Banditi,vagabunde,secikese i varvari...oduvek u istoriji su to bili i po tome su poznati..."sa varvarima varvarski",rekao je jedan antički general jer drugi jezik ne razumeju niti će ikada...to samo mi ne shvatamo.

Opširnija hronika stradanja Srba za poslednje dve i po godine (Januar 1988. - Vidovdan 1990)


Crna hronika najnovijih stradanja Kosovsko-metohijskih Srba od šiptarskih zuluma (1988-1990)


Raspeće Srpskog naroda na Kosovu traje vekovima. To je neprekidni Krstovdan čitavog jednog hrišćanskog naroda.

Istorija Srba često je bila vezana za pojedine hrišćanske praznike, jer su se na njih i oko njih zbivali mnogi bitni, sudbinski događaji crkveno narodne istorije, kako one borbene i stradalne tako i one pobedne i vaskrsne.

Poslednje decenije istorije Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji u znaku su Velikog Petka i Krstovdana, naročito od 1981. godine. Tako je te godine u Nedelju Pravoslavlja zapaljena Pećka Patrijaršija, na Zadušnice su porušeni krstovi i spomenici i oskrnavljeni srpski grobovi u selu Dvorane kod Mušutišta. A ove godine (1988), na Krstovdan, zbilo se neviđeno i u istoriji čovečanstva nečuveno zlodelo nad grobovima i nad telima dvoje srpske dečice u selu Grace kod Vučitrna, učinjeno od grupe albanskih maloletnika (starih od 11 do 15 godina), uz svojevrsnu saradnju i drugih njihovih sunarodnika.

Naime, dvoje muških blizanaca, dece roditelja Radojka i Dragice Petrović umrli su uskoro po porođaju i pogrebeni su 4. i 5. jula 1988. na dečjem groblju sela Grace kod Prilužja na samom Kosovu. Njihov deda Stanko pošao je na Krstovdan da obiće grobiće svojih unuka, i šta je video? - Video je da su dečji grobovi raskopani i oskrnavljeni. "Prizor je bio jeziv, užasavajući. Video sam razbacane dečje kosti i pelenice", veli deda Stanko.

Otišao je odmah i prijavio ovaj vandalizam u SUP u Prilužju. Sutradan su došli organi milicije i vlasti i doveli i lekarsku komisiju da izvrše ekshumaciju dečjih tela i ustanove šta se stvarno dogodilo. Zaključak je bio poražavajući: neviđeni i nečuveni vandalizam izvršen je nad dečjim grobićima i telima. Grupa albanskih mladića, koji su zatim i otkriveni, njih petorica (od 11 do 15 godina), raskopali su dečje grobove, izvadili telešce jednoga od blizanaca i, razbivši mu glavicu i rastrgnuvši udove tela, sve su razbacali po okolnom šipražju. Zatim su sanduk napunili zemljom i na brzinu zatrpali. Prilikom ekshumacije, u ostacima sanduka su pronađeni delovi pelena i papirne novčanice, dok je telašce drugog deteta bilo u svome sanduku. Po groblju i okolnom šipražju nađeni su razbacani delovi dečjeg tela, pelenice i novac. U saopštenju Komiteta i istražnog sudije iz Vučitrna kaže se doslovno: "Istražna ekipa (u kojoj je bila i Slavica Dobričanin, profesor Medicinskog fakulteta u Prištini) u otvorenom grobu ugledala je otvoren prazan mrtvački sanduk u kome nije bilo dečjeg leša. Oko otvorenog groba pronašli smo lobanju i kosti grudnog koša i dečje kosti ekstremiteta. Pored otvorenog groba takođe smo pronašli belu pelenu s kojom je, verovatno, bilo prekriveno telo umrlog deteta u mrtvačkom sanduku, kao i papirni novac" ("Jedinstvo", 30. septembra 1988).

U traganju za počiniocima ovog ni u Sodomu nezapamćenog zločina organi bezbednosti iz Vučitrna otkrili su petoricu Albanaca: Š. K. (15), M. K. (11), G. H. (12), A. I. (11) i N. Ž. (13), svi iz obližnjeg sela Donje Stanovce, kao i to da su dvoje suseda albanske narodnosti od prvog dana znali (a možda i videli?) ovo nedelo i njegove izvršioce a nisu nikome prijavili. To su B. B. (16) i Klimaku Bedrija, domaćica, takođe iz sela Donje Stanovce.

Već dok je istražni sudija vršio uviđaj na groblju, na Krstovdan popodne okupilo se na dečjem groblju nekoliko stotina Srba, žena, dece i ljudi, da podele žalost i nesreću ucveljenih roditelja i dede Petrovića, i svi su grupno odali poštu ovim malim posmrtnim mučenicima, čija su tela i grobovi unakaženi i rastrgnuti kao od nekih divljih zverova. Narod se na grobovima okupio i sutradan, a zatim su u samom selu održali protestni zbor u dvorištu Osnovne škole, gde je došlo oko 500 srpskih žitelja. Narod je ogorčeno ali zatočnički govorio: "Kosovo je Srbija", "Život damo, Kosovo ne damo", "Nećemo se seliti", "Hoćemo slobodu", "Diraju nam mrtve", "Bolje grob nego rob", "Emigranti napolje" i zapevali su pesmu o vojvodi Sinđeliću i "Ko to kaže Srbija je mala". U ime omladine sela Grace govorila je Ljiljana Mihajlović, koja je izrekla rešenost mladih Srba da se ne sele sa Kosova: "Ostaćemo na našim ognjištima da branimo ono za što su se naši dedovi borili. Hoćemo samo da i mi imamo miran san i bezbedan život. Nisu nas majke rađale da bi nas separatisti silovali, prebijali, psovali, boli noževima i za to dobijali smešno male kazne".

U međuvremenu, uhvaćeni su počinioci ovog nezapamćenog zlodela i na saslušanju su izjavili da "dok su čuvali stoku u blizini mesta gde su sahranjena novorođenčad, došli su na ideju da otvore grobnicu da bi u njoj našli novac ili oružje, jer su, navodno, čuli da Srbi, po običaju, prilikom sahranjivanja stavljaju u kovčeg novac ili oružje" ("Politika ekspres" 4. 10. 1988). Kolika je laž ovog "pravdanja" samih počinilaca ili njihovih suflera i dirigenata iz pozadine vidno je iz činjenice da je prilikom ekshumacije nađen papirni novac i u kovčežiću i oko raskopanog groba, a da i ne govorimo o infernalnom aktu razbijanja glave i rastrzavanje udova detinjeg nevinog telašca. Isto tako, sramno je i lažno saopštenje Centra bezbednosti iz Titove Mitrovice, dato novinarima 3. 10. 1988. i objavljeno sutradan u štampi, u kome se kaže da su "nepoznata lica izvršila povredu groba, jer su na licu mesta, na površini zemlje, pronađeni pojedini predmeti koji su pripadali sahranjenom novorođenčetu" i da "u toku ekshumacije ustanovljeno je da je na neutvrđen način raskopavana grobnica, što se videlo po raskovanom poklopcu sanduka i po tome što u sanduku nije bilo leša" ("Ekspres" 4. 10. 1988). Videli smo prethodno kako su roditelja i deda ovih nevinih, posmrtno rastrgnutih jaganjaca Božijih, kao i drugi ljudi i čak lokalni organi, zatekli raskopan grob i našli razbijenu lobanju, pokidane i razbacane delove tela po okolnom šipražju, kao da su grobove otvorili i tela rastrgli vuci i hijene! Zašto organi vlasti na Kosovu lažu i prikrivaju svu gnusobu ovog zločina, neviđenog i nezapamćenog u istoriji, koji prevazilazi i ustaške zločine nad srpskom decom zloglasnoj Endehaziji.

Jeste da je ovo sodomsko delo bezumni akt maloletnika, ali je upravo time ono strašnije i jezivije. Jer nije ni ta grupa dečaka tako maloletna, niti su oni tako nesvesna nevinašca, ali su još veći zločinci oni koji su ih tome učili i vaspitavali. I to ne samo njihovi roditelji, koji će biti pozvani na odgovornost, nego i albanski vođi i učitelji u čitavoj Pokrajini. Čemu li to oni uče svoj narod? Kakvu mu to budućnost opremaju, ili očekuju, ako im sinovi ovakve adske zločine čine?

Istina, pojedini Albanci u Vučitrnu i Prištini osuđuju ovo gnusno zlodelo svojih sunarodnika. Potrebno je pisanje tim povodom novinara i književnika Maksuta Šehu u listu "Rilindja" (preneto u "Politici" od 8. 10. 1988. pod naslovom "Velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama").

Ima sigurno i mnogih drugih čestitih Albanaca, jer nije valjda takav sav albanski narod. Ali, na žalost, u ovom istorijskom trenutku srpskog svenarodnog Krstovdana, ne karakterišu takvi dobri ljudi albanski narod na Kosovu i Metohiji, nego uglavnom ovakvi zločinioci i njihovi dirigenti iz pozadine i javni pokrovitelji. To je istina, i to treba jasno priznati.

Da je to tačno, iznećemo u nastavku skraćeno crni kalendar zuluma i zločina albanskih ustaša i nacista nad Srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. I to samo od početka ove 1988. godine.

Napominjemo, da svakako nisu svi Albanci na Kosmetu zločinioci, ali isto tako prednji i zadnji front ovih nije ni izdaleka tako malobrojan.

Pođimo redom po danima i mesecima.

Godina 1988.


Januar

- Uoči nove 1988. godine u Prištini Šiptar Ibrahim Šalja je fizički napao Srbina novinara samo zato što ga je pretekao autom. I pred milicijom se nasilnički ponašao i pretio Srbinu osvetom.

