"Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем
свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатлељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради.


У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење.



Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.” Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља.


Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.”


Св. Нектарије Егински

Слога
Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави Божије, ти не допусти нити да брат твој заспи огорчен на тебе, нити ти да заспиш огорчен на њега; него иди помири се са братом својим, и дошавши приноси Христу са чистом свешћу дар љубави кроз усрдну молитву. (Св. Максим Исповедник)

Haug Mod Živući Kamen i Mira Hewlett Packard, otpade mi glava čitajući čirilicu "slovo po slovo", ako sam dobro razumio ovdje u ovom topiku stavljate citate nekih svećenika, jel tako?

Pa da u glavnom, sto?I moje ima Hp takodje znaci Hadzi Perkovic, cisto da se zna...
a sto se tice cirilice, svi tekstovi koje imam su na cirilici, tako da ces morati da se naviknes...

Prijatelj je onaj sa kim ti je prijatno,
a u nevolji - i bratom postaje!*

*parafrazirano iz Svetog Pisma Starog Zaveta

Братија
Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас. (Св. Јован Златоусти)

O prijateljstvu


Aristotel, Nikomahova etika


VIII.


Prijateljstvo «je nekakva krepost ili sadržava krepost, a uz to je najnužnije za život.
Nitko ne bi izabrao živjeti bez prijatelja, pa čak kad bi imao i sva ostala dobra. I oni koji su bogati, i koji su na visoku položaju i koji vladaju, tima čini se još najviše treba prijatelja; jer kakva je korist od takva blagostanja lišena do¬bročinstva, koje se najviše primjenjuje i najpohvalnije je prema prijateljima? Ili kako da se blagostanje zaštiti i uščuva bez prijatelja? Jer što je ono više to je i nepostojanije. A u oskudici i ostalim nevoljama misli se kako su prijatelji jedino utočište.
Prijateljstvo pomaže mladima, da ne pogriješe, a starima pruža pomoć, obavljajući za njih posao koji sami zbog slaboće ne mogu; dočim onima koji su u punoj snazi po¬maže postići lijepa djela; kad dva zajedno idu uzmožniji su i u zamisli i na djelu.
Prijateljstvo je, čini se, po naravi ucijepljeno roditelju prema potomstvu i potomstvu prema roditelju, i ne samo među ljudima nego i među pticama i među glavninom životinja; isto je tako i u istonarodnika prema svojima, a najviše je među ljudima, te otuda i hvalimo one koji su čovjekoljubni. Čovjek može vidjeti na putovanjima kako je svaki čovjek čovjeku i svoj i mio.
Čini se da prijateljstvo održava države, te se i zakonodavci više trse oko njega negoli oko pravednosti; naime, čini se kako je složnost nešto nalik na prijateljstvo, a ona je ono čemu najviše teže, dok izgone nesložnost, ko¬ja je najveći neprijatelj. Kad su ljudi prijatelji, ne treba im pravednosti; dočim kad su pravedni, treba im prijateljstva. I od pravednih stvari čini se da je najviše tako ono što je prijateljstvo.

Prijateljstvo nije samo nužno nego je i lijepo. Pohvaljujemo one koji vole svoje prijatelje, i mnoštvo prijateljstava smatra se nečim lijepim; uz to se misli kako su dobri ljudi i prijatelji istovjetni.

Razvidimo razloge prijateljstva koji se tiču značaja i čuvstava, poput pitanja:
- može li biti prijateljstva među bilo kojima, ili pak nevaljali ljudi ne mogu biti prijatelji?
- postoji li samo jedna vrsta prijateljstva ili ih je više?

Voljenje neživih bića ne naziva se prijateljstvom, jer tu nema uzajamne naklonosti, niti pak želje za dobro drugome (bilo bi naime smiješno že¬ljeti dobro vinu; pa ako se i poželi, onda tek da se uščuva, kako bi ga dotičnik imao za se).
Međutim, prijatelju treba željeti dobro radi; njega samoga. One koji tako žele dobro nazivaju dobrohotnima… jer dobrohotnost biva prijateljstvo samo u uzajamnosti. Treba još pridodati i da ne bu¬de skrivena. Prijatelji moraju biti uzajamno dobrohotni, željeti dobro je¬dan drugomu, i to ne skriveno.

