Saga o..icima

-Juni 1958 god.Grobarov u kafani Pod Lipom

Sretoh Jakova Grobarova Pod lipom, , zaradih nesto novca ,svirao sam sa orkestrom u susednoj Mesnoj zajednici  u Brace Jugovica. Odavno zarko zelim da ga castim,  nahranim, ali nemam novca, sada imam. Narucih mu sa velikim zadovoljstvom tanjir prebranca, sa hlebom i pivom. Deluje umorno, bledo, bolesno. Kaze da je poreklom Hercegovac. Nesto ga muci, zbog necega strasno pati, prosto nestaje. Zaborav nalazi u kafanama, picu, nema posao, stan, stalne prihode, drugi ga pomazu, caste, nadju mu neko skroviste. Zivi od danas do sutra. Dade mi jednom nekoliko njegovih pesama. Vrlo su lepe, on ima dubinu, ali ga nesto guta, prozdire..U njegovim pesmama nalazim lucidnost, sto je u suprotnosti sa mojom godinama uvrezenom pretstavom o njemu. Uvidjam da sam bio prebrz u proceni. Izgleda da mu neko pakosti. Zasto? Grobarov je omiljen kod beogradskih boema, skitnica, prostitutki, pesnika, sanjara, kelnera.  Zapazih da  ga blagonaklono gledaju  i novinari, clanovi Udruzenje knjizevnika, cak i pojedini vrlo ugledni pojedinci.

Jakov je umeo zagrejan casicom da vrlo ostro kritikuje rezim, ali ga niko nije uzmao suvise ozbiljno u obzir. Samo bi se neke zene  stresle od straha kada on spomene nekog visokog rukovodioca, druge bi se pak glasno polusazaljivo zakikotale.

Ipak cuh jednom u kafani “Grgec” visokog rmpaliju Dragu druga Ratimira Oklobdzije: ”Nije taj mastiljar bas tako bezazlen kao sto izgleda, prosipa li taj prosipa sirce po burdeljima gde god makne!” Drago je u zabludi, kako pogresno procenjuje, Grobarov nije nikakav neprijatelj, on je boem, pesnik, ako nesto kaze o politici, to je bez zle namere.-razmisljam.

Jakov saze glavu, pojede tanjir pasulja duboko uzivajuci, grize hleb, popi  pivo. Zacudo ne mlajcka, otmeno prevrce hranu u ustima  kao Dzoana Kraford.

Poce da govori, vise mrmlja nekim bradonjama za dugackim stolom u podrumu kafane POD LIPOM, nastade  neki skoro  njegov monolog. Znam ih odavno. To su ljudi u problemima, ocekuju sagovornike da im se izjadaju, nemaju kome drugome, niko nece da ih slusa. Psiho-terapija. Zato kada nadju takvog sagovornika spremnog da ih slusa, ili se pravi da ih slusa,  pocinju beskrajno da pricaju. Medjutim problem je cesto  upravo u tome, sto se obicno sretne nekoliko njih slicnih, zeljnih ispovedanja. Onda nastanu dugi monolozi, umesto dijaloga, jedva se ceka da neko zavrsi rec, skoro niko  nikoga ne slusa  sta govori, onda nastane otimanje za  rec. Ponavlja se tako takoreci u nedogled u kafanskom dimu ista prica. Svako prica za sebe.

Prvi poce Jakov:” Milan Nedic nije kvisling, nego srpska majka, da su njega slusali 1941 i za vreme okupacije, ne bi bilo milionskih srpskih zrtava.On je anticki heroj, doveo je u pitanje svoj ugled, stavio ga na kocku, da bi spasio svoj narod. Nedic je braco znao da svi pomazu partizane otvoreno, ili tajno, da hoce da ih ustolice ovde, da ce Nemci biti i otici, a da ce komunisti ostati ovde i sve nas unistiti” “ Mani se Jakove, dje Nedic srpska majka, pa on je bio nemacki mamesnik Srbije”-prekide ga Nesko Pljevljak kolega sa fakulteta.” “Cekaj, cekaj!”prenu se Jakov ”Nedic se svesno zrtvovao nije poveo svoj narod za racun Staljina i Cercila “ “ Ne budali, pa Staljin i Cercil su se borili zajedno sa Titom protiv nacista, partizani su ovde blokirali brojne nemacke divizije, da Crvena armija slomi kicmu Hitleru””osu kao osica Nesko.
“ Kamo srece da 27 marta 1941 godine nismo izgovorili BOLJE RAT NEGO PAKT, BOLJE GROB NEGO ROB, ne bi bilo dva miliona srpskh zrtava u ratu, ne bi bilo bratoubilastva,  a rat bi prosao, dosli saveznici, i oslobodili nas, a ovamo mi ispali ponosni, a stradali”-Jakov je umoran , skoro da nema snage da govori, povremeno zadrema, glava mu samo naglo klone na kafanski sto. Trze se uspravi glavu, poce da govori sebi u nedra, skoro da ne moze da govori. ” A sta bi nam rekli drugi narodi, sto se vi niste borili kao mi, pa nasa zemlja bi bila 1945 godine u taboru gubitnika Sila osovine, mi Srbi smo vrlo ponosan narod”-vec je odmereniji Nesko, ali ocigledno uporan  u svojoj tezi.  Jakov je sve umorniji, glava mu samo lupne o grudi, on je jedva uzdigne, oci se sklopile, nadjaca zamor“ Jedno je ponos, a drugo je stvarnost, da smo bili manje ponosni sada bi bili brojniji, jaci, mudriji, ne bi ovde bio komunizam. Djeneral Milan Nedic je rodjen  krajem 19 veka, bio je zapazen borac u Prvom svetskom ratu,  presao preko Albanije, nakon aprilskog rata pruzajuci otpor okupatorskoj vojsci biva zarobljen, cetnici prvi u Evropi dizu ustanak, nanose Nemcima velike gubitke, posle napada Nemacke na SSSR,  partizani dizu ustanak.. Nemci odgovaraju-za jednog ubijenog Nemca 100 streljanih, za jednog ranjenog 50. Bugari, Siptari, ustase rasparcavaju zemlju, Nedic procenjuje da kao predsednik Srpske vlade pod okupiranom nemackom vlasti, ce moci da spase svo narod.”.

Jakov klonu, rasiri ruke oko stola, leze za sto. Jedva dize glavu, smognu snage, otpi piva, pa poce malo glasnije: ”Nedic nije nisa trazijo za sebe, njegov licni zivot je unisten, njegov sin snaja i unuk, su ubijeni sredinom leta 1941 u eksploziji  skladista municije u Smederevu, da ga kazne, prave Srbe niko ne voli, Nedic je prihvatio  savez sa Nemcima, zrtvovao sebe, svoj ugled, da spase svoj narod. Tajno podzavao cetnike, borio se protiv partizana, spasao 600 srpskih masona, spasavao Jevreje, oslobodio je veliki broj srpskih zarobljenika iz Nemacke, organizovao slanje paketa zarobljenicima, davao njihovim porodicama redovnu mesecnu pomoc, smestao ratnu sirocad u ustanove, zaliocima pomagao. Narod je tajno pevusio:” Oj Hitleru celavi, tebe Nedic prevari, osnovao Gorsku strazu-pa cuvaju Drazu!” Sprecio je odnosenje hiljada vagona psenice u Nemacku, zbrinuo je 400.000 izbeglica koji su dosli  preko Drine, ocinski je prihvatio 10.000 izbeglica Slovenaca,  i nesto Hrvata, ponovo otvorio Beogradski univerzitet, otvarao odmaralista za decu, planirao izgradnju Srbije.”  “”Stani, stani, zaustavi se malo Jakove”pomirljivo ce Nesko” da je Nedic bio cvecka ne bi ga ubili 1945 godine?” “Jes vala, Nedic pred Crvenom Armijom izbegao u Austriju, ali ga Anglo-Saksonci onda uhvate i izruce Titu, nisu ni smeli da mu sude, ubiju ga!”-zasmeja se  Jakov glasno, uhvati Neska za lakat, zagrli ga, poljubi, ustade i ode bez pozdrava.

Saga o..icima--1 juli 1958 godine- Branko Popovic Pop

Branka Popovica zovemo Pop. On je visok, koscat. Studira pravo, dobar je student, njegov otac je clan Partije, lepo zive. Imaju lep stan. On je lepo obucen. Ima uvek dzeparac. Utoliko sam vise zbunjen njegovim politickim upadicama. Obicno su deca iz politicki dobro stojecih porodica ostrascena u hvalama poretka. To uopste nije bio slucaj sa Brankom. On je mudro zapazao neke nedostatke drustva, zalagao se da se isprave. Bio je zgrozen postupcima Ratimira Oklobdzije i njegovog ganga: ”Zar oni da budu agenti nase policije , pa takve vagabunde treba pohapsiti!”.

Ratimir je jednom presreo njegov prezriv pogled kratkim pretecim komentarom, kao smrtnom presudom:” Nije pao sneg da pokrije breg , nego da svako pokaze svoj trag”.


-Juli 1958 g-Statiranje u koprodukcionom filmu Burlaci sa Volge.

Snima se koprodukcioni film “Burlaci sa Volge”, glavne uloge igraju italijanski  lepotan crne kose i zelenih ociju,  sijajuci Rikardo Batalja, Elza Martineli, i americki glumac Dzon Derek. Reziser je Turzanski, Beli Rus  koji je posle Oktobarske Revolucije izbegao u Francusku. Sticajem iznenadnih okolnosti postah u nekoliko scena dubler italijanskog glumca. Mirko Cuk, koga sam upoznao u Miloceru 1955 godine,  to je onaj koji ima nad imak Tarzan, zbog njegove vrlo snazne gradje,  izgleda vrlo slikovito u kozackoj odeci, sa velikim brkovima. Stalno smo nerazdvojni.