- Oko nove 1988. godine, u selu Bukošu kod Vučitrna, nepoznati je noću uznemiravao selo pucnjima pred kućom Sava Živkovića. U istom selu su 4 **** palili stočnu hranu na imanjima srpskih porodica Ivanović, Bukić, Vardić i Čelić. Šiptar traktorista jurio je traktorom srpsku decu preko seoske livade dok su se vraćala kući iz škole. Niko od svih ovih nasilnika nije uhvaćen ni kažnjen.

- Početkom januara 1988. Nergiz Imeri iz Dragaša, radnik u Boru, rekao je javno u Prištini da "Srbe i Crnogorce ne treba iseljavati sa Kosova, nego ih treba pobiti".

U dve škole u Đakovici već konkursom su onemogućili formiranje odeljenja na srpskom jeziku. A Srednjoškolski centar u Klini postao je u nastavnom osoblju jednonacionalan, tj. šiptarski direktori progurali su isključivo svoje nastavnike. U kulturnim institucijama Podujeva sva rukovodeća mesta su popunjena Albancima.

- 3. 1. 1988. Ajet Močila i njegov sin iz Novog sela kod Vitine fizički su napali Trajanu Marković (35), domaćicu iz istog sela i vređali je zato što je upitala Močilu zašto joj je ubio ćerku. Uskoro zatim, Hisen Haljilji u Vitini ranio je lovačkom puškom Stanojka Mihailovića i to na čistom prostoru. Takođe je u Vitini Dragutinu Đokiću komšija Albanac posekao na njivi šljive i preorao među duž 200 metara. U istoj vitinskoj opštini je tokom protekle godine bilo dosta požara po srpskim šumama i imovini. Požare su podmetnuli Šiptari.

- Oko 10. 1. 1988. Hašim Šaćiri iz sela Depce kod Preševa naleteo je velikom brzinom autom "golfom" direktno na Dragana Ivkovića iz Pasjana kod Gnjilana i povredivši ga pobegao. Posle je uhvaćen i osuđen.

- 20. 1. 1988. Šaćir Šaćiri je u radničkom restoranu, u Kosovskoj Vitini tanjirom pogodio u glavu Savku Dujić. Njeno zdravstveno stanje se od tada naglo pogoršalo i posle nekoliko dana umrla je. Siledžija nije odgovarao.

- 27. januara 1988. u prepunom autobusu "Kosovotransa", koji saobraća od Vučitrna do Gojbulje (srpsko selo), na dvojicu putnika Srba, Ranka Lempića i Milosava Gajića iz Gojbulje, napali su noževima dvojica Šiptara, Musa Hiseni i Sabri Braka. Ovaj napad na Srbe desio se još dok je autobus bio u Vučitrnu, a povod je bio što su ovim Šiptarima navodno ometale dečje sanke koje su ovi Srbi putnici bili kupili svojoj deci. Samo blagodareći prisutnom Razimu Feki koji je kod sebe imao pištolj, sprečeno je da ne dođe do krvoprolića. Tada su ove šiptarske siledžije pobegle iz autobusa, bojeći se da ne budu osuđeni zbog ugrožavanja ljudskih života. Tek kasnije su uhvaćeni od organa vlasti i osuđeni na 6 meseci odnosno godinu dana.

- 29. 1. 1988. odvaljena su i ukradena vrata sa srednjovekovne srpske crkve Sv. Petke u selu Binač kod Vitine. Krivci nisu otkriveni.

Februar

- 2. 2. 1988. u Čaglavici kod Prištine žale se meštani Srbi da su nepoznati "huligani" nasrnuli na imovinu Momčila Trajkovića i demolirali mu tek izgrađenu kuću i palili je.

- Početkom februara 1988. vodi se prepirka da li je Iljaš Beriša pretio pištoljem stanovnicima sela Ade prilikom eksproprijacije zemljišta za "Elektroprivredu" Kosova, kako to srpsko stanovništvo tvrdi. Slično u Prizrenu divljaju uzurpatori opštenarodne imovine. Takođe u Dečanskoj opštini vlada samovolja opštinskih moćnika Albanaca, a nadležni zagonetno ćute dok se Srbima otima imanje, ili ga Albanci plaćaju državnim novcem. Tek polovinom aprila 1988. okružni sud u Peći raspravlja o tim kupoprodajama u Dečanima, gde je otkriveno da su Šiptari: predsednik Komiteta Čekaj i šef SUP-a Višaj, vršili pritisak na Srbe za iseljavanje i davali društveni novac za kupovinu imanja od srpskih porodica Buriplić i Pešić.

- Šumar Bogoljub Ilić iz Banjoke žali se, februara 1988. da šumokradice Albanci nedozvoljeno seku tuđe šume po selima oko Banjoke i Zvečana i fizički nasrću na njega kada ih opominje. Slična masovna seča šuma od Šiptara šumokradica, ali i drugih albanskih silnika, zabeležena je i u opštini Vitina.

"Jedinstvo" od 9. 2. 1988. javlja da je u Prištini otkriveno i uhapšeno 17 preprodavaca droge, uglavnom Albanaca, među kojima ima i kradljivaca i švercera drugom robom. Saslušavanjem ovih otkriveno je još 19 lica, opet većinom Albanaca, koji su takođe učestvovali u prenosu i preprodaji droge. Iz druge štampe, domaće i inostrane, saznaje se da su Albanci među prvim mafijašima na Zapadu u krijumčarenju i prodavanju droge, što je jedan od glavnih izvora ogromnih deviznih suma kojima Šiptari kupuju srpska imanja na Kosmetu.

- 14. 2. 1988. u Prištini je student Muhamed Hasani nasrnuo da siluje Elviru Musić iz Rožaja i ona je iskočila kroz prozor sa 4. sprata i poginula, a siledžija je pobegao. Mnogi slučajevi silovanja na Kosovu su prikrivani zbog sramote ili iz straha od Šiptara.

- 16. 2. 1988. vozač "Kosovotransa" Sulj Kastrati iz Zahača kod Peći išamarao je maloletnicu V. O. Srpkinju iz Prekala kod Istoka, učenicu 3. razreda Osnovne škole u Đurakovcu, zato što je zatražila da autobus stane na postaji da bi ona sišla.

- 18. 2. 1988. javljaju da je u Vitini otkriveno nekoliko kupaca i preprodavaca imanja i kuća od ugroženih srpskih porodica, čime je direktno podsticano iseljavanje Srba. Takođe vest istoga dana u prištinskom "Jedinstvu" da u Uroševcu izbegavaju da prime Srbe povratnike na Kosovo, a u međuvremenu i tu seoba Srba pod pritiskom traje i dalje.

- 22. 2. 1988. sud u Peći osudio je Fatmira Jahu, Afrima Krasnići i Bedruša Berišu iz Brežanika kod Peći što su 24. 9. 1987. na svirep način silovali maloletnicu N. N. (17) Srpkinju iz sela Kruševca kod Peći.

- 27. 2. 1988. na zboru Srba u Kosovu Polju jedan stariji Srbin je rekao da je lovac i da ne može da izdrži a da ne kaže ono što ga tišti. Dramu kosovskometohijskih Srba on je predstavio ovim rečima: "Kao lovac znam da u lovačkim knjigama stoji da, kad se lovni fond svede na 7-8 %, onda ta vrsta postaje automatski zaštićena - mora se čuvati negovati i održavati. I naš broj (tj. broj Srba) na Kosovu već se sveo na toliko. Zašto više ne prestanu da nas progone?!" - Ovakvo osećanje bezizlaza kod Srba na Kosovu jedan čestiti novinar je s pravom okarakterisao kao "tragično osećanje divljači za odstrel" ("Književna reč" 10. 3. 1988). Sa ovakvim osećanjem Srbi na Kosmetu žive već pola veka.

- 28. 2. 1988. u selu Dečani napao je Selmon Ukaj (18) nožem na maloletnicu G. D. (15) iz Crnobrega i naneo joj teške telesne povrede, a lakše je povredio njenog druga M. S. iz Luke i zatim pobegao. Kasnije je uhvaćen i suđen.

Mart

- Početkom marta 1988. Izjah Behljuli i bratanac mu Bezair, iz sela Ljubište kod Vitine, posekli su 56 stabala topola i vrba na imanju Srbina Svetozara Stojanovića. Čovek je od žalosti naprasno umro!

- 4. marta 1988. nepoznati Šiptar napao je srpske učenice M. J. i M. B. iz Koretišta, kod Gnjilana, na putu kad su se iz škole vraćale kući. On ih je vulgarno vređao i jurio ih, ali su ih prolaznici spasli od veće napasti.

- "Jedinstvo" od 7. 3. 1988. javlja da je u opštini Prizren "ove više iseljenih" Srba: u toku 1987. iselila se 31 porodica sa preko 100 članova i još 171 pojedinac, što je u odnosu na prošlu godinu više za 46 lica. Razlog je - sve brojnija krivična dela protiv Srba i desetak teških fizičkih napada od Šiptara. Organi pokrajinskih vlasti konstatuju da "iseljavanje Srba i Crnogoraca, kao najteža posledica delovanja albanskih nacionalista i separatista, i dalje je najteži problem u Pokrajini Kosovo". Ovakva se konstatacija češće ponavlja, i - nikom ništa! Oj kukavno Srpstvo ugašeno!

- Noću 10/11. marta 1988. pretučen je Uglješa Vujić iz sela Grnčara kod Vitine na putu za selo, gde su ga nepoznata lica (= Šiptari) presreli i naneli mu teške telesne povrede, pa pobegla. Meštani su ga našli u besvesti i preneli u bolnicu u Gnjilane. Svima je jasno ko su siledžije.

