Da li ih je bilo? Jeste, ali nemojmo da se sve zavrsi na bapskim pricama, ako ih je bilo, navedite koji su i potkrepite argumentima. Ovo nije nikakva tema za salu, vec u poslednje vreme citam o zlocinima cetnika, a nikoga nigde da progovori o komunistima. Ako niko ne progovori, onda kao da se nisu i desili.

У последње време читаш литературу ћопавог загорца.

nista ne razumes, ja govorim o medijima, forumima i ostalom

Bilo je pomena...al ajde...

Crveni teror

Po samoj prirodi svog posla Ozna, odnosno i kasnije Udba, je bila represivni organ vlasti. U obracunu sa drzavnim neprijateljima, cesto iza rata, ova politicka policija se koristila i naoruzanim jedinicima milicije i Knoja (Korpus narodne odbrane) koji je postojao sve do 1953. godine. Do te godine pripadnici jugoslovenske tajne i politicke policije nosili su uniforme i imali vojne cinove, sto znaci da su zapravo i bili vojna formacija. Sam Knoj su cinile jedinice za ciscenje terena od pripadnika tzv. kontrarevolucionarnih snaga. U narodu, taj krvavi posao je jos nazvan �crveni teror�. Komunisti su tu vrstu odmazde nad svojim ideoloskim protivnicima zapoceli jos januara 1942. godine u Crnoj Gori. Tada je izdata naredba: �Isterati gubu iz torine!� Nju je na Durmitoru potpisao licno Milovan Djilas. Sam Djilas je u Crnoj Gori okrivljen, vise puta od gradjana, da je likvidirao oko 600 Crnogoraca. To je Djido u novinama pocetkom devedesetih javno demantovao. Beogradski profesor dr Aleksandar Draskovic, dobar poznavalac prilika u Crnoj Gori, tvrdi da je u to vreme, umesto Djida, za likvidatora antikomunista bio zaduzen Ivan Milutinovic-Milutin. Njegov pretpostavljeni je bio Mosa Pijade. Odluku o odmazdi i teroru nad ljudima koji nisu podrzavali NOP, doneo je, kaze dr Draskovic, licno Tito 7. decembra 1941. To se dogodilo u selu Drenovi kod Prijepolja, na sastanku najuzeg vodjstva KPJ i NOB-a, u sklopu razmatranja tzv. druge faze revolucije u Jugoslaviji. Josip Broz je tada savetovao Milovanu Djilasu da strelja svakog, pa makar i clana Pokrajinskog komiteta, ako se koleba ili pokazuje nedostatak discipline. Tito je imao obicaj da izdaje naredjenja o smrtnoj kazni, ali bez potpisa. Svojerucno je potpisivao samo pomilovanja. Tragove smrti ostavljao je drugima. Crnogorci pamte Djilasova �pasja groblja� koja su bila, zapravo, stratista i mnogih neduznih ljudi. I danas postoje uspomene na Sakovicke jame, bunare i krecane kod Savnika, Jaruge kod Zabljaka, Kunovo prisoje kod Cetinja i kanjon Komarice. Za cetrdeset devet dana vladavine Mose Pijade u Kolasinu, u zimu 1942. godine, ubijeno je 373 ljudi. Niko vatrenim oruzjem. U �Knjizi zlocina�, koju je sastavio Branko Glogovac, upisana su stradanja zitelja Beranskog sreza. Na posebnoj listi smrti, vidi se da je u selu Polica, na primer, likvidirano 200 dusa, u Sekularu � 100, Bucu � 68, Budimlju � 48. Porodica Zirojevica iz sela Brajevici pamti Veliku srijedu, odnosno 4. april 1942. godine kao dan kada je tzv. Udarni bataljon NOVJ, po kratkom postupku, usmrtio dvanaestoro ljudi. Medju njima i sedam Zirojevica. Kada je streljanje izvrseno komandant bataljona je naredio: �Pjesma nad bandom!� i vojnici su zapevali: �Nasa borba zahtijeva...�

