Misija delegacija sa Zapada

U nekoliko navrata tokom prošle godine u Srbiju su dolazile raznorazne delegacije sa Zapada koje su daleko od očiju javnosti bile zainteresovane za srpske prostore. Ali, njih nije zanimalo Kosovo ni Haški tribunal, ni privatizacija ni strane investicije. Oni su se više nego strastveno interesovali za srpsku srednjevkovnu istoriju. Pažljivo su obilazili, premeravali, proučavali srpske korene a glavni putokaz u njihovoj misiji bila je srpska Sveta gora, odnosno, Fruška gora i njeni manastiri. Zašto je 17 srednjevkovnih sakralnih bisera, koje su palili, arčili i pljačkali, i Nemci, i Turci i ustaše bilo toliko bitno inostranim gostima. Pre svega, zbog jasnih i nedvosmislenih tragova koje su na ovim prostorima ostavili neki, mnogo značajniji i upućeniji mudraci sa ovih prostora. Te tragove su istraživali  i još prate, "gosti" iz Francuske koji nalaze uzročno-posledičnu vezu između svetorodne dinastije sremskih Brankovića, njihovih zadužbina na Fruškoj gori, istrebljenja mističnog reda Templara i Sionskog priorata.


   Priča o takozvanoj "srpskoj vezi", odnosno, fruškogorskih manastira i Sionskog priorata (za koji još nije pouzdano utvrđeno da li je mit ili stvarnost) započinje još početkom 19. veka u malom, tada nepoznatom seocetu Rene l' Šato, koje će skoro dva veka kasnije postati, gotovo, mesto hodočašća svih poštovalaca Sionskog priorata i Templara. Ovaj kraj Francuske je oduvek bio mirno područje sa ruševinama drevnog zamka. Rene-le-Sato i seoce Kustos nisu se po ničemu, tokom 1890. izdvajala od mnogobrojnih sličnih sela diljem Francuske. Doduše, postojale su odredjene glasine o životu B. Sonijera, sveštenika iz Rene l' Sato, ali takvi tračevi vezivani su i za neke druge žitelje sela i celog kraja.



   Osoba koju je Sonijer često obilazio bio je Antoan Želis, sveštenik iz Kustosa. Isto je važilo i za Anrija Budea, sveštenika iz sela Rene l' Šatoa. Reč je o kolegama čija je misija bila da služe verskoj zajednici kojoj su pripadali.
Ali, postojalo je nesto što su delili - za to vreme neobično veliku količinu bogatstva. Pre nego što su postavljeni na funkcije u svojim selima, Ðelis i Bude bili su vikari u Durban-Korbije, gradu koji je Sonijer takodje posećivao.

Brutalni zločin

Neobična biografija B. Sonijera postala je slavna širom sveta u 20. veku, ali je tragična sudbina sveštenika Želisa prva izazvala znatiželju, i zgražavanje javnosti. Ovaj sveštenik nadjen je mrtav 1. novembra 1897. u svom parohijskom domu i bio je žrtva nepoznatog brutalnog zločinca! Posle istrage policije, ustanovljeno je da je pokojnik posedovao zavidno bogatstvo, skriveno na više mesta u njegovom domu, ali i to da novac nije bio motiv zločina. Pojedini tragovi nađeni pored tela nesrećnog sveštenika otvoriće mnoga pitanja i dovesti nas ni manje ni više nego do srca srpske Svete gore!

Opat Antoan Želis, bliski prijatelj i saradnik B. Sonijera, rodjen je 1. aprila 1827. godine. Neposredno pre njegovog svirepovog ubistva, poznanici su bili zabrinuti za njegovo stanje. Tvrdio je da mu nepoznati ljudi prete, iskazivao, do tada, nevidjenu dozu paranoje kojoj nije bio sklon. Dobroćudni sveštenik, počeo je da strogo vodi račun ko hoda iza njega, da nabavlja nove brave, kupuje pse čuvare... Ipak, sve mere predostrožnosti nisu ga spasile neobične smrti.