- 14. marta 1988. braća Hajdar i Rama Planeja upali su noću nasilno u hotelu "Turist" u Prizrenu, u sobu Srpkinje V. S. i nožem je prisilili da celu noć ostane sa jednim od njih. Sutradan su joj pretili da ih ne sme prijaviti i onda pobegli.

- "Jedinstvo" od 16. 3. 1988. prenosi konstataciju vlasti da iseljavanje srpskog življa u gnjilanskom kraju i dalje traje i da mnogim "selima preti etnička čistota". Slično je i u vučitrnskom kraju, gde je ustanovljeno da su od preostalih Srba još 113 porodica sagradile kuće van Kosova. Isti list još piše o tome kako na sednici Skupštine opštine u Srbici, kada je na dnevnom redu bilo pitanje "ostvarivanja mera i akcija za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crno goraca" iz ove opštine, svi su Albanci bukvalno "oćutali sednicu, tj. "prešli su ćutke preko ovog pitanja". Istoga dana piše "Jedinstvo" da još uvek nije razjašnjen uzrok smrti Zvonimira Stanića (38) iz Prizrena, koji je 20. 4. 1987. uveče nađen u besvesti u reci Bistrici u Prizrenu, pod kamenim mostom, sa teškim povredama glave i grudnog koša, pa je ubrzo umro u bolnici. Takođe donosi i vest da je Brahim Džamilji (22) iz Aranđelovca pretukao Tihomira Voštića iz Kline, a kada je uhapšen, pobegao je iz stanice milicije. Možda mu je bekstvo i omogućeno.

- 17. 3. 1988. "Jedinstvo" piše o tuči prosvetnih radnika u selu Požaranju kod Vitine, što pokazuju međunacionalne odnose u toj školi, u kojoj je jedan učenik Albanac napisao: "Ne želimo Srbe ovde". Takođe i vest da su u toj opštini neki Albanci "unapređeni iako su bili kažnjeni zbog neprijateljskog delovanja". Inače, u Vitinskoj opštini već je 5 sela "etnički čisto", a uskoro će to izgleda biti i još 8 naselja.

- 20. marta 1988. oko ponoći nepoznati (= Šiptari) su napali majku Danicu Lutovac i njenu ćerku Branku u njihovoj kući u Đurakovcu, pokušavši da provale u kuću, pri čemu su oštetili vrata i skinuli umrlicu pokojnog oca porodice. Takođe su u istom mestu pre 10 dana nepoznati uznemirivali kuću i porodicu Tomislava Šiljkovića. Svima je jasno na Kosmetu ko kome napada kuće i čeljad.

- U selu Donja Dubnica kod Podujeva, posle doseljavanja porodice Đoni, emigranata iz Albanije, kojima je šezdesetih godina SUP Kosova kupio imanje u zaseoku Gornji Ličani, počelo je iseljavanje srpskog stanovništva koje i danas nesmanjeno traje (dakle i pre i posle 1981). Iz sela se iselilo preko 100 srpskih porodica sa oko 400 članova. Razlozi su: mnogi i razni pritisci Šiptara emigranata. Radosava Vuk Mirović više **** je tražila pomoć SUP-a Podujevo zbog napada na nju i njenu decu na vlastitom imanju, ali sve uzalud. Srpska imanja se kupuju po nižim cenama, i onda preprodaju po većim, a neki Albanci za to dobijaju i državne kredite. U Podujevskom kraju je sve veći broj "etnički čistih" sela. ("Jedinstvo" 21. 3. 1988).

- U Vučitrnu su srednjovekovni kulturnoistorijski spomenici: kula Vojinovića, kameni most, Samodreža crkva i druge srpske znamenitosti izloženi propadanju - ne samo zubom vremena nego i ljudskim nemarom i skrnavljenjem. Reka Sitnica godinama se zagaćuje od termoelektrane. Takođe je i Gazimestanski spomenik i njegova okolina u očajnom stanju. Tako šiptarske autonomne vlasti zatiru na Kosovu Srpske tragove života i istorije.

- 21. marta 1988. u selu B. Lukovac kod Istoka pet srpskih porodica Terzića odlučilo je da se sele, a razlog je: "Osećaj nesigurnosti, straha, besperspektivnosti, nemogućnost zapošljavanja, nerešeni komunalni problemi, direktni i indirektni pritisci", naročito od šiptarskih porodica Bljakaj, Goružde i Rugovaj. U selu su rušeni spomenici na srpskom groblju, podmetani požari, sečena šuma, činjena poljska šteta Srbima.

- U selu Loćane kod Dečana, zbog pretnji i čestih nasrtaja na imovinu od strane komšija Albanaca, srpska porodica Milana Popovića rešila je 23. 3. 1988. da se iseli, jer je više **** uzaludno poznavala vlast da im pruže zaštitu i obezbede miran život. Setvu su obavili uz stražarenje milicije, ali im zasejane parcele Šiptari opet zatiru. Žetvu su samo delimično obavili, opet uz stražu milicije, ali im stradaju životinje od kradljivaca i nasilnika. Dobijali su i pisma od Šiptara sa pretnjama: da će im vaditi oči, lomiti ruke i noge i da će ih zaklati. Naročito je agresivna kuća Zenelja Himaja, koji im je oteo zemljište iako imaju tapiju na njega. Srbi u Dečanskoj opštini ukazuju na očiglednu laž saopštenja vlasti da se "za poslednju godinu niko nije iselio iz dečanske opštine", jer dobro znaju da se iselilo nekoliko srpskih porodica.

- 23. 3. 1988. suđeno je u Prizrenu Bori Kujundžiću što je "klevetao" Ćamilja Selju, zamenika javnog tužioca u Prizrenu, da je tokom rata bio fašistički podoficir u SS diviziji "Skenderbeg" koja je u Prizrenu i šire nanela velika zla Srpskom narodu. Nešto kasnije je ovo i dokazano, pa je Ćamilj Selja "podneo ostavku" na položaj. Samo toliko!

- Istog dana objavljena je i vest: da je suđeno grupi mladića Srba, koji su ispraćajući svoga druga u vojsku, na stanici u Uroševcu pevali pesmu o vojvodi Sinđeliću, čime su "vređali moralna i patriotska osećanja građana" (tj. Šiptara). S druge strane iz istoga dana je i vest da je student Ćazim Beriša iz Male Hoče, u Orahovcu, vređao Srbe pevače u Domu kulture i ometao prisutne Srbe da aplaudiraju srpskim narodnim pesmama, i za to nije suđen.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 28. 3. 1988. donosi zvanične podatke da se sa Kosova iselilo prošle godine 3.000 Srba, a povratnika je vrlo mali broj. Tako u Lipljanskoj opštini konstatovano je da "raseljavanje nesmetano traje" i da se u poslednje vreme iselilo preko 10 porodica Srba, oko 60 lica, a takođe i sličan broj Hrvata (iz Janjeva). U opštini Prizren takođe je povećan broj iseljenih Srba, oko 270, a najčešći razlog su fizički nasrtaji Šiptara i druga nasilja nad srpskim življem.

- Istog dana stigla je u javnost i vest da je u Banjskoj, pre 2 dana, Albanac M. B. (16) iz Mitrovice usred dana pokušao da siluje Srpkinju M. A. (21), majku trogodišnjeg sina, ali je ona uspela da se otrgne i pozove susede u pomoć. Građani Banjske se žale još na bespravno podizanje vikendica od strane Albanaca na srpskim imanjima, kao i na provokacije i razna šikaniranja, naročito njihove dece: na ulici, u kafani, u autobusu, psovanjem srpskih majki i bacanjem srpske šajkače sa glava mirnih ljudi. Takođe ističu da je sve veći broj šumokradica u rejonu Mokre Gore, Rogozne i Bajgore (oko Mitrovice).

Istog dana i vest da su nepoznati polomili ogradu porodici Ristić u Prištini (ulica JNA), kao i da je kamenovana kuća porodice Uskoković u Obiliću, čiji je domaćin Radoje Uskoković umro pre 2 meseca. Zbog toga se okupilo na protestni skup u Obiliću oko 1.000 Srba, koji su tom prilikom izneli i svoje druge nevolje od Šiptara. Sličnih neprijateljskih istupa protiv Srba bilo je tih dana i u opštini Dečane.

- 30. marta 1988. objavljen je izveštaj iz Istoka da je 12 novih ekscesa arbanskih nasilnika uznemirilo srpski živalj i da se iz opštine iselio veći broj srpskih porodica i pojedinaca, a najavilo je seobu još 16 porodica iz Belice i B. Lukovca, gde je istaknuta tabla: "Na prodaju imanja svih Srba", zato što im zulumćari Šiptari nasrću na imovinu, na lični integritet i ljudsko dostojanstvo, ruše im spomenike i groblja, stalno čine poljske štete. Na protestni skup u Istoku okupilo se zato oko 500 Srba, ali od ovakvih protesta malo je stvarne koristi Srbima. Jedino što se tako Srbi međusobno izjadaju i ohrabre.

April

- 1. aprila 1988. osuđen je u Prizrenu Isak Totaj (20) iz grupe prizrenskih derviša za to što je telefonom vređao i pretio Srbima, govoreći da će doći crni dan za Srbe i Jugoslaviju i da će Kosovo biti "etnički čisto". Poznato je takođe i učešće đakovačkih derviša u sakupljanju novca za kupovinu srpskih kuća i imanja, milam ili silom.

- "Jedinstvo" od 1. 4. 1988. donosi vest iz SUBNOR-a Vitine: da se iselilo preko 170 srpskih porodica, sa 911 članova, i to preko 100 porodica samo od 1881. godine, sa preko 500 članova. Glavni razlozi iseljavanja su: psihološki i fizički pritisci, manjinski osećaj Srba. Borci su prozvali poimence i neke Albance koji primaju državne penzije mada su u ratu bili balisti i esesovci.