Vojvodjanski istoricari, na primer, tvrde da su partizanske jedinice, po naredjenju Josipa Rukavine, komandanta Vojne oblasti za Backu i Baranju, prilikom ulaska u Novi Sad 23. oktobra 1944. godine, uhapsile i streljale grupu vidjenijih Srba i Madjara u Rajinoj sumi. Zivi svedoci iz Subotice tvrde da je Ozna u ovom gradu likvidirala oko 300 �Njilasa�, madjarskih fasista i njihovih simpatizera. Mnogi Valjevcani se secaju da je nova vlast vrsila odmazdu u gradu i po selima nad nepodobnim stanovnistvom od oktobra 1944. do maja 1945. godine. Stratista su bila na brdu Krusik, ispod kasarne V puka i u zvekarama, odnosno sibljacima. Ovim masakrom, u kome je stradalo vise od hiljadu ljudi, rukovodila je Ozna, odnosno njen major Dragan Djuric, a sprovodio je Knoj. Svedok Slaven Radovanovic u svom letopisu je zapisao imena i nekih egzekutora: brace Dudic, Stanka Paunovica, Obrada Jovanovica, Bore Vujica i Mice Jeremica. Njegova knjiga �Grgur Icanovic� je zbog svedocenja o ovom masakru Srba dugo bila zabranjena u Valjevu, a pisac Slaven Radovanovic izlozen progonu od strane Udbe. Penzioner Slavko Tomasevic, koji je u poratnim godinama radio kao grobar u Cacku, seca se, da je dok je opsluzivao Oznu, svojim rukama zatrpao najmanje 150 ljudi. Tomasevic tvrdi da je likvidacijama rukovodio Ratko Drazevic, sef Ozne u Cacku, koji je svakog dana Slobodanu Penezicu � Krcunu slao izvestaje o streljanjima i liste o uhapsenim Srbima. Samog Krcuna pripadnici nacionalnih snaga okrivljuju za smrt Andrije Mirkovica, ratnog predsednika opstine u Uzicu, Tihomira Ljubojevica, sefa policije, i nekog Tomovica, kao i rukovodilaca Zeleznicke stanice i Zeleznicke radionice. Narod pamti da je porodica Penezic pokusavala da zastiti Mirkovica, ali je on stradao jer mu je zet bio folksdojcer. Goran Lazovic, publicista iz uzickog kraja, na osnovu svedocenja Vidana Micica, tvrdi da su i Krcun i Rankovic organizovali streljanje starog komuniste Zivojina Pavlovica, poznatog po nadimku Zika Zdrebe. Pre likvidacije, Pavlovica su saslusavali i pendrekom tukli Petar Stambolic, Vladimir Dedijer, Slobodan Penezic i Aleksandar Rankovic. Streljacki vod mu je pucao u srce, dok je vecini drugih izdajnika pucano u potiljak. Titu je samo javljeno da je �... posao obavljen...� Vidan Micic, partizanski likvidator, seca se da je pod komandom Krcuna Penezica i Petra Stambolica, u Uzicu usmrtio cak cetiri stotine ljudi. Nisu svi poginuli od metka, neke je ovaj egzekutor ubijao i maljem. Cetnici su u Uzicu i okolini, usmrtili 903 osobe, dok su zarobljenog Krcunovog rodjenog brata Dragana, predali Nemcima da ga streljaju. Povlaceci se iz Uzicke republike, Slobodan Penezic je obecao svim palim partizanima da ce ih osvetiti!

Za Krusevac, kazu stari Carapani, da je bio posle oslobodjenja 14. oktobra 1944. grad sa najvise zatvora u Srbiji. Pripadnici cetnika Dragutina Keserovica, ali i mnogi sumnjivi gradjani bili su zatoceni u Realnoj gimnaziji, Starom zatvoru, Nacelstvu, Kaznenom domu, kuci inzinjera Z. Cvetkovica, podrumu Zivanovica i Negulicevoj kuci. Partizani su streljali 1.200 ljudi kao domace izdajnike. Tu likvidaciju izvrsila je I jugoslovenska brigada, koju je vodio Marko Mesic, brat Stipe Mesica, Hrvata koji je, kako sam kaze, 1991. godine srusio SFRJ. Marko je u Krusevcu imao i jednu ulicu, doduse, sa pogresnim imenom: Ulica Mirka Mesica. Pored njega, u ovom teroru ucestvovali su i clanovi Prekog suda, tajne policije, Knoja, oficiri Milan Lukovic, Rasa Lepenac, Desimir Milosavljevic, Vlada Bajcevic i Miodrag Tripkovic � Madza. Covek koji je istrazivao ta streljanja, vrsena u koritu Zapadne Morave, pod Bagdalom, Garskom potoku, u Slobodistu, Globoderu i srpskim zupama, Branislav Markovic, procenjuje da je crveni teror u Krusevcu odneo vise od 5.000 srpskih dusa.

