Mongolija (Mongol Šuudan) se nalazi između Rusije i Kine, dve zemlje kojima je tokom svoje duge istorije ili vladala ili im bila potčinjena. Ova velika azijska zemlja (skoro tri puta veća od Francuske) ima samo nešto više od dva i po miliona stanovnika. Prva asocijacija na Mongoliju svakako je Džingis-kan. On je širom Azije i Evrope proneo ime Mongola, koji se zbog njegovih ratničkih pohoda i surovog osvajanja teritorija u istoriji ljudske civilizacije najčešće spominju s veoma negativnim konotacijama. Za vreme Džingis-kana, kao i njegovih naslednika, Ogdaj-kana i Kublaj-kana, ova zemlja je zauzimala najveću teritoriju - prostirala se od Koreje pa sve do Mađarske.

Pored burne i bogate istorije, Mongolija će putnika opčiniti svojom prirodom i tradicijom. Mongolija je poznata kao "zemlja plavog neba", pre svega zbog predivne boje koja karakteriše nebo iznad jednoličnog pejzaža. Specifična je i po tome što je jedna od zemalja koje se nalaze na najvećoj nadmorskoj visini, a veći deo površine ove zemlje zauzima pustinja Gobi, koja, mada je prilično pusta i suva, ima dovoljno trave da nahrani ovce, koze i kamile. Ostali deo površine ove zaista prostrane zemlje prekriva trava, koje ima više nego dovoljno da po njoj slobodno trče čuveni taki konji, isti oni koji su Džingis-kana i njegovu armiju vodili u mnoge pobede.

Mongoli (Halha Mongoli) deo su velike porodice mongolskih naroda, kojoj još pripadaju Burjati (žive u Rusiji), kao i Kalmici, koji su, što je zanimljivo, jedini budistički narod Evrope. Do dvadesetih godina prošlog veka Mongoli su pisali svojim tradicionalnim mongolskim pismom, koje je izvedeno od kineskih i tibetanskih pisama, a posle revolucije su prešli na ćirilicu. Ova promena zvaničnog pisma pod uticajem revolucionarne vlasti dovela je do toga da je procenat pismenih sa pet odsto porastao na ogromnih 95 %. Nakon promena koje su usledile devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do sloma socijalističkog sistema, kao i u većini država s ovim uređenjem desno orijentisana vlada ponovo je pokušala da uvede tradicionalno pismo kao zvanično, koje se dotad koristilo samo u verske svrhe, ali se zbog komplikovanosti od toga veoma brzo odustalo. Danas ćirilicu znaju svi Mongoli, a tradicionalno pismo, koje je takođe zvanično, poznaje samo nešto više od 20 % populacije. Još jedna zanimljivost vezana je za ovaj narod. Mongoli su narod koji nema prezime. Svi imaju veoma duga i komplikovana imena, koja često dovode do zabune jer su najčešće identična. Zbog toga su vlasti odlučile da svako dobije prezime tako što će ga izabrati sam.

Ovaj narod poznat je po još jednoj specifičnosti. Mongoli su oduvek živeli kao nomadi, pa se i danas čak i u gradu mogu videti pokretni šatori-jurte, koje Mongoli zovu urge. Lamaističko-budistička religija prisutna je u svim vidovima duhovnog i kulturnog života ovog naroda: u muzici, slikarstvu i književnosti, potvrđujući duboku i jaku vezu Mongolije i Tibeta. Mongolska kuhinja sastoji se od dosta mesa (konjsko meso je takođe veoma zastupljeno) i pirinča. Riblji specijaliteti su takođe vredni probe, jer dosta stanovništva živi i od ribarstva, pa je i riba česta na meniju. Što se tiče obroka, opet jedan kuriozitet, glavno jelo je - doručak. Kao napitak obavezan je čaj, i to slani süütei čaj. Od pića je najzastupljenija votka (arhi), a odbijanje da se ona pije smatra se slabošću muškarca. Iako se najčešće pije, votka nije nacionalno piće. Nacionalno piće je u stvari fermentisano konjsko mleko koje sadrži 3 % alkohola, mada ga mnogi u "kućnoj radinosti" prave i sa 12 % alkohola.

