Imena apostola Spasiteljevih poznata su svakome iz Jevandjelja. Spisak od sedamdeset njegovih učenika nigde nije sačuvan. Jedan od njih je i Varnava, koga pominju i Dela apostolska a takodje i (apostol) Pavle u svojoj poslanici Galatima. Medju njima je bio, kako govore, i Sosten, koji je zajedno sa Pavlom pisao onima u Korintu. Kliment u petoj knjizi svojih „Hipotiposa" govori da Kifa, koga pominje i Pavle (pogl. Gal. 2, 911), beše imenjak apostola Petra a takodje i jedan od Sedamdesetorice. Po predanju, i Matej koji je pribrojan apostolima umesto Jude, kao i onaj ko je zajedno sa njim bio u izboru, da su takodje bili u broju Sedamdesetorice. Kazuju da je jedan od njih bio i Tadej, a njegovu istoriju, koja je došla do nas, ja ću uskoro i saopštiti.
Ako razmisliš o svemu ovome, videćeš da je uz Hrista bilo više od sedamdeset učenika. Pavle svedoči da se po vaskrsenju Hristovom, On prvo javio Kifi, zatim dvanaestorici, a posle njih braći koja su, u vreme kada je Pavle pisao svoju Poslanicu, još bila živa. Zatim, po njegovim rečima, On se javio Jakovu, jednom od onih koji se nazivaju braća Gospodnja. Takodje, da je osim dvanaestorice, bilo još mnogo apostola, a meću njima se nalazi i Pavle, on dodaje: „A zatim se javio svim apostolima".



Pre svega, recimo o tome da je žrebom za apostola (umesto izdajnika Jude), izabran Matej, koji je, kako smo vec rekli, bio ucenik Gospodnji. nakon toga postaviše njih sedmoricu (ljude ispitane u veri), molitvom i polaganjem ruku, za djakone da bi služili zajednici. Medju njima je bio i Stefan. On je prvi, posle Gospoda, nedugo nakon postavljenja za djakon, postradao kamenovanjem od ubica Hristovih Jevreja. Prvi medju pobedonosnim mucenicima Hristovim dobi venac, a njegovo ime upravo to i znaci. Tada Jakov, brat Gospodnji (jer njega su zvali sinom Josifovim, obrucnika Presvete Djeve koja je pre nego se srela sa Josifom, vec u utrobi nosila Bogomladenca kako nas uci sveto Jevandjelje), koji je još pre dobio naziv „Pravedni" zbog njegove velike dobrodetelji, on je prvi (kako kazuju), dobio episkopstvo u jerusalimskoj crkvi. Kliment u VI knjizi svojih „Primera" potvrdjuje to kazivanje, i kaže: „Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili narocito poštovani od Spasitelja, ipak posle njegovog vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu cast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog..." U VII knjizi on piše ovo: „Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, medju kojima je bio i Varnava... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova (zgrade) i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu...". Jakova Pravednog pominje i apostol Pavle: „A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjeg" (Gal. 1,19).
U to vreme ispunilo se obecanje Spasitelja našeg koje je dato caru Osronije. Toma, po nadahnucu Božijem, poslao je u Edesu apostola Tadeja da propoveda Hristovo jevandjelje, kako je receno u prethodnoj knjizi (na osnovu tamo nadjenih dokumenata). Tadej, došavši tamo, iscelio je Avgara recju Hristovom, a sve tamošnje ljude pridobi zadivljujucim cudima. Pridobivši ih svojim delima i rukovodeci ih ka poštovanju sile Gospodnje, on ih poce uciti istinama hrišcanstva. I do sada je sva Edesa osvecena imenom Hristovim. Ona ubedljivo svedoci o milosti koju je prema njoj (Edesi) imao Spasitelj naš. Rec o tome preuzeta je iz drevnih kazivanja.
Predjimo sada na Sveto Pismo. Posle mucenicke smrti Stefana, Jevreji su podigli prvo veliko gonjenje na jerusalimsku crkvu, i svi ucenici, osim onih dvanaest, razidjoše se po Judeji i Samariji. neki su, kako kazuje Sveto Pismo, otišli do Finikije, Kipra i Antiohije. Ali tada još nisu propovedali Rec neznabošcima, nego je kazivaše samo Jevrejima.
Tada je i Pavle gonio Crkvu. On je upadao u domove verujucih, hvatao ih i slao u zatvor. Filip, jedan od onih koji su postavljeni zajedno sa Stefanom medju djakone, dodje u Samariju. Ispunivši se silom Božijom, on je tamo propovedao o Hristu. Uz njega je bila velika blagodat Božija, te on svojim recima privuce i Simona Vracara kao i mnoge sa njim. Simon je tada bio poznat zbog mogucnosti da obmanjuje ljude, i mnogi su mislili da on u sebi ima veliku silu Božiju. Tada je on (Simon), poražen onim što je Filip cinio zaista uz pomoc Božiju, došao k njemu, rekavši da veruje u Hrista i da želi da bude kršten. Zaista je cudno ponašanje današnjih sledbenika njegove gnusne jeresi. Po primeru svog rodonacalnika, oni ulaze u Crkvu, poput kuge, i nanose teške rane ljudima koje uspeju da pridobiju uz sebe. Uostalom, mnoge od njih, kao što je to pretrpeo i Simon, sustigla je zaslužena kazna
Propoved spasenja širila se iz dana u dan. Promisao Božija dovede iz Etiopije neke od pridvornika tamošnje carice. Po obicaju od predaka, tim narodom i sada upravljaju žene. Tog Etiopljanina, prvog medju neznabošcima, Filip je upoznao sa tajnama Hristovim, te on postade prvi verujuci (Etiopljanin) u svetu. Postoji predanje o tome da je on, vrativši se u svoju ota?binu, revnosno širio rec o Hristu, kazujuci o veri u njega, tako da se na delu ispuni drevno proroštvo: „Etiopija ce pružiti ruku svoju Bogu" (Ps. 67, 32).
U to vreme Pavle, sasud izabrani, objavljen je za apostola ne od ljudi nego po otkrivenju Samog Isusa Hrista i Boga Oca. On beše udostojen tog zvanja vidjenjem i glasu sa neba koji je potvrdio to otkrivenje.

Jevsevije Kesarijski - "Istorija Crkve"

Tog Simona, rodonacalnika i sazdatelja pomenutog zla, lukava sila neprijateljska prema dobru, koja mrzi spasenje ljudi, projavila je tada kao velikoga protivnika velikih i divnih apostola Spasitelja našeg. Božanstvena i prenebesna blagodat pomogla je svojim služiteljima u brzom gašenju plamena zla, uništavajuci svako uznošenje koje ustaje na bogopoznanje. Zbog toga ni Simonovo lukavstvo ne beše dugog veka jer sve pobedi i prosvetli Svetlost istine Logos Božiji, Koji ne tako davno obasja svetlošcu citavu zemlju i Koji obitava u Svojim apostolima. Zlocinjenje o kome kazujemo poraženo je Božanskom svetlošcu cudesno prosijalom u Judeji, a koju je apostol Petar projavio i daleko odatle, onda kada je išao sa istoka na zapad. Simon je u Rimu imao veliku pomoc od vlasti, i za kratko vreme silno je uznapredovao u svojim delima da su ga tamošnji žitelji poštovali i podizali mu statue kao bogu. Ali to nije dugo trajalo. U vreme cara Klaudija, sveblagi i covekoljubivi Promisao, dovede u Rim velikog borca hrabrog apostola Petra, koji je upravo zbog svoje hrabrosti i naimenovan kao prvi medju apostolima. On Je, odenut u blagodat Božiju, žiteljima zapada doneo dragocenu duhovnu svetlost propoved o Carstvu nebeskom.