Postoje tri vrste prijateljstva:

1. Prijateljstva zbog koristi

Takvi prijatelji ne vole drugoga radi njega samoga, nego zbog nekakva dobra što dobivaju jedno od drugoga.
Oni koji vole zbog koristi ljube radi onoga što je njima samima dobro; oni koji to čine zbog užitka radi onoga što je njima samima ugodno, ne zato što je dotičnik voljena osoba, nego jer je koristan ili ugodan.
Takva se prijateljstva lako razvrgavaju; ako jedan od dotičnih nije više ugodan ili koristan, drugi ga prestaje voljeti. Korist nije postojana, nego se mijenja prema prigodi. Prestane li razlog zbog kojega su bili prijatelji, razvrgava se i prijateljstvo.
Takvo prijateljstvo, čini se, najviše se javlja među starijim ljudima (jer u toj dobi ljudi ne teže za ugodnim, nego za korisnim), ali i među onima što su mladi ali idu za probitkom. Takvi i ne žive zajedno a pokatkad nisu čak ni ugodni jedni drugima; i ne treba im takva drugovanja, ukoliko nije na uzajamnu korist. Toliko su ugodni međusobno ukoliko pružaju na¬du u kakvo dobro. Među takva prijateljstva svr¬stavaju ljudi i gostoljublje prema tuđincima. 

2.   Prijateljstva radi užitka

To su prijateljstva među onima koji su si uzajamno ugodni.
Takva se prijateljstva najčešće događaju među mladima. Mladi žive prema čuvstvu, ponajviše teže za onim što im je ugodno i izravno prisutno.
No kako im se dob mijenja, tako im i užici po¬staju drukčiji. Zbog toga brzo postaju prijatelji, ali i prestaju biti; zajedno s ugodom mijenja im se i prijateljstvo.
Mladi su, uz to, zaljubljivi. Većina je njihove za¬ljubljenosti na osnovi čuvstva a poradi užitka; zbog toga zavole i brzo prestanu voljeti, mijenjajući se često i u jednom jedinom danu. Ali oni žele zajedno provoditi dane i zajedno živjeti; tako, naime, ostvaruju ono što im je prijateljstvo.


3. Prijateljstvo dobrih i sličnih prema kreposti - savršeno prijateljstvo

To su prijateljstva onih koji žele dobro jedan drugomu a i sami su dobri.
Oni koji žele prijateljima dobro poradi njih samih - ti su najviše prijatelji. Dakle, tako čine zbog njih samih, a ne prema pripatku. Stoga prijateljstvo takvih traje sve dok bivaju dobri, jer je krepost postojana. Za takvo je prijateljstvo potrebno da je dotičnik dobar općenito a onda je dobar i prema prijatelju. Dobar čovjek je  koristan drugomu. Takav je onda i ugodan drugomu jer su postupci dobrih isti ili slični. Takvo je prijateljstvo postojano. U njemu se sjedi¬njuju sva svojstva koja prijatelji trebaju imati. …
Takva su prijateljstva rijetka, jer i takvih je ljudi malo. Takvo prijateljstvo treba i vremena i navade. Treba vremena da prihvate jedan drugoga i da se uzajamno pokažu dostojnim voljenja i pouzdanja. Oni koji brzimice pokazuju prema dru¬gima prijateljske naklonosti, žele biti prijatelji ali to još nisu. Treba biti dostojan voljenja a za provjeru toga treba vremena. Želja za prijateljstvom nastaje brzo, ali ne i prijateljstvo.
U savršenom prijateljstvu svatko dobiva od drugoga ili isto ili slično kao što i daje, kako i treba biti među prijateljima.
Kad jednom mine doba draži, mine pokatkad i prijateljstvo (jer jednomu od njih više nije ugodan prizor drugoga, dok se drugomu ne iskazuje pažnja); pa ipak mnogi ustrajavaju, ako u zajedničkom druženju zavole i značaj jedno drugomu.
Oni koji u svojim ljubavima ne razmjenjuju užitak nego korist manje su prijatelji i manje postojani. Oni koji su prijatelji poradi koristi razilaze se čim nestane probitka, jer i nisu bili ljubitelji jedan drugoga, nego onoga što je probitačno.
Dakle, radi užitka i radi koristi mogu biti između sebe prijatelji i nevaljali ljudi, te čestiti s nevaljalima, kao i onaj tko nije ni jedno od toga s bilo kakvim osobama… Loši ljudi ne uživaju jedni u drugima, ukoliko nije posrijedi kakav dobitak.
No, savršeni prijatelji mogu biti samo dobri. Prijateljstvo dobrih sigurno je od klevete, jer nije lako povjerovati bilo čijoj riječi protiv onoga kojega je čovjek sam prokušavao dugo vremena; među tima je i uzajamno pouzdanje ono »taj mi ne bi nikad učinio ono što je nepravedno«, te sve ostalo što pripada istinskome prijateljstvu. Dočim u drukčijim prijateljstvima ništa ne priječi da se dogode upravo te stvari.


