Pukovnik Rajevski

Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski (1840-20.avg.1876/po starom kalendaru), ruski oficir i srpski dobrovoljac(alijas Vronski) učesnik bitke kod Taškenta, misionar Sveslovenskog saveza (za Balkan i Srbiju)kao i učesnik u srpsko- turskom ratu 1876. u bici za Adrovac(bitka kod Šumatovca, Aleksinac) gde je i poginuo.Nosilac je ruskih i srpskih odlikovanja(Takovski krst).

Biografija

Nikolaj Nikolajevič Rajevski(pukovnik) potiče iz ugledne porodice. Bio je unuk proslavljenog generala Nikolaja Rajevskog, heroja Otadžbinskog rata 1812. godine,(protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig ovekovečio je Lav Tolstoj u romanu "Rat i mir ") po kome je i dobio ime. I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801-1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihailovnom Borozdinoj (1819-1883), za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova, Nikolaja i Mihaila .Kasnije , Nikolaj i Mihail su završili studije na Moskovskom Univerzitetu(fizičko-matematički fakultet). Nikolaj je još tokom studija pokazivao interesovanje za književnost i istoriju slovenskih naroda(tečno je govorio francuski,nemački,engleski,razumeo srpski).Kasnije se mlađi Mihailo oženio sa devojkom iz ugledne porodice,Marijom Grigorijevnom Gagarin, a stariji Nikolaj se bavio raznim javnim i državnim poslovima.

Vojna karijera (odlazak u Srbiju)

Posle studija oba brata su bili na službi u gardijskom husarskom puku.Rajevski kao tridesetogodišnjak, dobija čin pukovnika, a zatim odlazi u Taškent gde učestvuje u ratnim operacijama(gde je i ranjavan). Nikolaj je, još kao mlad oficir, bio upućen u specijalnu misiju na Balkan i u Srbiju. A prava dragocenost su četiri pisma pukovnika Rajevskkog iz 1867. godine prilikom njegovog prvog dolaska u Srbiju. Prvo pismo od 15. maja po starom (30. maja po novom kalendaru) datirano je iz Čačka, dok je potonje od 2/14. juna poslao iz Beograda. Sva je pisao na francuskom jeziku i sva su upućena ministru srpske vojske pukovniku Blaznavcu.Za putovanje u Srbiju i Bosnu u specijalnu misiju odabrao je Rajevskog niko drugi nego ruski car Aleksandar Drugi, a instrukcije dao ministar vojni Miljutin, u Srbiji ga prihvatio srpski ministar Blaznavac.

Devet godina kasnije, drugi dolazak pukovnika Rajevskog je 1876.god. kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu.Sa sobom je doveo priličan broj ruskih dobrovoljaca(3000-5000) .Po dolasku u Beograd iz Odese, prvih dana avgusta meseca 1876. odmah se javlja na moravski front u štab generala Černjajeva na Deligradu.Černjajev je jedno vreme na Rajevskog gledao sa podozrenjem, na šta se Rajevski nije obazirao.General Mihail Grigorič Černjajev ubrzo dodeljuje Rajevskom komandu nad određenim združenim odredima. Najslavnija bitka na moravskom frontu je bila bitka na Šumatovcu, gde su nebrojeni napadi bili od turaka ali i svi odbijeni.Ipak na moravskom ratištu tih dana izginulo je oko 9 hiljada srpske(kao i preko31 ruski oficir) i više od 15 hiljada turske vojske.