�Najvece stratiste u Pozarevcu nalazilo se na starom Petrovackom putu, mada su egzekucije vrsene i u koritu Velike Morave i u selu Smoljinac. Streljanja su vrsena, uglavnom, nocu. Mnogi gradjani su stradali i u zgradi Ozne, koja se nalazila u danasnjoj Nemanjinoj ulici. Za veci broj Pozarevljana se, ni dan danas, ne zna kako su zavrsili zivot. Bozidara Nikolica su nocu odveli islednici Ozne i vise ga niko nije video. Ni grob mu se ne zna, zna se samo da ga je izdala devojka. Sve pridosle Knoj je streljao po kratkom postupku. Majke mobilisanih i hapsenih mladica su prosto opsedale zgradu Ozne, ali ih cak ni Ludi Mane nije mogao oterati. Ovaj Mane se u Pozarevcu proslavio tako sto je u Ozni mnogima lomio kosti, jer nisu hteli da priznaju kome su za vreme rata bili jataci. Od Oznine ruke stradali su divni ljudi Zivojin Mladenovic-Kapetance i profesor Igor Venstajn. Njemu je licno presudio Sima Karovic... Ozna je, posebno u pozarevackom kraju, vrsila odmazde i nad srpskim vojnicima koji su bili u zarobljenistvu...� � zapisao je u svojim beleskama novinar Rade Roncevic. U seriji napisa o tim srpskim stratistima, punim dramaticnih svedocanstava, kragujevacki list �Pogledi� je tokom 1991. godine, objavio podatke da je toj partizanskoj i komunistickoj odmazdi, na primer, u Cacku stradalo 1.500, u Pozarevcu likvidirano 2.800 ljudi, u Uzicu 3.000, u Arandjelovcu 3.600, u Nisu, cak 12.000 Srba. Bilo je to, doduse, u vreme kada se u Srbiji tragalo za dokazima komunisticke odmazde nad srpskim narodom i kada se vise verovalo pukim kazivanjima ljudi, nego istorijskim dokumentima i dokazima, kakvih je, bilo i danas ima, vrlo malo. Prema nepotpunim, ali i nedovoljno proverenim podacima autora i sagovornika kragujevackog lista �Pogledi�, Oznin teror je u Srbiji odneo 50.000 zivota.

�... Mi nismo dosli u Oznu, odnosno Udbu da hapsimo i terorisemo narod, vec da pomognemo ljudima da ne budu pogresno osudjeni, da ih ne pogodi � mac revolucije. Postojali su, medjutim, u Ozni i Udbi ljudi koji su se svetili, pa je zato u nasoj sluzbi i bilo katastrofalnih gresaka. Prve greske koje smo pocinili, desile su se onda kada smo, na primer, sve ljude koji su sluzili u aparatu Milana Nedica na odrzavanju javnog reda i mira u okupiranoj Srbiji, proglasili neprijateljima, i naroda, i Partije, i revolucije. Nedicevska uniforma bila je dovoljan dokaz da takve ljude treba likvidirati. Zbog toga je hiljade nevinih Srba otislo pod zemlju. Stradali su naivni zandari, cinovnici, ljudi koji nikome zla nisu naneli. Nije stradao onaj ko se sklonio i sacekao da pocne da deluje pravna drzava, pa se uz pomoc advokata branio na sudu. Nekadasnji nacelnik Specijalne policije u Beogradu, Milivoje Jovanovic, koji je bio i predsednik Komisije za kategorizaciju zarobljenika na Banjici, niti je streljan, niti je ostro kaznjen. Odlezao je svoju robiju i postao obican gradjanin. Umro je kao penzioner nove Jugoslavije...� � priznao mi je jednom prilikom Milan Tresnjic, stari �oznas� i �udbovac�.

