Venčanje je radosno okupljanje kako za one koji se venčavaju, tako i za njima bliske osobe. Ono je, takođe, i ceremonija, i u različitim kulturama postojali su različiti tradicionalni obredi i gestovi za tu priliku. Neki od tih tradicionalnih običaja upražnjavaju se i danas, što ponekad može da napravi probleme, naročito ako mladenci imaju drugačije nasleđe.

Venčanja među partnerima koji su podizani na različit način (vernici su ili nisu vernici, podizani su konzervativno ili nekonvencionalno, pripadaju različitim verama, narodima, rasama, kulturama...) danas nisu naročito retka. Prilikom spajanja različitih može da dođe do napetosti. Nekada naročite napetosti nema, porodicama je važno samo da se njihov sin ili ćerka venčavaju s dobrom osobom, ali nekada se porodicama ne dopada to što će njihovo dete biti u braku s nekim ko se razlikuje od njih. A jedna od različitosti mogu da budu i drugačiji tradicionalni običaji prilikom venčanja, običaji koji najčešće ne smetaju sami po sebi, ali koji jasno i nedvosmisleno ukazuju na to da tu ima nešto drugačije. Mogući rezultat je da vi želite da se pridržavate nekog običaja, čak ne ni toliko jer vam je bitan kao takav, nego ga smatrate simpatičnim i bezazlenim - a voljena osoba se protivi tome jer bi njeni roditelji mogli da se osete uvređeno.

Šta u takvoj situaciji? I koji su uopšte tradicionalni običaji kojih vredi pridržavati se? Odgovor na drugo pitanje jeste da vredi pridržavati se običaja koji su vama ili nekom vama bliskom bitni, za ostalo manje-više, može, a i ne mora. A odgovor na prvo pitanje jeste da je bolje odustati od nečega što vam nije zaista bitno nego uvrediti roditelje voljene osobe.

Šta kada je pomenute principe nemoguće uskladiti? Kada bi neki običaj koji je bitan vama ili voljenoj osobi uvredio porodicu voljene osobe ili voljenu osobu, ili vašu porodicu ili vas? A odustajanje od tog običaja bi osoba koja odustaje i/ili njegova/njena porodica smatrali uvredljivim? Tu na scenu stupa dogovor. Prvenstveno dogovor s voljenom osobom (jer vi i on ili ona treba ne samo da se venčate već i da posle toga živite zajedno), a po potrebi i konsultacija s obe porodice o kompromisu koji bi obe strane smatrale prihvatljivim. Tamo gde su ljudi razumni, nekakav dogovor će svakako biti moguć; tamo gde to baš i nije slučaj sa svima koji su u toj priči, preostaje vam da s voljenom osobom nekako pregrmite trzavice oko venčanja, a zatim da uplovite u bračne vode i nastavite s onakvim životom kakav vas dvoje želite.



Izvor: Krstarica

pokrecem temu opet iz naftalina jer se uskoro zenim a ima milion obicaja i mislim da ce bii lepo da se sve to objedini na jednom mestu pa da buduci supruznici budu upuceni...

Da li neko od postojecih burek brakova moze nesto da kaze kako je proteklo njihovo vencanje i koji su ovicaji sa mladine i mladozenjine strane?

Ko koga daruje, ko sta radi ... itd???

ovo sam pronasao za sada ali to su samo nacelni obicaji a mene zanimaju detalji...


Hvala na pomoci!!!

Obicaji u Srbiji


Dolazak u mladoženjinu kuću
Važno je doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom u kojoj je stan, neko od mlađih, najčešće su to mlade devojčice, a mogu dečaci i devojčice, dočekuju goste i kite ih ruzmarinom. Običaj je da zvanica ostavi malo novca deci za kićenje, a neko od dece će goste otpratiti do domaćinovog stana, ako se stan nalazi u višespratnici. U stanu ili u kući gosti se okupljaju i služe samo kafom ili nekim pićem. Ako je neko došao izdaleka, može se poslužiti i sendvičem.

Formiranje svadbene kolone
Pre polaska po mladu, običaj je da domaćin očita Oče naš, a svi zajedno pomole se Bogu i onda krenu. Na čelu kolone, u prvim kolima, nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat je nekad bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju, ili posebno lice. Iza njega, u drugim kolima je mladoženjinim kum, a u trećim - mladoženja s ocem. Posle toga, formira se kolona kola ostalih zvanica.

