Milutin Milanković   
Milutin Milanković se rodio 1879. godine u Dalju (Slavonija). Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju je pohađao u Oseku (hrv. Osijek, mađ. Eszék - glavni i najveći grad u Slavoniji). Studirao je na Bečkom tehnološkom institutu, gde je diplomirao, magistrirao i doktorirao (1902 - 1904). Pripada mu slava da je prvi Srbin, doktor tehničkih nauka. U toku svog života se bavio mnogim tehničkim i prirodnim naukama i u njima ostavio dubokog traga - Astronomija, Klimatologija, Nebeska Mehanika, Geofizika, Geografija, Građevinsko inženjerstvo, Istorija prirodnih i tehničkih nauka, pisanje i prosvetni rad.
Posle studija zapošljava se u firmi Adolfa barona Pitela „Betonbau-Unternehmung” u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine ojačanog betona u AU. Kao građevinski inženjer imao je 6 zvanično priznatih patenata, tridesetak sračunatih i izvedenih objekata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja. U Srbiji je 1911. godine projektovano 20 armiranih betonskih mostova preko Timoka.
Od 1909. je profesor na Filosofskom fakultetu u Beogradu na predmetima - Racionalana Mehanika, Nebeska Mehanika i Teorijska Fizika. Uskoro stiče prijateljstva sa vodećim srpskim intelektualcima toga doba: Mihailom Petrovićem Alasom, Jovanom Cvijićem, Aleksandrom Belićem i drugima.
Kao rezervni oficir učestvovao je u Prvom balkanskom ratu protiv Turske oslobadjajući svoju vekovima porobljenu zemlju. 1914. godine Milankovića u rodnom gradu Dalju zatiče Prvi svetski rat. Dalj je tada bio na teritoriji Austro - Ugarske, te Milanković biva zarobljen, a zatim interniran u koncentracioni logor u Nežideru (mađ. Nezsider, nem. Neusiedl). Na urgenciju njegovog profesora Čubera, prebacuju ga u Budimpeštu, gde on neumorno radi u biblioteci madjarske Akademije nauka i nadoknadjuje izgubljene godine.
Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio intrniran u Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920, u izdanju Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti u Parizu, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima).
Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je veliki meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom Vegnerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom Climates of the geological past. Posle ovih prvih priznanja, Milankovoć je 1927. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski. Ovde je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim podacima o Zemlji.
Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi cikusi), koja je izrađena na ranijem radu Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgim (Ludwig Pilgim). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom.
Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar). Gregorijanski je sadržavao dva krupna nedostatka: za godinu je uzimano da ima 365 i 1/4 dana i da 235 lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina. Milanković je svoj kalendar bazirao na anulaciji tadašnjih 13 dana, novi kalendar je doveden na isti datum kao Gregorijanski, prestupne godine mogu biti one koje su deljive sa 4 bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne ako njihov broj vekova kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6. Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost do 2 800. godine, odnosno do tada ne može biti nikakvog razmimoilaženja sa sadašnjim Gregorijanskim kalendarom. Ovako koncipiran Milankovićev kalendar je trebalo korigovati tek posle 28 800 godina, ali, nažalost, ni do dana današnjeg, iako je u suštini prihvaćen na Svepravoslavnom kongresu 30. maja 1923. godine u Carigradu, nikada nije zaživeo.
Milanković, međutim, nije samo po tome poznat. Njegovo delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" predstavlja najznačajnije delo srpske nauke u dvadesetom veku, a proračun količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i donjeg sloja njegove atmosfere dokazano je kasnijim kosmičkim istraživanjima, ali najvažnije je bilo to da su se Milankovićevi proračuni pokazali potpuno ispravnim.
Na nagovor klimatologa Kepena i geofizičara Vegenera, koga smatraju ocem te nove teorije, razradio je numeričku sekularnu putanju polova rotacije čime je dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj prošlosti bio bitno drugačiji od savremenog, odnosno da su se oni neminovno tokom vremena kretali. Znatno kasnije moderna geofizička merenja, satelitska geodezija i radio-signali potvrdili su tačnost ovih proračuna. Milutin Milanković je svakako naučni genije koga je svet definitivno priznao 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu "Nauka" objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta, a čiji je osnovni zadatak bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni ili ne. Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine orbite ustvari pejsmejker ledenih doba sve dotadašnje sumnje su raspršene kao mehurovi od sapunice, a našem geniju konačno je priznato zasluženo mesto u naučnoj eliti. Milanković je postao predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, jer je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina. Simpozijum "Milanković i klima" organizovan je 1982. godine u Palisadu (SAD), na kome je učestvovalo preko 90 najeminentnijih naučnika iz celog sveta. Sve njih okupljalo je ime i delo našeg genija, ali i široka mogućnost daljeg usavršavanja i istraživanja kada je u pitanju interakcija Sunce - Zemlja i svi drugi prateći efekti. Koliko se u svim tim naučnim delatnostima prikrivaju i drugi elementi neka posluži činjenica da je za pomenuti skup izuzetno bio zainteresovan NATO, jedan od finansijera. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom "Ciklo-stratigrafija". Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prosla naša planeta.