Crveni teror je, trajao sve do 25. decembra 1944. godine, kada je po naredjenju Slobodana Penezica Krcuna i ukinut. Ta naredba je glasila: �Nema ubijanja protivnika bez sudjenja!� Koliko je u tom teroru ljudi stradalo, niko tacno ne zna, pa su i brojke koje su se pojavljivale u novinama proizvoljne. To mi je potvrdio dr Obren Djordjevic, nekadasnji inspektor Udbe i nacelnik SDB Srbije. Ima svedoka koji tvrde da su oslobodioci Beograda ubili oko sedam hiljada ljudi osumnjicenih za saradnju sa okupatorima i domacim izdajnicima. Dr Djordjevic, medjutim, precizira da je obicno u svakom oslobodjenom mestu, Ozna likvidirala po desetak mestana radi osvete izdajnicima, ali i radi opomene stanovnistvu. Praksa je, medjutim, bila drugacija. Bez suda i na licu mesta jugoslovenska tajna policija i armija likvidirale su, ne samo pripadnike nacionalnih snaga, razne odmetnike, pa i kriminalce, vec i imucne i ugledne gradjane i seljake. Za to je bila dovoljna samo sumnja, da su to ljudi koji ideoloski nisu prihvatali novu komunisticku vlast i nisu podrzavali njene masovne akcije. Crveni teror je danas tesko dokazati, jer o njemu nema pisanih tragova, ali jos ima svedoka te drzavne odmazde, koja je, po slobodnim procenama ugrozila zivote, najmanje 100.000 ljudi u Jugoslaviji. Ima ljudi, poput Bate Tomasevica, koji danas o tome javno govore:

�... Nikad necu zaboraviti kako smo Raka Mugosa i ja uletali u razne kuce u potrazi za neprijateljima kao neki komandosi iz akcionih filmova. On je bio mali, zdepast, ali cudovisno snazan. Kad bi ramenom udario u neka vrata, ili bi provaljivao kroz njih ili bi ih sa sarki skidao. Onda bi ispalio rafal, nista nikoga ne pitajuci. Moj brat je zaklan od cetnika, a otac, majka i sestoro brace i sestra, svi smo bili u partizanima. U Beogradu sam se nasao u januaru 1945. sa Rakom Mugosom, koji je bio moj komandir i u Crnoj Gori. Beograd je jos bio pun neprijatelja, skrivenih po nekakvim rupama, i mi smo imali zadatak da ocistimo Beograd. Moram priznati da je streljanja uvek bilo kad se udje u neki grad. Nekakav spisak kako se ko drzao pod okupacijom su nam dostavili ilegalci iz tog grada. Na Cetinju je streljano 11, u Beogradu ne znam koliko... Ja sam bio prisutan kad je general Milan Nedic skocio kroz prozor zgrade Ozne na Obilicevom vencu u Beogradu. Vodio ga je jedan od kurira iz pratece cete. Sedeo je Nedic naizgled mirno u hodniku pored prozora i cekao na saslusanje. Medjutim, iskoristio je priliku kad je kurir izasao i skocio kroz prozor. Nedic je pao kroz svetlarnik dole. Nije bilo razloga da ga bilo ko gurne, baci, jer nije bilo ni lako proci kroz taj prolaz. Zato su mene spustili konopcem kroz taj svetlarnik da ga vezem i da ga podignem na cetvrti sprat. Jos je krkljao, jos je bio ziv dok sam ga opasivao uzetom.� Drzava Jugoslavija nikada javno nije progovorila o crvenom teroru, ali Srpska pravoslavna crkva i grupe gradjana, jesu. Svestenici cacanske crkve su u jesen 1993. godine na fudbalskom igralistu FK �Borac�, sluzili pomen stradalnicima u crvenom teroru, cije su kosti lezale tu na obali Morave. Mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije su novembra 1994. u Grahovu, odrzali parastos i polozili kamen temeljac za pravoslavni hram u spomen postradalima u odmazdi partizana nad 548 Srba, dvadeset drugog oktobra 1944. godine. Prezivelih sa streljanja i masovnih likvidacija ima. Tuzilastvu u Cacku, podneta je krivicna prijava protiv bivsih partizana Obrada Savkovica, Mijolka Todorovica-Plavog i Pantelije Vasovica za delo ratni zlocin protiv civilnog stanovnistva (cl. 142 KZ SFRJ). Tuzilastvo je tu prijavu, medjutim, odbacilo kao neosnovanu. U ime Demokratske stranke, dr Vladan Vasilijevic je jos 1990. godine, Tuzilastvu Srbije podneo zahtev za obnovu krivicnog postupka u svim slucajevima crvenog terora u Republici od 1944. do 1953. godine. Proces je vodjen protiv nekoliko desetina hiljada gradjana optuzenih za krivicna dela protiv naroda i drzave, izazivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, nedopustene trgovine, spekulacije i privredne sabotaze. Republicko javno tuzilastvo Srbije je uzelo ovaj zahtev demokrata u razmatranje, ali do proleca 1995. godine nije o njemu donelo bilo kakvo resenje.