U Beogradu se sve vise snimaju  koprodukcioni filmovi, pogodan prirodan dekor, idealan  izbor jeftinih statista, Filmski grad ima jeftinu, raspolozivu svu  potrebnu tehniku, sve je mnogo jeftinije. Statiranje se solidno  placa.

Strani glumci otsedaju  u Hotelu "Palas". Zazvoni telefon: ”Idemo pred Palas (Hotel)  hocu da bijem Tarzana". sa druge strane je Crveni, snazni savamalac. Crveni  je poreklom Bosanac, rece mi jednom da je njegov stric general. Nadjosmo se nedaleko od Palasa, kazah mu da to ne ne ide, jer je Tarzan stranac, americki drzavljanin. On ne haje nimalo na to. Utom iz hotela naidje Tarzan, visok svetlosmedj, vrlo lep, pravilnih crta lica, u majici sa kratkim rukavima, na njemu brdo vrlo pravilnih misica, pravi  supermen. Sa njim kamerman, Italijan, crnomanjsti zavodnik , ljubavnik Anite Ekberg. Izdaleka Crveni mu nesto dobaci, zauze gard , rasiri prema njemu preteci ruke i noge. Stajao sam na pristojnoj razdaljini i posmatrao. Crveni nastavi da dobacuje, Tarzan i italijanski zavodnik kao da ga nisu ni videli, okretose se sa nipodostavanjem, odose bez reci.

Ratimir se lose izrazavao o stranim koprodukcijama, to je za njega bila zapadna ujdurma, strani glumci i glumice nisu nista, nasi momci su mnogo snazniji i privlacniji: ”Treba te pedercice  sto se sepure po nasim ulicama  udariti  po labrnji!”

Pravi Italijani imaju crne oci, crnu kosu, mozda je Batalja sa njegovim zelenim ocima i belim licem mesanac, znam jednog lepotana Dalmatinca Splicanina, skoro su isti. Da li mu je neko od roditelja Sloven, German? Od skora, ili neki rob iz prohujalih vekova koji se stopio sa poluostrvljanima Apenincima? Talijani nisu sovinisti, ali im je slabost  ono sto je apeninsko, italijansko, latinsko, cak i mediteransko. Oni su bili  gospodari Mediterana  razume se imali su teskoca ca Grcima, a narocito sa Jerusalimom. Grci su zbirisani vekovim najezdom ogromnog plemena Seldzuka, kao da je neka nevidljiva ruka ogromno jato skakavaca negde iz srednje Azije navela da prekriju i popasu Balkan. Koja? Jevreji su se bolje prilagodili, rastrkali se po svetu, povezali, preziveli, kao Feniks, mocni i dalje. Ne, Italijani ne mrze druge rase, ali iznad svega vole svoju, crnu kosu, crn ten, crne oci. A sta je kod nas? Pola ljudi  crne oci, pola svetle. Ko smo mi?

Tu je  i Amerikanac isto vrlo  lep  Dzon Derek ( izgleda poreklom Poljak), ali nizi i manje snazan. Rikardo Batalja me zbunjuje njegovim na svakom koraku nipodostavanjem koje  otvoreno, skoro drsko, ispoljava prema Dzonu Dereku. Ali me jos vise cudi da Derek uopste na to ne reaguje.

Batalju sam video nekoliko dana pre toga uvece na Kalimegdanu, ispred kafane Kalimegdanske terase, naidje sam iz daljine, svetli kao neko neobicno bice. Odmah shvatih da je stranac, pomislih intuitivno Italijan. Neko to potvrdi. Kada je Italijan lep, onda je zaista lep.

Zapazio sam na snimanju filma Burlaci sa Volge u Grockoj, da se Rikardo Batalja  udvara svakoj zeni koju sretne, cak i onim najruznijima, sminkerkama, garderoberkama, radnicama, kuvaricama. One se smeju zadovoljne.

Jednog dana  Rikardo Batalja dodje jednog oka koje je najednom bilo potpuno crno. Saznali smo da su ga siledzije udarile u oko u Bulevaru Revolucije ispred Madere. Jedno oko crno kao ugljen, drugo zeleno kao u Slovenca. Batalja se posmatra u ogledalu zamisljen. Ali ne izgleda nimalo zabrinut za ishod  povrede. Njegov izraz lica sa nekim potuljenim osecajem krivice, me potseti  na oca Vere Bljajjic koju smo sreli u Zitkovcu daleke 1945. Hrvat a presao zbog zene Srpkinje u Pravoslavlje, Hrvati  njegovi Sibenicani  nikako da predju preko toga. Govorili mu, kaze Vera: ”Doci ce ti  glave tvoji Srbi koje tako obozavas ?”. U Zitkovcu , u Srbiji, 1945 ga osude, zatvore, podvrgnu teskim progonima i njegovu celu porodicu. Jednom skoro prica sam sa sobom:”E moj Dobroslave, vidis sta ti tvoji Srbi cine?”.

Meni pridje jedan nas reziser, predlozi mi da u trojci koju ce da vuku konji pored Dunava, sedim pored Elze Martineli umesto ranjenog glumca, dok ne ozdravi,  bicu dobro placen. Prihvatih. Za nekoliko dana mu se oko normalizovalo potpuno kao da nista nije ni bilo. Celo vreme se udvarao i dalje svim zenama, sa crnim okom kao da to nije nista.

Bilo je par stotina statista uglavnom studenata pre svega DIF-a Fakulteta za fizicku kulturu, izabirali su  visoke i snazne, izgledali su slikovito obuceni u burlacke haljine , jurili su i vukli konopcima burlacke galije Dunavom  pored Grocke. Reziser Turzanski je uzbudjen, ponesen lepom slovenskom rasom, govorio je statistima na ruskom sta da rade. Bio je zadovoljan sto razumeju ruski jezik.

U  pauzi u sumarku  pored Dunava kod Grocke , stoje Rikardo Batalja , Dzon Derek i jos nekoliko glumaca, statisti sede u zbunju, igraju karte. Iz obliznjeg gustisa se pojavi mlad visok i vrlo snazan Sumadinac, bos, go do pojasa, zavrnuo  pantalone do koscatih kolena, goloruk, snaga se rasipa  svugde oko njega i seva iz njegovih ociju. Krete pravo na grupu glumaca. Izgledao je kao odmetnik, razbojnik, ili kao hajduk. Sumadinac ih naglo mimoidje i ode ka Dunavu i poce da pere blatnjave bose nozurde u vodi.

Valjda zbog italijanske ekipe, reskih italjanskih reci, dominantne skoro nametljive prisutnosti,  mi nekako  burlaci koji Dunavom vuku ruske galije, navodno Volgom , vise asociraju  na slovenske galijote robove koji vuku rimske galije. Ova pomisao je kao neka opsesija. To seca na pripovetku Vladimira Nazora VELI JOZE. Jedan kadar se snima na Kalimegdanskoj tvrdjavi, sto bi trebalo da bude neko istureno rusko utvrdjenje tamo ka Kavkazu, mladici stasiti beogradski statisti ponosito marsiraju u uniformama vojnika Ruske carske armije. Ali ipak to nije to, Kalimegdanska tvrdjava je gradjena od Rimljana, prepoznaje se da su to rimske ruine, a ne zakavkasko  vojno utrvdjenje.

Stari Turzanski deluje vrlo intelektualno, vise lici na nekog pariskog slikara boema, nego li na Rusa. Pa on je iz plemicke porodice, a jos tolike decenije u Francuskoj, uticaj francuske kulture. Skoro je starac, ali jos  ima zara, elana. Beli Rusi koji su otisli iz Rusije posle Oktobarske Revolucije su skoro svi okoreli mrzitelji boljsevika.U isto vreme vrlo su ponosni sto su  Rusi. Ipak, nesumnjiva je cinjenica da je SSSR supersila, da je ostvario izuzetne napretke u raznim oblastima. Ovakva  tri suceljena postulata sa razlicitim nabojima osecanja, umeju u pojedinim slucajevima da proizvedu neobican sindrom  kontradiktornih reakcija i stavova. Znam nekoliko Belih Rusa u nasoj zemlji koji postvesno simpatisu, ponosni su, ili cak na neki nacin obozavaju Sovjetski Savez. Neki su se tajno stavili na stranu Moskve. Imam jednog takvog rodjaka poreklom Belog Rusa. Secam se Rusa belogardejaca u Ljuboviji za vreme rata, neki su takodje ispoljavali simpatije za Sovjetski savez, iako su zvanicno bili uz Nemce.

Gledao sam nedavno sovjetski film iz Drugog svetskog rata, Crvena armija vodi bitku protiv nekog italijanskog zalutalog voda u beskrajima snezne Rusije,  premoc u korist Crvene armije je nesumnjiva, italijanski vojnici  u beznadju, njihove sanse su ravne nuli. Iz brisanog prostora kontrolisanog Crvenoarmejcima  se najednom takoreci nebu pod oblake podize ogromna crvena zastava, zaleluja kao oblak. Redovi italijanskih vojnika se samo zatalasase kao da ih odgurnu neka nepogoda. Isturise belu zastavu  predaje. 

Politika je slozena, nejasna, planeta je u necijem posedu. Cijem?

Jurisaju pored Dunava u Grockoj snazni statisti, mnogima se na dunavskom povetarcu lelujaju pramenovi dugih plavih kosa, na licu ozarenog rezisera Turzanskog se vidi neka vrsta povratka svojim slovenskim korenima. On se skoro pretvara u vodju burlaka sa Volge, vraca se, zamislja stepu, ili tajgu, gleda u Dunav trazeci setno i radosno obrise Volge. .”Pa Dunav jedno vreme protice kroz Ukrajinu, Rusiju ”-rekoh u pauzi uctivo u pravcu  reditelju Turzanskom. On me pogleda iz daljine, smeska se ljubazno: ”Dunav tece kroz mnoge evropske drzave, on ih povezuje.”