Kobno veče poslednjeg dana oktobra, Želis je otvorio vrata nekom, očigledno, dobro poznatom posetiocu. Kasnije istraga je pokazala da nije bilo obijanja brave, provale, lomljavine prozora... Dakle, sveštenik Antoan Želis je, ništa ne sumnjajući, pustio ubicu u kuću. Ko je to bio - do danas se ne zna. Činjenica je da se Želis družio poslednjih meseci svog života sa neobičnim i nepoznatim ljudima koje niko nije poznavao i koji očigledno nisu bili iz njegove parohije. Da li su oni bili ubice, nikada nije utvrđeno jer im se nije moglo ući u trag.
Po jednoj od spekulacija, Želisa je ubio lično Sonijer ali to nikada nije imalo realnu argumentaciju i više je spadalo u domen seoskih priča. Šta je to što je bilo neobično i zagonetno u Želisovoj smrti?



Policijska istraga je, naime, utvrdila da je Želis ubijen na krajnje svirep ali i ritualan način. Iskasapljen je hladnim oružjem, najverovatnije sečivom sa tačno 13 udaraca. Interesantno je da su poslednja tri “reza“ bila smrtonosna dok su prethodnih 10 bili isključivo u funkciji grobnica_zelismučenja nesrećnog sveštenika. Inspektori su, stoga, opravdano posumnjali da je Želis strahovito mučen da bi odao neku važnu tajnu, a kada sva tortura nije pomogla presudili su mu sa tri fatalna udarca nožem. Proučavajući detalje brutalnog ubistva, mnogi istoričari Priorata i istraživači utvrdili su da broj 13 (koliko je bilo udaraca sečivom) nije slučajan i da predstavlja simboliku čak i poruku onima koji su to mogli da protumače. Dakle, na telu Želisa nađeno je 13 rana što već samo po sebi predstavlja baksuzan odnosno nesrećan broj. Tu je i broj 13 koji se dobija - 12 apostola plus Juda Iskariotski koji je po učenju zvanične Crkve izdao Hrista. Zbog broja 13 odnosno interpretacije sa apostolima i Judom, mnogi su skloni mišljenju da je Želis nekoga odnosno nešto – izdao.


Posebno je intrigantan podatak da je telo unakaženog Želisa nadjeno u potpuno neprirodnom položaju. Mrtvi sveštenik je ostavljen u položaju u kome se pokojnici smeštaju u posmrtni kovčeg. Ruke su mu bile ukrštene na grudima, kao prilikom molitve. Zločinac se potrudio da zada trinaest udaraca, ali i da telo nesrećnika pripremi za “večni odlazak“. Nije prošlo ni neprimećeno da se zločin zbio u Noći veštica, izmedju 31. oktobra i 1. novembra. Dan kasnije bio je - Dan svetaca.

“Obešeni čovek”

tarot1Policijski inspektori su se dugo mučili zbog traga koji nikako nisu mogli da protumače, a to je bio vrlo čudan položaj Želisovih nogu. Jedna je bila savijena u kolenu i podvučena pod drugu. Policija nije odmah shvatila da je u pitanju prepoznatljiva pozicija iz Tarota poznata kao “obešeni čovek“. Sveštenik nije bio ni obešen ni zadavljen, ali je krvnik očigledno želeo da ostavi poruku i prilično se pomučio da telo postavi u odredjeni položaj. Inspektori su jednoglasno zaključili da je nemoguće da su noge nesrećnika slučajno ostale u pomenutoj poziciji. Veruje se da je zločinac time želeo da uputi nekakvu poruku, ali ni to do danas nije razjašnjeno.