Početkam aprila je u selu Plemetini kod Prištine protestovalo oko 150 Srba zbog osude Đorđa Tripkovića na 60 dana zatvora što je na zboru građana, okupljenih u znak protesta i negodovanja zbog silovanja devojčice Srpkinje od jednog Albanca, navodno "vređao albansku narodnost" i govorio da "ove Albance treba pobiti, jer su oni zmije zvečarke s kojima se ne treba družiti". Žitelji Plemetine, koji su bili na tom zboru, i usmeno i pismeno negiraju tačnost te optužbe i smatraju da je ceo taj proces protiv Srbina montiran.

- 2. 4. 1988. oko 5 sati popodne napadnut je u Uroševcu pred svojom kućom Jordan Živković i sin mu Dragan od trojice muslimanskih studenata iz Rožaja, kad je utovarao svinju u svoju prikolicu. Oni su mu najpre rekli: Ne smete da držite svinje, ovo je Kosovo!" - a kad im je ovaj rekao da mirno produže svojim putem, oni su mu psovali srpsku majku i gađali ih kamenicama. Ovo nije bio prvi napad na ove Srbe, kao što nije bio ni zadnji napad ovih siledžija, jer su posle toga usput napadali i druge Srbe.

- 5. 4. 1988. U Okružnom sudu u Peći poništeno je svega 4 od ukupno 14 kupoprodajnih ugovora sklopljenih pod pritiskom na štetu Srba, a u korist Šiptara.

- U centru Vučitrna pred robnom kućom, po danu i pred više od 20 prisutnih Albanaca, 30. marta 1988. pokušao je zasad nepoznati napadač da zadavi dva dečaka od 10 godina, Denisa Grgurija i Momčila Elezovića. Momčilo je nekako pobegao, a Denisu je napadač stezao vrat gajtanom od jakne i dete je počelo da gubi svest. Niko od prolaznika i prisutnih nije prišao dečaku u pomoć. Dečak se ipak nekako istrgao iz ruku davitelja, a na vratu su mu ostali krvavi podlivi. Denis je albansko dete i sa drugom Srbinom govorio je srpski, jer mu je majka Srpkinja i družio se više sa srpskom decom. Učiteljica Stojković, doznavši za nasilje nad njenim đacima, pošla je da prijavi miliciji, a direktor škole M. Mađuni pokušao je da je u tome omete.

- 7. aprila po podne nepoznata lica, a kasnije je otkriveno da su to tri maloletnika Albanca (12-15 godina), zapalili su iznad uroševačkog sela Gatnje zabrane srpskih porodica Perića, Ilića, Rajkovića, Milenkovića i Radića. Izgorelo je oko dva i po hektara šume. Obavešteni u opštini nisu ništa preduzeli Kasnije je milicija na zgarištu pronašla 11 flaša petroleja i malu furunicu

- 11. aprila 1988. je u društvenoj kafani u selu Juniku kod Dečana Nezir Tofaj (31) prišao Jordanu Simiću iz Loćana i upitao ga kojim jezikom govori Kada mu je ovaj rekao da se u Jugoslaviji može govoriti na više jezika, Tofaj mu je rekao da treba da zna da se nalazi "u Albaniji" i da zato treba da govori samo "albanskim jezikom", pa ga je udario pesnicom po licu. Kažnjen je sa 60 dana zatvora.

"Jedinstvo" od 12. 4. 1988. piše da je 5. aprila u Domu zdravlja u kosovskoj Kamenici Emin Jerliu (34) nasrnuo u hodniku na srpsku maloletnicu S. 3. Kad je njen drug srpski maloletnik D. G. pošao da je zaštiti, nasilnik je pošao prema njemu sa isukanim nožem, a kad je dečak pobegao, siledžija je napustio Dom zdravlja Istoga dana objavljen je i podatak o naglom porastu delikvencije maloletnika Albanaca u titovomitrovačkoj opštini. u prošloj godini bilo je (registrovano) 234 krivična dela maloletnika, što je za 62 % više nego 1986. godine. Njihova nedela su uglavnom činjena Srbima i srpskoj deci

- 13. aprila 1988. došla je grupa Srba iz više mesta sa Kosova i Metohije u Beograd da se žali na "agresiju albanskih nacionalista i separatista, koji unose nesigurnost i nespokojstvo i napadaju na imovinu i ličnosti srpske i crnogorske nacionalnosti", zbog čega se "iseljavanje Srba i Crnogoraca pod pritiskom nastavlja" Druga grupa je istog dana donela peticiju Srba sa Kosova, u kojoj iznose kritičan položaj zlostavljanog nevinog srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. - Opšti je zaključak da se Srbi, i pored smanjenog opšteg broja naroda, sele još intenzivnije, jer su i sve brojniji napadi i prekršaji i nasilja Šiptara protiv njih. Najviše zabrinjava tzv "tiho iseljavanje", tj ono neprijavljeno i prikriveno, tako da ni zvanični podaci o broju iseljenih Srba sa Kosova i Metohije nisu tačni.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 18. 4. 1988. piše o "perfidnom delovanju neprijatelja (Arbanasa) iz ilegale, što podstiče iseljavanje" (Srba), kao i to da su "ljudi (tj Srpski narod) siti papira i obećanja" - raznoraznih odluka, platformi, programa. Zapaženo je pojačano iseljavanje Srba iz opštine Uroševac, naročito iz Štimlja. U opštini Lipljan "prisutan je oportunizam" izvesnih Albanaca komunista Iz Gnjilanske opštine se iseljavaju čak i Turci, jer i oni žele da sačuvaju nacionalni identitet od šiptarske agresivne asimilacije.

- Tokom aprila 1988. u vitinskoj opštini bilo je 5 velikih požara, naročito po šumama iznad srpskog sela Binča, gde je uništeno oko 10 hektara hrastove šume. U selu Hrtici kod Podujeva polovinom aprila posečen je zabran porodice Nikolić, oko 2 hektara ili 1.000 cerovih stabala, debelih i do 30 cm, i to na očigled milicije i šumarskih inspektora Tako isto su u selu Rosulje kod Peći Nazir i Bećir Hisenaj iz Zabrđa kod Kline posekli šumu i uzurpirali njivu porodice Martinović. Ovi nasilnici su za to nešto malo osuđeni, a oštećeni Srbi su "upućeni na sudsku parnicu" da traže svoja prava i nadoknadu štete.

- Na zasedanju Skupštine Srbije (26. 4. 1988) konstatuje se "Traje Kosovska drama", a Srbija nema ni jedno ustavno ovlašćenje da direktno preduzima mere na Kosovu, te "ne može da bitnije utiče na promenu stanja".

- "Jedinstvo" od 29. 4. 1988. izveštava iz Kačanika da je u toj opštini već 97,2% albanskog stanovništva, a ionako malobrojno srpsko stanovništvo se i dalje iseljava, pa će ta opština uskoro biti "etnički čista" zbog novih pritisaka albanskih nacista. U istom broju lista opisuju se "sve Titove posete Kosovu" (1950, 1967, 1971, 1975 i 1979) pa i poseta Đeneral Jankoviću i Kačaniku navode se Titove poznate demagoške reči od 4. 4. 1975. u Prištini da je jedino KPJ "ponudila program klasnog oslobođenja" svih na Kosovu, "koji su podjednako prihvatili i Albanci i Srbi i Crnogorci i Turci". "Taj program je proveren", veli Broz, mi danas vidimo rezultate tog "programa" na Kosmetu.

- Istog dana isti list "Jedinstvo" opisuje protestni zbor oko 300 građana Srba, u Istoku zbog učestalih ekscesa albanskih šovinista, usled čega u Istočkom kraju "traje nesmanjeno iseljavanje". U Istoku je prethodne nedelje napadnuta nemoćna starica Leposava Burdžević, i opet u selu Dubrava napadnuta je na svom imanju Velika Pumpalović, a napadnut je takođe i iguman Sava Krivokuća iz obližnjeg manastira Gorioča kod Istoka Ovaj manastir je i ranije više **** napadan od Šiptara i 1984. u njemu je silovana monahinja (stara 72 godine) od strane Šiptara.