Prijateljstva nevaljalih ljudi

Nevaljali će ljudi biti prijatelji radi užitka ili radi koristi, budući u tome jedni nalik na dru¬ge, dok će to dobri biti poradi njih samih. Ovi su tako prijatelji naprosto, dok su oni prema pripatku i po sličnosti s ovima.

Prijateljstva onih koji su razdvojeni

Oni koji zajedno žive uživaju jedno u drugom i čine dobra, dok oni ko¬ji su na razdvojenim mjestima ti ne provode, nego su nakani provoditi prijateljstvo. Mjesna razdvojenosti ne ukida prijateljstvo nego samo njegovu djelatnost (ili proved¬bu). Ako razdvojenost potraje dulje vremena, čini se da se i prijateljstvo zaboravlja.

Prijateljstvo i dob

Čini se kako oni postariji i oni mrgodni ljudi nisu skloni prijateljstvu. U njima je malo ugodnoga, a nitko ne može provoditi dane s onim tko zadaje bol ili nije ugodan. Jer i sama narav čini se najviše izbjegava ono što zadaje bol, i teži ugodi.
Među mrgodnicima i postarijim ljudima to se manje sklapa prijateljstvo što su zlovoljniji te manje uživaju u drugovanju, jer se upravo ta svojstva čine glavnim odlikama prijateljske na¬klonosti i najviše pridonose prijateljstvu. Zbog toga mladi ljudi brzimice postaju prijatelji, dočim stari ne. Ljudi ne postaju prijatelji s onima u kojima ne uživaju; pa slično ne postaju brzimice prijateljima ni mrgodnici. Međutim, tak¬vi jesu dobrohotni jedni prema drugima; oni žele dobra i pomažu kad iskrsne potreba, ali teško da su prijatelji zbog toga što niti zajedno provode dane, niti uživaju jedan u drugom, što su čini se najviše značajke prijateljske naklonosti.


Što se voli kod prijatelja

Voleći prijatelja ljudi vole ono što je dobro njima samima. Jer dobar čovjek, postavši prijateljem, postaje dobro svojem prijatelju. Dakle, svaki pojedini voli ono što je dobro njemu samomu, te uzvraćaju jednako i u želji i u ugodi. Jer kaže se 'prijateljstvo je jednakost', što se najviše nalazi u prijateljstvu dobrih.


Brojnost prijatelja

Ne može se u smislu savršena prijateljstva biti prijateljem mnogima, kao što se istodobno ne mogu ni lju¬biti mnogi (jer ljubav se čini 'vrhuncem' a po naravi je čuvstvo koje se osjeća samo prema jed¬noj osobi), a jedva da je istoj osobi lako mnogima istodobno ugoditi, te isto tako i da njoj budu dobri…
No, što se tiče koristi i užitka mnogima je moguće ugoditi. Naime, mnogi su takvi, i takve usluge uzimaju malo vremena.
Prijateljstvo zbog užitka, kad obje strane dobivaju uza¬jamno isto i uživaju jedna u drugoj ili u istim stvarima, je bolje od prijateljstva zbog koristi. Prijateljstva mladih su prijateljstva iz užitka i u njemu se više susreće darežljivost, dok je prijatelj¬stvo zbog koristi svojstvo onih poslovna značaja. Onima koji su veoma sretni, ne trebaju oni koji su korisni, ali trebaju oni koji su ugodni.


Prijateljstvo i moć

Prijateljstvo se sastoji u jednakosti. Ali postoji i druga vrsta prijateljstva, ono po premoći, kakvo je očevo prema sinu i uopće ono starijega prema mlađemu, muža prema ženi te onoga tko vlada prema onomu kojim se vlada.
Ta se prijateljstva međusobno razlikuju. Jer nije isto u roditelja prema djeci i u vladatelja prema vladanima, niti pak ono u oca prema sinu i sina prema ocu, niti u muža prema ženi i žene prema mužu. Jer u svakome od tih drukčija je uloga, a drukčiji su i razlozi zbog kojih vole; stoga su drukčija i voljenja i prijateljstva. U takvim prijateljstvima ne dobivaju isto jedno od drugoga, niti to trebaju tražiti.