Cak  u jednoj sekvenci kada burlaci besno pojurise, Turzanski postade strog, iznenada se takoreci transformisa, ucini mi se tako, pomalo zalici na staljinistickog islednika sto ga skoro videh u jednom ruskom filmu. Slovenska dusa je cudljiva. Ide iz krajnosti u krajnost.  Trgnu ga  glas Italijana:”Andjamo!”

Jedan Italijan  rece u pauzi na engleskom:” Srbi su sarmantan  divlji narod”.Kaskader,  plav kao Svedjanin  Bata Kameni se smeje ponosno, prezadovoljan, napeo misice. Ja cutim snuzden. Vidim pojedine lukave  grimase italijanskog osoblja. Elza Martineli jasno rece juce razgovarajuci sa kolegama, cuh lepo, mogu da razumem italijanski, kao da je otkrila neku nepoznatu tajnu: ”Veneciju su sagradili robovi Skijavoni  Veneti ( slovensko pleme)” . ”Rec “slav” je usla u mnoge strane jezike znaci u isto vreme “rob” i “Sloven”-opet cuh nekoga iz italijanske ekipe

Neko od Talijana rece naziv mesta smijuljeci se nadmocno  razgovetno deleci na slogove GRO C KA. Sta hoce da kaze?

Ogromno slovensko more, u njega upadale kroz tamne naslage prohujalih vekova horde bolje organizovanih evropskih naroda, otimali , odvodili ih nemocne, neorganizovane, u roblje. Dokle ce tako?

Siledzijski atak na Batalju je ne samo kukavicki, nego je stetan za nasu drzavu i narod. Siledzije su u velikoj zabludi, umisljaju da su svemocni,  “udarili zabara koji se sepuri beogradskim ulicama, da vidi sta su nasi momci, sta je Titova Jugoslavija, braca Ruje ” ( to sam cuo od Ratimira i Drage). Udarac je bio blag, za par dana Batalja se oporavio. Njemu nisu mnogo naudili, ali ce lokalni huligani biti jos samouvereniji, ohrabreni ovim “podvigom”,  na buducim njihovim udarima nece  biti samo stranci, nego ce zrtve njhovog ohrabrenog siledzijstva biti nasi nevini nezasticeni gradjani. Igra je suptilna, rafinirana, perfidija danajskog poklona, lukavstvo, benigna povreda glumca, a to ovde  jaca huliganstvo vlasti. A razvijati huliganstvo u jednoj drzavi, znaci rusiti tu drzavu.Takvi nasilnicki napadi  prema zapadnim drzavljanima izazivaju lose politicke procene o stvarnom odnosu snaga na planeti, stete pre svega nama, stvaraju konfuziju, haos, pogresne procene. Nama su potrebne ispravne procene, da znamo  istinu, svoje mesto, svoju moc, svoje domete. Ovako smo kao cekovi bez pokrica. Mislimo da smo mocni, a nas sazaljevaju, ili nam se potsmevaju. Nastaju stete po nas.

Ustvari razmisljam o narodima koji su kroz istoriju sticajem okolnosti imali priilike da se razvijaju, mi Sloveni na obodu Evrope smo stalno bili na udaru azijatskih hordi, tavorili. Postajali smo lak plen evropskih naroda na visem stepenu razvoja kulture i  tehnologije.

Sta ciniti?  Mama ima obicaj da kaze:”Koga je mititi nije ga ljutiti!” Ona je u pravu. Cemu lose procene, ponos, budimo pragmaticni, cuvajmo netaknute nase interese, ali imajmo dobre odnose sa svima. Ne iritirajmo bilo koga nepotrebno.

-Saga o..icima

- 1958 godine –Bora, stariji brat otisao za Brisel, Belgija.

Bora je svirao klarinet sa njegovim dzez orekstrom na ostrvu Krku, tamo je sreo mladu simpaticnu Belgijanku  profesorku iz Brisla, nastala je ljubav, ona ga je pozvala da dodje u Brisel,  stupili su u brak. Nakon toga brat je u Brislu upisao studije.

Cika Ceda saznavsi da je Bora u Brislu , telefonira  roditeljima, javi da tamo zivi odskora njegov rodjeni sestric MicaTadic, politicki emigrant koji je otisao 1958 na Svetsku izlozbu u Brislu, i tamo ostao. Daje nam njegovu adresu, broj telefona, da Bora stupi sa  njim u kontakt. Tako je nastalo dugogodisnje  prijateljstvo Bore i  Mice Tadica.



---10 juli  1958 Porodica Mice Tadica.

Bora javlja da se druzi sa Micom, njegov otac je iz Drlaca uzvodno od Ljubovije. Upoznah Micinu sestru slicnih godina Milku, ona je tuznog lika, vrlo crne kose i  puti. Deluje nesretno, na njenu porodicu navalile svakojake tragedije, majka umre 1957 godine sa nepunih 44 godine. Od Milke saznah da je  Mica otisao kao turista 1958 godine na Svetsku izlozbu u Brislu gde je ostao, uzeo politicki azil.

Bora Mirkovic, moj skolski drug je bio zaposlen na Jugoslovenskom standu Svetske izlozbe u Brislu, uze  adresu brata, posetio ga je u Brislu.  Sestra Strahinje Kastratovica Borjanka poznaje sahistu Matanovica, i ona je isla  u Brisel, dao sam joj Borinu adresu, posetila ga je takodje.


-11 juli Andjusa Cajkusa skida gace zatvorenicima

U drustvu Rate i Drage se povremeno pojave  devojke, ili neke zene. Jedna od njih jos uvek devojka, ali vec skoro neka sredovecna mladja zena, plavkasta, snazna kao muskarac, drskog  izraza lica. Nju zovu Andjusa Cajkusa, ( od reci cajkan, pajkan), zaposlena je u nekom manjem prirucnom zatvoru pri nekoj  policijskoj ispostavi na periferiji Beograda. Kako su se Ratimir i Drago ponasali prema devojkama, tako se ona slicno ponasala prema muskarcima. Nije lepa, niti privlacna, vise lici na muskarca, kuburi sa njima, ne moze da dodje do njih. A htela bi, zudi za njima. Prica se da je imala obicaj da mlade zatvorenike pri privodjenju, ispitivanju, vodi u malu mracnu sobicu u suterenu uzvikujuci poslovno, zapovednicki :” Skidaj gace”.( Ovo se saznalo i od njenih kolega koji su je ismevali zbog  toga, cak sam to cuo i od Rate).


-12 juli 1958 g-Milic Krsmanovic Jovin ide u sanatorijum za lecenje tuberkuloze Knez selo kod Nisa.

Milic Jovin je tesko bolestan od tbc, posecivali smo ga nedavno u Klinici  za plucne bolesti u krugu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Deluje porazeno, kao da ga je pogodila neka nezasluzena teska kazna. Pustili su ga najzad kuci u Uzovnicu. Lekari mu kazali da ne ide na sunce, da bude stalno u hladovini. On ne moze da odoli, sa nama zeli da se sunca i kupa, ne moze da odoli Drini, zabrinuta majka tetka Pela stalno ljutito uzvikuje: ”Milice nemoj na sunce!”. On ne haje, kao da nekome prkosi, ide na Drinu sa nama.

Sada ga opet  salju u sanatorijum za lecenje tbc u Knez Selu kod Nisa. U prolazu kroz Beograd, dok ceka voz za Nis dodje do nas. Milic  nosi kao i ranije koznu jaknu u hladnim mesecma godine, sada vise ne agituje za Partiju, kao ranije. Naprotiv,  ne krije  da je razocaran : ”Pred partijskim sekretarom sam iscepao partijsku knjizicu, oni ne postuju moj rad, izgubih zdravlje na Zvornickoj hidrocentrali. Kada je bila Trscanska kriza bio sam u  prvim redovima, moji dobrovoljci  su skandirali ”Trst je nas, zivot damo Trst ne damo!”” Pelu na banderu!” ,”bio sam sakupio dobrovoljce, na mojoj  listi ih je bilo 2.500 da brane Trst.”-Onda uzviknu gnevno:” Jeli ovo sve nagrada za to.! ?”


--1 septembar 1958 g-U poseti ujni Ivki Beatovic

Ujko Djordjo sada  vodi neku  prodavnicu namestaja u blizini njihovog stana tamo na Cvetnom trgu, preko puta Ambasade Turske. Ujna Ivka se zali majci da je bolesna od vise bolesti, da nece jos dugo ziveti. ( Napomena: zivela je do nedavno skoro je bila napunila 90 godina, a ujko Djordjo je ziveo 94 godine).

Saga o..icima-*
-11 juli Andjusa Cajkusa skida gace zatvorenicima

U drustvu Rate i Drage se povremeno pojave  devojke, ili neke zene. Jedna od njih jos uvek devojka, ali vec skoro neka sredovecna mladja zena, plavkasta, snazna kao muskarac, drskog  izraza lica. Nju zovu Andjusa Cajkusa, ( od reci cajkan, pajkan), zaposlena je u nekom manjem prirucnom zatvoru pri nekoj  policijskoj ispostavi na periferiji Beograda. Kako su se Ratimir i Drago ponasali prema devojkama, tako se ona slicno ponasala prema muskarcima. Nije lepa, niti privlacna, vise lici na muskarca, kuburi sa njima, ne moze da dodje do njih. A htela bi, zudi za njima. Prica se da je imala obicaj da mlade zatvorenike pri privodjenju, ispitivanju, vodi u malu mracnu sobicu u suterenu uzvikujuci poslovno, zapovednicki :” Skidaj gace”.( Ovo se saznalo i od njenih kolega koji su je ismevali zbog  toga, cak sam to cuo i od Rate).


-12 juli 1958 g-Milic Krsmanovic Jovin ide u sanatorijum za lecenje tuberkuloze Knez selo kod Nisa.