Oblačenje mlade
Mladi pri oblačenju pomažu sestre i najbolje drugarice. Običaj je da mlada bude u belom i da ima beli veo. Po pravilu, mladinu venčanicu nabavljao je svekar, odnosno, mladoženja. Danas se sve to obavlja prema ličnim željama, dogovoru i mogućnostima. U svakom slučaju, venčanica treba da bude svetlih boja, a kako se god mlada obukla, uvek će tog dana biti lepa.

Dolazak u mladinu kuću
Dolazak u mladinu kuću i odvođenje mlade propraćeno je mnogim lokalnim običajima: od gađanja jabuke iz puške do otkupa mlade. Naravno, danas u gradu, u stambenoj zgradi, nije mogućno gađati iz puške niti izvesti sve one običaje koje su izvodili naši roditelji, a pogotovu, dede i babe. Oni su živeli u drugačijim uslovima, kad su ti običaji i bili primereni. Lepota običaja je u tome da pruže radost učesnicima, a ne da izazovu neku nezgodu. Jabuka se može zakačiti na koncu iznad ulaznih vrta stana i rukom skinuti. Otkup mlade može se takođe izvesti, i u tom slučaju otkupljuje je ili stari svat ili mladoženja. Mladu prodaje njen rođeni brat, a ako ga nema - onda brat od tetke, strica, ujaka. Kad se mlada izvede, ona, u pratnji brata, seda u kola sa kumom, a kolona se formira na isti način kao i u dolasku.

Venčanje u crkvi
Kad dođu pred crkvu mladenci, praćeni kumovima, odlaze pravo pred oltarske dveri. Tu se vrši obručenje, odnosno kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne šake. Sve to obavlja se pred sveštenikom. U toku obručenja mladenci i kumovi drže sveće. Te sveće se kasnije ostave u crkvi da izgore - za srećan bračni život. Posle obručenja, u crkvi se obavlja venčanje. Njega obavlja sveštenik po propisanim kanonskim pravilima. Mladencima se stavljaju krune na glave; vežu im se desne ruke belom maramicom ili platnom. To platno, kao i sveće kupuje kum i daje ih svešteniku pre obručenja.

Završetak venčanja
Po završetku venčanja mladencima najpre čestita sveštenik, a zatim čestita i kumovima. Posle toga, redom čestitaju, a mladencima i kumovima ostaje još da se potpišu na dokumentu koji se naziv venčanica. Potpisivanjem venčanice obred sklapanja braka je završen. Sve posle toga je svadbeno veselje. Na izlasku iz crkve običaj je da kum baci oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Posle izlaska iz crkve, odlazi se na mesto koje je predviđeno za svadbeno veselje, a ono se organizuje prema mogućnostima i želji mladenaca i njihovih roditelja. Tu će se događati mnoštvo stvari za koje će oni koji iz izvode tvrditi da je takav običaj ili ovako se valja. Uzalud je protivrečiti im.

Kumovi
Kuma bira mladoženja. On mora biti kršten po pravoslavnom obredu. Zato postoji samo jedan kum. Kako je za sklapanje građanskog braka, međutim, potrebno imati dva svedoka, onda je danas uobičajeno da jednog svedoka, kuma, bira mladoženja, a drugog - nevesta. U narodnoj tradiciji postoje kum i stari svat kao glavne ličnosti na venčanju, odnosno kao osobe koje svojim potpisom garantuju verodostojnost braka. Iz svega toga postignut je kompromis, pa se danas na venčanju pojavljuju dva kuma, od kojih je mladoženjin kum - prvi. Mladoženjin kum je, po pravilu, kupovao burme, nabavljao belo platno za venčanje i sveće. Osim toga, ima obavezu da kupi i kumovski poklon. Danas, uglavnom, mladoženja kupuje burme, a ostale obaveze kuma su se zadržale.