Voljeti i biti voljen

Čini se kako većina, zbog častohleplja, više žele da budu voljeni negoli da sami vole. Stoga većina i voli laskavce; jer laskavac je prijatelj nižeg položaja, ili se pretvara kako je takav i više voli negoli je voljen, a biti voljen čini se da je blizu onome 'biti čašćen', što je cilj kojemu većina teži.
Većina ljudi uživa da bude čašćena od onih što su na vlasti zbog nade (misle kako će od tih dobiti štogod im ustreba, pa u toj časti uživaju kao u znaku pogod¬nosti koja će uslijediti); dočim oni koji žude za čašću od čestitih ljudi i onih koji (ih) znaju, teže potvrdi vlastitog mnijenja o sebi samima. Ti uži¬vaju u tome što su dobri, pouzdavajući se u prosudbu onih koji govore o njima.
Ipak, pravo prijateljstvo je u tome da se više voli negoli da se bude voljen. Znak su toga majke koje uživaju u voljenju djece i ne traže da ih ona vole za uzvrat.
Dakle, prijateljstvo je više u voljenju, te se pohvaljuju oni koji vole svoje prijatelje Čini se da je voljenje krepost prijatelja.
Dobar prijatelj može bit samo dobar čovjek. On niti treba niti traži nevaljale usluge, nego ih i sprečava. Značajka je dobrih da niti sami griješe, niti to dopuštaju svojim prijateljima.
Dočim nevaljalci postaju prijatelji na kratko vrijeme, uživajući u uzajamnu nevaljalstvu.
Prijateljstva iz koristi te iz ugode traju duže; to jest: sve dok jedan drugomu pružaju ugode ili koristi. Prijateljstava iz koristi čini se da najviše biva između opreka, kao između siromaha i bogataša, neuka i učena čovjeka; jer svatko teži steći ono što mu manjka, te za uzvrat daje štogod drugo. …


Zajedništvo i prijateljstvo

Posve je ispravna izreka »Sve su stvari zajedničke prijateljima«, jer prijateljstvo je u za¬jedništvu. Braći i drugovima sve su stvari zajedničke, dok su ostalima ograničene jednima više, drugima manje, kao što su i prijateljstva neka snažnija a neka slabija.

Prijateljstvo između muža i žene

Zajedništvo muža i žene nalikuje na vladavinu najboljih. Muž vlada prema zasluzi, i što se tiče onoga u čemu on treba vladati; one pak stvari koje ženi pristaju te joj i prepušta. Zagospodari li muž svime, od¬nos se izopačuje u vladavinu malobrojnih, jer ne čini to prema zasluzi, i ne kao onaj tko je bolji. Katkada opet vladaju žene, budući su baštinice. Ali vlast tu ne biva prema kreposti, nego zbog bogatstva i moći, kao u vladavinama malobrojnih.
Svako je prijateljstvo u zajedništvu.
Prijatelj¬stvo između muža i žene prisutno je čini se prema naravi; naime, po svojoj je naravi čovjek skloniji da bude udvoje još više negoli u državi, kao što je sam dom prvotniji i nužniji od države, a rađanje djece je značajka koja je čovjeku više zajednička sa životinjama. Ali u ostalih "životinja zajedništvo doseže samo dotle, dok ljudi ne žive zajedno samo radi rađanja djece, nego i radi ostalih životnih potrepština. Jer uloge (zadaće) im se već od početka dijele, i jedne pripadaju mužu a druge ženi. Pripomažu, dakle, jedno drugomu i ulažu u zajednicu svatko svoje sposobnosti. Zbog toga se, čini se, u tome prijateljstvu nalaze i korist i užitak. Ali ono se može temeljiti i na kre¬posti, ako su oboje čestiti; svako od njih, naime, posjeduje krepost, i mogu uživati u tome. Djeca su čini se ono što ih veže; zbog toga se lakše razvrgavaju veze bez djece; jer djeca su oboma zajedničko dobro, a ono što je zajedničko to i povezuje.
A pitanje kako valja živjeti mužu sa ženom, i uopće prijatelju s prijateljem, čini se kako nije ništa drugo nego i tražiti što im je pravedno.