Poslednjih dana aprila (25-27. 1988) održan je u Beogradu, u Udruženju književnika Srbije skup pisaca Srba i Albanaca na temu "Srbi i Albanci u Jugoslaviji danas". Albanski pisci sa Kosmeta nisu pozvali nijednog srpskog pisca iz Društva pisaca Kosova, što je već karakterističan slučaj za njihovo ponašanje. Zato je Udruženje srpskih književnika iz Beograda uključilo u svoje redove i nekoliko srpskih pisaca sa Kosova, koji su sa gorčinom govorili o odnosima uopšte i posebno književničkim na Kosovu i Metohiji. Bio je ceo ovaj susret pokušaj srpskih pisaca da dobrom voljom pokušaju da navedu albanske pisce da objasne neshvatljivi fenomen ćutanja albanske inteligencije na Kosmetu o zločinima, nasiljima, silovanjima i svemu drugom nečoveštvu šiptarske narodnosti prema srpskom narodu na matičnoj zemlji Srba i srpske kulture. Zapanjujuće je bilo za sve nas učesnike i slušaoce, neprikriveno licemerje vodećih albanskih pisaca sa Kosova, koji su ismevali i same pomene silovanja i genocida njihovih sunarodnika nad nedužnim srpskim življem i njegovom kulturom i svetinjama na Kosovu. Vrhunac hipokrizije bilo je njihovo pričanje o "ugroženosti Albanaca u Makedoniji", a pri tom bez i jedne reči o egzistencijalnom ugrožavanju Srba po Kosovu i Metohiji od tih istih Albanaca. Srpski pisci govorili su o svemu sa razumljivom gorčinom, a među njima su naročito bile zapažene reči Živorada Stojkovića, prepune činjenica, koje razobličavaju čitavu jednu lažnu, kapitulantsku politiku Nove Jugoslavije prema Srpskom narodu ("Treći balkanski rat za drugu Albansku državu"), i gorke ali bespoštedno iskrene reči pesnika Milana Komnenića ("Zavođenje za Goleš planinu")

Maj

- Pred 1. maj 1988. u Podujevu i okolini na više mesta rastureni su pamfleti i ispisivane antisrpske parole albanskih šovinista i separatista Štampa piše "Albanski separatisti iskoristili su nedovoljnu budnost aktivista SK, pa su jutros (28. 4) u Hrtici, Svetlju, Lapaštici, Krpimeju, donjoj Dubnici, Surnišu i Balovcu i na više mesta u Podujevu osvanule parole i pamfleti neprijateljske sadržine" ("Jedinstvo" 30. 4. - 3. 5. 1988). - Pitanje se postavlja kako je to dremanje "nedovoljno budnih" komunista, koje traje već decenijama[7], i kakav je ovo uspavljujući jezik kliširanih politikantskih fraza i zamajavanja, dok tragični egzodus kosovskih Srba traje decenijama, i pre i posle 1981. godine.

- Slični primer politikantskog "zavođenja za Goleš planinu" po nesrećnom srpskom Kosovu jeste i verbalističke ocene Komiteta Istoka o protesnom zboru oko 300 Srba u Istoku zbog šiptarskih nasilja i zuluma (28. 4. 1988) Vlastodršci i komunisti Istoka ocenjuju da za "održavanje skupa nije bilo pravog povoda"1. Neki su ipak priznali "da je većina govornika (iz okupljenog srpskog naroda) iznosila realne probleme", jer "dosadašnja idejno-politička aktivnost na opštoj stabilizaciji stanja u ovoj komuni nije dala željene rezultate", itd. Slede dalje sve same fraze i zamajavanje stradalnog srpskog naroda, koji više nema drugog načina borbe za opstanak osim protestnih skupova i bezuspešnih vapaja na njima.

- Drugi jedan primer - "opet to samo malo drugačije" -jeste lagarija jednog srpskog kosovskog ulizice i izdajice na vlasti: o "dobrim međunacionalnim i međuljudskim odnosima stanovnika sela Dvorane" kod Suve Reke, nedaleko od Mušutišta, po imenu Stanislava Anđelkovića, sekretara Komiteta u Suvoj Reci. Naime, u selu Dvorane ima 85 domaćinstava, od čega su 13 albanske narodnosti, ali oni navodno lepo žive međusobno, jer štete koje se Srbima čine "pričinjavaju Albanci iz susednih sela". Međutim, iz sela Dvorane se iselilo od 1981. sedam srpskih porodica, ali prema izjavi pomenutog srpskog izdajice na vlasti to "nije posledica pritiska, već potreba pripajanja članovima porodica koje su se ranije iselile"! - Kako stvarno žive Srbi u selu Dvoranima i šta im rade šiptarski zulumćari, videli smo 1984. godine kada su uoči Zadušnica (noću između 9. i 10. juna) na srpskom seoskom groblju porušili 29 spomenika i povredili nekoliko novih grobova. Ako je to bilo pre četiri godine, nije mnogo bolje ni sada. Jer, u odgovor na ovakvu tzv. "zvaničnu informaciju" o "dobrim odnosima" u Dvoranima, grupa Srba iz Dvorana uputila je pismo novinaru Mirku Čupiću ("Jedinstvo" od 10. maja 1988), u kojem stoji doslovno: "Evo šaljemo ti dva primerka rešenja koje smo dobili od opštinskog suda u Suvoj Reci, a koje je potpisao sudija Bajram Hamitaga, a napisana su na albanskom jeziku. Više nas u selu (tj. Srba) dobili smo takva rešenja (na albanskom), iako ovaj sudija (Albanac) zna srpski da govori kao i svi mi, jer je rodom iz sela Mušutišta. Ali ti možeš da shvatiš zašto je to sudija učinio, a nije mu to prvi put". Ovi Srbi seljaci zamolili su da im se imena ne objave, što je takođe dokaz "dobrih međunacionalnih odnosa" u ovom selu i opštini. Novinar Čupić je to nazvao "pohara maternjeg jezika" srpskog, sa čime se srpski seljaci teže mire nego li sa poharom svojih njiva i imanja. Novinar s pravom zaključuje da na Kosovu postoji "sistematsko isključivanje srpskog jezika iz službene upotrebe, a to se čini na Kosovu više od dve decenije", i to baš od nadležnih vlasti i pravosudnih organa.

- Uoči 1. maja 1988. devojku B. B., Srpkinju iz Obilića, koja je autobusom "Kosovotransa" pošla u Prištinu, napali su u punom autobusu dva mladića Albanca, dobacivali joj psovke i uvrede, najpre na srpskom a onda i na albanskom, i to je trajalo sve do ulaza u Prištinu. Niko od prisutnih Šiptara nije na to reagovao, čak ni kada su obesni mladići oteli devojci tašnu i na prvoj stanici u Prištini izašli. Ona je uzaludno pozivala u pomoć, i zatim otišla da ovaj zulum prijavi SUP-u, verovatno takođe uzalud.

- Drugog maja 1988. u selu Berkovu kod Kline Srbi su održali protestni zbor, njih oko 500 žitelja iz sela i okoline, zbog bezobzirnog napada nepoznatih Šiptara na srpsku maloletnicu iz porodice Živković. Drugi razlog protesta bio je taj što je šumu Srbina Zdravka Banjca iz istog sela samovoljno sekao Imer Jetiši iz Drenja (26. 4. 1988). Desetak ojađenih govornika Srba iznosili su teške optužbe na albanske siledžije, ali i na rukovodioce u Opštini i Pokrajini, kao i na organe bezbednosti i pravosuđa, koji su dobrim delom krivi za ovakvo teško stanje". I prethodne subote, Srbi iz Berkova okupljali su se ispred kuće napadnute maloletnice Živković da bi izrazili svoj jad i protest zbog bezobzirnog nasrtaja Šiptara na nezaštićeno srpsko dete. Srbi su se u većem broju okupljali u Klini i sledećih dana (već 5. uveče) u znak protesta zbog svojih i opštesrpskih nerešenih problema na Kosovu. Navođeno je mnogobrojno ispisivanje parola po selima oko Kline u Metohiji, nasrtanje na integritet i dostojanstvo srpskog ženskinja, grubi propusti u zapošljavanju Srba, brojne štete, šikaniranja, maltretiranja, i drugi siledžijski ispadi Šiptara protiv Srba. A najpre i najposle - reka iseljavanja Srba pod pritiskom koja ne jenjava.

- Oko prvomajskih praznika bilo je niz ekscesa u Gnjilanu i okolini, što samo većma otežava ionako teško stanje i ubrzava iseljavanje Srba, pa čak i Turaka, naročito iz sela Dobračane. Dečak Albanac N. S. nasrnuo je na mlađeg dečaka Srbina A. A. i to pred očima svog oca Ibrahima, a ovaj nije zaštitio srpsko dete i nije prihvatio žalbu oca Srbina. Česta su uznemiravanja Srba anonimnim telefonskim pozivima (napr. u fabrici baterija u Gnjilanu), pisanje antisrpskih parola, isticanje samo albanskih zastava i drugi psihološki i fizički pritisci. - Istog dana ("Jedinstvo" 5. 5. 1988) objavljena je i vest o provokaciji Šiptara studenata na studentskim susretima u N. Vinodolskom, gde je jedan student iz Prištine pucao vazdušnom puškom na grupu studenata iz Beograda, a drugi student Albanac aparatom za gašenje požara oštetio je vid studentu Srbinu iz Kragujevca.

Srbi seljaci iz sela Azubižde i Grnčare kod Prizrena žale se Skupštini Jugoslavije da im je još 1983. g. eksproprisano zemljište za novo naselje, a njima data zemlja 7 km. daleko od kuća, koja im nikako ne odgovara, pa su tako oštećeni. - Tako isto i Srbima iz sela Bresje kod Kosova Polja oduzeta je zemlja za gradnju železničkog magacina i dela pruge, a ŽTO Priština ih je uz to još i oštetila naknadno jer je pri gradnji objekta, kopanjem dubokog kanala, onemogućila dalje navodnjavanje ostalih srpskih imanja kraj pruge. Preuzete obaveze ovo preduzeće nije prema Srbima u Bresju ispunilo, niti je, prema dogovoru, zaposlilo članove srpskih porodica čija su imanja uzeta. Slična je i žalba Srba iz Lapljeg Sela, takođe ostala bez uspeha ("Jedinstvo" 5. 5. 1988). - Ovakvih i sličnih državnih nepravdi prema Srbima na Kosovu i Metohiji ima toliko, da ni jedna velika knjiga ne bi bila dovoljna da ih samo pobeleži. Poznata je stvar na Kosmetu da se eksproprišu zemljišta "za potrebe društva" upravo tamo gde žive Srbi, kao npr. u Belom Polju kraj Peći, a time se Srbi raseljavaju i konačno iseljavaju. (Vidi Dodatak na kraju knjige).

