojnika koje je Avgust Cezar poslao svom šticeniku tako što ih je premestio iz Egipta gde su prethodno bili telesna straža poslednje egipatske kraljice Kleopatre koja je 30. god. stare ere izvršila samoubistvo. Svi ovi vojnici su bili nastanjeni u samom Jerusalemu izvestan period. Kasniji konflikti koje je Irod imao sa Aristobulom, ukljucivali su trupe iz Galije, ali tu se pojavljuju i Tracani. Teško da su svi oni ostali i posle 6. godine nove ere, ali vredno je znati da sa rimskim trupama je Jerusalem imao mogucnost da u okviru svojih zidina ima predstavnike naroda koji nisu deo dijaspore Jevreja, ali zbog službe su bili prisutni u danima nastanka hrišcanstva i pricu o raspetom Hristu su mogli da ponesu sa sobom.

   Bitan podatak za shvatanje ogromnog broja hodocanika koji su dolazili u grad i hram, iniciran je mesijanskim idejama koje su nicale u Galileji, ali mnogo više od toga je zilotski pokret koji je vec poveo borbu protiv Pilata i ovaj je poceo da sprovodi kontrolu i da sprecava dolazak hodocasnika prema Jerusalemu. Reakcija Galilejaca je bila takva da se ziloti neverovatnom brzinom šire kao pokret po ondašnjoj Palestini šireci antirimski program i spremajuci ustanak. Isus je oko sebe imao ucenike Galilejce. Medutim, mnogo bitniji Galilejac onog vremena, o kome je Rim ozbiljno vodio racuna, bio je Juda zilot koji je podigao ustanak (6-7. godine nove ere) protiv Rima, a poticao je od oca Jezekije koji je bio predvodnik zilotskih grupa koje su se u Galileji vec u prethodnom periodu borile protiv Iroda Velikog. Judin sin Menahem ce kasnijih godina podici novi ustanak protiv Rima 66. godine nove ere. Za svih ovih decenija narastajuceg otpora Rimu, hodocašca ce iz godine u godinu po broju rasti i Hram i Sveti grad ce postati okosnica svih tih dogadaja. Umesto da rimske vlasti sprovodenom restirktivnom politikom smanje godocasnicki pritisak na Jerusalem gužva je u gradu bivala iz godine u godinu samo veca i nesnošljivija. Takode i odnos Jevreja i Rima se rapidno pogoršavao.

       Po pronadenom arheološkom materijalu koji se bavio uopšte iskopima na Jerusalemskom podrucju, koji su za cilj imali da ukažu na mogucnosti prostora za naseljavanje i koliki bi to grad bio, tokom prvog veka nove ere došlo se do zakljucka da Jerusalem Isusovog vremena je bio unutar zidina naseljen sa 20.000 žitelja i u neposrednom okruženju izvan zidina još 5.000 do 10.000 žitelja. Sve zajedno grad su naseljavali oko 30.000 do 35.000 ljudi. Po broju ljudi koje je hram na Pashi mogao da primi, prebrojavanjem svake grupe po ritualnom bogosluženju koje se toga dana tri puta održavalo, teolozi su došli do cifre da je bilo prisutnih oko 180.000 ljudi. Ova cifra je kasnije nešto i umanjivana, ali u odnosu na izvore prvog veka, ostala je kao tacna. Po Josifu Flaviju ili po izveštajima Tacita koji se oslanja na spise Josifa Flavija, u Jerusalem za vreme Pashe je na hodocašce dolazilo izmedu 600.000 i 1.000.000 ljudi. Ocito da ovoliki broj ne bi mogao da stane unutar zidina grada, pa cemo ipak prihvatiti cifru koju je svojim ozbiljnim pristupom ovom problemu ponudio nemacki teolog Johan Jeremijas koji takode cifru postavlja na nivou izmedu 150.000 i 180.000 posetilaca. Sve je ovo imalo pored izuzetnog ekonomskog efekta takode i politicki efekat koji ce po Jevreje biti presudno tragican, a za hrišcane od takvog znacaja da ce ono definitivno napustiti ovaj deo sveta i sa celokupnim entuzijazmom imperije koja nije imala pravi nacin i moc da pokret stavi pod svoju kontrolu svet rimske dominacije postao je hrišcanski.

Novi Zavet i Jerusalem

     Apostol Pavle: obracenik na hrišcanstvo, svoj egzistencijalni preobražaj doživljava na putu za Damask. On, bez dileme u svojim spisima iznosi tvrdnju da je stari Jerusalem prevladan novim, kojem koren je u nebu. Svojom poslanicom upucenom crkvu u Galatu oslikava recima taj nebeski Jerusalem, našu majku, naslednika Božjih obecanja: njega progoni zemaljski Jerusalem, kojem je presudeno da pred njim nestane (Gal. 424-31).
     Poslanica Jevrejima: preuzima istu sliku. Ovom nebeskom Jerusalemu, gradu Boga živoga (Jev. 1221) hrišcani su se primakli kroz cin (sakrament - tajnu) krštenja; novi Jerusalem je Božje prebivalište u kome se nalazi hram, koji nije nacinjen ljudskom rukom, cilj Hristovog poslanja (Jev. 924 uporedi sa Jev. 911 i dalje). Ovaj je hram bio uzor (týpos: Jev. 85) kojem je hram ovde na zemlji bio samo otisak, senka, odraz, pralik (Jev. 85; 101): transcendentalna stvarnost koju je jevrejska apokalipsa docaravala velicanstvenim izrazima.
     