Rodbinsko prijateljstvo

Rodbinsko prijateljstvo čini se da je mnogovrsno, ali u cijelosti proizlazi iz očinskog prijateljstva; jer roditelji ljube svoju djecu kao dio sebe samih, a djeca roditelje kao one od kojih potječu. Međutim, roditelji bolje znaju svoje odvjetke negoli što djeca znaju da potječu od njih, i više osjećaju pripadnost svojem potomstvu negoli ono prema onomu tko ga je rodio; jer od čega štogod potječe tomu i pripada, kao zub ili kosa svojemu vlasniku, ali sam izvor ne pripada tome, ili pak pripada manje. A isto je i prema dužini vremena; roditelji zavole svoju djecu čim su rođena, a djeca roditelje tek pošto prođe vremena, a ona steknu rasudnost ili sjetilno opažanje. Zbog toga je jasno zašto i majke više vole djecu. Dakle, roditelji vole svoju djecu kao sebe same (jer su njihovi potomci, odijeljeni od njih, kao drugi oni sami), a djeca roditelje kao one od kojih su potekli; braća vole jedni druge jer su istog podrijetla, te po istovjetnosti prema njemu i sami su uzajamno istovjetni. Otuda se kaže 'ista krv', 'isti korijen' i slično. Oni su nekako isto u odijelje¬nim tijelima. Prijateljstvu uveliko pridonose zajednički odgoj i isto životno doba, 'vršnjak traži vršnjaka', i ljudi istih običaja postaju drugovi. Zbog toga je bratsko prijateljstvo nalik na drugarstvo. Nećaci i ostali srodnici pripadaju uzajamno po vezi s braćom; potječu, naime, od istog pretka. Oni su međusobno bliži ili dalji po bliskosti ili udaljenosti od izvornog praroditelja.
Prijateljstvo (ili ljubav) djece prema roditeljima i ljudi prema bogovima odnosi se kao prema nečem dobrom i premoćnom; oni su im podarili najveća dobročinstva; uzročnici su njihova opstanka i hranidbe, te odgoja od samog rođenja; u tome je prijateljstvu više ugode i koristi negoli u onome s tuđincima, budući da im je i sam život više zajednički. Prijateljstvo među braćom poput je onoga među drugovima, osobito ako su ti čestiti, i uopće među sličnicima, ukoliko su međusobno privrženiji i vole se već od rođenja, i ukoliko su djeca istih roditelja, zajedno odrasla i slično odgajana, sličnija i u samome značaju. A i provjera prema vremenu u njih je i najpotpunija i najčvršća.

Trajnost prijateljstva – ovisi o pravednosti

Kao što je u početku rečeno, postoje tri vrste prijateljstva, i prema svakoj od njih jedni su prijatelji u jednakosti a drugi po premoći. Oni koji su jednaki moraju se prema toj jednakosti izjednačiti i u voljenju i u ostalome, dok nejednaki moraju svo¬jim premoćnicima uzvraćati kako je prema razmjeru.
- Oni koji su prijatelji zbog kreposti voljni su uzajamno činiti dobro (što je i značajka kreposti i prijateljstva), i među onima što se u tome natječu nema ni tužba ni prepiraka. Nitko se naime ne srdi na onoga tko ga voli i čini mu dobro, nego ako je uljudan čovjek, on uzvraća čineći i sam dobro. Taj neće se tužiti na svojeg prijatelja. Jer svatko žudi za onim što je dobro.
- I nema tužba i prijekora mnogo ni u prijateljstvima radi užitka; jer oboje istodobno dobivaju ono za čim žude, ako uživaju da su zajedno; i činilo bi se smiješnim kad bi se tkogod tužio da mu drugi nije ugodan, jer on ne mora svakodnevno drugovati s dotičnim.
- U prijateljstvu koje je poradi koristi dolazi jedino ili najčešće do tužba i prijekora. Kako se služe jedan drugim radi vlastitog probitka, treba im uvijek sve više i misle da imaju manje nego im pripada, i prigovaraju kako ne dobivaju onoliko koliko bi trebali, iako zaslužuju, pa oni koji čine dobro ne mogu nasmagati toliko koliko zahtijevaju oni kojima se to dobro čini.
Dakle, do tužba najviše dolazi onda kad se odnašaj ne razrješuje u istome prijateljstvu u kojem je u ugovoren. Zbog toga u nekim državama i nema u takvim slučajevima pravosudnih parba, nego se misli kako oni koji su sklopili pogodbu prema povjerenju moraju sami snositi posljedice.
Stoga, ako čovjek može, treba uzvratiti onoliko koliko je primio. Ako je moguće, dobročinstvo treba uzvratiti. Ali u početku valja razvidjeti tko nam čini dobro i pod kojim uvjetom, kako bismo to prihvatili ili ne.