U sredu uveče (4. 5. 1988) u selu Orloviću kod Prištine napadnuta je srpska porodica Radomira Marušića za vreme dok su sedeli za večerom. Nepoznato lice je spolja na prozorskim oknima šakama pretilo i zastrašivalo mirnu porodicu, koju je, razumljivo, uhvatila panika. Kad je domaćin sa sekirom u ruci izašao napolje, primetio je na stotinak metara, pored slame suseda Albanca Halilja, visoku siluetu muškarca, koja se udaljavala. Prijava vlastima ostala je, naravno, bez rezultata. Ovakvih i sličnih fizičkih i psihičkih zastrašivanja srpskog življa na Kosovu i Metohiji od strane Šiptara imalo je i ranije, ali u poslednjoj deceniji ih je sve više. Postoji čitava strategija albanskog psihološkog rata protiv Srba na Kosovu. Zato Srbi Kosovci i govore da nisu slobodni: "ne znamo da li smo na slobodi ili u zatvoru".

- Na Đurđevdan, 6. maja 1988. prijavljen je u SUP Istok napad na srpskog dečaka M. Dž., učenika 5. razreda Osnovne škole u selu Muževini kod Istoka. Njega je pre neki dan išamarao student Albanac Kadri (Ali) Ahmetaj (27), dok je dete čuvalo ovce na seoskog utrini, a onda mu pripretio da će ga pretući ako ponovo dotera ovce na utrinu. Po pričanju očevidaca, Ahmetaj je dečaka udario nogom u leđa i opsovao ga. Dečakov otac je Milivoj Džogović, milicionar u Đurakovcu, kome su Arbanasi dečaci i pre četiri godine, bez ikakvog razloga, pretukli sina i s odelom ga bacili u Gogin jaz.

- Početkom maja 1988. u opštinskom sudu u Uroševcu kažnjen je sa 30 dana zatvora Albanac Kadri Avdija (37) pravnik u Skupštini opštine Uroševac, zato što je fizički napao i tukao po glavi svoju komšinicu Srpkinju Trajanku Parlić (34), iz Uroševca, ulica Boška Čupića 46. Ona je sišla u podrum stambene zgrade po drva, gde je zatekla komšiju Avdiju. On je odmah izašao iz podruma i rezom zatvorio vrata, tako da je Trajanka morala da ih razvaljuje da bi izašla. Kad ga je potom srela na 2. spratu i upitala zašto ju je zatvorio, on je to poricao i nju napao i tukao. Isti Šiptar pravnik i ranije je činio više **** slična nasilja Srbima.

- Na zboru Srba Lapljeg Sela i drugih sela oko Gračanice, 9. maja 1988. kad se raspravljalo o "nacrtu amandmana na Ustav SFRJ", izraženo je od strane ugroženih Srba nezadovoljstvo predloženim ustavnim promenama, koje, po njima, ne odgovaraju krizi i teškom stanju Srba na Kosovu i Metohiji Srbi iz tih sela, a i drugih krajeva Kosova i Metohije, potpisali su jednu peticiju u kojoj iznose mnoge probleme koji ih tište i gone na prisilno iseljavanje, jer tragični egzodus "nisu uspeli da preseku ni zaključci 9. sednice SKJ", a "narod je sit priča i konferencija".

- "Delegatske novine" Skupštine Kosova donose (11. 5. 1988) zvanično izlaganje predsednika IV Kosova Nazmi Mustafe, prema kojem za dvogodišnji period (maj 1986. - april 1988) sa Kosova se iselilo 466 srpskih porodica i 4.698 pojedinaca: "ukupno 6.119 lica srpske i crnogorske nacionalnosti", nešto manje nego prethodne dve godine. Za to vreme vratilo se 30 porodica i 1.492 pojedinca, svega: 1.584 lica; manje nego prethodne 2 godine. Prosek godišnje iseljenih Srba je oko 3.000 s tim što godišnje ima nekoliko stotina povratnika. To su podaci zvanični "Komisije za sprečavanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova". Međutim, poznavaoci kosovskih prilika i neprilika tvrde da je broj prisilno iseljenih Srba sa Kosmeta daleko veći, jer mnogi i ne prijavljuju svoje bežanje, a i oni koji se vraćaju najčešće ne ostaju dugo, jer nisu im obezbeđeni stvarni uslovi mira i rada na Kosmetu Zbog teškog i bezizlaznog stanja na Kosmetu, Srbi su počeli da se okupljaju na protestne skupove i idu na sve češće održavane "mitinge solidarnosti sa stradalnicima na Kosovu" u drugim srpskim gradovima. Jedan mladi Srbin Kosovac reče mi sa gorčinom: da su to "samo časovi kolektivnog samozavaravanja", i da su nam ti naši očajnički skupovi "samo još jedno izbežište iz surove kosovske zbilje".

- Jedanaestog maja 1988. došlo je u skupštinu Jugoslavije u Beograd 25 Srba železničara iz Kosova: da se žale na svoje teško stanje i mnoge nerešene probleme, svoje i svojih sunarodnika, naročito železničkih i drugih radnika Srba na Kosovu. Oni su izneli primere šiptarskih sabotaža na železnici Kosova, ugrožavanje bezbednosti, kamenovanje vozova, kao i niz nepravdi i diskriminacija prema srpskim radnicima.

- Šiptar Sali Provaliju iz opštine Kačanik kupio je kuću i imanje u selu Grebno kod Uroševca i odmah počeo da stvara nevolje tamošnjim susedima starosedeocima Srbima, kojih je u selu Grebno ionako malo ostalo. On je na kupljenoj njivi odmah posekao živu ogradu kraj seoskog **** i onda zatrpao kanal uz put i preorao put duž 20 metara, čime je Vladi Staniloviću i ostalim susedima Srbima, koji tu imaju svoje njive, onemogućio da dolaze do svojih imanja i obrađuju ih.

- 12. 5. 1988. list "Jedinstvo" sa Kosova donosi jedan zapis novinara M. Buka u stvari, gorku ispovest jedne srpske porodice iz sela Orlana kod Podujeva, koju, zbog tipičnosti kosovske tragedije Srba iznete u njoj, prenosimo ovde u celini: "Nevolje ih progone sa ognjišta" - "Može li čovek opstati na svome imanju (na Kosmetu) ako ga svakodnevno potkradaju, ubijaju stoku, fizički nasrću na čeljad?" - pita se Krunoslav Jošanović Kruša, iz sela Orlana u Podujevskoj opštini

"Iseljavanje Srba i Crnogoraca iz Podujevske opštine počelo je neposredno iza rata Mnoga sela u kojima su pretežno živeli Srbi i Crnogorci su raseljena Kuće i imanja prodavana su po neprimereno niskim cenama, ili napuštana bez ikakve nadoknade. Ono malo Srba i Crnogoraca što je uspelo da se održi u Podujevskoj opštini, najčešće razmišlja o odlasku Kupuju kuće i placeve izvan Pokrajine i, ako se ne spreči njihovo iseljavanje, neće proći mnogo vremena i Podujevska opština biće potpuno "etnički čista", što je u krajnjem bio i ostao cilj albanskih nacionalista i separatista.

"O iseljavanju Srba i Crnogoraca iz bivše Orlanske opštine (kasnije pripojena Podujevskoj), razgovarali smo sa Krunoslavom Jošanovićem Krušo iz sela Orlana: "Neposredno iza rata u mome selu bilo je oko stotinu srpskih i crnogorskih domaćinstava; danas ih ima samo desetak. Zašto su otišli? - Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Mnogi su otišli nakon izgradnje veštačkog jezera "Batlava", jer su im potopljena imanja, nisu imali od čega da žive. Međutim, najveći broj mojih seljana otišao je zbog direktnih pritisaka (Arbanasa). Nije se to moglo izdržati. Mi smo dugo godina bili, takoreći, bez ikakve zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome imanju ako su ga svakodnevno potkradali, ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na obraz žena i devojaka?"

"Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica, Nedrgovac, Sekirača, Brvenik. Mladi su otišli, ili odlaze, a u pomenutim selima ostali su, bezmalo, samo stari i bespomoćni. Uskoro neće ni njih biti, a onda?. . . "Sve te nevolje o kojima pričam nisu zaobišle ni moju kuću, familiju. Nasrtali su mi (Šiptari) noževima na decu, tukli mi majku. I da slučajno nisam naišao, ko zna da li bi ona i preživela... Oborili su je, pa sve nogama (gazili i tukli)... a ona stara i bespomoćna... "Takve batine nisam doživela ni za vreme okupacije, veli Krunosavljeva majka Daca. A verujte mi, hlebom sam ih hranila, vodom pojila, svakojako pomagala... I danas, kada prođu pored moje kuće, umesto da me pozdrave, okrenu se i pljuju. Doduše, ne rade to svi, ali ima ih", kaže osamdesetogodišnja baba Daca.

"Stradam i danas, veli dalje Krunoslav. Potkradaju me svakodnevno. Nedavno su mi ukrali osam metara istesterisanih drva, opremljenih za zimu. Pre toga odneli su mi svu posteljinu. Kradu ove što se može poneti: štipaljke, veš, čizme... I nije to sve, ko bi se svega setio. Nedavno su mi poubijali i svinje. Oprasnu krmaču su ubili iz lovačke puške, vepra iz pištolja, tu neposredno iza moje kuće. Poubijane svinje našao sam tek posle pet dana. Prijavio sam. U podujevskom SUP-u i u Stanici milicije rekli su mi da tragam i ako bilo što doznam da im odmah javim. Kupio sam druge svinje, to sam jedino mogao da učinim".