Park Manjez u Beogradu - mesto komunističkog zločina ? tekst objavljen u Glasu javnosti 26.jun 2005
Advokat Prijezda Popović, osnivač organizacije Apel 50

Zabraniti gradnju nad kostima mrtvih

Obnova parka Manjež ponovo otvorila sećanja na žrtve komunističkog terora, streljane 1944. godine u glavnom gradu. Ne zna se da li su kosturi pronađeni pre dve godine na Dorćolu zapravo kosti ubijenih

BEOGRAD - Započeta obnova parka Manjež u centru grada, na potezu između istoimene kafane i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, veliki kamioni, gomile šuta, prizvale su još jednom užasna sećanja starih Beograđana i njihove sumnje da će istina o žrtvama \"crvenog terora\" i streljanjima, koja su komunisti obavili 1944. godine, biti zauvek prekrivena velom tajne, a laž postati temeljom novog demokratskog društva. Ubistva intelektualaca, zanatlija, sitnih privatnika, useljavanje komunista u tuđe vile, stanove i prikrivanje streljanja u Lisičjem potoku, zatim kraj dedinjskog manastira Vavedenje, pa prema nekim svedočenjima, i u parku Manjež, još su tabu tema za novu vlast.

To je povod za intervju sa uglednim advokatom Prijezdom Popovićem, osnivačem organizacije Apel 50, čiji je otac Branko Popović, slikar i profesor Tehničkog fakulteta u Beogradu, ubijen u talasu nasilja 1944. godine, iako je spasao mnoge živote studenata, pa i onih koji su pripadali komunističkoj omladini.


Titov slikar najavio ubistvo

- Neposredno pre nego što će moj otac Branko Popović biti ubijen Đorđe Andrejević - Kun, Titov slikar, koji je uradio niz njegovih portreta raspitivao se za njegov atelje, koji je bio iznad našeg stana na šestom spratu.
Odgovorio sam mu da moj otac jeste uhapšen, ali da je još živ. Ubrzo nakon toga moj otac je streljan. Kun se uselio u naš stan, u ovoj istoj zgradi u Knez Mihailovoj ulici, a nas su sa koferima izbacili na ulicu. Napravio je Kun i zabavu za svoje prijatelje i jednom prilikom izneo posluženje obrativši se gostima rečima: \"pićemo iz čaša Branka Popovića\" - priseća se advokat Prijezda Popović.




- Sve pomenute lokacije, pa i park Manjež, pominjane su kao stratišta žrtava \"crvenog terora\". Na svim pomenutim prostorima ne bi trebalo ništa graditi dok se ne ispita precizno gde su kosti ljudi koji su nestali u ovom pogromu. Pre dve godine na uglu ulica Tadeuša Košćuška i Dušanove izvođeni su radovi. Tu su, kao što je i Glas objavio, pronađene kosti i kosturi u sedećem položaju.

To sam saznao i direktno iz razgovora sa radnicima. Policija je ove kosti odnela, ali ni do dan-danas i pored postojanja moderne tehnike nije objavljena informacija barem o tome iz kog perioda potiču ovi ostaci. To pitanje bi ponovo trebalo otvoriti i tražiti odgovore. Postoji mogućnost da je i ovo mesto moglo biti jedno od onih na kojima su streljani Beograđani. Prema dostupnim podacima i pre svega svedočenjima, u Beogradu je ubijeno oko 20.000, a u čitavoj Srbiji oko 50.000 ljudi u akciji \"crvenog terora\" - rekao je Popović.

Mnogi \"komunisti\", njihovi saradnici i potomci postali su najžešći kapitalisti, tajkuni ili pak borci za ljudska prava. Kakav je vaš stav o zločinima u poslednjem ratu?
- Upravo su komunisti pokrenuli mržnju, lanac zločina, raspad zemlje i rat. Šta mislite kako je došlo do zločina, pa i onog u Srebrenici. To je sve posledica njihove borbe za vlast. Veliki broj njih se obogatio baš u vreme rata. Došlo je do korupcije i pljačke.