I tako, rec Božija nadje pristanište i u Rimu; istoga trena klonuše carolije Simonove i propadoše zajedno sa njim. Svetlost vere ozarila je razum onih koji su slušali Petra; a onda neki postadoše željni ne samo usmene reci pa poceše nagovarati Marka, saputnika Petrovog, da napiše Jevandjelje. I nisu odustali od te molbe sve dok ih ne posluša i tako je nastalo Jevandjelje po njegovom (Markovom) imenu. Apostol, videvši da je to sve po volji Duha Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Jevandjelje cita po crkvama. Kliment o tome kazuje u VI knjizi svojih „Primera". Sa njim je saglasan i Papije, episkop Jerapolja. Petar kazuje o Marku u svojoj prvoj Poslanici, za koju kazuju da je nastala u Rimu. On taj grad naziva i Vavilon, govoreci: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i Marko sin moj" (I Petr. 5,19).


Kazuju da je Marko bio prvi koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Jevandjelje, njim napisano, i da je osnovao crkvu u Aleksandriji. njegova propoved privukla je veliki broj ljudi, koji su zatim živeli u istinskoj ljubavi, te je to potaklo Filona da piše o njihovim sabranjima, zajednickim trpezama i uopšte o svemu što se ticalo njihovog života.



Umesto Feliksa, neron je u Judeju poslao Festa. Sa njime (Pavlom) tada beše i Aristrah, koga on pominje u jednoj od svojih Poslanica kao vernog pratioca. I Luka, koji je napisao Dela apostolska, zakljucuje svoje kazivanje time da je Pavle u Rimu proveo dve godine, neprekidno propovedajuci rec Božiju (pogl. Dela ap. 28, 3031). Zatim, opravdavši se pred sudom, apostol je, kako kazuju, otišao na svoj podvig propovedanja, a onda, po drugi put dodje u Rim, kada je mucenicki postradao. nalazeci se u tamnici, on je napisao poslanicu Timoteju, gde govori o svojoj prvoj odbrani i o stradanju koje je trebalo uskoro uslediti.
Poslušajte šta on kaže: „Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. neka im se ne uracuna. Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propoved i da cuju svi neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih" (II Tim. 4, 1617). Tim recima on jasno ukazuje da se prvi put izbavio od lava (nerona), da bi u potpunosti bila završena njegova propoved. I ako on kazuje da je tada izbavljen iz usta lava, on je u duhu video da je njegov kraj blizu, i dodaje: „I izbavi me Gospod od svakog zla dela i spasi za Carstvo svoje nebesko" (stih 18), ukazujuci na blisko muceništvo.
Još jasnije apostol to predskazuje kroz reci: „Jer ja se vec prinosim na žrtvu, i vreme moga odlaska nastade" (II Tim. 4, 6). On govori da kada je pisao poslanicu Timoteju sa njime beše samo Luka, a da pri prvoj odbrani sa njim nikoga ne beše. Verovatno je da je Luka okoncao Dela apostolska onda kada se nalazio sa Pavlom. Pavlovo mucenicko stradanje beše kasnije od vremena koje opisuje Luka. Verovatno je na pocetku svoje vladavine neron bio raspoložen prema Pavlovim recima kazivanim u zaštitu vere. Kada je ušao u drske i bezakonite postupke, tada je podigao ruku i na apostole.

To behu dogadaji u Judeji. Sveti apostoli i ucenici Spasitelja našeg razidoše se po citavom svetu. Toma, kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju 1 , Andrej u Skitiju 2 , Jovan u Aziju 3 , u Edesu gde je živeo i gde je skoncao. Petar, kako vidimo, blagovestio je Jevrejima rasejanim po Pontu, Galatiji, Vitiniji, Kapadokiji i Aziji. Pred kraj života otišao je u Rim, gde je bio raspet, glave okrenute na dole, tražeci da kazna bude izvršena na taj nacin 4 . Treba li govoriti o Pavlu koji je Hristovu veru blagovestio od Jerusalima do Ilirika, i koji je postradao u Rimu, tokom Neronove vladavine. U potpunosti tako kazuje i Origen 5 , u trecem tomu njegovog tumacenja knjige Postanja.

1. O tome kazuje i Kliment, u devetoj knjizi pomenutog dela.
2. Partija se granicila sa nekadašnjom Persijom, a Skitija je u staro vreme oznacavala onaj prostor izmedu Crnog i Kaspijskog mora.
3. Misli se na Malu Aziju.
4. Govori se da je apostol po svojoj smernosti odredio sebi takvu smrt, držeci da nije dostojan da strada na nacin kojim je stradao Spasitelj.
5. Origen (oko 182-254. godišta) - filosof i bogoslov, autor mnoštva biblijsko-kritickih, egzegetskih, dogmatskih, apologetskih i poucnih dela, a takode i propovedi i pisama. Osnovnim dogmatskim radovima Origena smatraju se „Pro-tiv Celsa" (u osam knjiga) i „O nacelima", gde je snažno izražen apologetski karakter. U osnovna dela Origena iz biblistike i egzegeze potrebno je pome-nuti tumacenje na knjigu Postanja, Pesmu nad Pesmama, na Jovanovo i Lukino jevandelje, poslanicu Rimljanima. Origenova dela se nalaze u PGr . XI - XVII . Jevsevije Pamfil mu posvecuje VI knjigu svoje Istorije.
Origenovo ucenje ušlo je u osnove mnogih bogoslovskih sistema, kako pravo-slavnih tako i jeretickih. Osobito Origenu stavljaju u krivicu cestu apelaciju jeretika Arija prema njegovim delima i autoritetu. Arijevo usmeravanje prema Origenu bilo je, po napomeni uvaženog naucnika, „ne u tom smislu da je Arije usvojio misli tog ucitelja, vec pre u tome što je Arije zloupotrebio mnoge Origenove izraze" (ep. Jovan, „Istorija Vaseljenskih Sabora", Novocerkask, 1893, str. 4 /na ruskom/). Origenovo bogoslovlje osudeno je kao jeres na Petom Vaseljenskom Saboru (553. godine), po inicijativi imperatora Justinijana, kada je analizirao njegovo ucenje i zatim uputio poslanicu Mini, patrijarhu Konsta-ntinopolja. U toj poslanici izloženo je deset anatematizama. Zakljucna tacka glasi: „Anatema i Origenu, prozvanome Adamant, koji je izložio to necasno i prestupno ucenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na neki nacin radi na tome da se one ponove..." (pom. delo, str. 279). Kako Oci na Petom Vaseljenskom Saboru nisu ustanovili osobena pravila, mi na anatemu Origena nailazimo u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora, u kome se ponavlja odluka sa Petog Sabora: „Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog ucitelja, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji su obnovili jelinske basne, i prelazak i ponovno radanje tela i duše, ucenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih... saborno smo predali prokletstvu i odbacili". Kako se može videti, Origenovo ime se nalazi medu imenima ostalih jeretika.

