Stojana Čupića, proslavljenog junaka iz Prvog srpskog ustanka, ubili su zvornički Turci, ali su ga izdali Srbi. Zarad sopstvenog mira, mačvanski kmetovi žrtvovali su ustaničkog vojskovođu, ali mnogi veruju da je reč o političkom ubistvu iza kojeg je stajao knez Miloš

Jedan neobičan događaj iz 1985. godine podsetio je javnost na Stojana Čupića, srpskog vojvodu iz Prvog srpskog ustanka, poznatijeg po imenu Zmaj od Noćaja. Naime, prolazeći autobusom kroz Šabac, tada sedamdesetogodišnji Safet Hamzić iz Zvornika video je tablu sa imenom ulice ovog proslavljenog junaka. Znajući o kome je reč i čudeći se da posleratnim komunističkim vlastima nije smetalo njegovo ime, odlučio je da nadležne službe obavesti o nečemu što se u njegovoj porodici dugo čuvalo kao svojevrstan amanet.

Naime, u dvorištu njegove porodične kuće u Zvorniku, samo desetak metara od ulaznih vrata, prekriven cvećem i bosiljkom, krio se i grob srpskog vojvode. U istom pismu Hamzić je opisao i kako je njegova porodica došla u ovaj neobičan posed. Dakle, kada se i poslednji Srbin iselio iz Velikog Zvornika, Srpska pravoslavna opština prodala je svu imovinu, pa čak i imanje na kojem su bili crkva i groblje. Obaveza novog vlasnika bila je da se stara samo o jednoj humci - grobu Stojana Čupića. Hamzići su amanet ispunili i grob sačuvali, ali su smatrali da bi telo srpskog junaka trebalo preneti u Srbiju, tamo gde je Čupić živeo i za čiju se slobodu borio. I tako je, uistinu, i bilo. Tri godine kasnije, njegovi zemni ostaci su preneti u Salaš Noćajski i sahranjeni pored crkve velikomučenog Georgija, Čupićeve zadužbine.

Junak i megdandžija

O Stojanu Čupiću je ostalo više predanja i narodnih pesama nego pisanih dokumenata. Zna se da je rođen u Hercegovini 1765. godine, i da se još kao dete preselio u Mačvu, kod dede Tode, koji je ranije ovde prebegao. Po rođenju je bio Dobrilović, a prezime Čupić je uzeo po poočimu Strahinji Čupiću, koji ga je budući bogat, ali bez poroda, ubrzo posinio. Od svog poočima je nasledio nešto novca i imanja, a predanje kaže da je jednom prilikom, orući njivu, plugom iskopao i tri ćupa sa zlatom. Dovoljno da se počne baviti i trgovinom svinjama.

Slavu je počeo sticati i pre ustanka, kada se pročuo kao poznati megdandžija, narodni vođa i junak. Po izbijanju bune svrstao se među viđenijim ustanicima u Mačvi, a najviše se pročuo posle boja na Salašu kada je primenom vojničkog lukavstva, sa malim brojem drugova, pobedio znatno jaču tursku vojsku. Zatim su usledile i bitke kod Glavice, na teritoriji današnje republike Srpske, boj na Klenju i brojni drugi okršaji. U podrinjskom kraju se još prepričava njegova borba sa silnim turskim begom Zulumbićem, kod Bajine Bašte, koji se toliko uplašio Stojana da je ubrzo utekao sa megdana. Zbog njegove hrabrosti, visprenosti i sposobnosti da iz svake borbe izađe kao pobednik, narod ga je prozvao Zmajem od Noćaja. Uoči sloma ustanka, Čupić je učestvovao i u čuvenoj bici na Ravnju. Srbi su boj izgubili, ali je Stojan nekim čudom preživeo i ubrzo se, poput većine ustaničkih vođa, našao u Sremu.

Tamo se, međutim, nije dugo zadržao. Na pomen nove bune u Srbiji, odnosno Drugog srpskog ustanka, Čupić se vraća u Srbiju i pokušava da ponovo organizuje vojsku. Ovoga puta, nažalost, nije imao sreće. Ne želeći da ponovo ulaze u krvavi boj, mačvanski kmetovi ga prokazuju Turcima koji su ga ubrzo zatočili, zadavili i bacili na smetlište u Zvorniku. Ipak, ovo je samo jedna od brojnih verzija tragičnog kraja Zmaja od Noćaja. Šta je prava istina teško je reći, ali je zanimljivo svedočenje Čupićevih savremenika i mišljenje kasnijih istoričara.