      Otkrovenje Jovanovo: preuzevši ovu tradiciju kroz taj opis u njegovu konacno savršenu sliku posmatra Crkvu, verenicu "Jagnjetovu" (Hristos se simbolicki tako predstavlja Otk. 211-225) blistavo cudo i grad snova. Slike koje se predstavljaju u tekstovima (poglavljima) Otkrovenja su preuzeti iz prorockih spisa. Proroci su vec opisivali novi Jerusalem, posebno Jezekilj i Knjiga Isaijina. Ti su tekstovi preuzeti i ponovo na novi nacin u svetlu Hristovih dogadanja tumaceni. Po njima zemaljski grad nestaje iz vidokruga. Njima u vidokrug je samo nebeski uzor; zemaljska crkva vec novi na sebi njegov (nebeski) lik; ona je integralni deo i naslednik tajne: ona je taj Sveti grad što ga progone (Otk. 112). Na toj granici Novog zaveta presto Izraela, ranije mesto Jahvinog prebivališta ovde na zemlji, ima vrednost samo kao uzor - pralik. U onom istom casu kada se nad njom obistinjuje nova tragedija koju je ucinio Isus, obecanja kojih je ona bila samo za privremeno cuvar prelaze sada na onaj drugi Novi Jerusalem: ovaj je istovremeno aktuelan i napet prema svom konacnom savršenstvu, ona je konacna domovina - utocište svih otkupljenih.

Svako ima svoj razlog

      “Sveti grad” je poštovan od Jevreja, hrišcana i muslimana zbog razloga koji se u sve tri njihove religije delimicno preklapaju. Što se tice hrišcana, razlozi za poštovanje pripadaju prošlosti. Oni, vezujuci dogadaje svoje vere za Hrista, daleko manje imaju potrebu da se sa pozicije vernika vezuju za zemaljske prostore.

Urušalim

     Hananski grad (Urušalim - grad kojeg je osnovao Šalem) srece se u akadskim spisima još u XVI veku pre nove ere (pisma iz Tell-el-Amarne). Najstariji biblijski navod pominje ga kao grad Melhisedeka, koji je bio savremenik Avraamov (Post. 1418 i dalje); grad je bio podignut na Morijskoj gori na kojoj je praotac i patrijarh Avram prinosio žrtvu (II Letopisa 31). Za vreme Sudija u Izraelu, Jerusalem je kao grad bio izvan izabranog Božjeg naroda i ubrajan je kao paganski (Sudije 1911). Izraelci se još nisu domogli njega (Sud. 121). Grad u ruke Izraelaca pada za vreme cara Davida (II Sam. 56 i dalje). Od tada se zvao Davidov grad (II Sam. 59). Postao je centar Davidove države. Ubrzo je u ovaj utvrdeni grad, koji je pretvoren u politicko središte Jevreja, prenet “Kovceg Saveza”. Tako religiozno svetilište Šilo je zamenjeno za Jerusalem na koga su se sada navezali svih dvanaest jevrejskih plemena. Po svedocenju proroka Natana koji potvrduje novo svetilište jevrejskih plemena, car Solomon koji nakon izvršenih Davidovih priprema (inace njegovog oca) je izgradio Hram i svecano ga posvetio (I Car. 6-8). Sa ovim dogadajem, Jerusalem postaje religiozni centar - vekovima od onda do današnjih dana, svih onih veroispovesti koje starozavetne spise drže kao svete spise u svojim religioznim ucenjima, a to su: judaisti, hrišcani i muslimani.

Davidov grad

     Na osnovu cinjenice da je centar judejske vere Hram, a Sinaj koji je iznad njega prebivalište Boga (Jahve) kojeg je on izabrao, Davidov grad je postao posebno mesto u shvatanju njihovih religioznih predstavnika. On je poseban vid poseda vladarske kuce loze Davidove i nije ukljucen u ostali deo popisan kao pripadajuci plemenskom katastru. Kao politicka prestonica, Jerusalem predstavlja mesto nacionalnog jedinstva Božjeg naroda. Kao religiozna prestonica, on je duhovno središte Izraela jer u njemu prebiva Jahve (Ps. 7868 i dalje; 13213-18). Ovde je i osnova da Jevreji i hodocaste na ovo mesto koje tako postaje mesto sa dvostrukom nacionalnom vrednošcu: 1.) mesto okupljanja, nacionalnog ponosa i identiteta; 2.) mesto koje je prvorazredno kao ishodište njihove vere i nade Izraela.

Paralelno svetilište

     Istorija Jerusalema postaje neobicna i izrazito uvezana sa razvojem izraelskog saveza plemena, ali takode ostaje kao odnos napetosti lokalnih plemenskih svetilišta i centralnog novopodignutog svetilišta iz vremena prvog Hrama cara Solomona. Posle Solomonove smrti nastupa raskol. Po tekstu I Car. 11 providnost Božija (kako se u tekstu opisuje - raskol) kažnjava grad zbog Solomonove nevernosti. Jedanaest plemena se izdvajaju od Judinog plemena. Juda je deo nekadašnjeg Izraela koji sad Jerusalem dobija kao politicko i religiozno središte. Severni car Jerovoam u Izraelu uspostavlja paralelno svetilište koje je konkurentno judejskom (I Car. 12, 26, 33). Ne dugo nakon ovih dogadaja, dolazi do uspostavljanja Samarije (16, 24). I ovde ce nastati na osnovu jake tradicije novo svetilište. Uz navedene cinjenice, Jerusalem kao politicki i religiozni centar nije jedini i sa tim posledicama nestaje jedinstvo u politickom i religioznom smislu celog jevrejskog naroda i judejske tradicije koja postaje jedna od mnogih unutar istih stremljenja i varijacija prvobitno zasnovanog praotackog verovanja.