Do Mongolije je najlakše stići avionom, do prestonice Ulan Batora, ali možete doći i Transmongolskom železnicom, iz Pekinga ili Moskve. Transmongolska železnica je u stvari krak čuvene Transsibirske železnice. Takođe, ovde možete stići još i autobusom ili džipom iz Kine ili Rusije. Takav način dolaska u zemlju, pogotovo ako se ide automobilom, često može da vam zakomplikuje život, jer vam se može desiti da ilegalno uđete u zemlju. To je moguće zato što je stepa ogromna, a ne postoje svuda oznake za državnu granicu, pa možete, i to ne svojom voljom, da ilegalno uđete u Mongoliju, što je kažnjivo. Preporuka je da ovde stignete vozom. Najbolje je u zemlju ući na graničnim prelazima Zamyn Uud, koji se nalazi na jugu zemlje, ili prelazu Sühbaatar, koji je na severu. Za vizu vam je potrebno oko 45 dolara, a ako putujete avionom, možete je dobiti i na aerodromu. Za to vam je potrebno garantno pismo ili da putujete preko turističke agencije, što je svakako bolja opcija, barem što se tiče papira i ulaska u zemlju. Takođe, potrebno je napomenuti, putnik mora u roku od deset dana da se prijavi policiji. Turistička sezona u ovoj zemlji traje od maja do početka oktobra, a najprijatniji klimatski uslovi su u julu, mada glavni grad ove zanimljive zemlje možete posetiti bilo kada, naravno, pod uslovom da vam ne smeta hladnoća.

Izvor: Krstarica

Mada u Mongoliji turistička sezona traje od maja do početka oktobra, ako hoćete da se u ovoj zemlji zadesite kada je najbolje, onda to uradite u sledećim periodima. U julu su klimatski uslovi najbolji, a i tada se u Ulan Batoru održava festival Nadam (Naadam), koji traje od 11. do 13. jula. On je posvećen proslavi godišnjice mongolske revolucije (tada su izvojevali i nezavisnost), a na njemu možete videti zanimljivosti kao što su rvanje ili konjske trke. U vreme festivala prevoz je nešto skuplji, a to se odnosi i na smeštaj u glavnom gradu. U toku januara i februara ovde se slavi Lunarna nova godina, ili Cagaan Sar (Beli mesec), kada se uz obilje hrane i pića proslavlja izlazak iz hladnih zimskih dana. Jun i septembar su takođe veoma pogodni za obilazak Mongolije što se tiče klimatskih uslova, a ako planirate obilazak pustinje Gobi, onda je najbolje da to uradite u septembru ili oktobru. Poseta ovoj zemlji ne preporučuje se od oktobra do maja, kada su česte mećave i loše vremenske prilike, što dovodi do otkazivanja letova i blokade puteva.

Prestonica Mongolije, Ulan Bator (Ulaanbaatar), većinu turista podseća na neki evropski grad iz pedesetih godina prošlog veka. Stil gradnje je sovjetski: veliki trgovi, javne zgrade i stambene četvrti po sovjetskom socijalističkom receptu. Ulice su pune starih ruskih automobila i autobusa, ali oni polako nestaju, a zamenjuju ih novi, najčešće japanski automobili. Naravno, ovde nije nikakvo čudo da na ulicama glavnog grada vidite krave koje lutaju putevima ili rikše kojima juri lokalno stanovništvo. Sam grad se nalazi na reci Tul (Tuul), okružen planinama koje ga štite od hladnih vetrova. S tih brda pruža se odlična panorama na grad. Centar grada je Trg Sühbaatar, nazvan po heroju koji je 1921. godine doveo Mongoliju do nezavisnosti.