"Nakon ubijanja svinja navalili su kupci albanske narodnosti, pitaju: hoću li da prodam kuću i imanje? Svakodnevno su dolazili. Misle, valjda, da sam se razočarao, obeshrabrio, pa da ću prodati, ili ne znam šta su mislili. A ja neću da prodam, neću neka ubiju i ovo što sam naknadno kupio. Neću da se selim. Ostaću da živim na svome ognjištu, pa makar i sam ostao. Ostaću tu da pričam i od zaborava sačuvam sve ono što sam ja i moji suseljani doživeli i preživeli u slobodi. Ostaću zbog priče, jer ako i ja odem, ove će to jednog dana pasti u zaborav, biće zaboravljena jedna tužna istina o progonu Srba i Crnogoraca iz Podujevske opštine", kaže Krunoslav Jošanović Kruša.

Eto, to je zabeležio ovih dana na Kosovu novinar M. Buk - tu tužnu istinu o progonu Kosovskih Srba, o genocidu nad čitavim jednim narodom, potkraj XX veka, usred Srbije, Jugoslavije, Evrope! Ili možda Kosovski Srbi žive u Bijafri, Ugandi, Južnoj Africi, u preistoriji?

- Tek 14. 5. 1988. objavljena je vest o napadu na Leposavu Novković (52), u Novom Selu kod Vitine, pred njenim dvorištem od strane starijeg maloletnika Albanca H. H. iz istog sela. On ju je napao kad je isterala svoje ovce i koze na pašu pred avliju, hvatao je za grudi i rukave, psovao je najpogrdnijim rečima i maltretirao ovu stariju ženu. Pre toga ležao je pred njenom kapijom, a na njeno pitanje zašto tu leži, odgovorio je: "Ja ću danas da čuvam tvoju kuću", i onda je ustao i napao je. O ovome napadu obaveštena je milicija.
__________________

- Prištinsko "Jedinstvo" (18. maja 1988) donosi žalbe srpskog življa iz planinskog sela Vrbeštice kod Uroševca, iznete pred radnu grupu CK Srbije, koja ih je posetila. Seljaci se žale da im obećani put do sela nije izgrađen, a da su im nezakonito eksproprisana imanja za vikendice na Brezovici, a na njihove žalbe ne odgovara im ustavni sud Kosova. Mnoge vikendice funkcionera već su izgrađene na njihovoj zemlji, i mada im je obećano da će dalja gradnja prestati, one se i dalje grade. Zabeležen je slučaj da je zasad nepoznato lice (Šiptar) izgradilo vikendicu za svega dve nedelje na livadi Rajka Kuzmanovića. Meštani Vrbeštice i Brezovice su svim tim ogorčeni i pomišljaju na masovno iseljavanje iz sela jer je zavera protiv njih višestruka.

- Šesnaestog maja 1988. Šiptar Bajram (Hasana) Alilaj (23), zemljoradnik iz Belog Polja kod Istoka, fizički je nasrnuo i tukao komšinicu B. Ž. Srpkinju, ćerku Vlastimira Živkovića, učenicu 7. razreda osnovne škole, zato što je ona iz svoje livade isterala njegove koze. Pre toga, zajedno sa ostalim čobanima, bili su na istoj utrini i čak se svi zajedno igrali.

- Šesnaestog maja 1988. ušao je u dvorište pravoslavne crkve u Lipljanu, oko 7 sata, Ljuma Vebi (40), iz Krajišta, i skinuvši sa sebe odeću, onako nag zvonio je u crkveno zvono. SUP Lipljana je zatim ustanovio "da se radi o neuračunljivoj osobi", a srpski živalj u Lipljanu smatra da je to smišljena provokacija Šiptara.

- Sutradan, 17. maja 1988. usred Lipljana, pred Osnovnom školom "Braća Aksić", Nusret Hilmije Rečica (28) nasrnuo je na maloletnicu Srpkinju 3. G. (17), a zatim je dalje išao sa njom i vređao je. Isti Šiptar je zatim pobegao, ali je pronađen i priveden u Stanicu milicije. Inače, on je bio već osuđivan na tri godine zatvora zbog neprijateljske delatnosti.

- Na Spasovdan (19. maja 1988) grupa od preko 100 Srba iz svih Kosovskih opština došla je u Beograd i predala peticiju sa 50.600 (pedeset hiljada i šesto stotina) potpisnika - Skupštini Jugoslavije i Srbije, a upućenu i Predsedništvu CK SFRJ i Srbije. Peticija, na dve kucane strane, počinje rečima: "Prinuđeni smo da vam se, kao najodgovornijim za sudbinu Kosova i Metohije, Srbije i Jugoslavije, obratim i da vam još jednom ukažemo na nepodnošljivost stanja u ovoj našoj pokrajini.

Odgovorno tvrdimo da se za ovih sedam godina od izbijanja kontrarevolucije albanskih šovinista i separatista nije, na žalost, ništa bitnije promenila bezbednosna situacija, već se, naprotiv, višestruko pogoršala, pa je u takvim okolnostima došao u pitanje i dalji opstanak Srba i Crnogoraca na Kosovu, čije se iseljavanje pod pritiskom nastavlja nesmanjenim tempom". Dalje se u peticiji, koju su potpisali i izvesni Albanci, Turci, Hrvati, Romi i Muslimani, okrivljuju organi i vlasti na Kosovu, jer podržavaju separatistički pokret i zlostavljanje srpskog i ostalog nealbanskog življa, a takođe i pojedinci iz jugoslovenskog rukovodstva za oportunizam i slepilo prema tragediji srpskoj: "Srbi i Crnogorci na Kosovu i Metohiji osećaju se napuštenim i usamljenim u odbrani svoje slobode i integriteta, svoje dece, svoje časti i poštenja svoga dostojanstva i imovine... Prinuđeni smo da sami tražimo izlaz iz ovako ropskog stanja. Ako u tome ne uspemo, bićemo primorani, ovako desetkovani, da se kolektivno iselimo sa naših vekovnih ognjišta ili da se na tragični način izborimo za naš opstanak na ovim prostorima. Drugog izlaza nemamo, jer smo stavljeni u procep".

Na kraju ovog očajničkog vapaja, kao iz turskog doba, preko 16.000 srpskih porodica (preko 50.000), ljudi, žena i dece stavili su svoje potpise ili krstove.

- Desetog maja 1988. u selu Bresje kod Kosova Polja, noću u 2 sata, zapaljena je velika kamara slame Srbina Stanoja Miloševića. Po kazivanju svedoka Dare i Bože Vitković, suseda porodice Milošević, "vatra je buknula po čitavoj površini kamare slame duge 18 metara", iz čega se vidi da je kamara prethodno polivena nekim zapaljivim sredstvom. Zbog velikog požara, koji je pretio i ostalom domaćinstvu a i susedima, pozvana je i došla pomoć vatrogasaca iz Prištine. Istoga dana na mestu paljevine okupilo se oko 100 uznemirenih Srba iz Bresja, Ugljara i Kosova Polja, koji su protestovali zbog ovog napada na uglednu srpsku kuću Miloševića i nazvali ovo delo, koje od 1981. g. nije prvo u ovom kraju, smišljenim neprijateljskim napadom. Srbi su izrazili svoj protest pre svega zato što uzročnici ovakvih nedela ostaju neotkriveni, i od vlasti su tražili da budu energičniji u razobličenju ovakvih i sličnih zavera protiv Srba na Kosovu. Oni su predložili da sami formiraju svoje patrole i noćne straže koje bi dežurale noću, jer im zvanični organi, pa ni specijalne jedinice savezne milicije, ne obezbeđuju miran život. Tako kod Srba na Kosmetu sve više raste osećanje i saznanje o potrebi samozaštite, kad ih već nadležni i za to plaćeni državni organi ne štite i ne brane od šiptarskih zuluma.

- Tek posle trodnevnog štrajka (4-7. 5. 1988) u tekstilnoj industriji "Emil Duraku" u Đakovici, predsedništvo opštine je zasedalo (17. 5) i iznelo, uz ostale "subjektivne slabosti", i mnoge "ekscese na međunacionalnoj osnovi" u Đakovici i okolini, koji opterećuju ionako teško stanje. Reč je, u stvari, o sve češćim šiptarskim napadima na Srbe. Tako, nedavno su na srpskom groblju u selu Metec posečena višegodišnja stabla drveća, a niko nije uhvaćen niti za to odgovarao. Slični nasilnici oštetili su u velikoj meri i šumu Vlade Vučekovića. Takođe, Šiptar Laka Šabani je napao nožem Milivoja Otaševića, u selu Kiskoti, i naneo mu lakše telesne povrede, za što je kažnjen sa 50 dana zatvora. Inače, u Đakovici su u porastu ispadi sa albanskim zastavama i ispisivanje parola "Kosovo republika" ("Jedinstvo", 18. 5. 1988).

- Isti list istoga dana donosi zvanični izveštaj iz opština Istok i Suva Reka o "učestalim ekscesima" albanskih šovinista separatista u ovim opštinama, naročito u selima oko Suve Reke: Dobrodeljane, Rečane, Budakovcu i Bukošu, Mušutištu, Popovljanu, Delovcu i Lešanu. U Suvorečkoj opštini je sve više krađa šume, naravno, srpskih šuma prošle godine bilo je 2.176 prijava. Posebno je veliki broj uzurpiranja društvene imovine od strane Arbanasa. Za godinu dana evidentirano je 686 uzurpatora, ali se uspelo da društvu vrate svega 104 hektara. Slične uzurpacije opštenarodne imovine od strane Šiptara ima i u Orahovačkoj opštini.