Po Vuku Stefanoviću Karadžiću ljudi su oklevali da krenu u novi boj. Jedan od kmetova mu je otvoreno rekao da se neće boriti sa Turcima i predložio da svi zajedno odu na Drinu i sa bijeljinskim ajanom dogovore mir. Na uveravanje i zaklinjanje kmetova da mu se ništa loše neće dogoditi, Čupić je pristao. U stvari, namera mu je bila da se što duže zalaguje sa Turcima, barem dok ne stigne Miloš sa vojskom. Međutim, ubrzo je upao u tursku zasedu, a da je reč o izdaji shvatio je od samih kmetova. Naime, kada su Turci počeli da vezuju Čupićeve momke, kmetovi uzviknuše: "More Turci, ostavite ljude. Nisu to Čupićevi hajduci, već naši sinovi, bez kojih ni Čupića ne bismo dovde doveli". Vuk, dalje, kaže da su vezanog Čupića odveli do Rušić paše u Bijeljinu, a ovaj ga je dalje otpremio zvorničkim Turcima koji su ga ubrzo pogubili.

Naručeno ubistvo?

Sličnu priču zabeležio je i Milan Đ. Milićević, koji je za smrt Stojana Čupića, takođe, optužio mačvanske kmetove. Po njegovom mišljenju, Čupić je insistirao da se narod izjasni da li su za "krst ili ibrik", a oni su izabrali ibrik. Kmetovi ne samo da su izdali Čupića, već su kasnije otvoreno prešli na stranu Turaka i sa njima zajedno napadali srpski šanac na Dublju. Posle poraza Turaka, kmetove-izdajice posekao je Dimitrije Nogić, hajduk iz sela Sovljaka, koji je dugo vojevao sa Markom Štitarcem, Miloševim momkom.

Zanimljiva je i priča Safeta Hamzića, koja se u njegovoj porodici prenosila odvajkada. Po njoj se Stojan obreo u Bosni preobučen u prosjaka, bežeći od Miloša i njegovih vojvoda. Zanoćio je u hanu u Zvorniku, ali su ga zvornički Turci prepoznali i dojavili begu. Ovaj je odmah poslao vojnike koji su ga zadavili i bacili na đubrište. Telo je našao neki zvornički Srbin i sahranio ga na pravoslavnom groblju.

Upravo ova priča ukazuje i na druge motive Stojanovog ubistva, pre svega političke. Naime, Čupić je bio istaknuta ličnost Prvog srpskog ustanka i kao takav, u odsustvu Karađorđa, bio ozbiljan pretendent za novog vođu narodne bune. A, prema takvima, potonji knez Miloš Obrenović, nije imao obzira. Po njegovom nalogu su ubijeni brojni knezovi i ustaničke vođe koji su se u Srbiju vraćali iz izbeglištva ili su ostali da dele sudbinu naroda, čime im je ugled bio još veći. Sem Karađorđevog smaknuća, lično je odgovoran i za ubistva kneza Sime Markovića, Mladena Milovanovića, Pavla Cukića, Petra Nikolajevića Molera i mnogih drugih ustanika, koji su bili potencijalna pretnja i uživali veliki ugled u narodu.

O svemu tome se, verovatno, puno znalo i u tadašnje vreme. Ipak, ćutalo se. Što iz straha, što zbog dodvoravanja novom vođi. Sve u svemu, misteriozna smrt Zmaja od Noćaja, i danas, skoro dva veka kasnije, izaziva brojne nedoumice. Da ironija bude veća, zahvaljujući jednoj muslimanskoj porodici Srbi danas barem znaju gde počivaju zemni ostaci proslavljenog srpskog junaka.

Voždov miljenik

Stojan Čupić je uživao ugled ne samo među Srbima, već i među Turcima. U pesmi "Miloš Stoićević i Meho Orugić" Stojan se pominje kao treći po redu srpski poglavica i jedan od najopasnijih srpskih junaka. Visok i plećat, uz to i odlični govornik, nesumnjivo je bio i jedan od Karađorđevih miljenika.

Kažu da je Vožd često govorio da ko mu nadgovori Čupića i natpiše Molera, od njega može iskati šta hoće. Sem toga, o Čupiću se govorilo i kao velikom pravedniku, nemilosrdnom prema neprijatelju, ali velikom prijatelju sirotinje ma sa čije strane dolazila. U vreme kada se Miloševa politika dodvoravanja Turcima teško mogla shvatiti, kada se među narodom govorilo da je običan turski sluga, pojava jedne ovakve ličnosti je, svakako, bila pretnja za Miloševe ambiciozne planove.

Vlada Arsić

Izvor: Press