Misteriozna poruka

Na mestu ubistva, nadjen je samo jedan jedini trag koji bi priču o Želisu mogao dovesti do neverovatnih destinacija. Policija je, naime, nedaleko od tela otkrila kutiju papira za zavijanje duvana i parče papira na kojem je bilo rukom zapisano “Viva Angelina“.
Bezuspešno su inpektori pokušavali da udju u trag ovom nejasnom dokazu ali bez rezultata. Dokazano je da je vrsta papira za zavijanje duvana kupljena najmanje 200 kilometara daleko od sela Kustas gde je Želis ubijen. Čim su videli ime Angelina policajci su u susednom Narbonu našli prostitutku Angelinu Žanije, ali je lako dokazano da ona nije imala nikakve veza sa strašnim zločinom. Policajci se, medjutim, nisu bavili smislom poruke “Viva Angelina“ odnosno suštinom poruke.
Da li je Želis morao da umre kako bi Angelina mogla da živi?

---

“Viva Angelina” je bila poruka koju francuski inspektori a kasniji analitičari misterioznog ubistva opata Želisa nisu mogli da reše. Na kraju, u pomoć su pozvani stručnjaci za simbolizam koji su nevešto spekulisali sa pozadinom zagonetne poruke. Ime Angelina su, zdravorazumski, povezali sa - andjelom. A, andjeo je ujedno i božiji glasnik. Tako se došlo do prilično neobičnog detalja i pretpostavke - da li je poruka trebalo da znaci: “Viva (ženski) glasnik“ ili “Viva (ženski) andjeo“?


Andjeli su, kao što je poznato, veza izmedju zemaljskog i nebeskog, a zločinac je sveštenika Želisa upravo tamo i poslao. Ako se podsetimo na položaj tela ubijenog, možemo zaključiti da je napadač imao više poštovanja prema njegovoj duši, nego prema Želisu samom, dok je bio živ. Ukoliko je tačna pretpostavka da je reč o ritualnom ubistvu, čemu je služila misteriozna poruka “Viva Angelina”?
Više od jednog veka posle ubistva, sasvim slučajno, otkriven je detalj koji bi celoj priči mogao dati neverovatan obrt. Na samoj granici Francuske i Španije u mestu Koral, odnosno, u lokalnoj crkvi, značajno mesto zauzima statua - Svete Angeline! Reč je o mestu koje je Sonijer zajedno sa svojim kompanjonima često obilazio.



Sveta Angelina, odnosno, Mati Anđelija, odnosno, despotica Angelina Branković, nije katolička već pravoslavna svetiteljka koja, reklo bi se, ne bi trebalo da ima veze sa Francuskom, Sonijerom, Želisom...
Sveta Angelina je veoma poznata u pravoslavnom svetu. Nadaleko je čuven kult Mati Angeline u Sremu, i to u vreme najvećih iskušenja za srpski narod, stešnjen izmedju, turskog ropstva i austrijskih pritisaka za unijaćenjem.
Zato se postavlja pitanje - ko je izradio ovu statuu i po čijoj narudžbi? Nepoznato je zašto je statua Angeline u Koralu i zašto je, prema tvrdnjama lokalnog stanovništva, premeštena iz crkve u Prats de Molo i postavljena u drugo zdanje.
Policija verovatno nije imala saznanja o postojanju statue pravoslavne svetice, a i da jeste da li bi inspektori uz ovu informaciju mogli da slože kockice zločina.
Trebalo bi se zapitati i šta je statua Angeline radila u Prats de Molu i da li je zbog svog pravoslavnog porekla pomerena iz ove crkve. Zatim, zašto je neko uopšte tražio da se izradi statua Svete Angeline za crkvu u Prats de Molo, i zar nije logičnije da je narudžba trebalo da bude specifična (custom made), kao i u nekoliko slučajeva kada je Sonijer naručivao za svoju crkvu i crkvu Žiskard u Tuluzu? Nažalost, statua u Koralu nema vidljivog potpisa autora, pa njegov identitet ostaje večna misterija.