Milic Jovin je tesko bolestan od tbc, posecivali smo ga nedavno u Klinici  za plucne bolesti u krugu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Deluje porazeno, kao da ga je pogodila neka nezasluzena teska kazna. Pustili su ga najzad kuci u Uzovnicu. Lekari mu kazali da ne ide na sunce, da bude stalno u hladovini. On ne moze da odoli, sa nama zeli da se sunca i kupa, ne moze da odoli Drini, zabrinuta majka tetka Pela stalno ljutito uzvikuje: ”Milice nemoj na sunce!”. On ne haje, kao da nekome prkosi, ide na Drinu sa nama.

Sada ga opet  salju u sanatorijum za lecenje tbc u Knez Selu kod Nisa. U prolazu kroz Beograd, dok ceka voz za Nis dodje do nas. Milic  nosi kao i ranije koznu jaknu u hladnim mesecma godine, sada vise ne agituje za Partiju, kao ranije. Naprotiv,  ne krije  da je razocaran : ”Pred partijskim sekretarom sam iscepao partijsku knjizicu, oni ne postuju moj rad, izgubih zdravlje na Zvornickoj hidrocentrali. Kada je bila Trscanska kriza bio sam u  prvim redovima, moji dobrovoljci  su skandirali ”Trst je nas, zivot damo Trst ne damo!”” Pelu na banderu!” ,”bio sam sakupio dobrovoljce, na mojoj  listi ih je bilo 2.500 da brane Trst.”-Onda uzviknu gnevno:” Jeli ovo sve nagrada za to.! ?”


--1 septembar 1958 g-U poseti ujni Ivki Beatovic

Ujko Djordjo sada  vodi neku  prodavnicu namestaja u blizini njihovog stana tamo na Cvetnom trgu, preko puta Ambasade Turske. Ujna Ivka se zali majci da je bolesna od vise bolesti, da nece jos dugo ziveti. ( Napomena: zivela je do nedavno skoro je bila napunila 90 godina, a ujko Djordjo je ziveo 94 godine).


-1 oktobar 1958 god. Poseta ujki Bozi i ujni Jeleni u Sremskoj Mitrovici.

Ujko Bozo je oficir, kapetan JNA, zivi sa suprugom Jelenom i dve cerkice u Sremskoj Mitrovici, rodnom mestu ujne Jelene. Javi da ima vojne skije da mi pokloni , sto me jako obradova jer svake zime idem  na snezni Zlatibor u Studentsko odmaraliste. Prvi put sam u Sremskoj Mitrovici, ali posto sam ziveo u Zemunu, koji je taodje Srem, buduci da sam putovao ranije po Sremu, susrecem ono sto sam vec vidjao: siroke ulce, velike izduzene kuce sa bastama iza, vesele ljude, bericetno. Svaki susret sa ujkom  Bozom je istinski radostan dogadjaj, toliko zjednickog nas veze pored krvi, on je ziveo kod roditelja za vreme njihovih  boravaka u Juznoj Srbiji i Makedoniji. Izviru secanja, kao da ih neko izvlaci  iz neke fijoke i ubacuje u moje misli. U Djevdjeliji me uvede u prodavnicu decijih igracaka u glavnoj ulici, prodavaca na stolu navi mali avon, on se samo prevrce, samo cekam da poleti, vodi me na ceten alvu, neka deca tukla starijeg brata, on pojuri jednog od njih, taman da ga sustigne u glavnoj ulici, spotace se, ovaj mu pobeze. U Ljuboviji na kraju rata  kao partizan dolazi iz  Bratunca, beli dzemper zategao na plecima, svi gledaju zadivljeno snaznog lepog mladica. U Zitkovcu nam donese sahovsku garnituru, u niskom bioskopu sedimo na galeriji u mraku, neko otvori vrata, nagrnu svetlost, neko nahrupi na nas smejuci se, to je bio ujko Bozo, dosao ranije pa saznao gde smo.

Posle rata zavrsio Vojnu akademiju u Zagrebu, nesto malo sluzbovao u Sloveniji i Hrvatskoj, dosao u Sabac, kada je bila proslava dana Bitke na Misaru njegove staresine izaberu naocitog ujaka da igra ulogu Karadjordja na konju. On mi rece da vodi Dom JNA u Sremskoj Mitrovici, da se bavi kulturom.

Ujna Jelena je iz ugledne imucne porodice, crnomanjasta je, privrzena ujki Bozi i nama, ona i ujko Bozo su nas u vise navrata posetili u Beogradu. Cerkice Mira i Beba su male ljupke crnokose devojcice, igraju se celo vreme i veselo smeju.

Ujko Bozo je ziveo u raznim sredinama, brzo se navikne na novo mesto. Iako je Sremska Mitrovica blizu naseg rodnog kraja, ipak su ovdasnji ljudi drugacijeg mentaliteta, Bosanci su otvoreniji, srdacniji, nekako iskreniji i topliji u ophodjenju. Ujko Bozo mi rece danas:” Nema u Sloveniji one topline kao kod nas”.”A kada si se priblizio Hrvatskoj, Dalmaciji””-upitah radoznao. “Slicno, malo bolje, oni su hladniji, nema onog ljudske topline, toplog zraka sunca kao kod nas”. Imam utisak da su ljudi u Sremu ipak malo drugaciji, manje spontani, da su rezervisaniji nego li u rodnom kraju.

Saga o..icima--4 septembar 1958 god- Rodjak Vito Vasic dosao na studije u Beograd

Rodjak Vito Vasic je izrazito plav, posnazan. Njegova majka Dika, cerka babe Jelisavke i pokojnog deda Drage koji je poginuo u Prvom svetskom ratu na Solunskom frontu  je se iz Krsmanovica, udala se u Vasice u Gornjoj Bukovici. Vasici su ugledna porodica, prema predanju dosli su iz Dalmacije, njihov predak je u vreme Prvog Srpskog ustanka bio poznati vojvoda .Vito je dosao u Beograd, upisuje se na studije. Setamo se Knez  Mijalovom ulicom, upoznajem ga sa Beogradom.


-Mart 1959 g-Sa Nadom Jankov na Avali.

Bio sam popodne na Avali sa Nadom ( Jankov) bilo je toplo,  suncali smo se ispod Spomenika Neznanom junaku. To je delo vajara Mestrovica bliskog srodnika ujne Ivke, on je izvajao i Spomenik POBEDNIKU na Kalimegdanu. Ispred spomenika posedali beogradski mladici i devojke, okrenuli lica suncu, da sto pre pocrne. Veseli, snazni, lepi, neki od njih deluju samouvereno, ili cak i uobrazeno, imaju inteligentne crte lica. Nada je zabrinuta, ona je i dalje u krizi. Ali mi nie jasno zasto?


-26 juni 1959 godine-Susret sa majkom Nade Jankov ispred Zeleznicke stanice u Beogradu

Bas na samom ulazu u Zeleznicku stanicu se skoro sudarih sa Nadinom majkom. Ona je Bosanka, lekar. Uprkos sredovecnih godina jos uvek sarmantna zena. Vrlo brzo se pribra, pogleda me prodorno, pozdravi kratko i ljubazno, zuri se negde. Ona se razvela od Nadinog oca, koji je bio sofer, Bugarin. Nada nije mogla da mi objasni kako se to desilo da se njena majka lekar uda za njega? Nada uopste ne zna zasto su se razveli, niti gde je sada njen otac, ne pamti kada ga je videla.


-1 juli 1959 godine-Raskalasni svestenik na Novom groblju

Novo groblje je vrlo veliko. Aleje su zelene, mirne i nude mir koji budi razmisljanja o prolaznosti zivota. Setnje grobljem su povratak nekoj novoj spoznaji, koja je tako drugacija od svakodnevice. Sahrane, okupljanja srodnika i prijatelja preminulih, tuzne povorke do groba, najtuznje je spustanje u raku, zatrpavanje zemljom. Povremeno zagrakcu sumorno gavranovi, naidju neki gladni cekaju da se obred zavrsi da pokupe preostalu hranu. Povremeno se cuje orkestar kako zasvira posmrtni mars. “Danas jesi, sutra nisi”cujem vise puta.

Majke sede na klupama zale svoju prerano preminulu decu, ili deca svoje roditelje. Neka starija zena glasno zapomaze, kao u selima Srbije. Mlade ili sredovecne zene ciste spomenike svojih upokojenih supruga, zalivaju, pleve, donose cvece. Zaklon velikog spomenika ukriva klupu, mesto moga predaha daleko od pogleda prolaznka. Zapazih preko grobova jednu sredovecnu jos uvek privlacnu zenu  iako je u crnini, ona je koketna, kada se nonsalantno sagne zabelasaju joj se vitke butine, donosi vodu, pere spomenik, pali svecu. Dva sura crna gavrana zloglasno grakcu na grani. Spakova se, krete polako alejom ka dalekom izlazu iz groblja.

Ubrza ka njoj, sustize je jedan krupan mlad svestenik sa dugackom bradom, okrete joj se i zviznu za njom kao neki huligan. Zgranuti prolaznici se zurno udaljise,  cuse se komentari:” Kakvi su nam svestenici, sramota, nije cudo sto narod ne ide vise u crkve”. Ovaj svestenik se osvrnu oko sebe, niko ga ne posmatra, naglo skrete sede nekoliko metara od mene bez mogucnosti da me vidi. Brzo raskopca mantiju, brze bolje je skide, spakova, osvrcuci se unezvereno oko sebe  brzo rukama skide bradu. Zaprepastih se kada prepoznah da je taj svestenik bio ustvari zamaskirani  Drago ( to je onaj drug Ratimira Oklobdzije sto je specijalizovan da zavodi supruge stranih predstavnika u Beogradu).



-1959 godina-Udala se Dusanka Krsmanovic.