Origenovo tumacenje knjige Postanja: PGr . XII

Petrova poslanica, koja se naziva i prva, priznaje se kao istinita i njome se koriste u svojim delima mnogi od drevnih svetitelja. Druga poslanica (Petrova), ne navodi se, kako smo culi, medu knjigama Novoga Zaveta, ali je mnogi smatraju kao korisnu i napominju da se cuva sa drugim rukopisima. „Dela", „Jevandelje", „Propoved" i „Otkrivenje" (Apokalipsis), nazvani njegovim (Petrovim) imenom, potpuno, koliko znam, nisu uvršteni u dela katolicke (Crkve), niti se njima koriste drevni niti savremeni crkveni pisci. Dalje, govoreci o prejemstvenosti episkopa, uzgred cu pomenuti ko je od tadašnjih crkvenih pisaca koristio osporavane knjige, šta se kazuje u tim spisima o kanonskim knjigama, tj. onim koje su priznate. Iz dela nazvanih Petrovim imenom, ja priznajem ono što je prihvaceno i od drevnih svetitelja. Cetrnaest Pavlovih poslanica, poznate su i pripadaju, bez sumnje, upravo njemu. Takode je potrebno znati i to da neki izuzimaju Poslanicu Jevrejima, pozivajuci se na Rimsku crkvu, koja smatra da ona nije Pavlova. Pavlova „Dela" ne smatram kao njegova. Sam apostol, zakljucujuci pozdravima Poslanicu Rimljanima, pominje i Jermu, koji je, kako kazuju, autor knjige „Pastir" 1 .
Potrebno je znati i to da ga neki osporavaju, zbog cega ova knjiga i nije uvrštena medu opšteprihvacene. Drugi je cene kao neophodnu, osobito za ljude koji se tek upoznaju sa istinama vere. Tu knjigu, kako znamo, citaju svenarodno u hramovima, i meni je poznato da i neki od drevnih pisaca rado koriste ovo delo. Mislim da je ovo dovoljno o spisima koji su priznati ili nepriznati od svih.

1 Arhiep. Filaret u delu „Istorijsko ucenje o ocima Crkve" piše: „Origen priznaje da je Jerma onaj koga je pozdravio apostol Pavle u Poslanici Rimlja-nima (16,14). Jevsevije i Jeronim takvo mišljenje smatraju za drevno predanje... Vreme upokojenja svetog Jerme još uvek nije tacno utvrdeno, ali je najve-rovatnije rec o 100. godini" (pom. delo, 1. tom. str. 31 /na ruskom/). Takode po-stoji i drugacije mšpljenje o vremenu kada nastaje „Pastir": „Prema naj-starijim, pouzdanim podatcima, to delo je napžsao brat episkopa Pija (oko 140-155. godina), pocetkom cetrdesetih godina drugog veka..." (Bolotov, „Lekcije iz istorije drevne Crkve" II tom, Petrograd, 1910, str. 350 /na ruskom/). Ruski prevod „Pastira" - „Spomenici hrišcanske pismenosti (književnosti)", Mos-kva, 1866.
1. To ime (Pastir) dobila je otuda što se u njoj, izmedu ostalog, kazuje, kako se javio andeo u vidu pastira, pa je kazivao Jermi neka pravila za život i neke pouke.


Pavle, propovedajuci neznabošcima, osnivao je crkve pocev od Jerusalima i njegove okoline pa sve do Ilirika. To se može videti kako iz njegovih reci, a takode i iz onoga što kazuje Luka u Delima apostolskim. I Petar govori u kojim je oblastima on poucavao one iz obrezanja, predajuci im novozavetnu rec. Iz Poslanica koje u priznate (o kojima smo kazivali), jasno je da on piše Jevandelje za one koji su u rasejanju po Galatiji, Pontu, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji (pogl. 1. Petr. 1, 1). Koliko i ko je od tih ljudi postao revnitelj vere i postao pastir novoosnovanih crkvi, teško je reci. Moguce je samo nabrojati one o kojim kazuje Pavle. Uz njega je bilo mnoštvo satrudnika i, kako on kazuje, saboraca od kojih je vecina udostojena neprekidnog spomena pošto Pavle, u više navrata, svedoci o njima u svojim Poslanicama. I Luka u Delima apostolskim poimenice kazuje o najpoznatijim.
Izmedu ostalih pominju da je Timoteju, po žrebu, prvome odredeno da bude episkop crkve u Efesu, a Titu su poverene crkve u Korintu 1 . Luka, rodom iz Antiohije a lekar po obrazovanju, mahom je bio uz Pavla mada ima je u kontaktu i sa drugim apostolima. Od njih se on (Luka) ucio da leci i duše ljudi, o cemu svedoce dve njegove bogonadahnute knjige: Jevandelje, koje je sastavio, po njegovom svedocenju, „kao što nam predadoše oni koji su od pocetka bili ocevidci i sluge Logosa" (Lk. 1, 2). Njima, po recima samog Luke, on je sledio od samog pocetka knjige i u Delima apostolskim, koja je sastavio kao ocevidac. Govore da je Pavle mislio upravo na Lukino Jevandelje kada govori o nekakvom svom Jevandelju (pogl. Rim. 14, 24; 2. Tim. 2, . Od ostalih saputnika Pavla tu je i Kriskent 2 , koji je, prema sopstvenom svedocenju, upucen u Galiju, a Lin koji je pomenut u Drugoj poslanicu Timoteju kao onaj koji je zajedno sa Pavlom u Rimu, prvi je posle Petra dobio episkopstvo u Rimskoj crkvi (o tome smo vec govorili). Kliment, sabrat i sapodvižnik Pavla, po njegovom svedocenju, bio je treci episkop Rima 3 . Luka je takode saopštio u Delima da je clan Areopaga - Dionisije, koji je prvi poverovao Pavlovim recima o Hristu izgovorenim u Atini, bio i prvi episkop Atinske crkve 4.  Jedan drugi Dionisije bio je starešina Korintskih crkvi 5 . Nastavljajuci dalje govoricemo i o prejemstvu apostolskom, a sada predimo na sledece dogadaje.