Milanković je umro 12. decembra 1958. godine, u Beogradu. Za sobom je ostavio niz udžbenika, posebno su bili korišćeni oni iz nebeske mehanike koju je držao na Beogradskom univerzitetu od svog dolaska 1909. pa sve do penzionisanja 1955. godine. Dugi niz godina negovao je lepu reč i zato dela kao što su "Istorija astronomske nauke", "Kroz carstvo nauka", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova" predstavljaju najlepše popularne naučne tekstove na srpskom jeziku, a roman "Kroz vasionu i vekove" postao je njegov zaštitni znak; danas mu svi priznaju da je najveći putnik kroz prostor i vreme. Njegovi memoari "Uspomene, doživljaji i saznanja" u potpunosti odslikavaju kakav je Milanković bio i kao čovek i kao naučnik. Ova autobiografija nije prevedena na engleski jezik. Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko delo: „Moj otac, Milutin Milanković”.
Godine 1920. Milanković je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je član Nemačke akademije Naturalista "Leopoldine" u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Dostignuća i dela ovog našeg velikog naučnika ravnopravna su sa dostignućima jednog Tesle, Pupina, Cvijića, Mike Alasa ili Pančića, ali i drugih naučnika iz čitavog sveta. Istovremeno, može se uočiti još nešto: Milanković je naš najcitiraniji naučnik, a kada se pažljivo osmotri indeks citiranosti, uočava se da je sa protokom vremena neprestano u porastu. Zato i nije na odmet reći nešto što se nedvosmisleno nameće: Milanković je uzorao nebesku brazdu pri kraju drugog, a rezultate tog rada poznjećemo u trećem milenijumu.
Danas se u svetu, nažalost, Milankovićevo delo mnogo više proučava nego u njegovoj zemlji gde je živeo i neumorno radio skoro pola decenije. Do sada na našem tlu nije finansiran ni jedan jedini projekat kojim bi se istraživali Milankovićevi ciklusi osunčavanja, iako je poznato da je po svojoj strukturi to zadatak, pre svega, od multidisciplinarnog značaja. Zašto je Milanković u svojoj zemlji tako malo „interesantan” i još u velikoj meri prepušten pojedincima pitanje je koje traži hitan odgovor. Milanković je nacionalno bogatstvo i kao takav morao bi imati svoje zasluženo mesto. Medalju „Milutin Milanković” Evropsko geofizičko društvo redovno dodeljuje od 1993. godine na svojim godišnjim skupštinama, a kod nas se i ne razmišlja o pokretanju slične.
O moralnom liku Milutina Milankovića može se zaključiti na osnovu sledeće dve anegdote:
Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.
Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta je procenjujući podobnost Milutina Milankovića, za novi poredak, doneo sledeću karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je "vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora". Doduše, i on je dobar pedagog, ali "predavanja jedva otaljava". "Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik" (1. jul 1950).

Ova zadnja anegdota je upecatljiva dosta. Grozno je to sto su komunisti bili takvi. Pa sam Mraks je bio filozof, tako reci naucnik. I oni su se usudili reci da je on njihov politicki protivnik jer se protivi marksizmu-lenjinizmu. Nisam siguran da bi Marks tako gledao na Milankovica. Milankovic je veliki naucnik i svaki Srbin bi trebao biti ponosan na to. Zalosno je to sto se u svetu vise paznje posvecuje Milankovicu nego u njegovoj maticnoj zemlji Srbiji. Kao inace i sa svima koji nesto znacajno urade, u Srbiji se lose ili gotovo nista ne radi kako bi takvi bili cenjeni predstavljeni u sto lepsem svetlu. Ne znam stvarno sta je, ili smo mi takav narod ili je to posledica delovanja komunisticke ideologije sa ogromnim primesama staljinizma u Titovom periodu.