  Najjači pečat, Sveta Angelina ostavila je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori. Manastir nadomak Iriga, naime, osnovali su Djuradj Branković (kasnije monah Maksim) i njegova majka Angelina, žena slepog Stefana Brankovića. Gradnja manastira započela je, kako se veruje, 1509. godine. Doradjena je 1513. uz finansijsku pomoć ruskog vojvode Vasilija Jovanoviča i vlaškog vojvode Jovana Basaraba. Kada je despot Djuradj Branković umro 18. januara 1516. manastir i dalje nije bio završen. U Krušedolu su sahranjeni i Stefan i njegov brat, despot Jovan Branković. A kada je umro Djuradj, Angelina se zamonašila i kasnije je takodje sahranjena u manastiru.
Sveto zdanje je napokon završeno 1546. a centralna kupola je oslikana 1543. Većina fresaka datira iz 18. veka, mada ih ima i iz 16. veka. Tokom 1716, Turci su napali manastir i uništili mnoge relikvije, a tokom Drugog svetskog rata Krušedol se našao na meti ustaša i nemačkog Vermahta. Hrvatske snage pokupile su dobar deo biblioteke manastira i prebacili ga u Zagreb, gde je i dan danas.



krusedol1 Fruška gora je poznata po svojim vinogradima i vinima, i - velikom broju manastira. A, Fruška gora bi u prevodu značila i - Francuska gora. Izmedju 16. i 17. veka na ovom području izgradjeno je 35 manastira, ali ih danas ima samo 17. Nije poznato zašto je baš ovde izgradjen toliko broj svetih zdanja, ali je poznato da je u jednom periodu istorije Fruška Gora nazivana - Planina “spasenja”. Mnoštvo je legendi u vezi s ovim svetim zdanjima. Od onih da je većinu manastira podigao još Sveti Sava i “sremski kralj” Dragutin do onih da ih je lično pohodio Sveti Bernard od Klervoa, osnivač monaškog reda cistercita i zaštitnik i jedan od utemeljivača Templarskog reda. S druge strane, značaj Krušedola je ogroman za srpsku istoriju. On slovi za jedan od simbola srpstva, zbog čega su mnogi želeli da budu sahranjeni u ovom manastiru. U njemu se tako čuvaju i ostaci grofa Đorđa Brankovića, patrijarha Arsenija IV Šakabente i mitropolita Jovana Georgijevića. U manastiru su sahranjeni i Jovan Rašković, vojvoda Stefan Šupljikac, kneginja Ljubica (žena knjaza Miloša Obrenovića), mitropolit Petar Jovanović i kralj Milan Obrenović.

Zašto je statua srpske svetice postavljena u Koralu, i da li se poruka “Viva Angelina” na neki način odnosila na nju - verovatno nikada neće biti poznato. Ono što možemo učiniti jeste da posvetimo više pažnje intrigantnim detaljima iz manastira Krušedol, i na taj način pokušamo da dodjemo do odgovora.

Dve su dakle tačke, u našem istraživanju, na koje ćemo obratili posebnu pažnju. Reč je o manastirima Krušedol i Kovilj. Na početno pitanje odakle statua Svete Angeline, srpske svetiteljke, u malom katoličkom seocetu u Francuskoj koje je na misteriozni način u vezi sa pričom o opatu Sonijeru i navodnom tajnom Sionskog priorata, odgovor smo pokušali da nadjemo u manastiru Krušedol, zadužbini poslednje srpske despotske porodice u Sremu.