1. Apostol Timotej - apostol iz Sedamdesetorice, saputnik i ucenik apostola Pavla. 65. godine rukopoložen je od strane apostola Pavla za episkola u Efesu. 80. godine stradava mucenickom smrcu nakon toga što je ustao protiv neznabožackih praznika u Efesu. Stradao je kamenovanjem.
Apostol Tit - apostol iz Sedamdesetorice. Rodom je iz znamenite neznabožacke porodice sa Krita. Krstio ga je apostol Pavle; rukopoložen za episkopa Krita. Njemu apostol Pavle upucuje jednu od svojih Poslanica (oko 65. godine). Umro je 94. godine.
2. Jedan od Sedamdesetorice. Apostol Pavle šalje ga u Galatiju (pogl. 2. Tim. 4, 10). Po mišljenju niza naucnika, svedocanstva o njegovoj propovedi u Južnoj Galiji (Vjenu) veoma su sumljiva (pogl. V. V. Bolotov, pom. delo, 2. tom, str. 284-285). Apostol Kriskent mucenicki je postradao u vreme imperatora Trajana.
Pogl. 2. Tim. 4, 10 - gde stoji da je Kriskent poslat u Galatiju, a Teodorit kaže da je apostol pod Galatijom mislio na Galiju, jer i jedno i drugo ime tice se one oblasti koja se kasnije zvala Galo - Grecija.
3. Sveštenomucenik Kliment, episkop Rima (91-100. godina) - apostol iz Sedamdesetorice. Roden je u neznabožackoj porodici; veri u Hrista privucen je propovedanjem apostola Petra. Zajedno sa njima stradao je u Filipima (oko 53. go-dine). Njega, kako to tvrde Jevsevije, Origen, Epifanije i Jeronim, apostol Pavle naziva jednim od svojih satrudnika cija su imena zapisana u Knjizi Života (Fil. 4,3). Vecina savremenih naucnika smatra da je ipak rec o nekom Klimentu iz Filipa, koji je bio na celu tamošnje zajednice.
4. Pogl. Dela ap. 17, 34. O Dionisiju Areopagitu svedocanstva gotovo i da nisu sacuvana. On je u hrišcanstvo obracen od strane apostola Pavla, i zna se da je bio prvi episkop Atine. Tamo je pretrpeo mucenicku smrt. Sacuvana su mnoga Dela sa njegovim imenom (npr. „O nebeskoj jerarhiji"), ali po mišljenju vecine naucnika ta dela nisu nastala od autora koji je živeo u I veku, te se zbog toga njihov autor u savremenoj literaturu naziva Pseudo-Dionisije, koji je najverovatnije pisao mnogo kasnije, verovatno u V veku.
5. Pod imenom Areopag treba razumeti više sudsko nadleštvo u Atini.
Nije poznato o kome je rec. O Dionisiju, episkopu Korinta vec smo govorili u Drugoj knjizi Crkvene Istor

U to vreme, u Aziji je još živeo apostol i jevancelista Jovan, onaj koga je izabrao i silno voleo Isus. Nakon povratka sa ostrva (Patmos), posle smrti Domicijana, on se starao o tamošnjim crkvama. Da je on tada živeo, to je posvedoceno od strane dva verna svedoka - Irineja i Klimenta Aleksandrijskog. Irinej, u II knjizi „Protiv jeresi" govori i ovo: „Svi azijski sveštenici, koji su bili sa Jovanom, ucenikom Gospodnjim, svedoce da je on govorio o tome, i zna se da je sa njima bio u vreme Trajana". U III knjizi istog dela, on piše: „U crkvi, koju je osnovao Pavle u Efesu, živeo je Jovan sve do vremena Trajana...".
Kliment, koji takoce pamti to vreme, pominje u svom delu koje govori o tome koji bogataš c e biti spašen, nešto što je veoma važno za sve koji žele cuti ono što je korisno: „Ja nisam slušao basne, nego sam slušao istinu o apostolu Jovanu. To kazivanje predato je nama a mi smo ga zapisali. Vrativši se, nakon smrti tiranina, sa Patmosa u Efes, on je, po obavezi koju je imao, postavljao episkope, ustrojavao crkve, uvodio u klir one koji su toga bili dostojni. Došavši u jedan grad (neki ga nazivaju njegovim imenom) 1 , on nacini mir mecu bracom. Primetivši jednog mladica, apostol rece tamošnjem episkopu: „Poveravam ovog mladica tebi pred licem crkve i Hrista". Episkop prihvati mladica i obeca apostolu da c e se starati o njemu. Zatim je Jovan otišao u Efes..." 2
A starešina uzme mladica k sebi u kucu i hranio g a je i izdržavao, cuvao i najposle krsi ga. Ali od tog vremena nekako popusti u predašnjem staranju i nije toliko pazio na ponašanje toga mladica, uzdajuci se u onaj pecat Božiji što mu je saopšten kroz sveto krštenje. Mladic, spazivši, da se na njega slabije motri, ucini poznanstvo sa lošim društvom: lenština, pokvarenih i spremnih na svako zlo. Ovi Ga najpre namame na svoje casti, a posle Ga i vodiše sobom kad su nocu polazili u kradu i tako ga spremali za svog druga. Mladicu je ovaj posao išao dosta lako od ruke. Kao covek snažne naravi oteo se s pravog puta kao divlji konj, i otev žvale i uzdu leteo je tako reci u svoju pogibao. Prestao je misliti na Boga i svoje spasenje, i dode mu u Glavu da cini pokore; pa predvidajuci da mu predstoji ginuti, volio je upustiti se u poveca zlocinstva pa na jednako postradati sa svojim društvom. I tako sastavi hajducku cetu i bude od nje priznat za vodu.