U blizini se nalaze Mongolska umetnička galerija, zatim moderna Palata kulture, kao i zgrada Parlamenta. Nešto dalje od ovog trga je Prirodnjački muzej, gde možete videti zaista impresivne skelete dva dinosaurusa koji su pronađeni u pustinji Gobi. Takođe, treba videti i jedan od retkih sačuvanih manastira - Gandantegčinlen Hiid, jer je većina uništena u revolucionarnom zanosu dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Neizostavno svakako treba posetiti i Zimsku palatu Bogd-kana (Živog Bude), poslednjeg mongolskog cara. Oko same palate se nalazi šest hramova u kojima se čuvaju pokloni koje je car dobijao. Iznad grada se izdižu četiri planinska vrha koji se ovde smatraju svetim. To su Ceceegum, Čingeltej, Songino Hairhan i Bajansurh. Oni su raspoređeni na četiri strane sveta i veoma su interesantni ljubiteljima planinarenja, posebno Ceceegum.

Karakorum (Harhorin) je takođe jedna od znamenitosti Mongolije koju svakako treba posetiti. Ovaj grad je 1200. godine sagradio Džingis-kan (što bukvalno prevedeno znači "univerzalni car"), koji je rođen pod imenom Temudžin, kao svoju prestonicu. Nakon njegove smrti, izgradnju grada nastavio je njegov sin, Ogdaj-kan, a kasnije, s padom mongolskog carstva, Karakorum je napušten i uništen. Stotine blaga (Erdene Zuu) je manastir, to jest kompleks manastira, i predstavljao je centar lamaizma u Mongoliji. Građen je preko 300 godina, a u toku tog perioda postojalo je između 60 i 100 manastira, s preko hiljadu monaha. Kasnije je ovaj kompleks napušten i uništen, kao i Karakorum. Danas su sačuvana samo tri manastira, koji predstavljaju tri faze Budinog života: dete, adolescent i odrastao čovek. Izvan tih manastira danas se nalaze dve od četiri kamene kornjače koje su označavale granice drevnog grada Karakoruma.

Hustajn Nuruu je prirodni rezervat taki konja. Ovi konji, koji su nacionalni simbol Mongolije, danas su ugrožena vrsta i ovde se mogu videti u velikim krdima kako jure nepreglednom stepom. U posetu ovom rezervatu najbolje je krenuti džipom. Hovsgol Nuur je ogromno jezero s čistom vodom koja se može piti. Ono je najdublje jezero u centralnoj Aziji i jedan od važnijih izvora sveže vode u svetu. Nalazi se na granici s Rusijom i svetinja je za lokalno stanovništvo. Prepuno je ribe i stanište preko 200 vrsta ptica. Jezero okružuju planine i velike šume prepune divljih konja, a u samoj okolini jezera nalazi se i veliki broj pećina, koje je najbolje obići u pratnji lokalnog vodiča. U jezero se uliva oko 90 reka, a samo jedna izlazi iz njega. Kao i jezero, te reke su zaista čiste i prepune ribe, što privlači mnoge ljubitelje sportskog ribolova iz celog sveta.

Ako planirate da posetite ovu nama daleku zemlju, evo nekih saveta koji će vam možda olakšati put i sam boravak u Mongoliji. Ukoliko planirate put organizovano, preko agencije, biće vam potrebno najverovatnije oko 100 dolara dnevno, koliko koštaju smeštaj i hrana u Ulan Batoru. Ako na put idete u sopstvenoj režiji, onda će vam biti potrebno oko 80 dolara, a troškove možete dodatno smanjiti ako s nekim podelite novac potreban za najam džipa i kamp. Na put je najbolje poneti američke dolare i putničke čekove. Kartice primaju na vrlo malo mesta, i to samo u nekim malo boljim hotelima u glavnom gradu. U restoranima je obavezan bakšiš, a na pijacama se spremite za neizbežno cenkanje, ali čisto da znate - robu ćete uvek platiti više nego lokalno stanovništvo.

Kroz Mongoliju možete putovati autobusom, ali je preporuka da ih izbegavate. Autobusi su većinom stari i veoma prljavi, a vozači često nisu baš potpuno trezni. Za obilazak Mongolije najbolje je izabrati džip koji ćete deliti s drugim putnicima, a u pratnji je najbolje imati vodiča, što je najbolji i najbezbedniji način da vidite mnogobrojne zanimljivosti i lepote ove zemlje. Ovo putovanje vam sigurno neće biti kao neka druga, klasična turistička, ali poseta Mongoliji biće nešto što je zaista posebno i retko se doživljava. Zato, samo napred.

Izvor: Krstarica