   Manastir je, prema službenim podacima Srpske pravoslavne crkve sagrađen od 1509. do 1514. godine, a posvećen Blagovestima Presvete Bogorodice. Kapela Sv. Vladike Maksima sagrađena je u prvoj polovini 18. veka a osvetio je episkop Nikanor Melentijević. Tu je sahranjena cela porodica Branković, oslepeli despot Stefan, žena mu Angelina (koja je i ktitor), stariji sin Đorđe (vladika Maksim inače osnivač manastira) i mlađi Jovan.
U manastiru počivaju dva Srpska patrijarha Arsenije III Čarnojević i Arsenije IV Jovanović Šakabenta, vođe dveju velikih seoba, mitropolit Jovan Georgijević, knjeginja Ljubica, žena kneza Miloša Obrenovića, kralj Milan Obrenović, beogradski mitropolit Petar Jovanović, vojvoda Stevan Šupljikac, misteriozni grof  Đorđe Branković i  pukovnik Atanasije Rašković, komandant Petrovaradinske tvrđave.



    Od nastanka, po poreklu i istorijskoj i kulturnoj ulozi za život i bitisanje srpskog naroda, Krušedol je verovatno najznačajniji fruškogorski manastir. Oslikao ga je dvorski slikar patrijarha Šakabente Jov Vasilijevič uz pomoć Vasilija Ostojića, Teodora Glogoglavca, Joakima Markovića i Amvrosija Jankovića kao i Stefana Teneckog. Manastir je osnovao Sveti Maksim sa svojom majkom, potonjom sveticom, Angelinom, uz pomoć vlaškog vojvode Jovana Njagoja, između 1509. i 1516. Prilikom povlačenja Turaka iz Srema 1716, manastirski konaci su oštećeni, a crkva spašena. Obnavljanje manastira je počelo 1721. i završeno krajem šeste decenije 18. veka. Uz zapadno krilo konaka izgrađen je visoki barokni zvonik 1726, a između 1742. i 1750. obnovljena je crkva. Izgradnja manastirskih konaka završena je 1753.


Odmah po ulasku u manastirsku crkvu uočljiv je veliki krst na podu koji je napravljen u čast kneginje Ljubice. Krst je sačinjen u vrlo neobičnom stilu. Ogroman crveni ravnokraki krst identičan je templarskim oznakama. Postoji, medjutim, potpuno neobičan detalj koji svakako nije slučajan, jer se ponavlja na još jedno mestu u samoj crkvi. U pitanju je zvezda na belom krugu, koji se nalazi u sredini templarskog krsta. Ovakva neobična zvezda, samo mnogo veća, i uzdignuta od crkvenog poda na nekih petnaestak santimetara nalazi se i ispred samog manastirskog oltara. Na njoj je stavljeno nekoliko crkvenih rekvizita i veliki ćilim zbog čega posetioci ne mogu odmah da primete neobičnu zvezdu odnosno - poruku graditelja.

Balšići, Obrenovići i tajna bratstva

    Jedan od potomaka Obrenovića, Slobodan Jakovljević, tvrdi da je ova simbolika sasvim jasna. U pitanju su simboli pripadnosti tajnim bratstvima. Jakovljević, kojeg je Okružni sud u Čačku zvanično proglasio naslednikom Obrenovića, to jest, testamenta kraljice Natalije, smatra da su Obrenovići bili masoni i templari.
“...Iz vladarskih porodica, srodničkih Obrenovićima ili njenim precima, bilo je mnogo članova tajnih bratstava, najviše Templara i Slobodnih zidara - masona. To razjašnjava niz nedoumica oko ključnih istorijskih poteza Obrenovića, koji su i sami ili pripadali tajnim bratstvima, ili su bili s njima u tesnoj vezi. Kastele Balšića, direktnih predaka kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović, u starim hronikama i u njihovim kasnijim naučnim obradama nalazimo i kao ishodišta krstaških pohoda u Svetu zemlju - kao zamkove templara. Pouzdano je utvrđeno da su Ig de Pejen i njegovih devet vitezova, osnovavši Templarski red, u Svetu zemlju jerusalimsku pošli iz središnjeg kastela u Langedoku, posedu Balšića. Balšići i potomci su krvno vezani sa Merovinzima-Anžujcima. Bili su članovi i Veliki majstori templara, masonskih loža i Sionskog priorata...”, piše Jakovljević u knjizi posvećenoj istoriji njegove porodice.