Možda ni jedan ovakav cetovoda nije pocinio tolika zla svojim napadanjem, ubijanjem i mucenjem nevinih ljudi, kao on sa svojim drugarima. Slucajno pojavi se druga potreba i crkve Azijske pozovu Jovana iz Efesa. Apostol dode i uredi sve što je imao da uredi, pa se onda okrene k onom episkopu ovako: „ Vladiko, vrati nam zalog što ti predadosmo ja i Hristos u prisustvu crkve kojom upravljaš ". Episkop se u prvi mah prepadne misleci da mu se prebacuje da je pokrao pare koje nisu išle kroz njegove ruke. Zacuden našao se u zabuni. Jovan govori, treba mu ee -rovati; ali znajuci da nema na sebi krivice, nije moga da veruje. „Tražim od tebe,- nastavi apostol, da mi kažeš gde je onaj mladic i daj nam racun za njegovu dušu ". Tada onaj siroti starac duboku uzdahne i placuci odgovori: „On je umro". Kako i od cega? „On je mrtav za Boga,- rece starac. Postao je zao i postao vredovit; on je cetovoda razbojnicima; izneverio je crkvu i otišao u brda". Tad apostol pocepa haljinu na sebi i od žalosti udari se u Glavu i rece: „ A v aj meni! Izgubih valjanog cuvara bratske mi duše! Brzo, spremite mi konja i dajte mi jednoga koji ce da me prati". Jovan ostavi crkvu i odjaha što je brže pogao da dode u planinu. Kada je stigao na mesto, izade pred njega razbojnicka straža; ali o v aj niti se plaši niti uzmice. Straža g a uhvati, a on ništa ne pitajuci, rece: „ To sam i tražio, zato sam i došao. Vodite me k vašem vodi". O v aj se u meduvremenu naoružao i cekao je. No tek što pride Jovan bliže, voda Ga poznade i od srama poce da beži. Apostol krenu za njim, ne obaziruci se na svoju starost, samo da g a stigne. U trku vikaše: „Stani sine, zašto bežiš od mene, tvoga oca? Što bežiš od starca koji je nenaoružan? Vrati se, dete moje, ne plaši se. Još ima nade za život. Uzimam na sebe da ja odgovaram Hristu za tebe, i ako je potrebno, umrecu za tebe kao što Gospod umre za nas. Stani, imaj v epe , Hristos meje poslao po tebe!" Kada to zacu begunac, stade i obori oci u zemlju, a zatim pobaca oružje i silno zaplaka. Starac mu se približi, a o v aj mu pade oko vrata i sa najvecim žaljenjem poce da moli za oproštaj, i tako se po drugi put krstio u suzama, samo što je krio svoju desnu ruku. Apostol mu je jamcio da mu je izmolio oproštaj kod Spasa, molio Ga je, kleknuo na kolena pred njega i ljubeci mu desnicu kao vec ocišcenu pokajanjem, privede ga opet u crkvu. A u crkvi molio se za njega što cešce, spremao Ga na podvig posteci s njim zajedno i negovao mu dušu razlicitim dušekorisnim poukama. Po kazivanju drugih, Jovan Ga je odpustio onda kada je sasvim vracen k crkvi, pokazavši na sebi ugled istinitog pokajanja, veliki dokaz i znake ocevidnog vaskrsenja!

1. Pisac Aleksandrijske Hronike misli da pod tim mestom treba razumeti Smirnu. Kažu da je Kliment navlaš precutao ime tog mesta, ne želeci da baci senku na spomen svetog Polikarpa, episkopa Smirne, o cijem se vladanju za mladosti ovde govori.
2. Kliment Aleksandrijski, „Koji ce se bogataš spasti?" , 42 (ruski prevod: N. Korsunski, Jaroslavlj, 1888.)

Ovo Klimentovo kazivanje naveo sam da bi se svi mogli upoznati sa njim. Recimo i o spisima tog apostola. Kao prvo, neosporno je njegovo Jevandelje koje priznaje citava Crkva. A što mu je od starine dato mesto posle prva tri, to c e biti jasnije iz sledeceg: divni i uistinu Bogu ugodni ljudi, a kazujem o apostolima Hristovim, živeli su u savršenoj cistoti, ukrašavajuci svoju dušu svim vrlinama, ali su propovedali obicnim jezikom i nisu bili iskusni da kazuju tajne vere bez nadahnuca Duhom Svetim. Takode se zna da je i Pavle, koji se odlikovao bogatstvom reci i obiljem misli, da je on napisao samo nekoliko kratkih Poslanica mada je mogao govoriti o neizrecivom jer, sozercavajuci trece nebo i uznet u nebesa, bio je udostojen i toga da sluša neizrecive tajne. O svemu tome znaju i apostoli, prvo njih dvanaest a zatim i Sedamdesetorica, kao i mnoštvo drugih ucenika. Kazivanje o životu Spasitelja ipak nam ostaviše samo Matej i Jovan, a i oni su (po predanju) po neophodnosti zapisali sve. Matej je prvo propovedao medu Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje Jevancelje napisano na rodnom jeziku. Odlazeci od njih on im ostavi svoje delo. I Marko i Luka dadoše vernima Jevandelje, dok je Jovan svo vreme usmeno propovedao i tek pred kraj poce da piše, a evo kojim povodom. Kada su prva tri Jevandelja raširena po svetu, ona jednom prilikom dodoše i do njega (Jovana). On je tada, kako kazuju, primetio da u njima nedostaje povest o prvim delima Hristovim, ucinjenim na samom pocetku Njegove propovedi. I to je tacno. Trojica jevancelista su znali, kako vidimo, samo ono što je cinio Spasitelj u toku vremena posle zatvaranja Jovana (Krstitelja) u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su zapoceli svoje kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o cetrdesetodnevnom postu i iskušavanju koje je tada trpeo Isus, ukazuje na vreme o kome piše: „A kada cu Isus da je Jovan predat, otide u Galileju" (Mt. 4, 12). Tako isto i Marko: „A pošto predadoše Jovana, dode Isus u Galileju propovedajuci jevancelje o Carstvu Božijem" (Mk. 1, 14). I Luka govori približno isto, jer pre nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje da je Irod zatvorio Jovana u tamnicu (pogl. Lk. 3, 20). Jovana su, kako kazuju, poceli ispitivati o vremenu o kome drugi (jevandelisti) cute, i o delima ucinjenim Spasiteljem pre zatocenja Krstitelja. On i sam govori o tome: „Tako ucini pocetak cuda" (Jn. 2, 11) i rekavši o delima Isusa, spominje o tome da je Jovan krstio u Enonu, blizu Salima. To je jasno iz njegovih reci: „Jer još ne biješe Jovan bacen u tamnicu" (Jn. 3, 24). Jovan u svome jevancelju kazuje o tome šta je Isus ucinio do tada, a preostala trojica jevancelista o onome šta je bilo posle Krstiteljevog zatocenja. Eto zbog cega imamo to raznoglasje. Jovanovo jevandelje obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju istoriju Njegovih poslednjih godina. Jovan, kako vidimo, precutao je rodoslov Spasitelja po telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i zapocinje od ucenja o Hristovom Božanstvu, koje je njemu, kao toga dostojnom, rekao Duh Božji. O Jovanovom jevandelju receno je dovoljno.
Razlog zbog koga je Marko napisao Jevandelje vec smo pomenuli. Luka je to ucinio jer su mnogi užurbano i nepromišljeno poceli da govore o dogadajima, njemu dobro poznatim, te je on (Luka) smatrao za korisno da prekine te smutnje i da u svom Jevandelju izloži istinito kazivanje o svemu, prikupljajuci podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima. Eto šta je trebalo reci o Jevandeljima. Nastojacemo da sve još tacnije izložimo, koristeci se i kazivanjima drevnih pisaca.
Od Jovanovih spisa, kao neosporna se priznaje Prva poslanica, dok se druge dve osporavaju. Mišljenja po pitanju Otkrivenja su podeljena i do danas. O tome cemo govoriti nešto kasnije, navodeci svedocanstva koja imamo od ranije.