Kako biti prijateljem s onima koji nas premašuju u bogatstvu i časti

A tako se trebaju družiti i oni nejednaki; i onaj kojemu je učinjeno dobro - bilo u novcu ili u kreposti - mora uzvratiti čašću, uzvraćajući onako kako je moguće. Jer prijateljstvo zahtijeva ono što se može, a ne ono što je posve prema zasluzi; jer to se u svemu i ne može učiniti, kao u slučaju časti koja se iskazuje bogovima ili roditeljima, jer njima nitko nikad ne bi mogao uzvratiti kako je prema zasluzi, ali onaj koji ih štuje najbolje što može smatra se čestitim čovjekom. Zbog toga čini se sin se ne može odreći oca, ali se može otac odreći sina; onaj tko je dužnik tre¬ba otplatiti dug, ali što god sin učinio, neće primjereno uzvratiti ono što je primio, tako te ocu uvijek duguje. Međutim, vjerovnici posjeduju moć da oproste dug; a može to i otac. Istodobno čini se nitko ne bi odbacio svojeg sina, ako ovaj ne bi pretjerao u opačini. Jer, uz naravno prija¬teljstvo među njima ljudski je ne odbijati pomoć od sina. Ako je pak sin nevaljao, izbjegavat će ili se neće truditi da pomogne ocu, jer većina želi primati dobročinstva, ali izbjegavaju da ih čine, kao nešto neprobitačno.



IX.


Što učiniti kada nam prijatelj prestane biti dobar čovjek ili postaje sve bolji

Ako pak tkogod primi nekoga kao dobrog, ali taj postane nevaljao i pokaže se takvim, treba li ga ipak voljeti? Ili je to nemoguće, jer sve nije dostojno voljenja, nego samo ono što je dobro? Jer ono što je zlo niti je dostojno voljenja, niti se smije voljeti. Ne treba biti ljubitelj zla, niti se jednačiti s nevaljalim; a već je rečeno, kako je sličan sličnomu prijatelj.
Mora li se, stoga, odmah raskinuti? Ili pak ne sa svima, nego samo s onima koji su neizlječivi u svojoj opačini? Ako se mogu popraviti, više treba pomoći njihovu značaju negoli imetku, utoliko što je tako bolje i primjerenije prijateljstvu.
Onaj pak tko razvrgne takvu vezu ne bi učinio ništa neobično; jer on nije bio prijatelj takvom čovjeku; budući se taj izmijenio, a on ga ne može izbaviti, zbog toga ga i napušta.

Ako opet jedan ostaje kakav jest, dok drugi postaje čestitiji i uveliko ga nadmašuje krepošću, treba li ovaj onoga i dalje smatrati prijateljem? Ili to ipak ne može? To je još najjasnije ondje gdje je velika razdaljina, kao u dječačkim prijateljstvima; ako jedan ostane umom dječak, dok drugi u tome postane veoma moćan muž, kako bi mogli biti prijatelji, kad niti odobravaju iste stva¬ri, niti pak uživaju u istim stvarima, niti ih boli zbog istih stvari? Oni više neće ni osjećati isto jedan za drugoga, a bez toga ne mogu biti prijatelji, i jer ne mogu živjeti zajedno.
Treba li se onda odnositi prema njemu išta drukčije nego kao da mu nikad i ne bijaše prijateljem? Treba zadržati uspomenu na prijašnje druženje, i svojim negdašnjim prijateljima treba pridati štogod zbog prijašnjeg prijateljstva, onda kad do razvrgnuća nije došlo zbog pretjeranosti u opačini.

Dobrohotnost je nalik na prijateljsku naklo¬nost, ali nije prijateljstvo. Ona se može ćutjeti i prema nepoznatima i onima koji o tome ne znaju, dok prijateljstvo ne može. Isto tako, dobrohotnost nije ni voljenje, jer je bez napona i žudnje, koji prate voljenje.
Uz to, voljenje je u druženju, dok dobrohotnost izbija i posve iznenadno, kao kad se javi prema natjecateljima; jer gledatelji su dobrohotni prema njima i zajedno priželjkuju, ali ne bi ništa zajedno s njima poduzeli; naime, oni iznenadno postaju dobrohotni i ljube površno.
Čini se da je dobrohotnost počelo prijateljstva kao što je to u ljubavi užitak zbog gledanja. Ako se ono ne raduje čijoj pojavi, nitko se ne zaljubljuje; ali tko se samo raduje pojavi koje osobe nije još zaljubljen, nego kad žudi za odsutnom osobom i želi njezino prisuće.