Pljačka manastirske riznice

Trebalo bi reći da u crkvi postoje dva sloja zidnog slikarstva. Stariji sloj su freske, slikane između 1543. i 1546, a drugi sloj su uzane zidne slike koje su nastale između 1750. i 1756. Na zapadnoj fasadi crkve je freska sa predstavom strašnog suda, nastala krajem XVII veka. Ikonostas je komponovan od ikona iz četiri perioda. Najstarije su ikone apostola sa Hristom, Bogorodicom i sv. Jovanom Krstiteljem, rad iz polovine XVI veka. U Drugom svetskom ratu, manastir nije razoren, ali je opljačkana bogata i vredna manastirska riznica.

U našem istraživanju, posebnu pažnju ćemo posvetiti i Obrenovićima, slavnoj srpskoj dinastiji, koja je na neobičan i malo poznati način povezana sa starim inicijacijskim Redovima. Podsetimo, Obrenovići su, kao i Karađorđevići, dali srpskom rodu pet vladara - kneževe: Miloša, Milana i Mihaila i kraljeve: Milana i Aleksandra. Na prestolu Kneževine i Kraljevine Srbije sedeli su 72 godine, a bili su vladari Srbije u dva perioda.




  Vladavina Obrenovića neposredno je vezana samo za Srbiju, vladavina dinastije Petrović - Njegoš samo za Crnu Goru, dok su Karađorđevići uspeli da budu i vladari Hrvata i Slovenaca. Obrenovići su negovali Srpstvo i bili su obuzeti srpskom idejom i ujedinjenjem Srpstva, uz blagi izuzetak kneza Mihaila u vreme njegove druge vladavine.
Od tri novovekovne srpske dinastije, Obrenovići su poslednji ušli u srpsku istoriju, a prvi izašli iz nje. Obrenovići su tri godine duže bili na prestolu od Karađorđevića, a kada je reč samo o vladavini Srbijom, punih trideset godina. Novovekovna srpska država postojala je 115 godina, od toga Obrenovićima pripadaju 72, a Karađorđevićima 42 (Godina 1814. nije uzeta u obzir). Petrovići - Njegoši, kao crkveni i svetovni poglavari, znatno duže su vladali od obe srbijanske dinastije (1683 - 1918).



     Malo Srba zna gde počivaju Obrenovići. Knez Miloš i knez Mihailo počivaju u Sabornoj crkvi u Beogradu. Kneginja Ljubica i kralj Milan u manastiru Krušedol. Kneginja Julija u Beču, knez Milan, kralj Aleksandar i kraljica Draga u crkvi Svetog Marka u Beogradu, a kraljica Natalija u Lardiju (Francuska).
U manastiru Krušedol, staroj zadužbini Brankovića i najznačajnijoj srpskoj bogomolji severno od Save i Dunava, nalazi se grob kralja Milana Obrenovića koji svojim izgledom potpuno odudara od tadašnje, ali i sadašnje tradicije čudno se približavajući ezoterijskim simbolima.
Podsetimo, kralj Milan Obrenović je rođen u Marašeštiju, blizu Jašija u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine na veleposedu svoga oca Miloša, sina brata kneza Miloša Obrenovića, Jevrema. Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Majka Milana, Elena Marija Katardži je bila kćerka rumunskoh grofa Konstantina Katardžija.