Kliment, cije smo reci naveli, pominje i odricanje braka, te nabraja apostole za koje se zna da su bili oženjeni. On govori sledece: „Zar da oni kude apostole? Petar i Filip imali su decu. Za Filipa se zna da je udao svoju kcer. Pavle se nije stideo da u svojoj poslanici pozdravi svoju ženu, koju nije vodio sa sobom, da bi lakše mogao obavljati svoju službu...". U VII knjizi „Stromata" citamo: „Govore da je žena blaženog Petra povedena na gubilište, a Petar, gledajuci to, jako se obradova što je prizvana bila da se vrati onamo gde joj je prava kuca. On je pozva po imenu, pa je zatim tešio govoreci da se seca Gospoda. Eto kakav je brak bio u tih blaženih ljudi. U tome se sastojala uzajamna i potpuna privrženost koju su oni imali..."1.
1. Or. cit., VII , 11.



Što se tice stradanja Petra i Pavla, o tome smo vec govorili. O vremenu Jovanovog skoncanja takode je donekle receno. Mesto gde je on sahranjen pominje Polikarp, koji je bio episkop u Efesu, u svome pismu upucenom episkopu Rima - Viktoru 1 . Tamo on pominje i apostola Filipa i njegove kceri: „U Aziji sahranjena su velika svetila, cija c e tela vaskrsnuti u poslednji dan, kada dode Gospod u slavi i projavi sve svete... takode i Filipa, jednoga od dvanaestorice, koji se upokoji u Jerapolju, obe njegove kceri koje su bile devstvenice, i još jednu kcer koju je rukovodio Duh Sveti i koja pociva u Efesu. I Jovan, koji je bio na grudima Gospodnjim, sveštenik, koji je nosio zlatnu plocicu 2 , mucenik i ucitelj, koji se upokoji u Efesu".
To je svedocanstvo o njihovom kraju. U dijalogu Gaja, koga smo vec spominjali, Prokl (protiv koga je Gaj pisao), kazuje o kraju Filipa i njegovih kceri: „U gradu Jerapolju živele su cetiri prorocice, kceri Filipove. Tu je njihova zajednicka grobnica...". Luka u Delima apostolskim pominje Filipove kceri: one su živele zajedno sa ocem u Kesariji Judejskoj, i bile su udostojene prorockog dara. Evo njegovih reci: „A sutradan izadosmo, Pavle i mi koji bijasmo sa njim, i udosmo u Kesariju; i ušavši u kucu Filipa jevandelista, koji beše jedan od sedam dakona, ostasmo kod njega. I ovaj imaše cetiri kceri devojke koje proricahu" (Dela ap. 21, 8-9).
Izložili smo svedocenja, prema onome šta je došlo do nas, o apostolima, apostolskim vremenima i sveštenim knjigama koje su nam oni ostavili. Takode i o knjigama koje su osporavane ali se citaju u vecini crkvi, a takode i o lažnim knjigama, koje su daleko od istinske vere. Sada cemo preci na kazivanja o dogadajima koji su usledili.
1. Polikarp - episkop Efesa. Predsedava saborom episkopa Male Azije, održanom u Efesu 196. godine. Viktor - episkop Rima (190-202. godina).
2. ?eta??? - deo prvosveštenicke odežde.

Jevsevije Kesarijski - Istorija Crkve

Nauka Gospodnja narodima preko Dvanaetorice Apostola
I. (1) Postoje dva puta: jedan zivota, a drugi smrti, i velika je razlika izmedu ta dva puta. Put zivota je ovaj: prvo, "ljubi Boga koji te je stvorio"; drugo, (ljubi) "bliznjega svoga kao samoga sebe". I sve sto hoces da ti se ne cini, i ti ne cini drugome. Nauka pak ovih reci je ova: "Blagosiljajte one koji vas kunu, i molite se za neprijatelje svoje", a postite za one koji vas gone. Jer "kakva vam je zahvalnost ako ljubite one koji vas ljube? Ne cine li to i neznabosci? Ali vi volite one koji vas mrze", i necete imati neprijatelja. "Udaljavaj se od telesnih i svetskih" zelja. Ako te ko "udari po desnom obrazu, okreni mu idrugi" i bices savrsen. "Ako te ko potera jednu milju, idi s njime dve". Ako ti ko "uzme haljinu, podaj mu i kosulju". Ako ko uzme od tebe ono sto je tvoje, ne trazi mu (natrag), jer ne mozes. (5) "Svakome koji od tebe iste podaj, i ne potrazuj (natrag)". Jer Otac hoce da svima dajes od svojih darova. Blazen je onaj koji daje, shodno zapoveti, jer je on nevin.Tesko onome koji uzima. Ako pak neko uzima zato sto ima potrebu, takav ce biti nevin; a ako uzima onaj ko nema potrebe, bice suden zbog cega i zasto je uzeo. Kada bude pritesnjen, bice ispitivan za to sto je ucinio, i "nece izaci odande dok ne vrati i poslednji dinar". (6) Ali i o tome (davanju) je receno: Neka se oznoji milostinja tvoja u rukama tvojim, dok ne poznas kome ces dati.

II. (1) Druga pak zapovest (ove) nauke (je): "Ne ubi, ne cini preljube", ne razvratnici decu, ne cini bluda, ne ukradi, ne vracaj, ne upotrebljavaj madije, ne ubijaj dete kad se zacne, niti ga pogubi kad se rodi. (3) "Ne pozeliono sto je bliznjega" (tvoga); "ne zaklinji se, ne svedoci lazno", ne klevetaj, ne budi zlopamtljiv. (4) Ne budi dvojedusan, niti dvojezican, jer dvojezicnost je zamka smrti. (5) Neka rec tvoja ne bude lazna, niti prazna, nego ispunjena delom. (6) Ne budi gramziv, ni otimac, ni licemer, ni zlocudan (=zloban), niti gord. Ne smisljaj zli savet na bliznjega svoga. (7) Ne mrzi nijednog coveka, nego neke karaj, za neke se moli, a neke voli vise od duse svoje.

III. (1) Sine moj, bezi od svakog zla i od svega sto mu je slicno. (2) Ne budi gnevljiv, jer gnjev vodi ubistvu; niti budi zavidljiv, ni svadljiv, ni naprasit, jer od svega togaradaju se ubistva. (3) Sine moj, ne budi pohotljiv, jer pozuda vodi u blud; niti besraman u recima, niti bestidan ocima, jer se od svega toga radaju preljube. (4) Sine moj, ne budi pogadac (=vracar), jer to vodi idolopoklonstvu; niti bajalac, ni astrolog, ni lazni ociscivac (=zaklinjac), i nemoj to ni gledati [ni slusati], jer se od svega toga rada idolopoklonstvo. (5) Sine moj, ne budi lazljiv, jer laz odvodi u kradju; niti srebroljubiv, ni slavoljubiv, jer se iz svega toga radaju kradje. (6) Sine moj, ne budi roptac, jer to vodi huli; niti samonametljiv, ni zlouman, jer se od svega toga radaju hule. Nego budi krotak, jer "krotki ce naslediti zemlju". ( Budi dugotrpeljiv i milostiv i bezazlen i miran i dobar, i svagda imaj strah od reci koje si cuo. (9) Ne preuznosi se, niti dozvoli dusi svojoj drskost. Neka se dusa tvoja ne druzi sa visokima (=na polozajima), nego se druzi sa pravednima i smirenima. (10) Sve sto ti se dogada primaj kao dobro, znajuci da bez Boga nista ne biva.