Odlučujuća bitka za Adrovac bila je i kobna za pukovnika Rajevskog.Turska vojska je započela napad 20. avg.(po starom kalendaru,1.sep./po novom) koji je trajao od 8 sati ujutro do kasnih večernjih sati.Turci su celo pre podne sa teškom artiljerijom napadali srpske položaje.Po početku bitke general Černjajev je odmah izašao sa štabom na Prćilovački vis.U ranim popodnevnim časovima general Černjajev šalje odred pukovnika Rajevskog kao podršku u Gornji Adrovac.Već negde oko 17 časova glasonoša donosi vest od komandira baterije poručnika Šamanovića ,generalu Černjajevu da je pukovnik Rajevski „ovog časa poginuo od neprijateljskog puščanog zrna“. Svega 16 dana bilo je dovoljno da se upiše u istoriju Srbije. Njegovo telo sahranjeno je u porti manastira Sv. Romana, a odatle je posle nekoliko dana preneto u Beograd. Petog septembra ispraćeno je uz velike počasti za Rusiju, posle opela u sabornoj crkvi kome je prisustvovao kralj Milan. Za vreme opela u Sabornoj crkvi činodejstvovao je prvi srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika. Pevao je i hor prisutne kozačke legije.

Crkva Sv.Trojica- Rajevska

Na mestu gde je poginuo u Gornjem Adrovcu podignuta je crkva Sv.Trojica, u narodu poznata kao šarena crkva ili crkvi ljubavi,ruska crkva. Plac za gradnju crkve otkupila srpska kraljica Natalija, a da je izgradnju platila grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog. Veliku je ulogu pri gradnji crkve imao je vladika niški Nikanor Ružičić. Ovaj sveti hram je izgrađen i osvećen 2. septembra 1903. godine. Od puta pa do ulaza u hram ističu se drvoredi lipa koje su donesene, kako kaže još jedna legenda, iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih. Sveto slovensko drvo, lipa, natkriljuje na ovom mestu, valjda kao nigde drugde, i legendu i stvarnost o ratu 1876. u kojem je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno spomenom kakav je ova znamenita crkva. Rajevski, alijas Vronski( „Ana Karenjina“)

Pukovnik Rajevski je posluži slavnom ruskom piscu Lavu Tolstoju kao prototip za glavni lik Vronski u njegovom delu „Ana Karenjina“ .Nastavak Tolsojevog romana Ana Karenjina, romantična priča o oficiru koji, posle nesrećne ljubavi odlazi u Srbiju, da potraži novi smisao života, samo je delimično tačna. Na kraju romana "Ana Karenjina" veliki pisac je svog junaka poslao u srpsko-turski rat. Ali, nikada nija saznao šta se s njim dogodilo.

Literatura
Budimir Potočanin,"Vronski-čast i ljubav"
Miodrag Špirić, Istorija Aleksinca,Aleksinac,1995.

Izvor: Wikipedia

U samom centru Srbije, malo selo nadomak Aleksinca, Gornji Adrovac, čuva uspomenu na Nikolaja Rajevskog, čoveka koji je nadahnuo Tolstoja i poslužio mu za lik grofa Vronskog u poznatom romanu "Ana Karenjina".



Na samo dva sata od Beograda, na deset minuta od rudarskog gradića Aleksinca, vijugav put kroz Pomoravlje vodi ka zelenim brdima planine Jastrebac. Tu je Gornji Adrovac, selo koje povezuje Anu, Vronskog, Tolstoja i Srbiju. Na kraju asfaltnog puta, skrivena u krošnjama stoletnih lipa, nalazi se impozantna crkva u ruskom stilu. Uz nju nekoliko grobova, a iza nje selo se povija, a strmi jarak deli oranice, šljivike i ucvetale voćnjake. Sa pitomog brda kod crkve pogled na panoramu sela skoro je idiličan. Teško je i poverovati da je 1876. godine isto selo gorelo, da su tu topovi rovali zemlju, i da su baš ta pitoma brda svedoci žestokih bitaka, ratnih patnji i visoke cene koju je jedna generacija Srba podnela u borbi za slobodu.