    Grob kralja Milana nalazi se sa leve strane odmah po ulasku u manastirsku crkvu. Nad velikom pločom stoji neobičan krst koji na krajevima ima cvetove ruža. Ovakav detalj nepoznat je, kao što rekosmo, u pravoslavnoj tradiciji a ne nalazi se sličan primer ni u heraldičkim simbolima ijedne srpske plemićke ili vladarske kuće.
Postoji teza da ova ezoterijska komponenta nije slučajna i da vodi daleko u prošlost Obrenovića koji su, kako tvrde zagovornici ove teorije, u direktnoj vezi sa starom srpskom vlastelom - Balšićima.
Ova hipoteza bazira se na labavim dokazima o postojanju rumunske grane Balšića koji su navodno posle turskog osvajanja prebegli u Rumuniju. Unuk Đurđa Balšića, Đurađ, 1778. ženi se Roksandom, kćerkom Grgura Sturze iz moldavske kneževske porodice iz koje je Pulkerija Sturza, Natalijina mati.
Esmeranda, kćerka Đurđa mlađeg, udala se za Konstantina Katardžija, velikog logofeta kneževine Moldavije, a njihova kći Marija po majci Balšićeva, za kneževića Miloša Jevremovog Obrenovića, sinovca knjaza Miloša.


    Do ovih saznanja došla je i grupa zapadnoevropskih ezoteričara koji su, tvrde upućeni, povezani sa predstavnicima organizacije, koji sebe nazivaju - Sionski priorat.
Upravo je grupa ovih ezoterista, prateći trag Svete Angeline, odnosno napisa “Viva Angelina“ pored tela ubijenog opata Želisa (vidi nastavke 2. i 3.), došla u manastir Krušedol, zadužbinu despotice Angeline Branković.
U kojoj meri bi misteriozni Sionski priorat bio zainteresovan za fruškogorske manastire možda mogu da pokažu i tvrdnje Slobodana Jakovljevića. Za manje upućene, Jakovljević je odlukom Okružnog suda u Čačku proglašen jedinim od naslednika dinastije Obrenović i to preko ženske strane. On je i autor dve knjige koje su podigle dosta prašine u srpskoj javnosti, a koje se bave rodoslovom dve novovekovne srpske dinastije - Obrenovića i Karađorđevića. Upravo Jakovljević iznosi smelu tvrdnju da su Obrenovići na posredan način održavali bliske veze sa tajnim društvima 19. vekovne Evrope - masonima, templarima, rozenkrojcerima i - prioratom.

U kojoj su meri Obrenovići bili u vezi sa određenim tajnim inicijacijskim redovima, najbolje dokazuju njihova heraldička obeležja, nepoznata široj javnosti. Osim krsta nad grobom kralja Milana Obrenovića u manastiru Krušedol na Fruškoj gori, koji mnogi, s puno argumenata, ocenjuju kao “rozenkrojcerski“, kao i neobičnih višekrakih zvezda, mitska zmija uroboros, krasila je grbove mnogih članova ove slavne, ali često i kontroverzne dinastije.



   Uroboros je zmija koja zatvara krug tako što guta vlastiti rep. Poznat je još u drevnom Egiptu, a s jednakom simbolikom postaje i grčki simbol večnosti i beskonačnosti. Preuzimaju ga gnostičari, alhemičari, okultisti pa čak i hemičari koji su inspirisani uroborosom osmislili hemijsku formulu za takozvani benzolov prsten.
Esejista Branislava Jeftović podseća na uroborosa kao “gmizavca koji samom sebi grize rep“, a koji je “simbol materijalne dijalektike života i smrti, dinamike kruga, tačka čije je okretanje beskonačno jer se obnavlja iz sebe samog. Pokretač je života i simbol trajnosti: iz sebe stvara vreme i život; i, kao takav, ovaj prastari simbol paganskog Boga kojeg je svrgnuo s trona Sv. Duh, najlepše predstavlja suštinu zemaljskog života”.