IV. (1) Sine moj, secaj se i danju i nocu onoga "koji ti govori rec Boziju", i postuj ga kaoGospoda, jer tamo gde se propoveda Gospodstvo (Bozije), tamo je i Gospod. (2) Svaki dan trazilice svetih, da bi nalazio spokojstvo u recima njihovim. (3) Ne stvaraj razdora, nego zavadene miri. Sudi pravedno, i ne gledaj ko je ko kad treba (nekoga) zbog prestupa pokarati. (4) Ne budi dvojedusan, da li ce (nesto) biti ili nece. Ne budi (takav) da za primanje imas ruke ispruzene, a za davanje stisnute. (6) Ako imas nesto (da das) sto je rukama tvojim (steceno), podaj to za otkup grehova svojih. (7) Nemoj se uotezati da das, niti kada das da zalis, jer ces poznati ko je Dobri nagradodavac. ( Ne izbegavaj onoga ko je u nemastini; sve sto imas podeli sa bratom svojim, i nemoj reci da je (nesto) tvoja sopstvenost. Jer ako ste zajednicari u besmrtnome, koliko li vecma u smrtnim (stvarima)? Ne dizi ruku svoju od sina svoga ili kceri svoje, nego ih od mladosti uci strahu Bozijem. (10) Ne zapovedaj u ljutnji svojoj sluzi svome ili sluskinji, koji se u istoga Boga nadaju, da ne (prestanu) bojati se zajednickog vam Boga, jer On ne dolazi da pozove gledajuci na lica, nego na one koje je Duh (Sveti) pripremio. (11) Vi pak sluge, podcinite se gospodarima svojim kao slici Bozijoj, s postovanjem i sa strahom. Mrzi na svako licemerje i na sve sto nije ugodno Gospodu. (13) Ne ostavljaj zapovesti Gospodnje, nego drzi ono sto si primio, "ni dodadjuci ni oduzimajuci". (14) U Crkvi ispovedaj grehe svoje, i ne pristupaj molitvi svojoj sa savescu necistom. To je put zivota.

V. (1) A put smrti je ovaj: Pre svega (taj put) je zao i prokletstvom ispunjen. (Jer na njemu su): ubistva, preljube, pohote, blud, krade, idolopoklonstva, madije, vracarije, otimacine, lazna svedocenja, licemerja, dvojedusnost, podmuklost, gordost, zloba, samovolja, gramzivost, sramotne reci, zavist, drkost, nadmenost, oholost, [ne(bogo)bojazljivost]. (Tim putem idu): progonitelji dobrih, mrzitelji istine, ljubitelji lazi, oni koji ne znaju platu pravednosti, koji se ne drze dobra niti suda pravednog, koji bdiju ne na dobro nego na zlo, od kojih je daleko krotost i trpeljivost, koji ne miluju siromaha, koji ne saosecaju sa pacenikom, koji ne poznaju svoga Stvoritelja; ubice dece (svoje), upropastitelji stvorenja Bozijeg; koji okrecu lice svoje od potrebitoga, koji vredaju vec uvredenoga; ulizice bogatima, nepravedne sudije siromasnima; prepuni svakoga greha. Spasite se, deco, od sviju takvih.

VI. (1) Pazi da te neko ne zavede sa ovoga (pravoga) puta nauke (Gospodnje), jer te (takav) uci mimo Boga. (2) Ako mozes nositi sav jaram Gospodnji, onda ces biti savrsen; a ako ne mozes, krliko mozes, toliko i cini. Odnosno pak (upotrebe) hrane, drzi ono sto mozes, ali se osobito cuvaj (da ne jedes) od zrtve idolske, jer je to sluzenje mrtvim bogovima.

VII. (1) A odnosno Krstenja, ovako krstavajte: Posto prethodno sve ovo kazete (=poucite), "krstavajte u ime Oca i Sina i Svetoga Duha"u tekucoj vodi. (2) Ako li nemas tekucu vodu, krstavaj u drugoj (vodi). Ako ne mozes u hladnoj, onda u toploj. (3) A ako ni jedne ni druge nemas, onda izlij vodu na glavu tri puta u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (4) A pre Krstenja neka prethodno poste onaj koji krstava i krstavani, i ako neki drugi mogu. A naredices krstavanome da posti jedan ili dva dana ranije.

VIII. (1) A postovi vasi neka ne budu sa licemerima. Jer oni poste ponedeljak i cetvrtak u sedmici, a vi postite sredu i petak. I ne molite se kao licemeri, nego kao sto je Gospogd zapovedio u Jevandelju, ovako se molite:
Oce nas koji si na nebu,
da se sveti ime Tvoje;
da dode carstvo Tvoje;
da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu;
hleb nas nasusni daj nam danas,
i oprosti nam dug nas kao sto i mi oprastamo duznicima svojim,
i ne uvedi nas u iskusenje,
no izbavi nas od zloga.
Jer je Tvoja sila i slava u vekove!"
Tri puta dnevno tako se molite.

IX. (1) A odnosno Evharistije (=Liturgije), ovako cinite blagodarenje Prvo za casu (govorite):
Blagodarimo Ti, Oce nas,
za svetu lozu Davida sluge Tvoga,
koju si nam objavio kroz Isusa Sina Tvoga (tog) 7101801; oog)).
Tebi slava u vekove!
A za hleb koji se lomi (govorite):
Blagodarimo Ti, Oce nas,
za zivot i poznanje,
koje si nam objavio kroz Isusa Sina Tvoga.
Tebi slava u vekove!
Kao sto je ovaj hleb (koji lomimo) bio rasejan po gorama, i sabran postade jedan,
tako neka se sabere Crkva Tvoja sa krajeva zemlje u Carstvo Tvoje.
Jer je Tvoja slava i sila kroz Isusa Hrista u vekove!

A od vase Evharistije (=Liturgije) neka niko ne jede niti pije, osim krstenih u ime Gospodnje; jer o tome je i rekao Gospod: "Ne dajite svetinje psima".

X. (1) Posle pak pricescivanja, ovako blagodarite: Blagodarimo Ti, Oce Sveti, za sveto Ime Tvoje koje si nastanio u srca nasa, i za poznanje i veru i besmrtnost, koje si nam objavio kroz Isusa Sina Tvoga.
Tebi slava u vekove!
Ti si, Vladiko Svedrzitelju,
sve stvorio radi Imena Tvoga,
i dao si hranu i pice ljudima na uzivanje,
da bi Tebi blagodarili;
nama pak darovao si duhovnu hranu i pice i zivot vecni kroz Sina
Tvoga.
Pre svega blagodarimo Ti sto si Mocan.
Tebi slava u vekove!
Opomeni se, Gospode, Crkve Tvoje,
da je izbavis od svakog zla
i da je usavrsis u ljubavi Tvojoj;
i saberi je od cetiri vetra, nju - osvecenu,
u Carstvo Tvoje, koje si joj pripremio.
Jer je Tvoja sila i slava u vekove!
Neka dode Blagodat Tvoja, i neka prode ovaj svet.
Osana Bogu Davidovu!
Ako je ko svet, neka pristupi, a ko nije, neka se pokaje.
Maran ata! Amin!