Ovo je i jedan od razloga što se i tajkuni protive vraćanju imovine. Ispitivanjem bi se moglo utvrditi kakvo je poreklo onoga što su stekli. Sa druge strane situacija im omogućava da se dokopaju i onih ostataka kolača. Izmislili su tobožnji zakon o popisu oduzete imovine, a nisu stopirali njenu prodaju, na čemu mi već dugo insistiramo. Tako preti opasnost da na kraju sva imovina starih vlasnika bude razgrabljena i rasprodata i da se istina nikad ne sazna. Zašto predstavnici nevladinih organizacija osim Srebrenice ne pomenu i \"crveni teror\" i ne prozovu odgovorne za ove zločine.

Zašto i nova vlast nakon petooktobraksih promena pa do danas izbegava da rehabilituje nepravedno pobijene ljude, vrati imovinu naslednicima i vlasnicima, otvori tajne policijske dosijee?

- Nova vlast nije ukinula nijedan od takozvanih istorijskih zakona, na primer, Zakon o denacionalizaciji ili konfiskaciji. I u današnjoj vlasti mnogo je bivših komunista i njihovih potomaka. Naša organizacija Apel 50, čiji je cilj da se u medijima čuje stav starih Beograđana, uputila je pre tri godine apel da se donese deklaracija kojom će se konstatovati da su žrtve \"crvenog terora\" pobijene bez sudskih presuda, utvrditi krivica i odgovornost za ove zločine i pobijeni ljudi oglasiti nevinim.

Pre dve godine sam se obratio i patrijarhu Pavlu sa molbom da se kraj manastira Vavedenje, u dvorištu, na crkvenom posedu podigne spomen-obeležje, odnosno spomenik žrtvama \"crvenog terora\", ali pozitivan odgovor nismo dobili.

I.Stojković

Izvor:Mreza za restituciju

Imas toga po netu koliko hoces,googlaj i svasta ces da nadjes...

U Italiji je 10. februar, dakle danas, dan sećanja (Giorno del ricordo) na sve Italijane koji su stradali od Tita i komunista, spominju se cifre od preko 15000 ubijenih od kojih su većina bačeni u nekakve jame.

tekst sa wikipedie:

По завршетку Другог светског рата Истра је постала део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Партизани су 1945. побили многе Италијане бацивши их у фојбе. Говори се о хиљадама бачених у крашке јаме http://en.wikipedia.org/wiki/Foibe_massacres. У првих неколико година након рата је Истру напустило неколико десетака хиљада становника (око броја још увек не постоји сагласност међу историчарима), махом Италијана, који се деле на „езуле“ и „оптанте“. Езули су избеглице које су отишле одмах након рата, а оптанти су они који су одабрали (оптирали) да оду из Југославије, а Италија се обвезала да ће бринути за њих. Велики број људи који су одлазили из Истре само су се привремено задржавали у Италији и касније кретали у друге земље.
Пула је била већински италијански град. Између децембра 1946. и септембра 1947. град је напустило 28.000 од 32.000 становника.

http://en.wikipedia.org/wiki/Foibe_massacres

http://it.wikipedia.org/wiki/Foiba

http://it.wikipedia.org/wiki/Giorno_del_ricordo

http://it.wikipedia.org/wiki/Esodo_istriano

Evo kako izgleda jedna jama u kojoj su 500 kubnih metara ispunjeni leševima

Mislim da sam negdje naosao na rad, mislim doktorsku tezu jednog mladog covjeka koji je ovih godina doktorirao na tu temu i covejk j eobjavio do sada nepoznate podatke naravno da on kao redovan asistentje imao pristup podacima koje su komunisti skrivali svo ovo vrijeme
Covijek radi na fakultetu za istoriju ...

Komunizam, najgora stvar koja je zadesila Srbe i srpski narod. Ne gledajte period od 1941-1945, sta je bilo posle. Ceo jedan narod, nazalost srpsi, pao je pod torturu komunistickog aparata samo zato sto im nije odgovarala jaka srpska drzava. Ne zaboravite parolu "slaba Srbija jaka Jugoslavija". Ne zaboravite, koje stvorio Vojvodinu i Kosovo i metohiju kao zasebne autonomne oblasti, pa nam se sad i dogadja ova stvar sa Siptarima, koje slao ljde na goli otok zbog ne podrzavanja Tita, ko je sitematski u nistavao SPC i srpsku kulturu kako bi stvorio jedinstvenu kulturu Jugoslavije! I na kraju koje uradio najgnusniju stvar koja mogla da se uradi, sahranu Boga u banatu 1945!!! To su samo neki od zlocina komunista posle drugog svetskog rata, cije su posledice milionske zrtve! Da li su komunisti zlocinci? Ne sumnjivo da JESU!