I dok Obrenovićevi potomci, pre svih Slobodan Jakovljević, autor dela “Obrenovići - skrivena istorija“, tvrdi da su potomci Knjaza Miloša bili inicirani u visoke masonske i templarske stepene, ekipa Paladium societea veruje da su i knez Mihajlo i potonji kralj Aleksandar možda bili bliski ako ne i članovi, jednog, takođe, starog, hermetičnog i tajnog društva čiji je simbol u direktnoj vezi, ako ne i proizišao iz gnostičkog i alhemijskog simbola uroborosa. Upravo su fruškogorski manastiri centralni putokazi koji bi trebalo da dokažu naša verovanja i tajnu, nedostupnu široj, pa i većini, stručne javnosti.
Veza koju smo pokušali da uspostavimo jeste između svetorodne familije sremskih Brankovića i potonjih Obrenovića. Naša sumnja odnosila se upravo na pripadnost istom Redu i Brankovića i Obrenovića. Tokom rada, dobijali smo različite poruke, sugestije i upozorenja. Jedni su nas kritikovali za šarlatanstvo, drugi za crnomagijašenje, a treći za pravoslavni fundamentalizam. U nekoliko navrata, upadljivo nam je sugerisana i veza na relaciji Merovinzi - Balšići - Obrenovići. Nije nam se učinila ubedljiva, ali je očigledno da se ona, već duže vreme “protežira“ iz određenih krugova koji bi želeli da dokažu da su Obrenovići - direktni potomci Isusa?!


   Ova hipoteza koja pokušava da se ustanovi kao istorijsko utemeljenje tvrdi da je stara srpska plemićka familija Balšića stigla iz oblasti Langdoka, drevne zemlje Merovinga. Oni su stigli zajedno sa prvim latinskim odnosno venecijanskim i kasnije anžujskim svatovima na dvor Nemanjića, a upravo ih je Jelena Anžujska, kako se ističe, naselila u oblasti Primorja gde su Balšići postala najjača plemićka familija. Po dolasku Turaka na Balkan, deo Balšića beži u Moldaviju a, navodno, upravo je moldavska plamićka familija Keško koja se kasnije orodila sa Obrenovićima, nastavak loze starih francuskih, odnosno, srpskih Balšića.
“Unuk Đurđa Balšića, Đurađ, 1778. ženi se Roksandom, kćerkom Grgura Sturze iz moldavske kneževske porodice iz koje je Pulkerija Sturza, Natalijina mati. Esmeranda, kćerka Đurđa mlađeg, udala se za Konstantina Katardžija, velikog logofeta kneževine Moldavije, a njihova kći Marija po majci Balšićeva, za kneževića Miloša Jevremovog Obrenovića, sinovca knjaza Miloša a oca kralja Milana Obrenovića”.
“Kao rod poznate plemićke porodice Keško, Obrenovići su dokazano u dalekom srodstvu i sa Merovinzima. Porodicom, koja i sama još ima živih potomaka...”, tvrdi Slobodan Jakovljević.

Posete Fruškoj gori


    Da su fruškogorski manastiri, odnosno Fruška Sveta gora, dragoceni svetionici u srpskoj nacionalnoj, ali i manje poznatoj istoriji, pokazuju nam i posete sa Zapada, koje su, najčešće zagrnute plaštom tajnovitosti. Verujemo da nekoliko delegacija Svete Stolice nije dolazilo u Kovilj i Krušedol da bi se divilo arhitekturi srpskog baroka ili teološki diskutovali sa vladikama Porfirijem i Irinijom. To se još manje može reći za neobičnu ekipu Francuza koji navodno imaju prisne kontakte sa ljudima koji se predstavljaju kao visoki službenici Sionskog priorata. Verujemo da su oni stigli na Frušku gori s namerom da se detaljno upoznaju sa kultom Svete Angeline koja je na volšeban način u vezi sa, sada već čuvenim, opatom Sonijerom i tajnom Sionskog priorata. Za kraj, među istražiteljima tajni Fruške gore nikada nije bila aktuelnija legenda i nikada dokazano, ali vrlo živo predanje, o starom templaru Antoanu pristiglom u 15. veku među srpske, fruškogorske monahe. Priča o njegovoj sudbini, preživljavanju i opstanku hramovničke tradicije čitav vek posle “petka 13.“ i to upravo na srpskim prostorima daje prostor za nova razmišljanja i istraživanja.

Paladium-societe