Dusanka se udala za Boju Zivkovica kolara. To je onaj dragi  sused  sto je stanovao u Perkovoj kuci, sa kojim sam toliko puta setao, ostao mi je urezan u secanju kao vrlo drag i mio.

Saga o..icima

-15 Juni 1959 godine- Dragoljub se zaposlio u  Bratuncu.

Dragoljub se zanima za stolariju, zaposlio se kao stolar u obliznjem Bratuncu u Bosni. Prvo je isao na posao nekim slucajnim prevozom, ponekad peske, onda poce biciklom, kasnije motorom. Danas se vracamo za Uzovnicu peske iz Bratuncu, bio sam u dvodnevnoj poseti babi Savi i dedi Vasi. Izlazeci iz Bratunca ka mostu  puca pogled na srbijanska brda u plavicastoj izmaglici. ”Bratunac se brze razvija od Ljubovije”-izneh moje zapazanje Dragoljubu.” Politika, oce da udovolje ovima ovde”-kratko odgovori Dragoljub.

Prodjosmo pored pilane, recice koja tece Drini, gledam ribice sa mostica, vidim u malom viru poveceg raka, rasirio kljesta, ima mudre brkove, mrda ,mili njima , levo ostade stara austrougarska kasarna, izbismo na obalu Drine. Puce ocaravajuci  pogled na veliku zapenusanu reku koja se krivuda u valovima prolazeci ispod stubova velikog zelenog gvozdenog mosta. ” Vidis li ovaj dubijan sto u vrtlozima klobuca tu dole ispod nas ovde pored obale?”-pokaza Dragoljub rukom. Pogledah niz okomitu obalu, dole je zelena matica u peni, klobucima, vri, ide uzvodno, onda se vraca na levo krug u kovitlac, huci. Tu je ogromna dubina, ko tu upadne nema mu spasa-pomislih. Dragoljub mi se priblizi, okrete se oko sebe da vidi da nema nekoga blizu: ”Tu Turci bacaju Srbe!”. I ranije sam slusao slicne price o tom dubokom opasnom vrtlogu sto se zeleni u peni ispod okuke puta. Koliko je to tacno?


-24 juni 1959-Kelner Hotela N…. trovac

Na kraju male  slepe ulicice gde se nalazi Hotel N…se nalazi velika gimnasticka sala, u kojoj se nedeljom odrzavaju igranke. Prolazeci u tom pravcu obicno navratim u restoran Hotela N.. tamo radi kao kelner Radovan ( ime izmenjeno), on je iz jednog sela iz okolne Bratunca, dalji rodjak, zajedno smo isli u skolu u Ljuboviji. Njegov stric je vazan politicar u Beogradu, uticajan i mocan .Sedimo i potsecamo se drugovanja u ljubovijskoj  skoli , djaka, profesora, pricamo o Bratuncu, Drini. Nas vezuje duboko licno prijateljstvo, vecite krvne veze nasih predaka. U nasem kraju se svoji postuju iznad svega. Kada god se susretnemo to je za nas istinski praznik  bratskog druzenja. On odmah stavi pred mene casu soka, razume se nikad ne placam..

Radovan ima izuzetno poverenje u mene, zna da su ustase ubile dvadesetak srodnika za vreme rata, nekoliko u Jasenovcu. Njegovo poverenje u mene koje je skoro bezgranicno, me izuzetno  raduje. Saznah nedavno da je postao Sef restorana. “Samo jos malo, postacu direktor hotela”-

On me danas posmatra ispitivacki, zabole me sto mi to sve po prvi put otkako se znamo izgleda nekako sumnjicavo, kao da se navlaci neki oblacak nepoverenja prema meni:” Vidoh te sa onim plavim Jocom na Kalimegdanu, cudi me, sta ces ti sa njim. Znas li ti ko je on, on kaze da je ovaj hotel bio njegovog oca, trazi da mu se vrati”.”Jocu znam samo malo, o tome ne znam nista”-rekoh brze bolje da tu pricu skratim”.” Pazi s’kim se druzis, ovo su teska vremena za nasu stvar, navalili su na nas sa svih strana, moramo se braniti na svakom mestu, u svakoj prilici, moramo se obracunavati sa neprijateljima ne birajuci sredstva”. Sta da mu kazem, cutim. On upilji kao islednik u mene: ”Oni samo kuju zavere, kade se ne bi branili, oni bi nas zacas pokopali.Vecina su spijuni, Peta kolona.” Naglo mi se priblizi:” Pazi sta radis, s kim se druzis, sta pricas, ovi nasi nece samo da uhapse, zatvore, oce da prebiju, jos i ne sanjas sta cinimo neprijateljima!”

Gleda u mene, snuzdi se, skoro zaplaka: ”Ocu da ti pomognem, da  ti otvorim oci, volim te ko brata, cuvaj se, otvori cetvoro oci, pazi na svaku rec, svaki kontakt?”.Gledam ga iscekujuci, ne shvatam sta zeli da kaze na kraju.” Ovo su najopasnija vremena, ode glava zacas”-uze svoju glavu u obe ruke, nasloni se na sto.”I ne sanjas sta se radi”-gleda me skoro suznim ocima.”narod i ne sanja sta se radi”.Ustade, hoce nesto da mi predlozi, snebiva se, energicno sroci: ”Ti si posten, iz postene porodice koja je uvek davala zrtve, tebi je mesto sa nama, svaka ptica svome jatu, svaki brat svome bratu”.

Ustade, gleda me potreseno, kao kad neko zeli da otkije neku najcuvaniju  tajnu: ”Dodji ovamo da ti nesto pokazem?” Uhvati me za ruku, dovede pred jedan ormar tamo gde dobija pica i hranu iz kuhinje . Stade pred ormar, otvori vrata, pogleda me tajanstveno pokazujuci mi neke epruvete u ormaru, vadi jednu po jednu. Na jednoj mlecno beloj plasticnoj tubi  stoje slova MX 3, otvori u njoj neke sive male pilulice: ” Ova kada se pola pilulice stavi u pice ili hranu, izaziva proliv”.Onda izvadi jednu drugu istu takvu belicastu tubicu, samo na njoj drugi natpis MN7: ”Ova izaziva infarkt i mozdani udar”. Bio sam u dubokom soku. Gledao sam ga sa zaprepascenjem, zar Radovan da bude takvo cudoviste?! On kao da prozire u moje misli : ”Sta ti mislis da ja to radim iz besa, ili sto mrzim  te ljude, spasavamo se, tako mi narede, moram, ovde u ovaj hotel dolaze stranci, tu ima svakojakog spijunskog olosa”.Izvadi jednu drugu tubicu na njoj natpis X2: ”Ova izaziva ludilo, rascep licnosti. Ovde ima nekoliko prostitutki, one sa mnom saradjuju.”

Smirih se, javi se velika radoznalost : ”A kako znas kome sta da stavis?” ”Sve ide ko podmazano, samo mi jave telefonom, ili dodje kod mene nas covek i pokaze mi coveka, zenu, sto gde sedi, taj i taj sto, takva i takva  osoba, dolazi tada, stavi to i to, sifra, kolicina. Ponekad me odvedu autom, svedu me na ulicu, pokazu mi na prolaznika, kazu kada dodje da mu stavim, ima ih koji dolaze redovno”. “ A dobro, nije to tek tako, ako je neko vec bolestan od necega , nije indicirano da mu se da bilo sta?”-zapitah. “ Moje je da radim sto mi se kaze, to drugi znaju i brinu”.-slegnu Radovan ramenima.

Ovaj Radovanov iskaz me je osvestio. Danasnjica za mene vise nije ono sto je bila juce. Iako je ono sto Radovan cini uzasno, bio sam potresen njegovom dobrom namerom prema meni, jer on mi je to pokazao pre svega da me upozori, da budem oprezan, da znam cega sve ima..Nije insistirao da saradjujem sa njim. Cini mi se da Radovan to cini jer je duboko ubedjen da su ti ljudi opasni neprijatelji. Dakle, iz dobre namere. Ali, da li su oni stvarno neprijatelji, ili tako opasni po drzavu i narod? Pa i roditelje moje majke i oca su predstavili kao neprijatelje, moga oca su maltretirali jer je navodno bio saradnik cetnika,  a to nije nimalo tacno?  Radovanu mogu dati netacne podatke o nekim ljudima, mogu nastradati nevini? Kako se moze nekome presudjivati bez formalne  istrage, zvanicne presude? Na delu je posezanje za otrovima kao u Srednjem veku u vereme Lukrecije Bordzije i trovaca i trovacica. A sta je onda bio nasilan smestaj u ludnicu Natase, cerke kuma Boska Tomica? Pa i to je posezanje za medicinom da se obracunava, nju su mucili elektro sokovima, injekcijama i pilulama samo zato sto je kazala da vlasti neosnovano progone njenog oca. Ovde zavladavaju mrak i nered, ovo su vrlo opasna vremena.

Saga o..icima

Juli 1959 godine-Vlada Mlicevic se ozenio sa Ikom Selgrad.

Upoznah na igranci u Domu sindikata Mariju Selgrad, visoku svetlo smedju  simpaticnu devojku. Ona je poreklom Nemica.. Mi smo samo drugovi, nista vise. Druzeci se sa njom ,dolazim do zanimljivih saznanja da su nasi Nemci u nekoj vrsti tihe iskljucenosti, preplaseni. To sam video jednom kada me je Marica upoznala sa svojim stricevima, u kuci jednog od njih. Delovali su. utuceno, prestraseno,  jedva su se culi , videli, tiho su govorili, osvrtali se okolo. Marija i ja smo odlucili  da moga nerazdvojnog druga Vladu Milicevica upoznamo sa njenom mladjom sestrom plavokosom  Ikom.Nastala je iskra iskrene ljubavi , iz te veze je nastao brak.

Sretoh Miru Beatovic na strafti, rece mi u prolazu da je rodjak Dusko Beatovic naustio zemlju, emigrirao u Francusku.