Kupovanje poklona mladencima
Svaka zvanica je dužna da odnese mladencima neki poklon. Tu postoje razlike. Kum i stari svat imaju veće obaveze od običnih zvanica. Takođe su i obaveze najuže familije veće od obaveza ostalih zvanica. Uostalom, cilj samog čina darivanja jeste želja da se mladenci što pre materijalno osposobe za samostalni život. Izbor poklona, ipak, najviše zavisi od mogućnosti darodavca. Danas je uobičajeno, a pokazalo se i praktičnim, da se darovi daju u novcu, što mladencima omogućuje da ga potroše na najcelishodniji način. U srpskoj narodnoj tradiciji postoji, baš kad su svadbe u pitanju, pravilo reciprociteta. Svaki poklon koji se dobijao upisivan je u svesku, a pored njega se beležilo i ime darodavca. Ta sveska je bila svojevrstan podsetnik, pa kad neko bude pozvan na svadbu, on prekontroliše da li je ta osoba bila na njegovoj svadbi i koliko je vredan poklon donela. Prema tome se i određuje vrednost poklona koji će se dati mladencima. Drugačije rečeno, ako neko nije pravio svadbu, nema obavezu ni drugom da ide. A ako jeste, onda je po običajnom pravu dužan da ode onima koji su i njemu bili. To je dobro imati na umu pre nego što se otpočne sa preterivanjem.

Vreme za venčanje
Venčanje se, po pravoslavnoj veri, ne obavlja u vreme posta, sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetlu nedelju.




Crkveno venčanje kod pravoslavaca


Predbračni ispit

Predbračni ispit je postupak kojim crkva ispituje da li dvoje kandidata za brak ispunjavaju sve kanonske uslove. Predbračni ispit obavlja nadležni sveštenik devojke, odnosno buduće neveste. Za ispit treba pripremiti crkvene krštenice, a muškarac i potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju. Predbračnom ispitu mogu prisustvovati i roditelji budućih mladenaca, ali to nije obavezno. O izvršenom predbračnom ispitu dobija se pismena potvrda koja se predaje nadležnom svešteniku mladoženje. Na osnovu te potvrde, zapisnika, sveštenik može obaviti venčanje. Predbračni ispit mora biti obavljen najmanje tri nedelje pre venčanja. Venčanje u pravoslavnoj crkvi trebalo bi zakazati barem mesec dana ranije, a ukoliko je reč o mešovitom braku onda i ranije kako bi se na vreme dobio odgovor na molbu.

Venčanje se, po pravilu, ne obavlja u vreme posta (mada se odobrenje uz prethodno upućenu molbu sa jako dobrim razlogom može dobiti), takođe se venčanje ne obavlja sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetu nedelju.


Venčanje u crkvi

U crkvu mladenci ulaze praćeni kumovima i odlaze pravo pred oltarske dveri. Tu se vrši obručenje, odnosno kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne ruke. Sve se to obavlja pred sveštenikom. U toku obručenja mladenci i kumovi drže sveće a sveće se kasnije ostave u crkvi da izgore - za srećan bračni život. Posle obručenja u crkvi se obavlja venčanje. Njega obavlja sveštenik po propisanim kanonskim pravilima. Mladencima se stavljaju krune na glave, vežu im se desne ruke belom maramicom ili platnom. To platno, kao i sveće, kupuje kum i daje ih svešteniku pre obručenja. Po završetku venčanja mladencima najpre čestita sveštenik, a zatim čestita i kumovima. Mladencima i kumovima ostaje još da se potpišu na dokument koji se naziva venčanica. Potpisivanjem venčanice, obred sklapanja braka je završen.
Po izlasku iz crkve običaj je da kum baci oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Posle toga je predviđeno svadbeno veselje na način kako su ga organizovali mladenci ili neko njima od pomoći.



Izvor: MojeVencanje

Hvala na odgovortu...ali nigde se ne spominju deveri...

I jos je nejasno da li mladozenja ide kod mlade u kucu(na otkup itd...) ? Ili ceka u crkvi?

Koliko je meni poznato, prema nasim obicajima mladozenja ide po mladu, tada se i "desava kupovina", ali nisam sigurna ko sve ucestvuje u tome... da li samo dever, ili dever i kum, ili samo mladozenja, ili mladozenja sa deverom... to ne znam 

Opet, koliko je meni poznato, dever "preuzima" mladu kada je "kupe", sedi blizu mlade i vodi racuna da joj, prema obicajima, ne ukradu cipele, torbicu... za devera se "imenuje" mladozenjin rodjeni brat, ukoliko ga nema, onda brat od strica, ujaka, tetke. U nekim krajevima se za devera "imenuje" i sestra ukoliko mladozenja nema brata.

U Srbiji mladozenja ne ceka mladu ispred crkve, mada kako vreme odmice sve vise se preuzimaju tudji obicaji, tako da se verovatno moze pojaviti i takav momenat 

Kod nas je sve moguce...

jos imam dileme oko darivanj...da li mladina porodica daruje kumove, devere itd...?