Pre nešto više od sto trideset godina jarkom sela Gornji Adrovac prolazila je srpsko-turska granica. Meštani kažu da su sa suprotnih brda, sa turske strane granice, danima Turci nemilosrdno tukli srpske položaje. O tome svedoče i ostaci srpskih rovova obrasli travom koji se i danas naziru na samo desetak metara od crkve. Zabeleženo je da su Turci na Aleksinačkom frontu imali i petnaest puta više vojnika, kao i modernije puške i superiorniju artiljeriju. Političke prilike u svetu takođe nisu favorizovale Srbe u tom ratu. Smatrajući Rusiju za glavnog suparnika interesima zapadnoevropskih sila na Balkanu, Evropa nije podržavala srpski sukob sa Osmanskim carstvom. Svi oficijelni vapaji srpske vlade Evropi bili su ignorisani. Srbija je bila prepuštena samoj sebi. Ipak, kao i mnogo puta tokom istorije, ishod rata nije odlučila materijalna premoć. Na srpskoj strani, opijeni idejom nacionalnog jedinstva i slobode, borili su se Srbi i pristigli dobrovoljci iz raznih evropskih zemalja. U blatnjavim rovovima bili su uz Srbe i italijanski odred garibaldijevaca, kao i dobrovoljci iz Nemačke, Austrije, Engleske, Francuske i mnogih slovenskih zemalja. Tradicionalno, najmnogobrojniji su bili ruski dobrovoljci, vođeni generalom Černjajevim. Među njima i tridesetsedmogodišnji ruski pukovnik Nikolaj Rajevski, u prvim borbenim redovima. Posle dve godine sukoba, granica srpske autonomije proširena je ka jugu. A posle skoro petsto godina, srpski vojnici su umarširali i na Kosovo. Srpsko- turski rat je okončan kongresom u Berlinu 1878. godine, kada Srbija posle pet vekova pod Turcima ponovo vaskrsava kao nezavisna država.

Gornjoadrovačka crkva, grobovi, rovovi, granica, upletenost evropskih sila evociraju na turbulentnu prošlost Srbije i podsećaju na nepredvidljivost istorije i nepostojanost granica na ovim prostorima. I baš na tom brdu, gde je podignuta Ruska crkva, pre tačno sto trideset dve godine poginulo je hiljade boraca na obe zaraćene strane. Među njima i ruski dobrovoljac Nikolaj Rajevski. U to vreme mnogima nepoznat čovek, Rajevski ubrzo "vaskrsava" i stiče svetsku slavu. Posle dve godine od pogibije on postaje Aleksej Vronski u Tolstojevom romanu "Ana Karenjina". Život ruskog visokog staleža sa svim njegovim i idejama, reflektovan u životu Nikolaja Rajevskog, inspirisao je Tolstoja za stvaranje centralnog lika u romanu "Ana Karenjina". I Nikolaj Rajevski, i grof Aleksej Vronski, obeležili su srpsku istoriju devetnaestog veka, a s njima i Srbija biva zabeležena u svetskoj književnosti.


Nikolaj Treći Rajevski, pukovnik ruske vojske, dolazi iz jedne od najpoznatijih porodica u Rusiji devetnaestog veka. Njegov deda, Nikolaj Prvi Rajevski zabeležen je u istoriji kao heroj Otadžbinskog rata. Kao general predvodio je ruske trupe protiv invazije Napoleona 1812. godine. Njegov podvig u Borodinskoj bici Lav Tolstoj je opisao u romanu "Rat i mir". Baka Nikolaja Trećeg, koji je poginuo u Srbiji, unuka je velikog naučnika Lomonosova, čoveka po kojem i danas Moskovski univerzitet nosi ime. Nikolajev otac je bio general-potpukovnik ruske armije i učestvovao u borbama protiv Turaka. Poznat je i kao osnivač grada Novorosijsk i kao čovek kome je Puškin posvetio poemu "Kavkaski zarobljenik". Tolstojev junak iz "Ane Karenjine", Nikolaj Treći Rajevski govorio je engleski, nemački, francuski i srpski jezik, a bio je duboko zainteresovan za istoriju slovenskih naroda. Iako diplomac fizičko-matematičkog fakulteta Univerziteta u Moskvi, odlučuje se za vojni poziv, kao i njegov deda i otac. U svojim dvadesetim, posle službe u gardijskom puku, Nikolaj dobija čin pukovnika i odlazi u ratne operacije u Taškent u Uzbekistan, gde biva ranjen. Desetak godina posle toga, Nikolaj Rajevski se u leto 1876. priključuje ruskim dobrovoljcima koji odlaze u srpsko-turski rat. Raspored: Aleksinačko ratište, prva linija fronta.