Smatra se da dobročinitelji više vole one koji su primili dobročinstvo negoli što oni kojima je dobro učinjeno vole one koji im to učiniše.
Većini se čini kako je to zbog toga što su jedni dužnici a drugi vjerovnici. I tako, kao što kod zajmova, dužnici žele da ne bude vjerovnika, dočim se zajmodavci brinu o samoj sigurnosti svojih dužnika, tako i dobročinitelji žele da opstoje oni kojima učiniše dobro kako bi dočekali zahvalnost, dok ovim drugima nije do toga da uz¬vrate učinjeno. A i to je posve ljudski; naime, ljudi su većinom zaboravljivi, i više vole da im se dobro učini negoli da ga sami čine.
Istodobno dobročinitelju postoji nešto lijepo u činidbi, tako te uživa u onome komu to čini, dok samom primatelju nema ništa lijepo u davatelju, nego u najboljem tek štogod probitačno, što je i manje ugodno i manje dostojno voljenja.
Onomu, dakle, tko je učinio štogod njegovo djelo ostaje (jer ono što je lijepo jest i dugovječno), dok prijatelju korist prolazi. Ugodna je uspomena na djela koja su lijepa, dok na ona što su korisna i nije baš takva ili je barem mnogo manje.
Uz to, voljenje je nalik na činjenje, a biti vo¬ljen nalik je na trpljenje; onima koji nadmašuju u činidbi pripadaju voljenje i prijateljske naklonosti. I zatim, svi više ljube one stvari koje su stekli trudom, kao što i novac više ljube oni koji ga zaradiše negoli koji ga baštiniše; a čini se da je bez napora primati dobročinstvo, dok je tegotno pružati dobročinstvo. Zbog toga i majke više vole djecu negoli očevi, jer rađanje biva s mu¬kom, i majke bolje znaju da su djeca njihova. činilo bi se da je to značajka i dobročinitelja.

Dvoji se i oko toga treba li najviše voljeti sebe ili koga drugog. Ljudi kore one što najviše ljube sebe i pogrdno ih nazivaju sebeljubima; i čini se kako nevaljalac sve čini poradi sebe, i to tim više što je opakiji, - pa mu predbacuju kako ništa ne čini sam od sebe - dok čestit čovjek djeluje radi onoga što je lijepo, i to tim više što je sam bolji, i poradi svojeg prijatelja, a zanema¬ruje svoje vlastito.


Treba li savršen čovjek prijatelja?

A što se tiče blažena čovjeka, raspravlja se o tome hoće li mu trebati prijatelja ili ne. Tvrdi se naime kako prijatelji ne trebaju ni sretnima ni samodostatnima, jer imaju dobra. Budući su dakle samodostatni, nitko im više ne treba, dok prijatelj (kao drugo ja) daje čovjeku ono što si sam ne može pribaviti. Otuda ono »Kad sudbina dobro daje, čemu treba prijatelja?«.
Nu čini se besmisleno da blaženu čovjeku pridaju sva dobra, a ne daju mu prijatelje, koji se smatraju najvećim od izvanjskih dobara. Ako je, uz to, više značajka prijatelja pružati dobročinstvo negoli ga primati, te je svojstvo dobra čovjeka i kreposti činiti dobro drugima, i ako je ljepše činiti dobro prijateljima nego tuđincima, čestitu će čovjeku trebati oni kojima se čine dobra.
Isto je tako besmisleno činiti samotnika od blažena čovjeka. Jer nitko ne bi izabrao da ima sam za sebe sva dobra svijeta. Naime, čovjek je društvovno biće i po naravi je stvoren za zajednički život. Stoga i to pripada blaženu čovjeku, jer ima sve one stvari koje su po naravi dobre; a jasno je kako je bolje provoditi dane s prijateljima i čestitim ljudima negoli s tuđincima i pukim na¬mjernicima.

Dakle, blaženu čovjeku trebaju prijatelji.

Koliko prijatelja treba imati?