-   Avgust 1959 g-. Strahinjina sestra Borjanka Kastratovic posetila Boru u Brislu

Strahinja mi zatrazi Borinu adresu, kaze da njegova sestra Borjanka putuje u Brisel, htela bi da poseti Boru.


---26 juli 1959 godine-Dubrovnik, IMIDZ FRANCUSKE  KAO TURISTICKE VELESILE

Brigite ,tako se zvala moja sinocna sarmantna sagovornica Francuskinja , studentkinja slavistike iz Pariza, mi pridje dok sam raznosio dorucak gladnim studentima iz celog sveta u Studentskom letovalistu u vili Rasica u Dubrovniku, gde  radim leti, i vragolasto namigujuci i smejuci se glasno , pomalo grleno, mi rece:" Hej , budi na izlazu  iz kampa,  ako hoces na plazu , zelim da cujem tvoj projekat o kome si mi pricao”.

Lapad je lepa peskovita plaza, ali i stenje, ,toplo prozirno plavo -zeleno more, oblecu  labudovi, objasnih   joj mojim neizgradjenim engleskim da sam u Americkoj citaonici u Beogradu nasao jednu kjizicu o marketingu ciji je autor americki ekspert Harry Henry,  u kojoj opisuje tematiku motivacije, publikovanu 1958 godine, da sam u njoj po prvi put otkrio jednu vrlo uzbudljivu  temu za mene-IMIDZ, Brand image, ili Image de marque na francuskom.

Vecina predmeta na fakultetu su vise  vrsta marksistickih udzbenika, sivi, dosadni. Neki profesori su vise licili na birokrate. Ali npr. profesori Kukoleca, Vasiljevic, Mikijelj, Hubeni,  i jos neki, su nas ucili prakticnim stvarima. Ustvari mene su  jako interesovali marketing i propaganda, zivotne , prakticne teme.  Nemam  volju za ucenjem na fakultetu, nisam dolazio redovno na predavanja, niti ucio kod kuce, niti polagao seminarske radove. Ali kada god dodjem u Americku citaonicu da citam novine, bacim pogled na rafove knjiga, vidim pise EKONOMIJA, MARKETING. Razgledam knjige, citam, odjednom se javi inspiracija, energija, moje oskudno znanje engleskog prevazidjem, sve razumem, marketing knjge gutam. Narocito me je privukla ova knjiga o motivaciji kupaca. Javlja se neka vrsta dualiteta, dvojstva, sto se tice motiva ucenja, na Ekonomskom fakultetu ga nema, u  Americkoj ciaonici se javlja snazna  zelja za ucenjem..Otkud to?

Objasnjavam Brigite teoriju BRAND IMAGE, shvatam da je vrlo inteligentna. Francuzio su inteligentan i duhovit svet. Zasto je tako? Da li su u pitanju geni? To bi vec bila rasisticka teorija o vise ili manje vrednim narodima. Smatram da je zapadni sistem obrazovanja  superioran u odnosu na nas, stvara bolje strucnjake, razvija kreativnost, dok se kod nas bubaju podaci, predmeti su politizirani. To se tako vidi po mojoj sarmantnoj sagovornici. Brzo razmislja, ide pravo na sustinu, njeni argumenti su vrlo osnovani, logicna je, prakticno orijentisana, vrlo brzo se snalazi.. Vrlo je duhovita, voli da se sali, u isto vreme je vrlo ljubazna . Povrh svega vidim da me uvazava. Uzivljava se u ulogu neke vrste podredjenosti, to je u prirodi zene, ali to je vise instinkt kome ona povladjuje  racionalno, ali se lako prepoznaje da ona jasno procenjue svoje potencijale, i da je takva jedna vrsta submisivnosti samo u jednoj oblasti. .Naprotiv, ona zeli da upravlja sobom, svojom voljom  razumom i sobom, onako kako ona to procenjuje i zeli..Odavno znam da su Francuzi vrlo rafinirani.

Prelazimo na temu naseg susreta. Radi se o predstavi koju imaju pojedine marke  proizvoda, ili proizvodi, ali se to moze primeniti i na zemlje, cak i na ljude. U svesti pojedinaca se stvaraju predstave o necemu, marki proizvoda,  zemlje, politicara, ljudi, politicke partije, i svi oni  imaju tu svoju predstavu koja plovi u podsvesti ljudi, i koja podsvesno predodredjuje ponasanje, da li ce kupiti tu marku ili proizvod, da li ce glasati za tu i tu politicku stranku, politicara, da li ce kupovati proizvode pojedinih zemalja, ici u te zemlje na letovanje, kakve ce odnose imati sa pojedinim poznanicima. Ustvari ta predstava je skup misljenja i stavova, to je mesavina stvarnosti i emocija.I izmedju te IMAGE ( licnosti marke, proizvoda, pojedinca, zemlje) , i licnosti neke osobe koja o tome ima tu predstavu ,se stvara jedna potsvesna veza, asocijacija, odbojnost ili lojalnost. Te tako pojedine osobe, ili citavi segmenti pojedinaca, potrosaca, glasaca, itd, se vezuju ili ne za njih, trose pojedine proizvode,ili marke, ili ih odbijaju. Sustina je da se stvori takva IMAGE koja ce izazvati pozitivne asocijacije i lojalnost, kupovine, trosenje pojedine marke, ili pak glasanje za pojedine politicare i partije.

Brigite je iznenadjena mojim dugim objasnjenjem ,shvatih da ona to ocenjuje kao monolog, ali joj je paznja celo vreme bila na visini,sto je bio dokaz da je to zanima:" Vrlo interesantno, to po prvi put cujem, dobra lekcija za nas Francuze, da dodjemo u jednu istocno-evropsku komunisticku zemlju i da dobijem lekciju iz marketinga i propagande, ta americka teorija IMIDZA jos nije prodrla u Francusku. To su ustvari tvoja razmisljanja kako da ovu teoriju primenimo na Franusku,  da je pretvorimo u vodecu turisticku velesilu. Ali kako se to moze primeniti za Francusku da bude unapredjena u turizmu" ?

Nisam sujetan i tezim da budem prema svakome dobronameran i da svakoga postujem, ali se uvek trudim da budem iskren sam prema sebi,  samokritican, osetih u sebi neku vrstu nacionalnog ponosa, i zelje da joj pokazem da mi Jugosloveni nismo "zaostali Balkanci ,i neznalice", ipak plaseci se da ne budem pretenciozan i uobrazen rekoh, :" Upravo to moze biti vrlo znacajno  .Imam utisak da u Francuskoj jos nije sazrela svest da je turizam velika nacionalna unutrasnja rezerva"

Gledala me je ispitivacki, imao sam utisak da proverava da li sam  diletant, ili kakav  takav  poznavalac materije, il nekakav trapav udvarac, ucini mi se da je posmatrala   bakarni ten moga tela:" Francuska ima vrlo dugu i snaznu tradiciju u turizmu, hoteli, restorani, kampovi, agencije, drzavna tela, to je ogroman kompleks koji radi vrlo slozno i koordinirano.Mislis da tamo niko o tome ne vodi racuna i to ne zna"-klimnu nehajno glavom.

Razmisljao  sam da sigurno  u Francuskoj postoje timovi eksperata ,ali je isto tako i cinijenica da nauka brzo napreduje.,materija BRAND IMAGE je nesto novo, tek je u povoju u Americi, Evropljani nisu upoznati, mozda jos nisu postali svesni nove mogucnosti koju ova teorija nudi, cak i u Americije to je pionirski posao. Bila je sveza ,njeno telo vitalno ,dalmatinsko sunce je pocelo da joj crveni kozu, dotakoh joj lakat  :": Da tacno, ali ipak Francuska jos nije preuzela mesto u turizmu koje joj pripada, a Francuska moze biti prva u Evropi, ostvariti neuporedivo veci promet, a ispred nje su druge zemlje, jer je velika i vrlo atraktivna, raznovrsna, i nalazi se u samoj Zapadnoj Evropi, blizu najvecih potencijalnih turistickih trzista, Nemacke, Engleske, Skandinavije, ona je zapadna drzava, zapadna Evropa se ujedinjuje u zajednicku Evropu. Eto svih pogodnosti da se to ostvari. A ti potencijali nisu ostvareni ipak, uprkos svega".

Ona me je vec gledala iskosa ispitivacki, sa izvesnim poverenjem kao sagovornika, veselo se smejuci prevrnu ocima vragolasto , glasno i pomalo kao ljutito zapevusi jednu vrlo lepu pesmicu:"Pariz se budi". Napucivsi usne poce da ih upija,  rece kratko :"Nastavi, to me jako zanima".

Shvatih da je mudra kao pcelica, i obrazovana, ali iskren i dobronameran znatizeljan sagovornik, imao sam utisak da joj se svidjam. Sto me je jos vise potstaklo da joj se dokazem i potvrdim, stadoh na stenu, kao spreman da zaplivam.Trgnuh se, pa ja pocinjem da se sepurim kao Ratimir Oklobdzic ::" Kako pretvoriti Francusku u velesilu tuirizma? Nije problem u izgradjenoj infrastrukturi, Franucuska sve to ima, a npr. nasa zemlja koja ima ogromne potencijale tu infrastrukturu nema"

Ona se nasloni na laktove, kostim joj se razvuce na grudima, onda me nestrpljivo prekide:" Dakle, i Jugoslavija je po tebi velika unutrasnja rezerva, imas li neke ideje, reci Vladi tvoje zemlje tvoje predloge"

Shvatio sam da ona ne poznaje nasu zemlji i birokratiju u njoj.,ili je bila prebrza.  Nasa raspolozenja se nekako smirise:" To ne bi bilo umesno, oni bi to cak mogli videti kao lose, ili uvredljivo, oni su vrlo strogi i oni se time bave i niko drugi nema pravo da se mesa u njihovu oblast. Ja sam student, ko sam ja,to bi bilo bezvredno”. Nisam joj uopste kazao da sam vrsta vecitog studenta.  Cinilo mi se da ona zamislja da sam ja briljantan student ekonomije. Nastavih:” Problem je sustinski razlicit, nasa zemlja da bi postala turisticka velesila mora da izgradi receptivne kapacitete, a Francuska to ima, dok Francuska treba da stvori IMAGE..  Na kraju sa tobom razgovaram samo da bi razmenjivali ideje, ne da bih ove teme prosledio u Pariz."