- Uz ovo navedeno iz Suvorečke opštine, dodajemo i sledeće lično svedočenje. U srpskom zaseoku Dragiće u Mušutištu, istih tih dana, oko Uskrsa 1988. neki susedi Šiptari polomili su Srbima sve tri česme za vodu, kojima se služe svi Srbi u tom zaseoku. Jedan od Šiptara rekao je jednom Srbinu (koji nam je ovo i posvedočio, ali mu ime iz predostrožnosti ne navodimo): "Ovo vam je ovde zadnji Uskrs!" - Izgleda da je Srbima u ovom kraju i svuda na Kosovu stalni Veliki Petak i neprekidni Krstovdan, i oni traju od jednog Uskrsa do drugog, i tako vekovima od Kosova do Kosova.

- 23. maja 1988. uveče oko 7,30 u naselju Brežnik kod Peći, u Radničkoj ulici, Albanac B. T. (14) napao je nožem svog komšiju Jovana Mijatovića (20) i naneo mu teške telesne povrede. Zbog toga je ovaj hitno prenet u pećku bolnicu i odmah operisan. Direktan motiv ovog mučkog napada na komšiju Srbina naizgled je nepoznat, ali ljudi veruju, a to su priznali i zvanični organi, da je to nedelo plod mržnje albanskih šovinista protiv Srba.

- 24. maja 1988. dva maloletnika albanske narodnosti, A. A. i H. A., u selu Meževina kod Istoka, napali su svoju susetku Draganu Vojinović (20), domaćicu, u njenoj bašti. Iako ih ona nije ničim izazivala, oni su je vređali i psovali i razne pogrdne reči joj govorili. Suprug napadnute žene, Vitomir Vojinović, kaže da su ovi maloletnici sinovi Muharema Ahmetija i da oni već duže vremena maltretiraju srpsku decu u selu, a svojim stadima nanose poljske štete Srbima susedima. Sve je to prijavljivano više **** vlastima, ali bez ikakvog uspeha, jer šiptarske vlasti na Kosovu ignorišu štete nanesene Srbima. Za ovaj napad na nevinu Srpkinju, sud za prekršaje kaznio je sada njihovog oca samo sa 25 hiljada dinara. To nije umirilo napadnutu srpsku porodicu, koja veli da je zbog uznemiravanja prinuđena da napusti svoje pradedovsko ognjište. Zbog ovoga i drugih šiptarskih zuluma u Istoku i okolnim selima održan je u subotu 28. 5. 1988. protestni skup Srba iz Istoka, Kline i okoline. Narod je sa ogorčenjem govorio o teroru Arbanasa nad Srbima i, zbog potpune nebrige nadležnih vlasti i odgovornih komunista, predložili su kolektivni odlazak Srba u tzv. užu Srbiju, to jest grupno iseljavanje sa Kosova.

- 24. 5. 1988. Šiptar Krist (Prenk) Pjetraj, iz Poljana kod Istoka, u pripitom stanju vređao je Srbina Radomira Arsića iz istog sela. Pre toga je došlo do konflikta između Radomirovog bratanca i sina ovog Albanca, pa je ovaj to iskoristio da izvređa nedužnog Srbina. Ovakvih i sličnih gorkih uvreda Kosovski Srbi svakodnevno ispijaju kao mutnu vodu, jer svaka žalba bilo kome samo im se još gore olupa o glavu, kao u turska vremena.

- "Jedinstvo" iz prištine (26. 5. 1988) donosi vest da su srpski seljaci iz sela Dren došli u Opštinu Zubin Potok da traže od opštinskih organa da spreče Albance iz istočke opštine da im sa svojim stadima nanose poljske štete. Srpski seljaci su nemoćni protiv šiptarskih nasilnika i štetočina, i to ne samo u ovoj opštini, nego i svuda po Kosovu i Metohiji. Čak i van Kosmeta, napr. na Čakoru, u Gusinju i Plavu - došlo je do sukoba između domaćina Srba i Crnogoraca sa šiptarskim čobanima, koji svoja stada samovoljno napasaju na srpskim imanjima.

- 26. maja 1988. uveče oko pola deset, napadnuta je u svojoj kući Adila Omerović (30), domaćica Muslimanka iz Istoka. Nepoznati je više **** snažno lupao na njena vrata i, mada je ona zvala miliciju, nisu joj došli u pomoć, dok lupu nije čuo sused Srbin Srbislav Spiridonović i došao sa svojom ženom u pomoć. Tek kasnije stigla su i dva milicionera. Žena Muslimanka je tom prilikom rekla da je i pre neki dan neki nepoznati mladić Šiptar pokušao da siluje devojku B. 3., muslimanske narodnosti, koja se jedva uspela bekstvom da spase od nasilja. Inače, Adila Omerović je rodom iz Zenice u Bosni i udata je za Albanca Muhameda Arifija, koji radi u Smederevskoj Palanci, a toga dana je bio na terenu u Požarevcu. Ovo je jedan od primera da obesni Šiptari na Kosmetu napadaju ne samo na Srbe, nego i na Muslimane, Cigane, Turke i na sve koji nisu Albanci.

- Među profesorima i nastavnicima Srbima i Albancima u školi Srednjeobrazovnog centra "Zejnel Hajdini" u Uroševcu odavno vlada atmosfera nepoverenja i zaziranja, jer su u toj sredini Srbi, i nastavnici i đaci, stalno izloženi šiptarskim pritiscima i nasiljima, kako ličnim, tako i u školstvu, i po pitanju jezika. Zbog toga su, krajem maja 1988. srpski nastavnici potpisali zajedničku izjavu u kojoj ističu da, ako se ne promeni sadržina napisa na pečatu ove škole, jer je ona formulisana antisrpski, oni više neće izdavati ni potpisivati školske diplome. Naime, na pečatima ove škole nema ni grba ni naziva Srbije, jer to ne žele većinski šiptarski nastavnici, mada ih na to obavezuje zakon. Ovakvim postupanjem javno se poriče srpski jezik i državnost Srbije na Kosovu i Metohiji. Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera progona i Srba i srpskog jezika i srpske kulture i uopšte srpskog identiteta na Kosovu od strane albanskih neofašista.

- Pred tužnu godišnjicu krvničkog ubistva Danila Milinčića (+2. jun 1982), novinar Jevrem Damnjanović posetio je sirotu majku Danicu u Samodreži i još jednom izneo njene stare i nove muke i zlopaćenja na Kosovu. "Nije moja muka jedina ovde", (na Kosovu), veli žalosna Danica Milinčić. "Prošle noći su psi besno lajali i jurili dvorištem. Nikako da se smire kao da laju na čoveka. Uzmem ovaj mali pištolj i opalim dva **** u vazduh. Psi se smiriše. Čudno je to. Kad šušne, skočim. Tera me nešto, iznutra. Ali ne zato što se plašim za svoj život. Pogotovu otkad mi sina ubiše. I kad idem kroz pomrčinu, ne sklanjam se; idem pravo prema njemu. Ako mi je sudnji dan, neka bude. Svašta sam preturila preko glave... Već na početku rata došao je ovde iz Albanije Šaban Bunja sa braćom i stričevima. Stao gore iznad kuće i naoružan mašinkom doviknuo mom budućem svekru Danilu: "Da se seliš odavde, ovo je moje". ... Danilo je odvažno rekao: "Mi odavde ne idemo. A svačija je sila prošla, pa će i tvoja.". Ipak, i Milinčići i moji Mihailovići morali su da se sele. Čim je došla sloboda, vratili smo se u Samodrežu. Zatekli smo demolirane kuće, a iz nekih se još nisu bili iselili Šabanovi rođaci. Zatim je mukotrpni seljački život tekao naizgled kao svuda. Ali, nije bilo tako... Godine 1960. ubijen je moj muž Slavoljub... dole kraj potoka, na našem imanju, ubili su ga mučki iz pištolja. Nikada se nije saznalo ko je to učinio". 2. juna 1982. g. ubili su i Daničinog sina Danila. Sin, sinovac i sestrić Ferata Muje (emigranta iz Albanije) držali su bespomoćnog mladića Danila i tukli ga, a zatim je ubica, Ferat, pritrčao i klekao mu na stomak i pištoljem hladnokrvno pucao mu u srce, pred očima majke Danice, koja je pokušala da svojim telom zaštiti sina. Danilova supruga Ratka sa dvoje dečice (jedno je posmrče), živi sada u Kosovu Polju, gde se po ubistvu muža jedva nekako zaposlila kao učiteljica. "Svi su se razišli, kaže majka Danica. Šta ću ovde sama? Tek samo da budem na broju. Kome to koristi? Ionako, kad umrem, ovo će opusteti. Ponudila sam kuću na prodaju, ali kupaca nema. Srbi se sele, ostalo je svega nekoliko domaćinstava. Sve sami starci. Škola ima samo 4 srpska đaka. Odlaze i Srbi iz okoline. I ja bih isto. Ali, Šabanovi potomci, onog baliste, poručili su: "Mi Danici nećemo da pravimo nikakve smetnje, ali njena zemlja je naša". I zato niko od Šiptara neće da je kupi. A i zašto bi, kad će im ionako pripasti jednoga dana. Dođe mi da sve ovo ostavim kako je, i odem" ("Ilustrovana politika", 31. 5. 1988).

- Na Duhovski utorak (31. 5. 1988) u naselju Paunovo polje - Uroševac, grupa učenika Albanaca fizički je napala Srbina Nenada Pricu, milicionara iz Uroševca, dok je na njivi svoje tašte okopavao kukuruz. Napadnuti je izjavio da je u tuči učestvovalo 20 učenika Šiptara, ali su vlasti zatim povele postupak samo protiv sedmorice. Na kraju je kažnjen samo učenik B. B. (16) i to školskim ukorom. Tašta napadnutog Nenada, Ljubica Slijepčević, izjavila je da to nije prvi put da Albanci napadaju njenu porodicu i imovinu, i da su ti isti učenici, vraćajući se iz škole, više **** i nju samu gađali kamenjem i psovali joj srpsku majku.