Uzvraćati mnogima usluge stoji truda, i sam je život prekratak da se to učini. Stoga oni kojih je više negoli je dostatno za vlastiti život i suvišni su i na smetnju lijepu življenju; stoga ti i nisu potrebni. A i onih što su poradi užitka dostaje malen broj upravo kao i začimbe u jestvini.
Što se pak tiče valjanih prijatelja, treba li ih biti brojem što više, ili postoji neka mjera množini prijatelja.
Tu traženi broj vjerojatno nije neki određeni, nego bilo koji između određenih međa. Po¬sve je bjelodano, da čovjek ne može zajednički živjeti s mnogima i dijeliti sebe s njima. Uz to i ti trebaju biti međusobno prijatelji, ako će svi provoditi dane jedni s drugima. A takvo što tegotno biva s mnogima. I teško je zajednički se radovati i ćutjeti boli s mnogim osobama, jer se lako dogodi da se čovjek treba istodobno radovati s jednim a tugovati s drugim prijateljem. Stoga je dobro ne težiti da se ima što je moguće više prijatelja, nego onoliko koliko je dostatno za zajedničko življenje.
I činilo bi se zapravo nemogućim da čovjek bude sasvim prijatelj s mnogima; zbog istoga se ne može biti ni u ljubavi s više osoba; jer ljubav želi biti stanovito vrhunsko prijateljstvo, koje se osjeća samo prema jednoj osobi; stoga i snažno prijateljstvo biva samo s nekolicinom. A čini se da je tako i u zbiljskim odnošajima. Jer ne bivaju mnogi prijatelji ondje gdje je posrijedi drugarsko prijateljstvo, pa se u onim opjevanim slučajevima uvijek govori o dvojici.

Oni pak koji imaju mnoge prijatelje i srdačno se ophode sa svima nisu, čini se, nikomu prijatelji, osim u građanskom smislu, a takve i nazivaju ugodljivcima.


Treba li prijatelja više u sreći ili u nesreći?

Oni se traže i u jednom i u drugom slučaju. Oni koji su nesretni trebaju pomoći, onima koji su sretni trebaju sudruzi prema kojima će pokazivati dobročinstvo, budući da žele činiti dobro. Prijatelj je nužniji u nesreći, i zbog toga tu treba korisnih prijatelja, ali je ljepše imati ih u sreći, te zbog toga tu traže čestite ljude, jer je dostojnije izbora činiti dobro takvima i s njima drugo¬vati. Jer i sama prisutnost prijatelja ugodna je i u sreći i u nesreći. Naime, onima koji tuguju olakne kad prijatelji s njima podijele bol.

Čini kako u sreći treba željno pozivati prijatelje (jer lijepo je pokazivati dobročinstvo), dok u nesreći treba to činiti oklijevajući; jer stvari koje su zle treba s drugima podijeliti što je moguće manje, otuda i izreka «Dosta što sam sam u nesreći.«
I obratno, možda je prikladno da i nepozvani rado pođemo onima koji su u nesreći (jer dužnost je prijatelja činiti dobro, a ponajviše onima kojima treba, a sami ne traže; jer tako je i ljepše i ugodnije objema stranama), dočim onima koji su u sreći, iako im treba rado pomagati (jer i za to trebaju prijatelji), valja odlaziti s oklijevanjem kad je posrijedi primanje dobročinstva od njih, jer nije lijepo žudjeti da čovjek primi ka¬kvo dobro. Ali se možda treba pripaziti da odbijajući ih od sebe čovjek ne izazove dojam neprijaznosti, budući da se i to katkad događa. Čini se dakle kako je prisuće prijatelja ono što treba izabrati u svim stvarima.

Nek je toliko dosta o prijateljstvima.



Извор: преузето са сајта gimnazija-sedma-zg.skole.hr/etika

ma koliko bili vezani prisnim prijateljstvom ili ljubavlju sa drugima,mi,ipak na kraju krajeva,opet samo gledamo samo sebe i eventualno svoje dijete.

                              Sopenhauer(susta istina)

Посланица о правом пријатељству


Света Антуса
(писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту)


„Верни пријатељ је еликсир живота“ (Сирах 6:16)
„Верни пријатељ је чврсто склониште“ (Сирах 6:14)


Јер шта не бу учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.

Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму.

Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за  оне, које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство.

Ако ико има шријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе.

Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јечали, сећајући се дана када смо били заједно.

Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости.

Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.

Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу.

Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да пагани буду пагани.

Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу.

Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо на наш дужник.

Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера.

Али о којој врсти задовољства ти желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Слаткоћа пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути слаткоћу меда, сем што мед може постати пресићен, а пријатељ никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним.

Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво.   

Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом.

Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер није само он забринут о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана.

Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде.

Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити  појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав једном, или двојици?

Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)).

Какав начин живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега.

А ствари које није у стању да сам да, онима којима може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима.

Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много више захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељи верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло.

Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре.

Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „не занемаривање заједничких сусрета“ (Јевр. 10:25).

Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва у приступ другима.

Шта онда о монасима, неко би могао упитати, а и о онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани, један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност за посао води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу.

Скептик би могао рећи:“Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље? Ја бих заиста желела, када би било могуће, да су сви способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које прави пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства.

Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за некрштене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору.

Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство.



Преузето са сајта: pravoslavni-odgovor.com