Iako je rat počeo u leto 1876, srpsko-turski sukob se iščekivao godinama. Ključne borbe na ratištu upravo su bile na administrativnoj granici kod Ivanjice i Aleksinca, koja je delila autonomnu Srbiju i Osmansko carstvo. Turci su bili nadmoćni u ljudstvu i oružju, ali je moral kod Srba bio izuzetno visok. U leto 1876. na Aleksinačkom frontu gine se na obe strane. Generali veruju da će bitka na ovom frontu odlučiti sudbinu Stare Srbije. Turci 20. avgusta artiljerijskom vatrom satima bombarduju srpske položaje praveći uvertiru za juriš svoje pešadije. Srpski rovovi, sa gornjoadrovačke strane, obrušavaju se od siline smrtonosnih granata i kuršuma. Dok topovska grmljavina potresa zemlju, jarak Gornjeg Adrovca biva preoran granatama, prekriven čaurama, slomljenim puškama i telima mrtvih boraca. Obe armije spremaju se za odlučujući juriš. Tog 20. avgusta 1876. posle nekoliko sati granatiranja, armije su pošle u okršaj. Ipak, Nikolaj Rajevski ovoga puta nije poveo svoje ruske saborce na neprijateljske šančeve. Pogođen gelerom tokom bombardovanja, Nikolaj večno ostaje na zelenim brdima Gornjeg Adrovca, na mestu gde danas stoji Ruska crkva Svete Trojice. Vojnici ga sahranjuju nedaleko u crkvi Sveti Roman, otuda legenda kruži da je njegovo srce večno ostalo u Srbiji. Posmrtni ostaci, ipak, bivaju preneti u Rusiju. Zabeleženo je da se Srbija, dok je majka Ana Mihajlova prenosila posmrtne ostatke poginulog sina, uz najveće vojne počasti opraštala od ovog heroja i porodice koja je podnela najviše žrtve za slobodu bratskog naroda. Ceremoniji je prisustvovao i sam knez Milan Obrenović.


Ubrzo, 1877. godine Rajevski oživljava u liku grofa Vronskog u romanu "Ana Karenjina". Na zelenom brdu, gde je Rajevski poginuo, podignuta je crkva Svete Trojice 1903. Narod je zove "Ruska crkva", "crkva Rajevskog" ili "crkva Vronskog". Kao kopiju hrama iz Ukrajine u kojoj je kršten Nikolaj Rajevski, crkvu je podigla grofica Marija Rajevska, supruga njegovog brata Mihaila. Zemlju na kojoj je crkva izgrađena, kupila je od seljaka srpska kraljica Natalija Obrenović. Uistinu je ruska i uistinu jedinstvena, bogato oslikana motivima iz istorije oba naroda. Među ostalim i likovima Aleksandra Nevskog i svetog Save. Grofica Marija Rajevska darovala je i novac za izgradnju škole. U drvoredu stoletnih lipa u samom dvorištu pred crkvom podignuta je i škola, kojoj je danas potrebna obnova.