Preko njenog lica sada predje kao neki val ozbiljnosti ,njena zenstvenost prosto nestade, ona je vec bila koncentrisanija na temu i potstaknuta da se maksimalnije inivestira u razgovor::"Francuska se budi , u svakom slucaju takva opazanja kao tvoja su za nas osvescujuca.Ja cu o tome razgovarati sa njima tamo u Francuskoj”

U glavi su mi se munjevito javljale mislii i secanja na procitanu knjigu o motivaciji:, ne ja nisam pretenciozan, ovo je neobavezan razgovor, pa koristim da iznesem neke moje inspiracije. Ali shvatam da se nas susret orijentise u suvise poslovni razgovor, ali mi je bilo jako znacajno da se dokazem intelektualno :" Upravo mislim, sledeci redosled koraka: Dolazenje do svesti da je Francuska potencijal turizma, da moze biti daleko vise turista  i veca zarada, da za to ima sve uslove, od onih prirodnih, geografskih i politickih, do izgradjene infrastrukture, i da onda treba napraviti plan kako da se to sve valorizuje, i kako da Francuska postane sampion turizma.Radi se o stanju duha Francuza"

Brigite me je gledala ispitivacki, sada je postala jos ozbiljnija, to me  malo rastuzi, ona je divna kada je vesela, zenstvena. Moje misljenje o stanju duha Francuza je cini mi se malo trgnu:"Turizam je jako razvijen u Francuskoj..Sto se tice stanja duha Francuza, vrlo je zanimljivo da o tome razmisljas i imas neka svoja kakva takva zapazanja. Otkud ti to znas odavde "

To o stanju duha gradjana zapadnih zemalja i Francuske zapazam vec odavno, to je neka vrsta opsesije, oni nama izgledaju dekadentno. Ali zasto je tako? Ipak Zapad je najrazvijeniji na svetu, da su njegovi stanovnici tako dekadentni ne bi mogao biti tako razvijen. :" Tacno, ali treba da bude jos razvijeniji, da Francuska bude prva, upravo sustina je u tome kako Francusku predstaviti svetu, svim segmentima.ona je tu pored njih, a oni nisu toga svesni, sustina je osvestiti ih, to im sve prikazati, i privuci ih da dolaze, i zauvek"

Ona me zapita kratko, skoro formalno:" Na koje segmente pre svega mislis,na Evropu., AMERIKU"?

"Pre svega na Zapadnu Evropu, Nemacku, Englesku, Skandinaviju, Italija nije toliko znacajna, pogotovu ne Spanija i Portugalija, jos manje zemlje Istocne Evrope koje su zakrivene gvozdenom zavesom, ali SAD su znacajne, Latinska Amerika slabo, ostatak sveta beznacajan. Upravo treba sve sto Francuska ima kako treba predstaviti svetu, i ovim segmentima, da oni upoznaju Francusku i sve njene cari, stvoriti IMAGE Francuske kao turistickog recept ivnog kompleksa, i to za razlicite navedene segmente,"-odgovorih spremno kao student na ispitu.

Ona oseti moje razmisljanje ,poce kao profesor, shvatih da nije vise submisivna, kao da se uzdize:" Kako to uciniti"

Sada je ovo za mene bila prilika da briljiram, ne prihvatam podredjenu ulogu:" Sustina je u IMAGE. Stvoriti strategiju IMAGE  FRANCUSKE, onda putem propagandne kampanje to obznaniti svim tim segmentima, preko prospekata, stampe, radija, TV, filmova, predavanja, to treba da bude vrlo dobro osmisljena dzinovska kampanja"

Ona se opet razveseli, prosto zabasuri prethodne dileme o nasim ulogama. Njena samouverenost nekako bi prekrivena, ,ponovo postade vrlo zenstvena.Nastala je faza razgovora koja je bila strucna, profesionlna, shvatio sam da ona mnogo zna i da se razume u ovu problematiku.

Ona veselo namigujuci:"Koji IMAGE dati Francuskoj"

Ja:" Prirodne lepote, razlicitost, blizina, savrsen kvalitete usluge, saobracajne veze, sa pristupacnom cenom, prijateljska zemlja Zapadne Evrope, neotkrivenost, iako blizu nepoznatost, evazija, ljubazan svet, Sredozemlje, Alpi, Pirineji, divote Provense, reke, dvorci, zimski turizam, cari Normandije i Bretanje, sela, Korzika, pacificka ostrva, i mogucnost organizovanja safarija i boravaka u frankofonskoj Africi, Paris, Sampanja, istorijski spomenici, i bezbroj drugih mogucnosti"

Ona:" Vrlo zanimljivo, i kada se stvori takva licnost IMAGE turisticke Francuske onda ce ona da plovi u potsvesti turista sveta i da ih potsvesno usmerava i oni ce da hrle u nasu zemlju. Ima logike.To nije abra-kadabra"

Ona malo zastade pa nastavi vragolasto :"Ja sam lingvista, interesuje  me i istorija, arheologija, antropologija, etnologija, i etno-muzikologija. Po naglasku prepoznam ko je odakle iz koje regije Francuske"

Ja:"A da li prepoznajes po naglasku one koji govore francuski u Belgiji, Svajcarskoj, Kanadjane, i u Africi"

Ona:"Da, bez teskoca"

Ja:"Posto znas i italijanski i spanski, kako stoji sa prepoznavanjem ovih zemalja"

Ona:"Ponesto uspevam, mada teze. A da li ti prepoznajes po narecju odakle je ko iz Jugoslavije"

Ja:" Ziveo sam u Makedoniji, Srbiji, moja majka je Bosanka, boravio sam i u Dalmaciji, putovao po Hrvatskoj, prepoznajem prilicno pouzdano kada se radi o Srbiji, Bosni i Hercegovini, pa cak i Hrvatskoj, i Dalmaciji, donekle Makedoniju, ali Sloveniju nikako"

Ona:" A kada se radi o Bugarskoj"

Ja:"Slabo, nikako"

Ona:" Grcka, Albanija, Rumunija, Madjarska,"?

Ja:"Nikako, ne znam te jezike".

Ona:"Kako stoji sa narodnom muzikom, mentalitetu ljudi,  da li razlike u narecju prate i ove razlike"

Ja:"Da, postoje linije koje razdvajaju razlicita narecja, ali i mentalitete"

Ona:"Tako je i u Francuskoj" .

Saga o..icima

-Decembar 1959 godine-Radomir Veljkovic proganjan u vojnoj jedinici zbog kritike nepotizma, raspodele stanova.

Pridjose mi u istinskoj mecavi na Terazijama dva sredovecna coveka, jedan u oficirskoj uniformi:”.Jeli momce, jeli tvoj otac bio sef Duvanske stanice u Krusevcu”. Zagledah ovoga oficira, sneg mu pao na guste obrve, na kabanicu, petokraka sva mokra, sija se, crveni, prepoznah ga, to je  Radomir  Veljkovic.Pogledah onoga drugoga pored njega, pa to je njegov stariji brat Dragan., on je malo nizi, sitniji, barem tako mi se cini. Promenili su se, ali ne bas tako mnogo. Davno je to bilo u Krusevcu kada sm se sretali po prvi put. Obadva deluju zabrinuto. Skoro smrznuti  traze zaklon.  Kretosmo u Hotel  Balkan, usput Radomir, koga brat Dragan zove Laza, mi se unese u lice, on je uvek spreman za salu:” Za vreme rata sam bio cuveni u Jastrebackom-Rasinskom partizanskom odredu, moj ratni drug je Dobrica Cosic, svi su me zvali LAZA PISTOLJDZIJA”.Ne znam zasto, setih se jednog levorukog kauboja revolverasa, bas sam ga juce gledao u Bioskopu BALKAN..Na ove reci raspolozi se i Dragan, :” Sa kraja na kraj Jastrepca boreci se sa Nemcima  pocepam dva para koznih opanaka, onda idem bos po snegu i mrazu, uvijem stopala u neke krpe”.

Sedosmo, Dragan nastavi snuzdeno:” U nasem selu Gari kod Krusevca nam komunisticki agitatori obecali ako odemo u partizane, meni rekose da mogu da studiram da budem inzenjer. Kada dodje sloboda nema studija, ja se demobilisem, pitaju me zasto, kazem mojim pretpostavljenim-Obecali ste mi studije, hocu da studiram. Oni se naljute na mene, da nisam lojalan, ne  daju mi deset god ina nigde da radim, progone me, hapse”.

Preplasen sam, kako to smeju da govore,  i to glasno, cuju ih za susednim stolovima. Ali vide Radomira u oficirskoj  uniformi koja izaziva strahopostovan je.

Setih se, pa oni su jos pre toliko godina u Krusevcu bili isto ovako buntovni. Pa zasto, sta je sa njma, sta se desava sa njima, zasto bas oni-pitam se . Radomir prosto ote rec bratu, poce vrlo ostro da kritikuje nepotizam u JNA, nerpravilne dodele stanova. Uneo je veliki nemir u moj dan, kada mi je  kazao tiho:”Progone me jer sam obznanio sabotaze JNA na Kosovu i na dalmatinskim ostvrima”.Bio sam u panici da neko nije cuo, pitao se kako sme da tako nesto kaze, kako ga ne uhapse?  Nastala je istinska panika kada rece na rastanku :” Tito je pogresno vodio bitku na Sutjesci”.Drhtao sam. “U nasem selu Gari kod Krusevca imaju Krsmanovici, jesu li ti rod”.-rece sada veselo Radomir. .To me zacudi jer otkud Krsmanovici cak tamo, oni su se raselili iz Crne Gore niz Drinu. Gde ih sve nema.