A prorocima dozvolite da blagodare, koliko hoce.

XI. (1) Ako (vam) pak ko dode i uci vas svemu ovome sto je napred receno, primite ga. (2) A ako taj koji uci skrene, i pocne da uci drugu nauku da bi pokvario (ovu nauku), onda ga nemojte slusati; a ako (uci) da bi umnozio pravdu i poznanje Gospodnje, primite ga kao Gospoda. A odnosno apostola i proroka, shodno zapovesti Jevandelja ovako cinite: (4) Svaki apostol koji dolazi k vama neka bude primljen kao Gospod. (5) Ali neka ne ostaje vise nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda drugi dan. A ako ostane tri dana, onda je lazni prorok. (6) A apostol kad odlazi (od vas) neka nista ne uzima osim hleba, koliko do (iduceg) prenocista; ako pak trazi i novaca,onda je lazni prorok. I svakog proroka koji govori u Duhu ne iskusavajte i ne sudite, "jer ce se svaki greh oprostiti", a ovaj se greh "nece oprostiti". ( Ali nije svaki koji govori u Duhu prorok, nego ako ima i ponasanje( vrline) Gospodnje. Po nacinu, dakle, ponasanja raspoznaje se lazni prorok od proroka (pravog). (9) I svaki prorok koji u Duhu odreduje trpezu (=postavlja je za siromasne), nece jeste od nje, inace je lazni prorok. (10) A svaki prorok koji uci istini, ako ne tvori to sto uci, lazni je prorok. (11) Svaki pak prorok oprobani, istiniti, koji izgraduje tajnu Crkve u svetu (podvizava se za svesvetsku tajnu Crkve), a ne uci da se cini sve ono sto on cini, neka ne bude osudivan od vas, jer on sa Bogom ima sud; jer tako isto su cinili i stari proroci. (12) A ako neki kaze u Duhu: daj mi novaca ili necega drugoga, takvoga nemojte slusati. Ako pak kaze da se da za druge koji oskudevaju, neka ga niko ne osuduje (za to).

XII. (1) Svaki koji dolazi u ime Gospodnje, neka bude primljen; posle pak isprobavsi ga doznacete (kakav je), jer cets imati (toliko) razboritosti da razlikujete desno i levo. (2) Ako je taj koji vam dolazi prolaznik, vi mu pomozite koliko mozete, ali neka ne ostaje kod vas vise od dva ili tri dana, ako je to potrebno. (3) Ako pak hoce da se nastani (kod vas), a zna neki zanat, neka radi pa nek jede. (4) A ako ne zna zanata, vi po vasoj razboritosti postarajte se kako ne bi s vama ziveo besposlen hriscanin. (5) Ako on nece tako da radi, takav je hristotrgovac. Cuvajte se od takvih.

XIII. (1) Svaki istiniti prorok, koji hoce da se nastani kod vas, dostojan je hrane svoje. (2) Tako isto i istiniti ucitelj dostojan je i on kao radnik hrane svoje. Svaku prvinu od plodova pivnice) i sa gumna, od stoke i ovaca, uzmi i daj prvinu prorocima, jer su oni prvosvestenici (=episkopi) vasi. (4) A ako nemate proroka, dajte siromasnima. (5) Ako spremas hlebove, uzmi i podaj prvinu (od njih), po zapovesti. (6) Isto tako, kad otvoris sud sa vinom ili uljem, uzmi prvinu i daj prorocima. (7) I od novaca, i od odece, i od svakog imanja, uzevsi prvinu, koliko sam smatras, podaj po zapovesti.

XIV. (1) A u nedelju Gospodnju, sabravsi se zajedno, lomite hleb i vrsite Evharistiju (=Liturgiju), ispovedajuci prethodno grehe svoje, da bi zrtva vasa bila cista. (2) Svaki pak onaj koji ima spor sa drugom svojim neka nedolazi na sabranje sa vama, dokle se ne izmire, da se (time) ne uprlja zrtva vasa. (3) Jer je to ona (zrtva) za koju je Gospod rekao: "U svakom mestu i vremenu prinosicete mi zrtvu cistu, jer sam ja Car veliki, govori Gospod, i Ime je moje cudesno medu narodima".

XV. (1) Izaberite sebi episkope i dakone dostojne Gospoda, ljude krotke i nesrebroljubive i istinite i proverene, jer vam oni sluze sluzbu proroka i ucitelja. (2) Nemojte ih, dakle, prenebregavati, jer su oni vasi dostojanstvenici sa prorocimai uciteljima. Ispravljajte jedni druge, ne u gnjevu nego u miru, kao sto stoji u Jevandelju; a sa svakim onim koji gresi protiv drugoga neka niko ne razgovara, niti ga slusajte, dokle se ne pokaje. (4) A vase molitve i milostinje i sva dela (vasa) cinite tako kao sto stoji u Jevandelju Gospoda naseg.

XVI. (1) Strazite nad zivotom vasim; "svetilnici vasi neka se ne ugase, i bedra vasa neka ne oslabe, nego budite spremni; jer ne znate casa u koji ce Gospod vas doci". (2) A sabirajte se cesce zajedno, trazeci ono sto odgovara (= prilici) dusama vasim. Jer vam nece koristiti sve vreme vere vase ako se u poslednje vreme ne pokazete savrseni. Jer ce se u poslednje dane umnoziti lazni proroci i upropastitelji, i ovce ce se pretvoriti u vukove, i ljubav ce se preokrenuti u mrznju. (4) Jer kada bezakonje bude raslo, ljudi ce jedni druge omrznuti i progoniti i izdavati. I tada ce se javiti obmanjivac sveta; (=kosmoprevarant) kao sin Bozji i cinice znake i cudesa, i zemlja ce se predati u ruke njegove, i cinice bezakonja kakvih nikada od veka nije bilo. (5) Tada ce rod ljudski doci u oganj ispitivanja, i "sablaznice se mnogi i propasti, a oni koji pretrpe (izdrze) u veri svojoj, spasce se" od tog prokletstva. I tada ce se pojaviti znaci Istine: najpre znak (=znak pojave Gospodnje) na nebu, zatim znak glasa trube, i treci (znak): vaskrsenje mrtvih. (7) No ne svih (zajedno), nego kao sto je receno: "Doci ce Gospod i svi sveti s Njime". Tada ce svet ugledati Gospoda gde dolazi na oblacima nebeskim".

 

Ovaj ranohriscanski spis nastao je u vreme Svetih Apostola, napisan od jednog apostolskog ucenika, izmedu 60. i 80. godine prvoga veka zivota Hristove Crkvena Istoku, negde u okolini Antiohije u Siriji. Delo je pisano biblijski prosto i jednostavno i predstavlja sazetak osnovne nauke Hristove i Apostolske (koatki Katihizis)