I dok je Tolstoj završavao svoj poznati roman o Ani i Alekseju, iz Rusije su stigle i sadnice lipe. Porodica Rajevski je za Gornji Adrovac, u kojem se veruje da je ostalo srce njihovog sina, poslala lipe da ga podsećaju na rodni kraj, i simbolizuju život koji se mnogo puta rađa iz tragedije. Lipe su posađene uz put koji vodi u Rusku crkvu. Svakog proleće lipe ucvetaju, a crkva zablista na prolećnom suncu. Roman "Ana Karenjina" izučava svaka generacija srpskih đaka, a sećanje na ruskog heroja Rajevskog prenosi se na nove generacije Srba, koje je ovaj ruski patriota istinski zadužio. Kad svako novo proleće obnovi snagu lipama, u Srbiji se javi nova nada za bolji život generacijama koje su iskusile tragedije, ali i osetile ljubav reflektovanu životom Nikolaja Rajevskog, zabeleženim za večnost u Tolstojevoj "Ani Karenjini".

Izvor

              Moje skromno mišljenje je da svako ko je došao u pomoć srpskom narodu zaslužuje poštovanje. To ipak ne znači da se trebaju smatrati "junacima bez straha i mane" !
              Pukovnik Rajevski je došao u Srbiju jer mi u tom trenutku nismo imali dovoljan broj školovanog komandnog kadra pa, je shodno tome, donet poseban zakon koji je omogućavao regrutovanje stranih oficira u našu vojsku. Odziv i nije bio loš, ali o kvalitetu
novodošlih dovoljno govori to što je taj zakon ukinut odmah posle tog rata.
              General Černjajev, za koga se sigurno ne može reći da je bio veliki vojskovođa
(npr. propustio je izvanrednu šansu da Turcima zada odlučni udarac posle Šumatovca) itekako je imao razloga da sa podozrenjem gleda na Rajevskog: ovaj je, par dana pre pogibije, u sred bitke procenio da se neprijatelj ne može zaustaviti, naredio povlačenje a onda ostavio bataljon (srpski) kojim je komandovao i odjahao u Aleksinac gde je u to vreme
bio Glavni štab. Černjajev je upravo bio za večerom i kad je čuo šta je ovaj uradio ispala mu je kašika iz ruke (po svedočenju srpskog oficira za vezu). Onako besan, rekao je: "Vi ste osramotili slavno ime Rajevskih !" a veće uvrede u to vreme nije bilo. Iako se na frontu stanje smirilo (srpski oficir nije izvršio naređenje i svoju jedinicu je zadržao na položaju), Rajevski je prekomandovan u pratnju Glavnokomandujućeg. Inače, ta pratnja se sastojala od poručnika i kapetana što je za jednog pukovnika bilo poniženje.
                Tokom borbe za Gornji Adrovac, Černjajev je Rajevskog poslao da preuzme komandu nad baterijom čiji je zapovednik neposredno pre toga poginuo. Ista sudbina je malo zatim zadesila je i pukovnika, a njegov zamenik je poslao čuveni izveštaj: "Pokorno javljam, poginu Rajevski" !
                 E sad, neko se može zapitati odakle sve to znam ? Stvar je u tome što sam iz tog kraja, bio sam na proslavi 100-godišnjice osvećenja Crkve Svete Trojice (i tek tada saznao njeno pravo ime jer je u tom kraju poznata ne kao"šarena" nego kao Ruska crkva)
i, možda još važnije, lično sam poznavao dvojicu ljudi koji su sakupili mnogo podataka o pukovniku Rajevskom, a jedan od njih je pok. Stojan Jović, pukovnik JNA, bivši komandant 63. padobranske brigade, autor knjige "Vronski u Adrovcu" a inače rođen upravo u tom selu.
               P.S. Znate za onu seriju "Razotkrivanje mitova" ? To bi i ovde moglo da se primeni. "Anu Karenjinu" je Tolstoj pisao nekoliko godina i, prema sačuvanim beleškama, Vronski je trebao da pogine na Kavkazu. Očigledno da mu je smrt pukovnika Rajevskog dala mnogo bolju ideju (što je jedina veza između stvarnog i književnog lika), a nama stvorila zgodnu legendu.