-1959 god- Ruza se udala u Novom Sadu.

Ruza dodje u Uzovnicu sa svojim muzom, inzenjerom, zove se Djura Bugarski. Djura je drag obrazovan covek, intelektualac. Precani su drugaciji od Srbijanaca.”Oni su slifovani”-imala je obicaj da kaze mama. Ruza je izrazito plava, prikladan su par. Djura je visok, govori precanski, rasteze. Zanima me poreklo porodice Bugarski.,neobicno, atipicno prezime.”Ima li veze sa Bugarima”-zapitah ga. Saznah da su poreklom negde iz Sandzaka, neko zamrseno etnicko poreklo..Sada se Ruza preziva BUGARSKI. Znaci, njeno ime i prezime je  RUZA BUGARSKI, ili RUZA BUGARSKA. To u meni izaziva asocijaciju da je ona bugarska ruza ( jer je Bugarska cuvena po ruzama). Kakva neobicna podudarnost imena cesto sam razmisljao?!



--1960 god-Krsman Krsmanovic napustio SKJ.

Krsman je odmah posle rata kao radnik Poste u Ljuboviji postao clan Partije. On je u  to vreme vec bi zreo covek, vaspitavan u postenoj srpskoj porodici. Nastavio je tajno da slavi Slavu Sveti Jovan. To su saznali ljudi iz njegove partijske celije. ,prebacivali mu. Ne vredi. Daju mu neke specijalne zadatke da slusa sta drugi picaju, da im referise. On to ne odbija, ali nikad nikag nije denuncirao onoga ko  je kritikovao Partiju..Zbog ovakvog njegovog stava biva izlozen sikaniranjima. Razocaran napusta Partiju. Ubrzo oboljeva od tuberkuloza, kao i njegova supruga Ruza od koje se u medjuvremenu razvodi. Kasnije od tuberkuloze oboljeva i njegova starija cerka Slobodanka.

Saga o..icima

-24 juni 1960 god- Poludela Amerikanka gost Hotela N..

Dva snazna bolnicara izvode iz hotela jednu sredovecnu  zenu, odmah se vidi po izgledu, po njenoj odeci i izrazu lica, da je strankinja. Elegantna dama, svetlo smedja, ima izraz lica intelektualke. Zastrasuej posmatrace njen krajnje neobican, cudan izraz lica. To se ne da opisati recima. Pogled na njen zastrasujuci izraz lica me odjednom vrati u 1944 godinu, vidim skamenjeno uzasnuto lice oca moga skolskog druga ,kulaka iz Loznickog polja, sedi u konjskim kolima, vode ga u bolnicu, iznenada zbog necega poludeo.

Vode je u bolnicka kola parkirana na trotoaru ispred hotela, , ide kao kip, poslusna, kao krpa, sa maskom mumije na licu. U bolnickim kolima sedi mirna, ukocena, bez reci, poslusna, kao predmet. Niko joj nista ne govori. Iz hotela izadje zurno Radovan, nosi njen poveci kofer., iza njega onaj visoki brka sa Recepcije. Smeskaju se kao mocnici, tajanstveno. Radovan ubaci kofer otpozadi automobila, i viknu, kao da se otarasi neke bede:” Hej, evo ti, na, nosi, u zdravlje potrosila, zbogom”.

Gledamo sve ovo sa klupe u obliznjem parku, Mirceta Bozovic  se i ne obazire na ovaj neobicni dogadjaj, niti ga shvata onako kao ja, ne poznaje Radovana. On bas spazi jednu usamljenu devojku na susednoj klupi, ustremi se njoj. To iskoristih , stazom pravo na ulicu, predjoh je, i pravo Radovanu koji se bas vraca  na svoje radno mesto. On me spazi, nasmeja se :”Udji!”

”Ko je ova zena, sta joj bi?!”-zapitah radoznalo.” Amerikanka,  poludi iznenada, neka subotarka, bila kod nekog advokata , neki  subotar u  ludnici”. Stade. Premislja ::” Najednom jutros je nema iz sobe, kaze ovaj sa recepcije sobarici, trkni de gore, udje sobarica, ona lezi ko prostac, ukocena, poludela. Mani subotare, njima fale daske u glavi ”.


-Juli 1960 –Uzovnica-Joka Krsmanovic se razvela do Tome Urosevica.

Joka izadje iz autobusa na Uscu, u narucju drzi malu drazesnu  plavu devojcicu. Prasina se sleze, tu je ceka njena starija sestra Dusanka, kretose kuci. Joka objasnjava Dusanki da se razvela od muza, da je on bio politicki zatvorenik, da su radili u  istoj firmi, trazili su od nje da se razvede od njega drzavnog neprijatelja, da su je maltretirali zbog njega na radnom mestu. Joka poce nervozno da mlatara rukama, dize ton glasa. Dete se glasno rasplaka. Dusanka uze devojcicu u ruke, poce da je ljuljuska i ljubi, u isto vreme govoreci potreseno Joki:” Sestro, spasavaj sebe i dijete”.

-28 avgust 1960 g-Susret sa Lilom na plazi Partizan na Savi

Iz daljine spazih mladu privlacnu zenu. Jako lici na Lilu.( to je ona sto sam sa njom igrao fote kod Dunav stanice), tako mi se ucini.. Zar mi je Lila toliko prisutan u secanju.? Od tolikih drugih devojaka? Mada malo zaobljenija, i nekako smirenijih pokreta, odmerenijih, sedi na naduvanom stranom duseku, moderan kupaci kostim, leprsava frizura, diskretno obojeni nokti na nogama, deluje kao neka strankinja na moru. Ipak ne verujem da je to ona. Tu pomisao na kraju odbacih jer vidim pored nje u pesku na peskiricima dvoje male drazesne  decice, glavicice u plavim loknicama. Priblizih se malo. Ovoga puta se istinski zacudih , ipak to je bila ona. Pridjoh joj, ona ustade, smireno i prilicno hladno se pozdravismo..

Deluje ipak mnogo drugacije, kao neka druga osoba, kao da je dozivela neku duboku krizu identiteta, setih se filma o Evi Braun. To je ona,  ali neka izmenjena licnost. Ko zna sta se sa njom desavalo.Znam sta je sve pretpela. Ko zna sta joj je zivot bio izrezirao. Zivot ume da samelje identitet..Gleda me onim starim drazesnim plavim ocima smireno, u njima ipak nema one vatre, nekako se ispraznile, setih se kako smo se setali pored Dunav stanice, poce tihim glasom  kao da se ispoveda :” Ovo su moja deca, njihov otac je Nemac.Volim ga iskreno, verna sam mu, ja sam se iz korena izmenila”.Lila dobro zna da sam ja upoznat sa njenom tamnom prosloscu. Verovatno ga upoznala kao prostitutka u Mazestiku, on nije znao ko je ona-pomislih .Lila me osmotri prodorno poniruci u bit mojih  razmisljanja:” Moj muz sve zna, on mi je sve oprostio, ja sam sada druga zena, ovo su moja deca, svi smo sretni”..Shvatih da je preda mnom druga osoba.,zena koja je dozivela katarzu, pokajanje, ispravila se. Zasto da se ispravlja-naglo se trgoh. Pa ona nije ni bila kriva sto je postala prostitutka, njenu nezrelost su drugi zloupotrebili ,gurnuli je u to -setih se cele price.

Uprkos tako sustinske promene na bolje u njenom zivotu, deluje nekako sumorno. Da li postoje ranije navike? Da li je brak monotona  luka posle ranijeg burnog zivota? Ili mi se samo tako ucini?

I ja sam njenom zivotnom promenom  zadovoljan, skoro sretan. Postoji neka visa pravda..Ili je to Bog? Slucajnost, njena osmisljena akcija, ili nesto drugo? Mozda se neko mocan  sazalio na nju, odlucio da stavi tacku na njenu kalvariju , da zastiti stradanje nevine osobe.Ipak oni ,mocnici, makoliko da umeju biti monstrumi, ponekad su sazaljivi. Ali kako, ona je drzavljanin nase zemje a njen muz Nemac, kako to dva bloka saradjuju tajno u ovakvim delikatnim intimnim sferama. Verovatno postoji neki vid saradnje na humanitarnom nivou. Koliko sam shvatao ona je bila gurnuta u prostituciju zbog oca cetnika politickog emigranta u Nemackoj, i to od strane makroa policijskog agenta Ratimirovog druga.To mi je sve ispricao sam Ratimir

. Koliko su vlasti mocne, pa one su vladari zivota, ljubavi, braka , porodice..Kada bih bio agent mogao bih da pridobijem koju hocu devojku, Ninu naprimer-kako bi to bilo divno pomislih .Ali se tu gubi car, ukoliko je devojka sa mnom  zbog necega drugog sem iskrene ljubavi, to nista ne vredi..Ne volim da ljudima cinim zla dela., volim da im pomazem.

Zasto se na neke ljude okome sva zla, stradanja, patnje a neki drugi su postedjeni?Zasto su  jedni ljudi nesretni, stradalnici, a drugi to nisu? Da li to dolazi samo od sebe, da li ljudi sami mogu sebi stvarati srecu, ili nesrecu? Ili je to usud, sudbina, il jednostavno postoje neke nevidljive sile koje sve odredjuju unapred?  Da li se njima moze odupreti?  .



-1 septembar 1960 -Drago na vespi sa devojkom

Drago projuri knez Mihajlovom ulicom na vespi.,ispred njega vitka devojka, savila se napred, on je pridrzava rukom oko struka. Ponosan je , zeli da ga svi vide. Da mu poraste numera.